Ponovo procitati

Mirnodopski zlocini protiv covecnosti*

Jednog jutra pocetkom avgusta u moju celiju udje jedan od najmracnijih cuvara. Bio je to nekakav rumunski Ciganin, kako sam docnije saznao, i glavni dzelat za likvidiranje ljudi pre sudjenja i presude. Ubijao je u zatvorskom dvoristu, s ledja pri pokusaju "bekstva" ili u nekakvoj insceniranoj raspravi sa zatvorenikom, posto bi, razume se, dobio mig od UDBE. Bio je to visok, crn covek, suv i malo pognut u ramenima. Imao je mrke, teske oci iz kojih je zevala praznina. Lice mu je prekrivala zelenkasta boja, a grube crte po njemu cinile ga jos grubljim. Ustao sam sa poda. On je stajao kod vrata i gledao me je nekoliko trenutaka kao kakvu stvar, a onda procedi kroz velike zute zube:
- Kupi te prnje i izlazi! - Samo oni koji su robijali znaju tezinu tih reci. To uvek znaci odlazak u neizvesnost, osim ako se ne izlazi na slobodu.

*

Kad nas uvedose u jednu od tih bezbrojnih celija na donjem spratu pomrcina se razli po nama kao blato. Jedan prozorcic, zakrecen i zatvoren, unakazen gvozdjem, gledao nas je kao slepo oko. Zatvorise nas. Unutra dve do tri gole palace, mala testija za vodu i jos manji sud za fizicke potrebe. Neki polegase po tim palacama, neki pocese da zvacu ponesto iz svojih zavezljaja. Ostali su setali i pricali, tiho, poluglasno, plasljivo. U pocetku se nista nije dogadjalo, a zatim je pocelo. Gotovo na svakih pola sata poceli su da ubacuju po jednu novu grupu zatvorenika. U pocetku je jos bilo mesta na palacama, na podu, iza vrata, ali pred vece sve je bilo puno. Covek do coveka. Jedino je bilo malo mesta oko nocnog suda. Nakvasena odela i seljacki gunjevi, duvanski dim, zadah prljavog rublja i jos prljavijih tela, cinili su da se vazduh lepio za lice. Povracao sam dugo gorku tecnost. Celog dana nisam uzimao hranu. Nije mi ni trebala. Osecao sam potrebu da disem. Probio sam se kroz gusto zbijena ljudska tela i prstima zgrabio zakovani okvir prozora. Prisli su mi i drugi i raskrvavljenim noktima uspeli smo da jedno krilo prozora malo odskrinemo. Zubate resetke su se kezile na nas, ali smo imali bar malo svezeg vazduha. Dvadesetak ljudi u ovoj maloj sobi uskoro je popadalo jedno na drugo. San je bio jaci od svega. Probudio me je nesnosni smrad. Sud za fizicke potrebe bio je pun, ali je ipak upotrebljavan. Pocelo je da se razliva po podu. Ako je ikada bilo pakla, jedan njegov delic je bio sada ovde. Osetio sam ostar bol u glavi. Dugo sam zurio u mrak. Nisam mogao da shvatim ovakav postupak prema vec osudjenim ljudima, ali sam jos manje razumeo sta se je to desilo sa mojim narodom.

*

Udarajuci nogama i rukama izgurase nas napolje. Tek tu pred barakom cekalo nas je iznenadjenje. Bilo je oko stotinu ljudi slicnih ovima koji su nas vodili. Primetih u nasoj blizini jos jednu grupicu kao sto je nasa. I ona je bila opkoljena tim ljudima. Na jednoj strani barake od nekoliko grubih dasaka bio je nacinjen mali podijum a iznad njega prikacen transparent. Na njemu je pisalo "Mi smo revidirali nas stav. Ziveo drug Tito! Zivela KPJ". Kad su nas izveli izubijane i okrvavljene gomila poce da potmulo gundja. Sve je to slutilo na jos gore zlo. Povedose nas pred onu minijaturnu pozornicu. Onu drugu grupu takodje. Tu nas poredjase u dva reda onako vezane.
Iza nas se svrstavala ona gomila ljudi. Najblizi nama pretili su i psovali. Poneki bi dobacio: "Promenite stav. Postanite revidirci kao i mi. Bice sve dobro". Mi smo cutali. Na pozornicu pope se jedan mali suvonjav zatvorenik. Svi se umirise. On je gledao suvim upaljenim ocima i pisnu tankim krestavim glasom:
- Drugovi! Pred nama su danas ovde devicionizmom zahvaceni osudjenici. Oni su duboko ugazili u Staljinov revizionizam, otvoreno su se stavili na stranu neprijatelja nase zemlje. Kao takvi su i osudjeni. Ali oni osudu nisu shvatili kao pravednu kaznu za njihovu naopaku rabotu, vec kao bazu za dalje sirenje prljave propagande. Malocas je jedan od njih muckim udarcem oborio jednog od nasih drugova i tesko ga ozledio i to samo zato sto ga je ovaj savetovao da revidira svoj stav - ovo je bilo meni upuceno. Laz je i ovog puta razbacivana kao istina. Lice mi je jos uvek bilo krvavo od udaraca ali se opet umesah.
- Laz! Prokleta laz! Niko nas nije ubedjivao. Mi smo psovani kao stoka. Od nas su zahtevane blesave izjave kao da smo na konferenciji za stampu a ne na robiji. To su cinili zatvorenici kao sto smo i mi. Po zakonima mi smo odgovorni samo vlastima i nikom vise. Ja sam osudjenik i trazim zastitu svojih osudjenickih prava - ove poslednje reci sam izvikivao iz sveg grla u pravcu jednog jedinog strazara koji je stajao nedaleko od pozornice i sve posmatrao odsutno i sa dosadom. Na moj protest nije se ni pomakao. Ucutah. Tisina koja je vladala nije bila prekidana nicim, osim hodanjem onog malog coveka na pozornici. Podrazavao je nekog, mada ni sam nije znao koga. Hodao je kao Napoleon a zabacivao glavom kao Lenjin. Naglo stade na jednom kraju bine i dize desnu ruku iako niko nije remetio mir:
- Culi ste kako misle i sta govore ovi izdajnici. Ovo je gomila placenika i spijuna. Mi cemo prema njima da postupimo kako zasluzuju. Posle danasnjeg dana oni nikada vise nece smeti tako da govore.
- I nece vise! Banda! Placenici! Staljinova kopilad! Dajte ih nama! Dajte! - uzvikivali su glasovi puni gneva iz gomile. Odjednom on stade. Gomila se umiri, uzvici prestadose i svi se ukipise u mestu. Bas kao pod komandnom palicom. Kao da nista nije ni bilo. Govornik sada mirno bez krestanja i podizanja tona otpoce:
- Vi znate, drugovi, da mi nismo gomila nasilnika i ubojica. Mi se borimo za najplemenitije odnose medju ljudima i zato ne mozemo dozvoliti da neprijatelj koristi i ovo mesto za svoje prljave ciljeve. Mi volimo svoju zemlju. Mnogi od nas i krv su prolili za njeno oslobodjenje. Tacno je da smo pogresili, ali je tacno i to da smo svoju gresku priznali i svoj stav revidirali - tu zastade i povisi ton. - To trazimo i od ovih ljudi ovde. Ili ce oni to uciniti danas, ili ce dobiti ono sto pripada izdajnicima nase zemlje - gledao nas je groznicavim pogledom i videlo se da je resen da u pretnji ide do kraja. - Jedan po jedan neka izlazi ovde - procedi rec po rec kroz zube i pokaza na jedan kraj pozornice gde su bile male stepenice - i neka kaze: "Ja, ime i prezime, revidiram svoj dosadasnji stav i priznajem da sam, sluzeci krvavog Staljina, radio protiv svoje zemlje. Zato sam pravilno sudjen i osudjen. Kaznu prihvatam kao popravnu meru i radicu i trudicu se da popravim svoje greske, kako bih ponova, po izdrzavanju kazne, postao koristan clan drustva i dobar gradjanin svoje zemlje. Da zivi drug Tito!" - ucuta, podize desnu ruku i upre prstom u prvog osudjenika sa nase leve strane. - Izlazi! - Bio sam iza njega i videh kako covek zadrhta. Osvrnu se oko sebe trazeci nase poglede, a onda, teturajuci se kao premlacen, pope se na pozornicu i sledeci rec po rec onog kepeca "revidira svoj stav", onda sidje i ode do pokazane grupe zatvorenika koji ga odvezase. Drugi ucini to isto. Treci odbi. Odmah mu pritrcase dvojica i odvedose dole iza gomile. Cetvrti i peti "revidirase". Sesti odbi. I tako, od te druge grupe koja je bila ispred i brojala petnaest ljudi, odbise da "revidiraju stav" petorica.

U nasem redu bio sam prvi. Nisam cekao da se prst upre u mene. Iz sve snage uzviknuh: "Nikad!" Dograbise me, te se i ja nadjoh ubrzo iza gomile. Bilo nas je sestoro, ali se broj poce naglo da povecava jer je samo jedan od nase desetine revidirao. Ukupno je sada bilo cetrnaest. Sa svih strana okupljali su se mrki i snazni ljudi. Mi vezani bili smo nemocni. Zagledali su nas kao retke zveri i lagano kruzili okolo, sve dotle dok se medju njih ne stvori onaj sa pozornice. Siktavo i kratko naredi: "Na posao!" Gomila se prenu. Po dvojica, trojica pritrcase svakom i grubo povedose opet prema bini. Usput su gundjali, psovali i gurali grubo ispred sebe. Ponovo nas poredjase, ali sada jednog za drugim. Ljudima koji nas terase dodadose odnekud stapove. Ispred nase male kolone, kao po komandi, obrazovase se dva reda od svih ostalih zatvorenika koji se tu nadjose. Ti redovi su gledali jedan drugom u lice i bili udaljeni najvise metar i po. Svi oni pocese da razmahuju korbacima, volovskim zilama i belim vitkim stapovima. Masuci njima, oni su zauzimali polozaj koji im je odgovarao i strahovito galamili. Na kraju tog dvojnog reda stajao je mali agitator, komandir i organizator svega ovoga. Malo po malo svi su se smirili i uprli pogled u njega. On je jos neko vreme stajao cutke i bez pokreta i odjednom digao desnu ruku. Tada je pocelo.
Prvog coveka iz naseg reda dograbise dvojica i ritajuci ga nogama ubacise izmedju dva reda. On potrca, ali ga doceka kisa udaraca. Tukli su tim korbacima, volovskim zilama i dugim vitkim stapovima gde su stigli. Jadnik je po inerciji trcao u nadi da ce izbeci tako veci broj udaraca i posrtao. Po njemu je pljustalo. Krv mu je probila kosulju. Volovske zile sekle su i tkaninu i kozu. Vezanih ruku na ledjima, jadnik nije mogao da u trcanju stiti glavu. Krv je pocela da se sliva niz vrat. Scena je bila mucna, a pljustanje udaraca i grubi izrazi na racun tog coveka izazivali su gadjenje i mucninu pomesanu sa gnevom i jezom koja se razlivala kicmom. Svaki od nas je video sebe u tom krvavom coveku i trazio snagu da izdrzi ono sto ga ceka. Tamo pri kraju reda on najednom pade. Sigurno je dobio jaci udarac u glavu. Tuca prestade. Kepec naredi da ga odvuku do barake i ostave. Dvojica ga odvukose i ostavise, ali ga ne odvezase. Red dodje na drugog, ali on nije cekao da ga odguraju. Potrca sam. To iznenadi prve batinase te izbeze njihove udarce, ali ga drugi zestoko docekase. On kao da nije nista osecao. Sagnute glave jurisao je na izmahnute stapove uz jedno otegnuto "Ura!" To me presece. Setih se na nase jurise, na krv, na borbu i iz sve snage prihvatih taj uzvik, a za mnom i drugi: "Ura... a... a! Ura... a...", razlegalo se otokom. To nas obodri. Mi smo svi bili revolucionari. Jurisali smo na neprijatelje: Nemce, ustase, cetnike. Jurisali smo za revoluciju. I sada jurisamo. Izdali su nas na vrhu i vlast dali ovoj kopiladi revolucije, koja nas sada plasi premlacivanjem. Zaboravili su da smo mi kaljeni u glavnjaci i po robijama. Prvo krstenje revolucionara bilo je batinanje. Tukli su nas, premlacivali i ubijali, ali nas nisu zaplasili. Nece ni ova pseca stenad. Pred mojim ocima, covek koji je trcao jos je posrtao ali je bio na nogama. Viknuh iz sveg glasa:

Ulica, 1927.

- Juris, drugovi! - ostali prihvatise. - "Juris! Juris! Juris" - ja poleteh prvi kroz ruku cuvara. Ostali pojurise za mnom. Batinasi za trenutak se zbunise, ali odnekud dopre siktavi glas: - Udri! Udri! Udri po njima iz sve snage - ruke sa korbacima i zilama ozivese. Razmahivali su i tukli po nama kao podivljali. Prvih nekoliko udaraca presekose me bolom kao vatra. Do srca me zabole. Izgubih dah, ali se povratih i potrcah iz sve snage pracen jednim rapavim ali muskim "Ura!..." Povratih dah i prihvatih: Ura... a...! Ledja su mi utrnula i odsekla se. Tukli su po meni kao po tarabi. Treskalo je za mnom kao kad se drva cepaju. To su drugovi za mnom svojim telima primali udarce izroda revolucije i muski jos uvek jurisali. Zadrhtao sam od ponosa i nisam vise osecao svoje telo. Kliktao sam, ne vise uvucene glave u ramena: - Juris drugovi! Juris za revoluciju! Juris, komunisti... i...i! - Sunce zuto i veliko sinu mi ispred ociju. Oslepeh i padoh. Vise se niceg nisam secao. Udarac stapom po glavi me je oborio, ali juris za revoluciju se nastavio. Kasnije, kada smo vukli kamen ruku vezanih zicom za tekme, cuo sam da nijedan od nas nije stigao kraju. Sve su nas poobarali udarcima po vratu i glavi. Nekoliko nije prezivelo. Ostali su na mestu mrtvi jurisajuci. Poginuli su vezani, a ceo svoj zivot posvetili su borbi protiv okova.

*

- Dajte ga ovamo, ovamo. Ispovedicu tog bandita, majku mu staljinisticku - opet bandit sinu mi kroz glavu. E, upamtices me. Bacicu ti ta g.... na glavu, pa makar i sam ih imao na nosu. Strpase me kod kible i naterase da kleknem sedajuci mi na ramena. I tako zguzvanom na podu ruke mi nisu pustili. On baci poklopac od kible. Grozan smrad se rasu i natera i njih i mene da glavu nehotice okrenemo za casak. To je bilo samo za tren, a onda on naredi:
- Glavu mu stavite do g..... neka njima govori koliko voli Staljina - oni poslusase. Nos mi je bio nad samim izmetom, danima tu drzanim sa mokracom da se ugnjile za ovakvu svrhu. On me ritnu nogom u ledja i viknu iz sveg grla:
- J... Staljina! J... zlocinca i krvnika nasih naroda. J... rusku boljsevicku bandu izdajica lenjinizma i marksizma. J..., smrdljivi skote - i opet udarac u ledja. Ja odvratih iz sveg grla koliko sam mogao:
- J... tebe, govnaru, i sve one koji te poslase da vrsis ovaj govnarski posao. J.... sve izdajice nase revolucije i nase Komunisticke partije. Ziveo Staljin i boljsevicka partija! - nisam mogao dalje. Ona dvojica koja su me drzala zagnjurise mi glavu u izmet. Utroba mi se prevrnu. Natcovecanskom snagom trgoh glavu nazad. Oni sto su me drzali, da ne bi uprljali ruke, i sami se trgose. Stisak na rukama popusti, jer su vec sa njih po jednu ruku makli, da bi mi glavu zagnjurili u izmet. Rikao sam i rikao kao vo. Izgubio sam razum. Bio sam sama mrznja i bes. Naglim pokretom oslobodih ruke i nadjoh se na nogama. Bio sam skoro slep od krvi i izmeta sto mi se slivao niz lice. Dograbih kiblu i svom snagom je hitnuh prema muciteljima. Izmet ih okupa i rasu se po podu. Videh da se glavni deo sadrzine sliva niz tu plavu psinu. Nije se video od izmeta. Ziganje i beskrajno povracanje natera me da padnem na pod sa crvenim kolutima pred ocima. Gusio sam se. Dah mi je ponestajao. Odjednom gadna psovka i pucanj. Udarac tezak kao cekic od dvadeset kilograma potrese mi desno rame. Utrnuh i onesvestih se.

*

Da bi mi dokazali da se ne sale, jednog dana "napipah" tu "dusegupku". Stvarno to do tada nisam ni video ni doziveo. Kad me tamo smestise, ili bolje reci ugurase, ne dadose mi nista da ponesem. Cak ni porciju ni kasiku, a uz to pretresose me do gole koze. Prostorija metar i dvadeset, sa metar i dvadeset, ne vise. Sva ozidana od crvenih vlaznih cigala, kao da su je pod vodom napravili. Prozora niotkud. Tracak svetlosti i malo vazduha dolazilo je od jedva vidljivih otvora pored sarki na kojima su bila nasadjena vrata. Na podu opet cigla a iznad glave takodje, samo zasvodjena. Ruke nisam mogao da ispruzim, toliko je bilo nisko. Da legnem ni govora. Kad ostadoh sam neko vreme sam stajao oslonjen na taj vlazni zid. Napolju je bilo leto, ali ovde je bîla hladnoca iz zidova. Ta "dusegupka" bila je u podrumu, a ja obucen u lako letnje odelo. Noge su pocele da mi podrhtavaju od stajanja i polako sam se spustao prema podu do jednog nemoguceg polozaja u kom sam se nasao ukljesten kolenima o vrata a ledjima o zid.

*) Iz: Rajko Katunac, Pogledaj, gospode, na drugu stranu! Jugoslovenski Gulag, Nasa rec, Njujork 1978, str. 51-52, 56-57, 81-83, 88-89, 158-159.

Sta citate: Vrednost - smisao zivota «

» Dijalog: Monarhija i(li) republika