Preispitivanja

Martin Hajdeger i Jagos Puric - razmisljanja o dva rektora

Jer za intelektualce ovoga veka, ovog naseg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se pada ne na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fasizam i staljinizam. Sve ostalo su trice i kucine.

Danilo Kis, Skladiste

Mozda je ovim citatom vec sve receno, i treba ga samo reprodukovati, bez ikakvih dodataka, jer on i sam za sebe, a i u knjizevnom kontekstu Kisovog velicanstvenog opusa, i u vremenskom i prostornom kontekstu svog pisanja (Beograd 1978) i objavljivanja (posthumnog), ima onu neodoljivu "dokumentarnu snagu". Ali, nazalost, mrak je toliko tezak i zagusljiv da se svaka luca sama gasi, i kao u onim pecinama podno Vezuva i drugde, ispunjenim vulkanskim gasovima, svakih desetak sekundi moramo ponovo paliti baklju jer je smrad i memla neprekidno gase.
Fenomen kompromitovanja intelektualaca dobro je poznat u mnogim pojavnim oblicima. Ovde bih zeleo da ukratko diskutujem samo jednu njenu manifestaciju ciji smo svedoci u Srbiji, tokom poslednjih meseci jos jedne od mucnih "godina raspleta" i koja je donekle van okvira standardizovane tragikomicnosti: onu koja se odnosi na upravljanje univerzitetom. Tema ovih beleski stoga su dva nacionalsocijalisticka rektora, Martin Hajdeger i Jagos Puric, koje deli nesto vise od pola tog tragicnog veka i jos ponesto (o cemu vise u daljem tekstu), ali ima i mnogo slicnosti. Najociglednija jeste ta sto su obojica bili nasilno postavljeni na svoje polozaje, voljom vanakademskih institucija, cistom arogancijom politickih mocnika, i bez ikakvog eksplicitnog pozivanja na njihove naucne i kulturne zasluge (sto, naravno, ne znaci a priori da takvih zasluga nije bilo, vec samo da one niposto nisu bile dominantan cinilac u tom izboru). Drugo, obojica su se, svaki na svoj nacin, istakla svojom privrzenoscu nacionalsocijalistickoj teoriji i praksi u svim sferama zivota i rada, a posebno u univerzitetskoj sredini. I mada je ova prica nezavrsena, vec sada mozemo zakljuciti da su obojica, ultimativno, ucinila dovoljno na kompromitovanju nacionalne kulture, da zasluzuju (i tek ce zasluzivati) da se o njima govori i na njima kao (negativnim) primerima uci.

*

Cak i ako se istorija ne ponavlja doslovno, to ne znaci nuzno da borhesovska ideja o vecnom ponavljanju nekoliko metafora nije aktuelna (sadrzavsi u sebi i sama nesto od cari autoreference). Nacionalsocijalisticki rektor univerziteta u Frajburgu Martin Hajdeger izjavio je u svojoj pristupnoj besedi i ovo:

Mnogo opevana "akademska sloboda" bice isterana sa nemackog Univerziteta; jer ta sloboda je bila patvorena, buduci samo poricuca. Ona je pretezno znacila nehajnost, arbitrarnost namera, neobaveznost u delovanju. Pojam slobode nemackog studenta bice sada ponovo vracen u svoju istinu.1

Nacionalsocijalisticki rektor Beogradskog univerziteta Jagos Puric nije nista izjavio u svojoj pristupnoj besedi, odnosno nista vredno paznje i prestampavanja, kao sto je bio slucaj sa Hajdegerovim govorom. Neko nepristrasan bi mogao pomisliti da je to zbog toga sto Puric tesko da je mislilac (pa i rektor) Hajdegerovog ranga, uprkos tipicno balkanskoj tendenciji da se od (srpskog) komarca pravi (srpski) magarac. Ali, od sustinskog znacaja jeste da se shvati da to nije jedini razlog.
Kljucni razlog lezi u tome sto je, u poredjenju sa nemackim, srpski nacizam i fenomenoloski i idejno krajnje siromasna pojava (otprilike u istoj meri u kojoj je nacisticka Srbija materijalno bednija od nacisticke Nemacke, barem pre 1942. godine). Rektor Puric jednostavno nije imao sta interesantno da kaze. Po tome je okruzenje u kojem on deluje blize onim latinoamerickim drzavama "nacionalne bezbednosti", gde iza kleptokratske hunte ne stoji nikakva koherentna ideoloska baza.2 No, hajde da dozvolimo sebi pesnicku slobodu i zapitamo se o cemu bi, eventualno, rektor Puric mogao da govori da je resio da govori otvoreno i objektivno. Zamislimo, takodje, da je rektor Puric o tome govorio u skladu sa naucnim principima. Prema tome, on je mogao da govori samo o onome sto cini realnost srpskog nacizma: batinanju, represiji, proterivanju intelektualaca, izgladnjivanju naroda, gusenju ne samo naucne vec i svake slobode i kreativne misli i sl. U skladu sa Okamovom ostricom, tim osnovnim principom naucnog misljenja, on bi bio prinudjen da to pripise istom onom izvoru iz kojeg je ponikla njegova rektorska fotelja. I tu za ozbiljnu i moralnu individuu govor prestaje i nije potrebno biti Vitgenstajn da bi se doslo do toga. Rektor Puric je bio u znatno boljem polozaju da o tome govori nego, recimo, Hajdeger o Dahauu i Mathauzenu (kasnije "logore istrebljenja" na Istoku i da ne spominjemo), Strajherovom Der Sturmer-u, bekstvima Tomasa Mana, Ajnstajna ili Kurta Vajla itd., i sl., posto je imenovan za rektora u jedanaestoj godini vladavine komuno-fasisticke hunte (koja je sledila nakon cetrdesetak godina "meke" staljinisticke oligarhije), dok je Hajdeger imenovan 1933. godine, odnosno prve godine nacisticke "revolucije". I u tom pogledu teret na njegovoj savesti mora biti znatno veci, jer je gospodin nacisticki rektor Puric, kada bi izasao iz svoje laboratorije za atomsku fiziku i fiziku plazme vec citavu deceniju imao prilike da vidi one jedine karakteristike zivota pod srpskim nacizmom koje prima faciae predstavljaju njegovu sustinu: pljacku naroda, proterivanje inteligencije, rasprodaju nacionalne teritorije radi ocuvanja gole kleptokratske vlasti, razaranje srednje klase, pogrom nezavisne misli, raspirivanje zlocinacke ksenofobije, krsenje gotovo svih clanova medjunarodnog Pakta o gradjanskim i ljudskim slobodama... I tako dalje.

*

Postoji jos jedna razlika izmedju nacionalsocijalistickog rektora Hajdegera i nacionalsocijalistickog rektora Purica. Preuzevsi bic u jednom poznom dobu srpskog nacizma, rektor Puric vlada nad univerzitetom koji je kroz pobunu (zapravo dve pobune protiv temeljnih "vrednosti" srpskog nacizma, 1992. i 1996/97. godine) osetio - makar kao aristotelovsku potencijalnost - car i lepotu istinske slobode. Bez obzira na retrogradnu sustinu svega "istorijskog" sto se u Srbiji desavalo u periodu od 1987. do danas, svih 100% poteza totalitarnog rezima, bez ijednog izuzetka, Beogradski univerzitet nije niti moze biti isti nakon toga. Ali, kao sto je Heraklit lepo zapazio, "Magarci ce pre izabrati slamu nego zlato".3

*

Ali, dajmo na trenutak rec opasnom neprijatelju. Benedeto Kroce pise, povodom Hajdegerove rektorske besede:
Profesor Hajdeger ne zeli da filozofija i nauka budu za Nemce nesto drugo do nemacka stvar, na dobrobit nemackog naroda... Danas se iz jednog poteza uranja u ponor laznog istoricizma najgore vrste, u onaj koji istorija odbacuje, koji istorijsko kretanje shvata na nezgrapno materijalisticki nacin, kao potvrdjivanje etnocentrizma i rasizma, kao slavljenje podviga vukova i lisica, lavova i sakala, dok je jedini i pravi ucesnik, covecanstvo, odsutno.
Opasni mondijalizam, rekli bi danas ideoloski eksponenti i medijski klo(v)novi srpskog fasizma. Ali objektivan um shvata da je dovoljno promeniti vlastita imena i dobiti sliku temeljnog rusenja kulture prisutnog u svakom nacistickom vidjenju kulture, bilo u Nemackoj 1930-ih ili Srbiji 1990-ih. "Vukovi i lisice, lavovi i sakali", a pre svega hijene, vladaju nasim zivotima, bilo kao totemi kojima se prinose krvne zrtve, bilo kao njihovi vracevi i samani ("zivotinjskog", pardon, "narodnog jedinstva").

*

Sluzbenici totalitarizma su mahom kukavice. Interesantno je, sa stanovista intelektualnog kurioziteta, i pitanje da li cemo u slucaju nacionalsocijalistickog rektora Jagosa Purica videti neki posthumni intervju, recimo NIN-u ili Ilustrovanoj politici u kojima cemo tek post festum na kukavicki nacin svojstven takvim pompeznim trikovima, saznati kako se on, istina, nije slagao sa svim pojavnim manifestacijama srpskog nacizma, ali je, s druge strane... blablabla. Sve je to tako zamorno ocigledno da gotovo nije ni potrebno da na to cekamo: svako sa imalo mozga u glavi bi vec sad mogao napisati taj buduci intervju prof. dr Purica i da, izrazavajuci se terminima fizike, budu unutar 1? intervala neodredjenosti. Ili ce se, medjutim, i za njega pojaviti neki Karl Jaspers koji ce, sa mirnom savescu demokrate i humaniste, napisati:
On ne uvidja dubinu svoje tadasnje zablude, i zato u njemu nema istinskog preobrazaja, nego pre igre projekcije i zamagljivanja.
Ono sto treba, medjutim, imati na umu jeste da za prof. Jagosa Purica niko nece moci, sa kolegijalnom blagonaklonoscu, napisati da
o politicko-parlamentarnim dogadjajima koji su prethodili preuzimanju vlasti od strane nacionalsocijalista, on nije imao nikakvu jasnu predstavu,4
s obzirom da je kao ucesnik Osme sednice i prvoborac "antibirokratske revolucije" danasnji rektor BU bio direktni (sa)ucesnik u obracunima staljinistickih frakcija, poput nekakvih pantljicastih parazita u truloj lesini srpskog komunizma.

*

U velikim raspravama oko Hajdegerovog nacionalsocijalizma cesto se iskazivalo uverenje da je on u sopstvenoj filozofiji nasao uporiste za svoj destruktivni politicki angazman. To je, bar u jednom periodu, izgleda bilo misljenje i samog Hajdegera; to prikazuje, recimo, Karl Levit u odlomku iz svoje autobiografske knjige koji navodi Zunjic. I dok se takvo utemeljenje mozda i moze naci kod mislioca "ukorenjivanja", "zavicajnosti" i "povesnosti" koji je nekriticki slavio ruralni nacin zivota i pogled na svet,5 daleko ga je teze naci u domenu prirodnih nauka. Na srecu za nas, a (verovatno) na sopstvenu zalost, prof. Puric ne moze u svom predmetu, u fizici, naci uporiste i oslonac za svoj licni destruktivni izbor.

Kentaur i bahantkinje sa faunom, 1947.

Fizika je, kao sto nas je Ajnstajn u vise mahova podsecao, bila, jeste i ostace internacionalna, opstecovecanska (kao i svaka autenticna filozofija, nota bene). Fizika se ne moze zatvoriti u nacionalni (verski, ideoloski itd.) tor i bicem izgoniti na pasu, kako o tome mastaju (u snovima zdruzeni) staljinisticki i fasisticki mini-fireri po provincijalnim naucnim institucijama raznih "balkanskih (i drugih) krcmi". Istorija fizike (i drugih prirodnih nauka) nam pokazuje da su naucnici bili najcesce u prvim redovima svake velike borbe za slobodu misljenja i druge velike liberalne ideale. Stoga su i bili medju omiljenim zrtvama svih totalitarnih rezima. Treba li se uopste spustati na taj nivo kulturnog obdanista i razjasnjavati sta je znacilo proterivanje ljudi poput Ajnstajna ili Sredingera iz Nemacke? Ili masovne cistke sprovodjene po sovjetskim naucnim institutima, koje su u nekim oblastima zaustavile progres ruske nauke i po vise decenija? A ipak, kao sto pokazuje cudesni primer ruskog astrofizicara Nikolajeva, ni u sibirskim konclogorima nije se prestalo misliti o naucnim problemima, misliti na nacin koji je po definiciji suprotan beznadnoj tuposti i primitivizmu totalitarne ideologije.
Rozenberge, Ajhmane i njihove satelite svih boja i sa svih meridijana to ce zauvek nervirati. I nikada to nece biti u stanju da shvate.

*

Fizika, stoga, nije ozbiljno ugrozena od prof. Purica i njemu slicnih. Isto kao sto nije bila ugrozena ni od daleko opasnijih Filipa Lenarda i Johanesa Starka i njihove "germanske nauke". To je dobra vest. Losa vest je da, ako fizika i nije, fizicari jesu ugrozeni. Ovaj put srpski fizicari.6 Oni koji su, zajedno sa ogromnom vecinom populacije, dovedeni do toga da pretrazuju po kontejnerima za djubre, ukoliko vec nisu emigrirali ili se, poput uvazenog rektora, bacili na politiku. O ovim drugima je Radoje Domanovic zapazio jos pocetkom ovoga veka:
Eto nam, dakle, opet razloga da se povisimo u ocima stranog sveta, evo nam opet prilike da pozajmimo covecanstvu jednog velikog genija.7
Jos ako uz pomoc naseg genija dobijemo i kontrolisanu termonuklearnu fuziju,8 besplatan izvor energije buducnosti, eto nama kontrolisane buducnosti "socijalizma sa ljudskim likom" (ako ne i "svedskim standardom" od $10 000 po stanovniku)! Mozda narod tada i zaboravi rat, glad, sankcije, milion izbeglica, realnost gvinejskog standarda itd., dok rektor pobedonosno jos jednom podize ruku da glasa "za" u ekstazi sjedinjenja sa Vodjom.

*

Knjizevnost poznaje jedan briljantan lik fizicara pretvorenog u politicara, Hakslijevog Mustafu Monda. U kljucnom poglavlju Vrlog novog sveta on objasnjava svojim nesrecnim sagovornicima kako je izbor jednostavan: ili sluzenje nauci ili sluzenje politici. Tertiam non datur. I kao sto je ostvarenje "vrlog novog sveta" na kraju XX veka jos uvek samo neuglacana karikatura Hakslijevog blestavog sveta genetike i masinskog savrsenstva, tako je i dilema koju danas vidimo na primeru rektora Purica samo karikatura one stvarne, tragicke dileme. Iz najdubljeg postovanja prema Haksliju, necu ovde ulaziti u dublju analizu toga: citanje te nedovoljno citane i promisljane knjige je najbolji savet za svakoga.

*

I odsustvo nacistickog rektora Purica dok se desava najgori progon profesora u dugackoj istoriji BU, i dok se u zgradama fakulteta arogantno setkaju pripadnici paravojnih formacija u stilu SA, mnogo nam govori. On time i nesvesno salje jednu veoma vaznu poruku koju, nazalost, intelektualci i "intelektualci" na ovim prostorima vec veoma dugo vremena ne uspevaju da shvate. Da biste imali slobodu misljenja, neophodno je da imate misao. Rektor Puric nam svojim odsustvom porucuje da ima jednostavno resenje, spasonosan lek, univerzalni melem za sve sto nas tisti: nemajte misao! Ako se dovoljno potrudite i prestanete da mislite, svi ce vasi problemi nestati kao rukom odneseni. Ugledajte se na njega, profesora doktora Jagosa Purica, coveka bez misli i bez licnosti, plastelinsku lutkicu, marionetu bez sopstvene volje, licnosti i ponosa. Povucite se u camotnu tisinu vasih laboratorija, radite nesto u emigraciji iz duha, ni po koju cenu ne mislite.
Rektor verovatno zna da je Majkl Faradej svojevremeno otpustio svog laboratorijskog asistenta izjavivsi da on (parafraza) od suvise rada ne stize da misli. Ono sto, medjutim, prof. dr Puric izgleda ne zna, jeste ono sto je Paskal slikovito zapisao, sledeci Dekartovo ucenje, pre vise od tri i po veka:
Lepo mogu da zamislim coveka bez ruku, nogu, glave (jer me jedino iskustvo uci da je glava nuznija od nogu). Ali ne mogu da zamislim coveka bez misli: to bi bio kamen ili beslovesna zivotinja.9
Put, dakle, koji nam nude profesori cutanja, doktori servilnosti, akademici onecovecenja i rektori intelektualne tmine jeste put poricanja ljudskosti.

*

Ukazimo na jos poneke fenomenoloske slicnosti i razlike. Rektor Hajdeger jeste podrzavao progon jevrejskih i antinacistickih naucnika, ali je ipak pokazivao ono sto Viktor Farijas naziva "nijansama". Tako je u slucaju fon Hevesija i Frenkela, u leto 1933, Hajdeger intervenisao da spreci njihovo izbacivanje sa univerziteta, pisuci ministarstvu da iako ne dovodi u pitanje odredbe o jevrejskim predavacima, iako "potpuno svestan nuznosti da se bezuslovno primenjuje zakon o reorganizaciji javne sluzbe", on samo brine zbog stete koju bi afera mogla izazvati po "neophodno potkrepljenje, na svetskom nivou, ugleda nemacke nauke, novog Rajha i njegovog zadatka".
Rektor Puric nema toliko svesti (hrabrosti, dalekovidosti itd.) da napise, per analogiam, da mada je "potpuno svestan nuznosti da se bezuslovno primenjuje zakon o univerzitetu Republike Srbije", on je zabrinut da bi steta zbog izbacivanja na ulicu profesora Vladete Jankovica i Vojina Dimitrijevica (recimo) mogla uzdrmati "ugled srpske nauke, demokratski izabrane srpske vlade i njenog nacionalnog zadatka". Iz ovoga se moze izvesti dvostruka pouka. Prvo (i krajnje ocigledno) jeste da osnovna motivacija onih koji su u duhu dovodjenja u red (Gleichschaltung) konclogora postavili rektora Purica za dezurnog kapoa (naravno) nije patriotizam - jer bi autenticni patriota svakako pokazao brigu za ugled srpske nauke i kulture u svetu - vec nesto daleko jednostavnije, recimo kleptomanija. Druga pouka je suptilnija i odnosi se na psiholoski profil samog rektora, srpskog akademskog Cicikova sa kraja XX veka. Kada je njegov neposredni naucni interes u pitanju, prof. Puric je spreman da saradjuje sa citavim svetom, on tada i te kako vodi racuna o ugledu srpske nauke, on organizuje medjunarodne skupove, poziva naucnike u nasu zemlju, rado posecuje i konferencije u svetu itd., sto je savrseno normalno, i da nije nenormalnog konteksta njegove funkcije ne bi zasluzivalo ni da se osobito pominje ili hvali. Kada, medjutim, neko ko je (makar formalno) njemu podredjen, kao sto su dekani Filoloskog ili Pravnog fakulteta, jednim potezom srusi onoliko ugleda koliko je on stekao za srpsku nauku i kulturu tokom decenija istrajnog rada u svojoj oblasti, on nema snage da podigne pero pa napise makar i onakvo udvoricko i bedasto pismo vlastima kakvo je Hajdegerovo. Zaboga, radi se o necemu sto je izvan njegove laboratorije ili katedre. A i valjda ce biti bolje. To su samo uzgredne pojave. I slicni "razgovori ugodni", kako je takvu vrstu duhovne bede nazivao Danilo Kis.

*

Uz izvinjenje na redundanciji,10 ali i neizbeznoj vulgarnosti, atmosferu bezgranicnog totalitarnog optimizma precizno i zivopisno docaravaju reci iz uvodnika casopisa Unutrasnji Rajh (Das Innere Reich, 1934) u kojem je neke tekstove objavljivao i Martin Hajdeger:
Nas rad nije namenjen samo citaocima u Nemackoj, nego i svima onima koji su, izvan nasih granica, spremni da priznaju da valjani duhovi, uprkos bekstvu nekih u inostranstvo, nisu napustili nas narod, nego da je, naprotiv, u nacionalsocijalistickoj Nemackoj nedavno stvoren prostor za najbolje Nemce, one koji pripadaju unutrasnjem Rajhu.
One kojima nije muka posebno molim da obrate paznju da se velicanstvena buducnost gradi uprkos "sitnom" problemu kao sto je "bekstvo nekih u inostranstvo", problemu koji je - u srazmeri sa stanovnistvom i intelektualnim snagama - u Nemackoj 1930-ih bio manji nego u Srbiji 1990-ih.
Nazalost, nase vreme je u toj nezdravoj meri istorijsko, da se i sve zlo koje prozivljavamo moze jedino docarati (srecniku koji kroz to nije sam prosao) kroz istorijska poredjenja, i to mahom grandiozna. Tako je stravicni egzodus intelektualaca i omladine iz Srbije 90-ih u relativnoj srazmeri uporediv jedino sa slicnim izgonima svega sto misli nakon "velicanstvenih" pobeda revolucija XX veka u Rusiji 1917. i Nemackoj 1933. I kao i u tim slucajevima, i ovde je jedini moguci rezultat mrak i zlocin.

*

Na kraju, vratimo se Paskalu:

Sve nase dostojanstvo sastoji se, dakle, u misli. Time treba da se ponosimo, a ne prostorom i trajanjem, koje nismo kadri da ispunimo. Trudimo se, dakle, da pravilno mislimo: u tome lezi nacelo morala.11

Pitanje koje treba sebi da postavimo, dakle, nije politicko, nije filozofsko, nije drustveno, i nije cak ni intelektualno; ono je samo i jedino pitanje morala i savesti. Ako su veliki duhovi odgovorili na to pitanje pre mnogo vekova, to nikoga ne oslobadja obaveze da na isto pitanje odgovara svakoga dana, u svemu onome sto misli i dela. Svakog sata, svakog minuta, svakog svesnog trena.
Beograd, novembar-decembar 1998.
Milan M. Cirkovic, naucni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu i sekretar Drustva astronoma Srbije

1 Navedeno prema knjizi Viktora Farijasa, Hajdeger i nacizam, u prevodu Jelene Stakic i Zorana Stojanovica, Novi Sad 1994.
2 Videti npr. Vojin Dimitrijevic, Strahovlada, Rad, Beograd 1985, str. 184 i dalje.
3 Herman Dils, Fragmenti predsokratovaca, Naprijed, Zagreb 1983, fragment B9.
4 Resenje Politickog odbora za denacifikaciju, septembra 1945, navedeno u celosti u knjizi Slobodana Zunjica, Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam, Novi Sad 1992.
5 Sto bi, nota bene, moglo da objasni i njegov antisemitizam, posto su Jevreji, kako je lepo primetio nedavno preminuli Zivojin Pavlovic, najurbaniji narod u okrilju Zapadne civilizacije.
6 A vecitim ponavljacima, polupismenima, cetvrtpismenima, nepismenima i ostalim akademicima ostavljam da razresavaju "paradoks" i "kontradikciju" da, iako nema srpske fizike, ima srpskih fizicara.
7 Citirano prema M. Sibinovic, Rec, 51, str. 105.
8 Videti npr. Puric, J. et al. 1998 (Proceedings of the 2nd Yugoslav-Belarussian Symposium on Physics & Diagnostics of Laboratory & Astrophysical Plasmas, Publ. Astron. Soc. Belgrade, 61, 33). Ocijukanje sa beloruskom politikom (za neupucene: jedna od par preostalih fasistickih diktatura u Evropi) ovde je, izgleda, samo incidentalno. Za paralelnu analizu videti Lakicevic, I. S. 1998 (Proceedings of 19th SPIG, Contributed Papers, 611).
9 Misli, BIGZ, Beograd 1988, 339.
10 Izvinjenje iste one prirode kao ono Danila Kisa povodom "magarece klupe" u neponovljivom Casu anatomije, knjizi cijoj se vecitoj svezini i aktuelnosti svakako treba uvek iznova vracati: Meni su, ponavljam, vec poprilicno dojadili ovi iz magarece klupe, i sto ja navodim ovde neke notorne... stavove, to ne cinim iz uverenja da bi se ti opskuranti mogli necemu poduciti (za njih je vec kasno), nego sad vec stoga da bih ukazao na tezinu njihovog militantnog neznanja i na opasnost njihovog delovanja.
11 Misli, 347.

Ogledi: Javnost - cudo u Srbiji «

» Preispitivanja: Izgon Ivana Ivanovica