Svakidasnjica

Propovednici »ali«

Ko prica o zlocinu, a ne pozove da se on osudi i da se pociniocima sudi, upravo brani zlo

»Rat vise ljudi pokvari nego sto pokvarenih unisti.«
grcka izreka

Svaki zlocin ima svoju anatomiju, svoje (ne)ljudsko lice i - necije nastojanje da bude prikriven.
Moralno normalni, pred uzasom koji cini covek coveku, svedoce o anatomiji praznine, bola i svoje ogromne nemoci. Ono sto, sa svoje (prezivele) ljudske strane, oni mogu obecati je pravda. Danas i ovde borba za nju vise se ne odvija toliko izmedju onih koji stite najosnovnije ljudsko pravo (na zivot) i zlocinaca, koliko izmedju ovih prvih i samozvanih pravednika koji su, navodno, suptilni tumaci prava a, u stvari, relativizuju zlocine.
Covek koji tezi moralnosti pred ovim "verbalnim prizorom" postaje mesavina bolne empatije sa zrtvama i svoje ljudske odgovornosti. Kant je apelovao da posle okoncanja rata i "pobednicka" i "pobedjena" strana uvedu dan pokajanja zbog svojih sagresenja i pretece ravnodusnosti pred patnjama drugih ili cak i radosti zbog njih. Pevanje ratnickih himni svojoj naciji i svom bogu ("nad vojskama"), po njemu, nesto je nemoralno i necovecno. Ratna i poratna vremena i ovde, kao i drugde, ostaju daleko od preporuke velikog nemackog filozofa: razuzdano se i ovde pevalo, guslalo, mozda cak i jodlovalo (iako Alpe nisu osvojene), a imali smo i jedan izum - ratovi "nisu odavde vodjeni", ali su ovde imali svog vodju i izvrsioce.

Zamke licemerja

Kada roditelji uce svoje dete da bude dobro nema nikakvog ali. Ne kazu - budi dobar, ali ako druga deca budu losa, budi i ti los. Onda ne samo da mozes vec i treba da ne budes dobar. Ako to ali misle, mada ga ne kazu, dete, na srecu, pamti samo receno, i ne dozvoljava da ga njihovo licemerje zbuni i komplikuje mu zivot - jasno je, potrebno je da bude dobro bez ikakvih ali. I ako bi svoje roditelje culo kako javno govore: "Mi smo, u stvari (bili) dobri ljudi, ali nas je sticaj okolnosti naterao da ucinimo i poneko zlo", dete bi se, s pravom, razocaralo roditeljskom dvolicnoscu. Gde je tu ono propovedano naprosto dobro?
Svestenik koji ima cistu veru ne obraca se vernicima sa: "Budite dobri hriscani (muslimani, Jevreji, hindusi...), ali ako oni drugi cine zlo ili se spremaju na njega nemojte ih, ni slucajno, preduhitriti dobrim i pruziti im njihovu ljudsku sansu da se predomisle, vec ih hrabro prestignite svojim zlom". On veruje, cak i ako je nekada nerazumno, da se dobro dobrim vraca. Jer vera ako i biva izvan razuma, ne treba da bude izvan morala.
Ako poziv politicara na dobro nacije moze uopste biti iskren, on mora biti jednostavan, bez ikakvih uslovljavanja, na primer, onim poznatim cekanjem na moralnost drugih, da ne bismo postali "previse moralni". Osim toga, njegove dobre namere su stvarne onoliko koliko se ne batrgaju u onom licemernom ali. Trazeci argumente za odbranu zla ono mozda i nije manje zlo od samih zlocina jer njihove tragove skriva umesto da ih razotkriva. Njegova namera se tako svodi na to da zlo naknadno ulepsa nekim opravdanjem i po drugi put ponizi zrtve, po drugi put ih ubije. Ko prica o zlocinu, a ne pozove da se on osudi i da se pociniocima sudi, upravo brani zlo. Propovednici ali u posleratnoj javnosti su najopasnija pojava jer nastupaju sa prividnim argumentima koji nikada nisu zaziveli ni u zlocincima (koji se oko argumenta nesto narocito i ne trude), a ni u onima koji lenjo ocekuju tumacenje svih dogadjanja, ali unapred znaju da istina mora biti povoljnija po njihov narod, pleme i soj. Upravo ti, koji cekaju da im se kaze sta "sami" da misle i kojih je, na nesrecu ljudske samosvesti, uvek poprilicno, jesu ciljna grupa onih propovednika koji sebi daju pravo da nas kolektivno brane, iako, kao ni mi, ne priznaju, kolektivnu krivicu. »Mozda su zlocini zaista i pocinjeni i ovde, ali...«

Negacija covekove slobode

Kao prvo - ko uopste hoce zapoceti pricu o zlocinu treba da zaboravi na rec ali. Sámo to jos nije moral, vec elementarna ljudskost, a mozda i obicna pristojnost. Dobro se nikada nije moglo odbraniti zlom, ni "svojim" ni "tudjim". Medjutim, i oni znaju da je tesko javno stati u odbranu zlocina i da se "patriotskom" i nacionalistickom upotrebom tog ali lakse moze zadrzati moralan i pravednicki izgled. Samo sto kada se zao duh jednom pusti iz boce (tj. opravda), postaje prihvatljivo i svako zlo pod kapom nebeskom. To nije nista novo pod tom kapom, vec naprosto klasican scenario za teodiceju zla uopste. Prvobitna namera, naravno, bila je da se opravda "sàmo" zlo koje smo "mi" ucinili i osudi ono koje je ucinjeno nama. Njihovo zlo (osta)je zlodelo, a nase se, kao isprovocirano, postfestum (sto je za neke posthumno) preobrazi u dobro. Ali zasto se onda i druga strana ne bi igrala slicnim argumentisanjem - posebno sto je svako relativizovanje ljudskog zla zarazno za po tome srodne "duse"?
Zlocin, kazu, ima svoje »istorijske korene« . ZZalosna zloupotreba i istorije i botanike i teoretisanja. Kakvi to koreni nekog konkretnog zlocina pocivaju na istoriji jednog (ili dva, svejedno) naroda? Ako je tako onda bi cela ljudska istorija a priori bila samo istorija covekovih zala i ko ne bi imao takve istorijske korene? To opravdava tezu savremenog nemackog filozofa kako nacija moze nastati ne samo na zajednickim vrednostima vec i na zajednistvu u zlocinu. Koliko god se moze ispitivati psihopatologija zlocinca toliko je ovdasnje pokretanje morbidne price o nama, o meni kao o "ostatku preklanog naroda" od pre 700, 100, i na kraju od pre 50 godina - mucno svakome ko svoj zivot zeli poziveti kao bice slobodno po rodjenju i bez urodjene fantomske ruke zaduzene za osvetu.
Ipak, ako bi mi neko dokazao kako zivi sa tragom omce na svom vratu koja ga je davila mnogo pre no sto je i rodjen, mozda bih mu, zaista, poverovala. Ta rana bi bila bolna kao osecaj fantomskog organa kada coveku odstrane ud. Ipak, nema naroda koji ne bi mogao imati manje-vise istu sliku o sebi posto je svaki nekada stradao. Ali da li vredi da to bude njegov svetonazor? Kada se stvari tako postave ispada kako samim rodjenjem na nekom tlu dobijamo morbidno nasledje: zadatak da svojim zlocinom osvetimo neko staro zlo, inace cemo razocarati i pretke i pokolenja, a usput necemo ispuniti ni svoju entelehiju. Da li treba pristati na to da neko, tek tako, u mene coveka, cusne "dobar" razlog za zlo, a uz to i ohrabrenje pride - mogucnost da se takva krivica a priori i sa dobrim razlozima moze prastati? Kao covek imam pravo da pretpostavim, ocekujem i trazim da ako ucinim zlo za to i odgovaram. Imam(o) pravo na to da zaista nema kolektivne krivice, ali onda ni mita o generacijskoj osveti kao dobrom zlocinu za koji pocinilac nije kriv. S druge strane, posledica toga je da svi postaju osumnjiceni: posto se ne dozvoljava da ni na jednog "naseg" padne senka sumnje - eto najvece senke nad svima nama. Jedan za sve, svi za jednoga. Ili svi ili niko. Dakle, bolje niko, odakle sledi da smo svi (krivi). Ne zvuci li to malo morbidno i malo kao kolektivna krivica? Posebno kada zlocini, ostavsi bez daha od tolike nevinosti, nebrige i nezainteresovanosti za njih, pocinju izranjati sa svih strana. Ako zlocinci koji medju nama zive mogu dugo zadrzavati dah, ubijene zrtve ne mogu - njima treba vazduha i svetlosti dana. (Doduse, i sada im je dozvoljeno da uzmu dah samo u posebnim prilikama, na primer, pred ultimatumom iz Haga, a odmah zatim se vrati na prethodnu ravnodusnost.) Onima kojima je "dah u nosu" kada je potrebna moralna odresitost, bilo bi bolje da nas se, bar kao zastupnici vox populi, prodju, a nama dobro da ih ne poslusamo: "Prodjite se covjeka kojemu je dah u nosu; jer sta vrijedi?" (Isaija 2, 22).
Uz to, prica o "istorijskim korenima" jednog konkretnog zlocina, posebno kada je plasirana i od vlasti, opovrgava ideju ljudske slobode kao osnove koju drzava i pravo garantuju svakom svom gradjaninu. Propagirajuci jednu nevidljivu i nekontrolisanu silu koja bi mogla potciniti svakoga od nas i, eto, samo je slucajno sto je ona u svoje ralje uhvatila njega, a ne mene, ovakva postavka negira mogucnost slobode izbora. Ti od mene nekontrolisani koreni dela tada postaju jedna istorijska, debelo olaksavajuca okolnost za mene kao eventualnog pocinioca zlocina. Kada covek na to pristane, on vise nije covek jer nije slobodan i ne snosi individualnu krivicu i licnu odgovornost. I sam zlocinac zbog ljudskosti koja se bar u tragovima i u njemu nalazi ima pravo na kaznu (Hegel).

Besmisleno »ali«

Verovatno da je ovih nekoliko argumenata, kao i mnogi drugi, nedovoljno za propovednike ali. Posto su njihovi argumenti obicno bezivotni (kao sto su i protiv zivota), da probamo i suvoparno gramaticki. Vec poznati refren koji njih ponese, a nas rastuzi: ... ALI zlocine je cinila i druga strana, i gramaticki je manjkav. Da bi se ALI (suprotni veznik) ispravno upotrebio, dva recenicna iskaza koja on povezuje treba da budu suprotna ili bar u nekoj nesaglasnosti. Medjutim, u njihovim mislima ne postoji nikakva suprotnost, vec gramaticko i zalosno cinjenicno slaganje po zlu dve neprijateljske strane. U onom iskazu zlocin stoji naspram zlocina, a ne dobra. Jer ni zlocin koji se cini iz osvete nije moralno prihvatljiviji od prethodnog koji je prozvan njegovim uzrokom. Zlocin ne moze biti umanjen drugim zlocinom. On uopste i ne moze biti umanjen, jedino ga pravda stize ili ne (bar pred nasim ocima) i postavlja u koordinatni sistem vrednosti odredjenog drustva.
Stavise, ostavljajuci na stranu puku gramatiku, dobro je poznato da se zlocinci (obe strane) oduvek dobro slazu i da za njihovu potpunu idilu nedostaje sàmo to sto nisu na istoj strani. Oni u sustini nisu neprijatelji jer zive isti instinkt i strast, i cak u njihovom "medjusobnom sukobu" daleko manje stradaju oni nego nevini ljudi. U nevinom zivot je iznad ubijanja, ali ipak je on najcesca zrtva suprotnog principa u nekom zlocincu. Kasnije, jos jednom, moze postati zrtva javnog branioca (citaj - relativizatora) zlodela, posebno ako se to cini sa visokog mesta. Dok izigravaju dusebriznike zlocinaca - ili ne znaju ili zaboravljaju da zlo nema dusu, a da se i sopstveno pravo na zivot trosi uskracivanjem buducnosti drugima i racunanjem na precutkivanje nezakopanih, neobelezenih pa i neopojanih smrti. Neki misle kako je vecina nas ziva zahvaljujuci tome sto je nad nekima mogla da se izvrsi egzekucija - nas danasnji zivot je Feniks koji uzlece iz tih smrti. Ali, medju »nama« ima onih cija je vera u ljudskost drugacija i koji imaju nadu da ce tó mi nekada ciniti »nasu vecinu«.

Moral i nacija

Za onoga ko obnavlja tradiciju najcasnije je da se drzi onoga sto je u njoj moralno, a ne kao pijan plota - bas svega. Mene kao coveka interesuje da li je nesto "moralno u redu", a ako to nije i »nacionalno u redu« - utoliko gore po nacionalno. Jer tada nesto nije dobro kod nacije, a ne kod morala, onda je nacija, u tom vremenu, puna moralnih nevernika (ili nemoralnih "vernika"). Neravnoteza izmedju morala i naroda uvek postoji, ali zato je oduvek pravo ono koje treba da uspostavi bar podnosljiviju neravnotezu izmedju dobra i kolicine nemorala koja je tolika da se desavaju zlocini.
Ako je prethodnih deset godina bilo predvorje ovog danasnjeg relativizovanja zlocina, onda smo i dalje na prilicno trusnom tlu. Ako opet ne postavimo stvari tako da krene na dobro, od cega cemo graditi mir i osujetiti novi rat? Ako vise ne zelimo, po onoj poznatoj, da se spremamo kao da ce sutra biti rat, vec da zivimo mir, mora se napraviti razlika izmedju danas i juce. Zar, bez ikakve pateticnosti, nije dirljivo kada se covek coveku izvini zbog toga sto je medju njihovim narodima bilo neljudskosti, pa i kada ona nije zanocila ni u jednom od njih dvojice? Retki koji to cine nemaju drustveni polozaj sa kojeg se izvinjenje, ono bezuslovno koje ne ocekuje uzvratnu "ispriku", moze uciniti u ime svih. Ako to neko od nas obicnih, malih ljudi ucini - to cini u ime coveka u sebi, ali izvinjenje sa drzavnickog mesta bilo bi onaj Kantov cin pokajanja u kojem je i "duh naroda" za to spreman. Dostojanstva za to nema medju ovim danasnjim "dostojanstvenicima", a ni u narodu pa se tu, bar u necemu, slazu. Moralni aksiom da nema mira ni sa sobom ni sa drugima dok nevine zrtve ne pocivaju u svom (tamosnjem) miru za mnoge je izdajnicka, a za one sa vise ljudskog razumevanja idealisticka. Ipak, bez njihovog mira, o kojem malo ko misli, i ovaj nas je prividan i samo priprema za buduci rat sa novim starim "istorijskim korenima".
Retki koji su izrekli ono izvinjenje nisu to cinili iz povrsne moralne pristojnosti (moralno nije povrsno), vec iz dubokog osecanja sopstvenog gubitka zbog nekih kojih vise nema. To su ljudi cija je sva odgovornost metafizicka, sto je, inace, sudbina svakog coveka otkako je sveta i veka, onih koji sebi mogu reci da nisu ucinili onoliko dobrog koliko je bilo moguce - jer covek sebi uvek moze pronaci neko dobro koje je mogao, a nije ucinio. Savezni ministar za inostrane poslove po povratku iz Hrvatske dao je objasnjenje zasto je uz Vukovar pomenuo i Jasenovac kao mesto zlocina iz jednog drugog vremena. Objasnjenje je dato vrlo pazljivo - to, svakako, nije ucinio zbog toga sto bi Jasenovac mogao biti "istorijski koren" vukovarskih zlocina, zbog nekog njihovog poredjenja, vec zato sto ljudi u svom strahu "nemaju tu vrstu racionalnosti". Delimicno objasnjenje danasnjih zlocina zaista moze biti strah koji se indukuje secanjem na stara zla. Naravno, to je samo njihovo delimicno objasnjenje i daleko od toga da umanjuje potrebu za pravdom, inace univerzalna ljudska emocija zaljenja zbog tolikog stradanja, koju je ministar takodje izrazio, ne bi bila moguca.
Kako je jedan kolega skoro napisao, ostalo je da se pristojni, cestiti i neduzni petljaju sa onim sto je neko drugaciji od njih (kriv i necastan) zasvinjio. Ako i dodje do nekih rasprava one se, da stvar bude vecini sto ravnodusnija, desavaju izmedju gotovo istomisljenika koji tek za nijansu razlicito vide cin izvinjenja. Ostali su ravnodusno nedirnuti "tom nepotrebnom pricom".

Mistifikacija »trenutka«

Naravno, i to vreme propovednici ali koriste da nas poducavaju u igri "corave bake" i obnavljanju gradiva po kojem mi jos ne smemo biti potpuno moralni i moramo se moralno jos malo izgladnjivati jer je za to suvise rano. Biti previse moralan u odnosu na svoje okruzenje, kazu oni, pogubno je. A ipak, to ali, tet a tet sagledano, jeste karcinom morala u cijem je zlokobnom tkivu zametnuta zamka: covek ce postati moralan nekada - kada nestanu "razlozi" zbog kojih se to jos ne moze. Bio bih ja moralan, ali se pozivam na spoljasnje okolnosti koje tome ne pogoduju. Unutrasnje prilike za to su, medjutim, jedino vazna povoljnost. Biti moralan nije stvar srece i sudbine niti put na kojem se pozdravlja sa "dobro more" ili rudarskim "srecno" (jeste put u dubinu, ali svoju), vec najznacajniji izbor koji svaka sloboda moze uciniti.
Licno, licemerje mi je oduvek bilo providnije i od samog zla koje opravdava. Sta ima da se opravdava prekrsena zapovest "Ne ubij!" - to je jedan apodikticki (moralno bezuslovan) iskaz koji covek prihvata ili ne, i tu nema naglabanja. Bela Hamvas kaze - "temelj je svetinja zivota", jedino oko cega se vec unapred moramo saglasiti da bismo nastavili da pricamo. Samo sa onim za koga su laz i nasilje nedopusteni mogu dalje da razgovaram. Naravno, to "nije prakticno" jer i takvi ljudi su oko nas. Ali nesto se obicno nema u vidu kod te neprakticnosti dobrih ideja, ono u cemu su Hegel i Kant bili saglasni: nase iskustvo i ne bi bilo ovoliko lose da smo za uzor imali ideju onoga na cemu radimo i da svaku dobru nameru nismo, brze-bolje, osujecivali sirovim iskustvom i na njemu osnivali i ono novo. Kako se onda iscupati iz stalno istog iskustva? Nase, navodno potrebno, izgladnjivanje moralnosti u sebi i ne bi moralo da bude bas ovoliki asketski podvig da smo, u svoje vreme, sebi rekli da nema vremena kada za moral - jos nije vreme. Ni medjusobna izvinjenja ne bi bila potrebna da se nije pocelo i zavrsavalo sa onim ali - nacionalnim modnim trendom svakog posleratnog drustva. Uostalom, biti praktican jednostavno znaci raditi prave stvari u pravo vreme.
Zato na igru "corave bake" mozemo odgovoriti: "pobrkali ste loncice", a izgleda i da ste to ucinili - namerno. Samo kod onoga ko je bez psiche ono sto se poslednjih godina ovde desavalo nije uticalo na njegovu psihu, a za onoga cije "nacionalno srce" nije zalilo zbog univerzalne ljudske tragedije nije bilo "psihodrame" - spomenute u ironicnoj izjavi sa visoka. Uostalom, osecanje psihodramaticnosti sadasnjeg trenutka najvise imaju oni koji se bore protiv razotkrivanja vinovnika ratne drame, dok oni koji su na vreme bili protiv zlocina svih strana danas zive nesto mirnije dane. Za njihova nastojanja da se krivci kazne i odgovorni odgovaraju potreban je uporan i strpljiv rad pa, prema tome, mir, a ne uzbudjenja. Za njih je ovo, u stvari, poslednji cin i rasplet jedne dugotrajne drame, u kojem je, konacno, na redu pravda. Onima drugima tek sada je »psihodramaticno«, ali oni se oduvek pogresno plase: ranije od mira u kojem se uvek lakse dolazi do pravde, sada od sve realnije pravde... A nijednom od zla. Toliko o drami, a sto se tice katarze, kojom je kompletirana doticna ironija, nju ce, nazalost, doziveti mali broj i onih koji su branili zivot (jer bola zbog smrti ima previse), ali sigurno niko od ovih za koje je "nas" zivot bio i ostao a priori znacajniji od »njihovog«. Za »suocavanje s prosloscu« (ovdasnja fraza) dobro bi doslo Helderlinovo »dobro tumacenje postojeceg«- vracanje proslosti treba da bude vracanje velikim vrednostima, a ne onome cega je u svakom vremenu na bacanje.
Kada je u po bela dana potrebna sveca da se pronadje covek - kao starom kincaru Diogenu koji je svoje ponasanje objasnjavao recima: »Trazim coveka«, tu gde je takvo stanje covecnost je, ako ne mrtva, onda onesvescena. Mozda se ljudi tako vracaju i na neke svoje detinje strahove, ali onda treba, kao i deca, da znaju za moc dobre reci. Naime, deca se najvise plase mraka i samoce. Frojd belezi anegdotu o detetu koje iz mraka ka drugoj sobi vice da mu se prica, a na pitanje sta mu to vredi posto i dalje ne vidi nikoga, dete odgovara: »Kada neko govori, svetlije je«. U pravim recima, obrazlozenjima, tumacenjima uvek ima neke svetlosti sa kojom niti smo u mraku, niti smo sami. Zato »moralne teme« ne bi trebalo osecati kao razglabanje ili poetsko finale nekog teksta, vec kao vise sansi za neki pocetak u miru - nemoguc sve dok je ali takticka varka price o zlocinu i kazni.

Moral i pravo

Na kraju, neki kazu da je ovakvo razmisljanje metafizicko. Ako je etika zaista metafizicnija od prava (argument: pravo je sasvim dovoljno za temu zlocina, a govoriti o pravdi je nepotreban visak), ipak treba obnoviti znanje o pravu utemeljenom na moralu. Pravo treba da se priblizi moralnim kriterijumima, sto vise to bolje. Zato, ako je po pravu da zlocinac bude kaznjen za drustvo je dobro ako to nije jedino sto se uzima kao potrebno - bolje je, pored toga, postici da primena prava ne stvara odijum veceg dela drustva. Previdjanje veze sa moralom ocigledno je kada se, na primer, kao motiv za dejstvo prava uzimaju ne moralni vec ekonomski argumenti. Ako se pred pravom uopste hoce potezati bilo sta drugo osim njega samog svakako mu je blizi moral od ekonomije. Ali kaze se da previse price o moralu »narod ne bi shvatio«. Naravno, u takvoj »realnosti« je dovoljno i ako samo funkcionise pravo, a sa moralnoscu i odgovornoscu i tako svako mora sam izaci na kraj. Kao takva najlicnija stvar moral je slican ljubavi i veri.

Tatjana Jovanovic

Dogadjanja: Palanka protiv palanke «

» Svakidasnjica: Televizijski ritam zlocina