Svakidasnjica

TV i Milosevic

Televizijski ritam zlocina

Na lokalnoj politickoj sceni bezocno se manipulise razlicitim kodovima, nivoima i utiscima poruka koji svesno/nesvesno zamagljuju sam zlocin kao sustinu haskog procesa

Slucajne i nasumicne ankete u nasim medijima povodom sudjenja Slobodanu Milosevicu i njegovog direktnog TV prenosa pokazuju da je njegova popularnost medju srpskim stanovnistvom skocila - anketirani gradjani procenjuju da se odlicno drzi, da je svez, odlucan i inteligentan. Unakrsna ispitivanja svedoka i proceduralni formalizam postupka potisnuli su sustinu teskih optuzbi u drugi plan, a s druge strane podigli optimizam lokalnih pristalica ideja i politike S. Milosevica i njihovo uverenje da se zlocin moze zaboraviti, kriminalna politika legalizovati kroz pojam opste medjunarodne odgovornosti, a da su stotine hiljada zrtava, raseljenih i unistenih zivota, glupost za koju su krive same zrtve. Jer, eto, na televiziji se jasno vidi da Slobi ne mogu nista da dokazu i da nikakvu optuzbu i nemaju, da je konacno jasno da je Haski tribunal politicki sud koji sudi srpskom narodu, itd., itsl. Tako su mediji ponovo vratili na javnu scenu lik, delo i retoriku S. Milosevica kao neku vrstu nocne more.

Mediji, zlo i civilizacija spektakla

Ankete, naravno, svedoce o tome da ideoloske pretpostavke Miloseviceve vladavine nisu istrosene, da su jos uvek cvrsto utemeljene u drustvenoj stvarnost Srbije i da se kolektivna mitomanija srpskog nacionalizma oslanja na standardne, vec vidjene stereotipe. Medjutim, ono sto je interesantno jeste da se citav taj proces rekapitulacije balkanskog haosa danas odvija pred Haskim tribunalom, pred TV kamerama na globalnoj mrezi i da nuzno podleze "zakonitostima", uslovnostima i unutrasnjoj logici elektronskih medija. Kako se post festum srpska stvar sa Glavnim Protagonistom "drzi" u medijskom aspektu njene sudsko-politicke ekspertize?
Kamilj Palja, zvezda u feministickim krugovima, koju mnogi smatraju zenskim Makluanom, tvrdi da je XX vek istorija Holivuda te da je americka popularna mitologija koju je stvorila filmska industrija buducnost citavog sveta. Takav radikalan stav nije daleko od istine kada posmatramo zbivanja unutar civilizacije spektakla na pocetku III milenijuma u kojem televizija zauzima jedno od kljucnih mesta. Zan Bodrijar razotkrivajuci razlicite aspekte civilizacije spektakla ukazuje na cinjenicu da putem masovnih medija ljudi prestaju da budu realne licnosti i postaju likovi iz nekih proslih ili buducih TV serija i filmova, jer sustina medija je manipulacija. (Encensberger) Manipulacija u najpozitivnijem smislu te reci - rukovati, vesto upravljati necim, udesavati. Nekoliko ljudi slicnog obrazovanja, srodnog kulturnog profila, ideoloskog i politickog stava, cak i slicne osecajnosti mogu da kreiraju novinski ili televizijski izvestaj o nekom dogadjaju potpuno razlicito. Svaki ce imati neki svoj specifican ugao gledanja, osoben nacin prezentacije, detalj na koji niko drugi nije obratio paznju, a mozda i potpuno razlicit zakljucak. Po demokratskim nacelima, svako ima pravo na manipulaciju, tacnije, na svoje vidjenje stvari. Sustinski pristup i obaveza demokratske drzave je da svakome ko zeli da manipulise, odnosno predoci svoj stav u najpozitivnijem smislu te reci - omoguci da se time bavi, odnosno izda mu dozvolu za TV ili radio frekvenciju, dozvolu za stampu itd. Tako se demokratski prostor javnog mnenja formira iz razlicitih stavova o nekom problemu ili dogadjaju i dobija se manje-vise kompletnija slika o drustvenim problemima ili pitanjima. Medjutim, sam problem sa pojmom manipulacija ne mora biti generisan iz obrazovnog politickog, ideoloskog ili kulturnog konteksta manipulatora. Naprosto, u biti medija, a posebno medija televizije, u necem sto je izvan pojma rukovanja, udesavanja ili upravljanja postoji nesto sto je imanentno samom mediju, nesto sto ima svoje uslovnosti koje pripadaju prirodi samog medija i sto bitno uslovljava i samog manipulatora bez obzira na njegov licni stav i namere. Tu spada i ona specificnost koju je zapazio teoreticar televizije Marsal Makluan kada je ustvrdio: "Medij je poruka". Sudjenje Slobodanu Milosevicu pred Haskim tribunalom otvara niz pitanja iz tog domena jer se u recepciji samog sudjenja na lokalnoj politickoj sceni bezocno manipulise razlicitim kodovima, nivoima i utiscima poruka koji svesno/nesvesno zamagljuju sam zlocin kao sustinu haskog procesa.

U ime naroda i bogati placu

U cemu lezi zagonetka medijske harizme Slobodana Milosevica, kojom je osvojio srpski narod jos 1989, postavsi najpoznatiji Srbin svih vremena i kojom ga sada, sudeci po anketama u medijima, ponovo osvaja na sudjenju u Hagu? Bitna karakteristika medijskih sadrzaja, u civilizaciji spektakla od informativnih do zabavnih programa, jeste prikazivanje probrane i podobno preradjene stvarnosti. Sustinu medija cine stereotipi, opsta mesta, koja sa lakocom, na isti nacin oblikuju i emisije vesti i melodrame: junastvo, pravda, poredak, ljubav prema ocu, prema narodu, prema zeni, patnja, romansa, pad i ponovno uzdizanje. Globalna mas-medijska matrica pociva, tako, na istim elementima kao i jos pocetkom 90-ih formirana prica o SLOBODANU ("Lepog imena i jos lepseg prezimena", M. Beckovic) na jeftinim stereotipima kao sto su patrijarhalni sentimenti, junacenje, mesijanstvo, nacionalni zanos, tvrdoglavost i prkos progonjenog junaka koji na kraju odnosi Svetu Pobedu, pred najezdom sila koje hoce da ga uniste (ustase, balije, strani placenici, NATO...). On je ili ponosni junak, najbolji sin svoga naroda na njegovom celu, poput Dzona Vejna na celu americke vojske u brojnim kaubojskim filmovima, ili je, u Hagu, antijunak, "sam protiv svih", poput Prljavog inspektora Harija... I porodicni zivot doskora vladajuce porodice Milosevic je popriste jeftine melodrame, serijske sapunice o usponu i padu porodicne "dinastije" u stilu italijanskog herc-romana I bogati placu i americke "Dinastije": Sloba je "simpaticni" otac Karington, Mirjana sa cvetom u kosi je osecajna i nezasticena Kristal, sin-otpadnik Marko, u ovom slucaju je ratoborni maco, kcerka se udaje za tatinog prijatelja, histericno razvodi, a zatim menja ljubavnike... Slobodan Milosevic-Sloba je tako junak sapunsko-romanticarske serije u sopstvenoj reziji - sa ukusom nacisentimentalnosti i kic-osecajnosti koja mu jeste prirodjena i prirodna. Gledajuci Milosevicevo drzanje na sudjenju u Hagu primecujemo da zapravo nema razlike u njegovoj medijskoj ulozi - umesto balkanskog dr Frankenstajna ili stereotipa iz jeftinih kaubojskih filmova, u kojoj je ON bahati kauboj, dok su zrtve u poziciji prezivelih - primitivnih ostataka istrebljenih indijanaca, jezik i zakonitosti medija "rade" - i na lokalnom nivou recepcije - Milosevic svojim vernim pristalicama, sada bez harizme vlasti, asocira na dobrog Kasandrinog dedu, koji cuva i brani svoj narod i tradicionalne vrednosti od uzasa licemernog i propalog Zapada. Tako se u slucaju Milosevica u prostoru medijskog spektakla ponavlja, sada na karikaturalno-holivudski nacin, Krlezina konstatacija da na Balkanu sve liderske politicke price zavrsavaju dramom Velikog Petka u kojem gomila uzdigne svog junaka, potom ga baca u blato ili na vesala, da bi ga nakon tog cina ponovo obozavala.

"On je tako ponosan, opusten i superioran" (M. Markovic).

Da li zlocin ima lice?

Pogled na kriminalisticke casopise, enciklopedije i prirucnike u kojima su slike najvecih zlocinaca, psihopata i serijskih ubica nikada nece ukazati na izraziti trag svireposti i bezdusnosti, mozda tek neki detalj to moze naslutiti - ali vrlo retko na licu zlocinca mozete videti njegovo necovestvo ili uzas i patnju zrtava. Medjutim, na licima zrtava vrlo ocigledno se moze prepoznati i videti da su preziveli patnju, bol, stradanja, da su bili izlozeni torturi. Ovo napominjemo zbog toga sto pored racionalne procene dogadjaja ili u ovom slucaju toka sudjenja, predlozene sudske argumentacije itd., u televizijskom prenosu mnogo drugih elemenata doprinosi kompletnom utisku slazuci se u vizuelni utisak. Scenografija sudnice, nacin kadriranja i kvantitet kadrova i planova, atmosfera, raspored ucesnika, obezbedjenje, kostimi, garderoba, uniforme i lica optuzenih i zrtava, njihove reakcije i nacin izlaganja su materijal od kojih se formira kompletan utisak o optuzenima i samom zlocinu koji sada ne ukljucuje samo gola fakta, dokaze i argumentaciju vec i masu drugih elemenata, sustinski nebitnih a koji se ne nalaze iskljucivo u prostoru prava, razuma i formalne logike dokazivanja vec u prostoru proizvoljnosti, emocija, povrsne dopadljivosti i najcesce podsvesnih licnih procena svakog pojedinacnog gledaoca.
I kao sto, najcesce, lice zlocinca ne svedoci o njegovom zlocinu jer ga procedura suda i inscenacija u kojem njegovo telo i lice nije u prvom planu i strogost i nemilosrdna dominacija fakata drzi u prostoru krivice dok ispred njega stoji zlocin, u TV verziji dokazivanja krivice dominira njegovo lice. Beskonacno ponavljanje lica plan-kontraplan, rastakanje reci i fragmentarna, spora i periferna dramaturgija eksplikacije zlocina, zatrpava sustinu efemernim detaljima u TV mediju koji ne trpi duge i komplikovane tirade.
Kada povrh toga lokalne bandite, logorske cuvare, polupismene nacionalne ideologe, secikese, alkoholicare, psihopate obucene u skupa odela sa kravatama postavite u inscenaciju TV studija, sofisticiranu ljusturu strucno-pravnih termina i kostimiranu inscenaciju, globalnu inscenaciju svetskog poretka i pravde, oni vise ne funkcionisu kao banda zlikovaca, vojnih ili paravojnih komandanata-egzekutora i ideoloskih psihopata - bradatih, prljavih i sumanutih iz TV prizora Vukovara i sa brda oko Sarajeva - vec najcesce kao politicari-gospoda sa politickim uverenjem i nacionalnim i drustvenim zadatkom. Ako ih potom beskonacno u krupnom planu ponavljate, ovako izvucene iz konteksta, oni postaju neka vrsta TV junaka, katkad ostavljaju i utisak zrtve dok zrtve cesto ostavljaju utisak preplasenosti, zbunjenosti, nesigurnosti pred svojim skorasnjim dzelatima, jednom recju sumorno i iscrpljeno, jednostavno "ne voli" ih TV slika.
I upravo tu moze doci do paradoksa procene gledalaca o akterima zlocina i njihovoj odgovornosti prouzrokovane TV slikom. Tacnije, moguce inverzije vizuelne simpatije/antipatije prosecnog gledaoca ili srpskog gledaoca (usput lobotomiranog desetogodisnjom slobistickom propagandom) prema akterima televizijskog sudjenja. Pracenje TV sudjenja u rutinskom - digitalnom - ritmu (prebacivanje TV kanala, reklame, mnostvo informacija, sport, muzika, sitkom serije) dakle u kontekstu kucnog, dokolicarskog vizuelnog hedonizma televizijskog kontinuiteta nasuprot strogoj atmosferi realne sudnice, tezine zlocina i zivog prisustva aktera - "relaksira" i razvodnjava monstruoznu non fiction dimenziju zlocina, trivijalizuje ga i postavlja lica i aktere haskog procesa u fikcijske korelacije i znacenjske odnose blize stereotipima i zakonitostima zanrovske dramaturgije i "istinitosti" filmske i televizijske industrije nego mucnoj (putem TV medija) ekspertizi balkanskog civilizacijskog sunovrata.
Tako se implementacija svetskog pravnog poretka putem medija na lokalnom, srpskom nivou, i recepcije tog istog poretka u verziji civilizacije spektakla, odnosno globalne elektronske sudnice (opet na lokalnom nivou) "relaksira" i rastvara u politikantske impresije SPS-JUL-SRS-SSJ aktera i aparatcika partija zlocina, usputna i olaka TV uverenja i procene gradjana na ulici o "dostojanstvenoj, opustenoj i superiornoj" odbrani nacionalne stvari, prepune iste frazeologije i demagogije koja je u Srbiji toliko puta dobijala izbore - pred "nelegalnim" sudom sa "tankim" dokazima.
Premda smo mi sami zivi svedoci i dokaz nase propasti, istinsko suocavanje sa nama samima - sudeci po masovnoj "proceni" lika i dela S. Milosevica i toka haskog procesa - odlaze se, rastvara i rastace u apstraktnom Zlu, povrsnim utiskom na osnovu metamedijskog ritma zlocina, kao losa beskonacnost u beskonacnoj nacionalno - vec vidjenoj televizijskoj varijanti Ali babe i cetrdeset hajduka.

Dragan Jovanov

Svakidasnjica: Propovednici »ali« «

» Susedi: Drzava i nagodbe elita