Preispitivanja

Izgon Ivana Ivanovica

U bogatoj tradiciji montiranih, politickih, sudskih procesa, sudjenja za verbalni delikt, delikt misljenja, zabrana umetnickih i naucnih dela, sudskih progona politickih neistomisljenika na ovim stranama od presude Vojnog suda Prvog korpusa Narodno oslobodilacke vojske Jugoslavije, koja je objavljena na naslovnoj strani Politike 27. novembra 1944. godine i kojom je 105 uglednih gradjana Beograda osudjeno na smrt i streljano, samo zato sto su bili ideoloski neistomisljenici komunista koji su upravo osvajali i otimali vlast, pa do petka 7. decembra 2001. godine, kada je Osnovni sud u Podgorici osudio na tri meseca zatvora novinara Asanina sto je u svojim novinama preneo tekstove koji in flagranti hvataju u kriminalnoj delatnosti aktuelnog crnogorskog vlastodrsca, procesi Ivanu Ivanovicu pre vise od cetvrt veka odlikuju se nizom specificnosti i posebnosti sa velikim brojem karakteristicnih detalja, koji slucaj Ivana Ivanovica cine izuzetnim, osobenim i drukcijim od svih progona ljudskog misljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanoviceve golgote i, cak i za Srbiju, nezapamcenog i nezabelezenog progona tema su ovog teksta.
Ivan Ivanovic je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine, napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavaca Slobodana Masica. Prijem romana kod kritike, citalaca i najsire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reci briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica znacajnih i vrlo uglednih beogradskih knjizevnih kriticara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovica Kad su cvetale tikve.
Pre prelaska na razmatranje okolnosti, koje Ivanovicev slucaj izdvajaju iz svih slicnih, samo jos napomena da je Crveni kralj autenticno i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetnicko delo koje podleze samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumacenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugovic plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par excellence, koji je autor stvorio i umetnickim sredstvima u njega ugradio zivot, karijeru i sudbinu stvarno postojecih fudbalera toga doba Ostojica, Milutinovica, Becejca, Lamze, Sekularca i drugih.
1. Ivan Ivanovic je bio zrtva tri procesa:
o 28. decembra 1972. godine Okruzni sud u Pancevu trajno je zabranio rasturanje romana Crveni kralj.
o 13. januara 1973. godine Radna zajednica gimnazije "Rados Jovanovic-Selja" u Kursumliji, u kojoj je Ivanovic bio profesor srpskohrvatskog jezika, izrekla mu je disciplinsku meru iskljucenja iz radne organizacije, sa prestankom radnog odnosa danom urucenja odluke o iskljucenju. To je istovremeno fakticki znacilo proterivanje iz Kursumlije i sa juga Srbije uopste, pa se prognani Ivanovic vec 16. januara 1973. godine nasao u Beogradu.
o 23. oktobra 1974. godine Okruzni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovica na dve godine zatvora zbog krivicnog dela povrede ugleda drzave, njenih organa i predstavnika iz clana 174 KZ koje je pocinio objavljujuci roman Crveni kralj. Dispozitiv presude glasi:
Kriv je sto je u knjizi Crveni kralj stampanoj 1972. godine izlozio poruzi Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju nazivajuci je na vise mesta Juga i Jugovina u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometasa Zorana Jugovica omalovazavao Jugoslaviju i sledecim recima: "Nemam ni domovinu. Sto da se lazemo, ne mogu da kazem da mi je Jugovina majka. Isuvise toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kucu, ni zemlju. Za Jugu me bas briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga...
Tu nema nikakve poruge za Jugoslaviju, vec samo pohvale i vrednosnih sudova u odnosu na Jugoslaviju potpuno neutralnih.
Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972-oktobar 1974) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom krsenju zakona. U drugim slucajevima makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inace vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovica ni takav napor, podvodjenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije ucinjen.
2. U svim ostalim slucajevima sudjenja umetnickom ili naucnom delu tuzioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivicno delo vrsi umetnickom ili naucnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naucnim i umetnickim metodama i za njih vaze samo estetska i naucna merila. U tom izbegavanju korisceni su termini stampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetnickom ili naucnom delu.
Kod Ivanovica otvoreno se priznaje da se radi o knjizevnom delu i da se sudi piscu za knjizevno delo. Tako u krivicnoj prijavi stoji:
Iz napred citiranog i citave knjige ocigledno je da je knjiga knjizevno delo utoliko sto je nadjena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikazu drustveno-politicke prilike u zemlji, a da je to u stvari politicki pamflet i politicko-ideoloska diverzija u obliku knjizevnog dela.
Ovakvih genijalnih misli i zapazanja nema u teatru apsurda, u Kralju Ibiju, kod Joneska ili Beketa, u negativnim utopijama kod Svifta, Orvela ili Hakslija. U presudi se takodje govori o tome da je Crveni kralj roman, dakle, umetnicko delo, i to na vise mesta.
3. Kada je rec o sudjenjima piscima i drugim umetnicima, uvek je odbrana predlagala saslusanje u svojstvu vestaka, eksperte iz oblasti estetike, umetnicke teorije i kritike ili stvaraoce iz oblasti u kojoj stvara okrivljeni, da bi se utvrdilo da li je predmet optuzbe umetnost, umetnicko delo i, prema tome, slojevito, viseznacno i asocijativno delo koje nije pogodno za tumacenje po krivicno-pravnim i zakonskim merilima.
Istaknuti komunisticki intelektualac, nesporna i u vladajucoj nomenklaturi izuzetno cenjena i komunizmu odana licnost, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Vuko Pavicevic, u svojstvu vestaka, pred Okruznim sudom u Pancevu, u procesu zabrane knjige Crveni kralj, rekao je da je Ivanoviceva knjiga roman, umetnost i izneo vrlo pozitivne, afirmativne i na estetskim kriterijumima zasnovane ocene Crvenog kralja. U svom izlaganju potpuno je opovrgao misljenje javnog tuzioca i istakao saznajne, umetnicke, vrednosne i ukupno ljudske poruke romana, snazno podrzavajuci duboke i na sirokom spektru prezentirane viseznacne asocijacije koje Crveni kralj izaziva kod citalaca.
Medjutim, sud Pavicevicev nalaz ne prihvata i roman Crveni kralj zabranjuje. To se nikad nije dogodilo. To je stopostotni i totalni izuzetak od svega sto se u montiranim sudskim procesima u toku 60 godina desilo.
4. Moderno krivicno pravo pocinje od donosenja francuskog krivicnog zakona 1804. godine. Tu je predvidjeno da gradjanin moze krivicno da odgovara i da bude osudjen samo za ono za sta je optuzen. Ivan Ivanovic je optuzen sto je u knjizi Crveni kralj, stampanoj 1972. godine, izlozio poruzi Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju, a osudjen je i zbog price Moj brat Dinda Arizanovic koja je objavljena na osnovu anonimnog knjizevnog konkursa u NIN-u od 28. juna 1970. godine, price Kuckini sinovi, objavljenoj u casopisu Savremenik 1973. godine i zaplenjenog, prilikom pretresa, neobjavljenog dnevnika Roman oko romana Crveni kralj.
To je takodje apsolutni izuzetak i specificnost ovog procesa u odnosu na sve vidjeno po srpskim i jugoslovenskim sudnicama od 1945. do danas.
5. Bez obzira sto nije bio u zatvoru, niko od zrtava montiranih sudskih procesa nije imao tako teske posledice kao Ivan Ivanovic.
Njegov branilac, ugledni beogradski advokat i knjizevnik, legendarni ratnik Toplice, covek koji je zbog moralnih nazora napustio ministarsku fotelju, dr Milivoje Perovic, u zalbi na prvostepenu presudu istice:
U stvari on (Ivanovic) je bio gotovo formalno proteran iz Toplice, preselio se u Beograd, u selo Zarkovo, kod tasta...
Sam pisac, posle mnogo godina, secajuci se svog otpustanja iz skole i progona iz juzne Srbije gde je proglasen za drzavnog neprijatelja broj jedan, pise:
Od svih zala koja su mi naneli komunisti najteze mogu da im oprostim sto su mi uzeli zanimanje. Jer posle otpustanja s posla i uvodjenja moralno-politicke podobnosti kao uslova za rad u skoli, moja diploma Filoloskog fakulteta izgubila je svaku vrednost, sa njom jednostavno nisam vise mogao da se zaposlim. Gde god sam konkurisao, svuda su mi trazili potvrdu o moralno-politickoj podobnosti. Drugim recima, pitali su me jesam li clan Saveza komunista sto, razume se, nisam bio.
Primera radi, Gojka Djoga nisu otpustili sa posla. Po izlasku iz zatvora vratio se na svoje radno mesto, osam smenjenih profesora Filozofskog fakulteta nisu mogli da predaju studentima, ali su dugo godina primali platu, a kada su prestali da ih placaju osnovan je Institut na kojem su radili. Misa Mihajlov, Selic i Lazar Stojanovic dobili su pasos, otisli na Zapad i tamo se snalazili.
Samo je Ivan Ivanovic zabranjen, isteran sa posla, proteran, osudjen, izbacen na ulicu i ostavljen.
6. Rudolfu Slanskom i Arturu Londonu sudjeno je u Pragu, Josifu Brodskom u Sankt Peterburgu, Sinjavskom i Danijelu u Moskvi, Amerikancima za rat u Vijetnamu pred Raselovim sudom u Parizu, Milosevicu u Hagu, Seselju u Sarajevu, zrtvama Dahauskih procesa u Ljubljani, Vladi Gotovcu i Cicku u Zagrebu, Djogu, Selicu, Djilasu, Lazi Stojanovicu, profesoru Djuricu i Zoranu Gluscevicu u Beogradu, a Ivanu Ivanovicu u Prokuplju.
Pored totalitarne komunisticke drzave, nesamostalnog, poslusnog i policijskog sudstva, Ivanovicu je sudila i provincija. Provincija je najsuroviji, najstravicniji i najpodmukliji sud od svih sudova, a srpska, uz to i komunisticka, provincija je sve to, ali na kvadrat.
Sudjenje Ivanu Ivanovicu organizovano je u Prokuplju nezakonito, suprotno izricitim zakonskim propisima koji su nalagali sudjenje, pre svega, u Pancevu, gde je roman Crveni kralj stampan, ili u Beogradu, gde je tada bilo Ivanovicevo prebivaliste. I to je osobenost Ivanovicevog slucaja u odnosu na druge. U drugim montiranim procesima makar je sudio nadlezni sud, a Ivan Ivanovic nije imao ni mogucnost da odgovara pred mesno nadleznim sudom.
To je svakako uradjeno namerno, jer Ivanovicev otac Bozidar Ivanovic, kapetan predratne Jugoslovenske vojske, pridruzio se cetnicima - gerilskom pokretu bivse vojske za odbranu zemlje od okupatora. Delovao je u Toplici i sire u juznoj Srbiji. Posle pobede komunista u gradjanskom ratu kapetan Bozidar Ivanovic je u opstem metezu i povlacenju nestao i verovatno poginuo negde u bosanskim planinama. Posle rata, neopravdano i bez ikakvih dokaza ili cak indicija satanizovan je u juznoj Srbiji, posebno u Toplici.
U progonu, sudjenju i uopste kampanji protiv Ivana Ivanovica, u prvoj polovini sedamdesetih godina proslog veka, znacajno, a mozda i kljucno i odlucujuce mesto sadrze razni izvestaji sastavljeni od insinuacija, poluistina i cistih falsifikata o aktivnosti Bozidara Ivanovica u ratnom periodu.
Tako je Sluzba drzavne bezbednosti sacinila izvestaj o ocu Ivana Ivanovica od 9. 10. 1974. godine koji se nalazi u sudskim spisima. Povodom sudjenja Ivanovicu mesna organizacija sela Gornji Brestovac uputila je pismo Okruznom sudu u kojem se govori o Dindi Arizanovicu, partizanu iz Gornjeg Brestovca, koga su prepoznali u Ivanovicevoj prici objavljenoj u NIN-u. Vrhovnom sudu, koji je razmatrao zalbu Ivanovica, upuceno je pismo Opstinskog komiteta SK Kursumlija u kojem se osudjuje knjizevnik Milovan Vitezovic zbog teksta napisanog u odbranu Ivana Ivanovica i u kojem se konstatuje:
Medjutim, Opstinski komitet Saveza komunista u Kursumliji je jednoglasno zakljucio da je odluka Okruznog suda u Prokuplju, kojom je osudjen Ivan Ivanovic, naisla na siroko odobravanje radnih ljudi u ovoj komuni i radnih ljudi i gradjana Toplice.
Sigurno da je otac i njegova opredeljenost za cetnicku - porazenu stranu u gradjanskom ratu, u vreme kada Ivan Ivanovic ima samo pet godina, odlucujuce doprinela pogromu organizovanom protiv profesora gimnazije u Kursumliji i knjizevnika pocetnika Ivana Ivanovica u periodu od 1972. do 1974. godine.
Iskustva stecena zivotom u srpskoj provinciji za vreme komunizma i sva stradanja u njoj posluzila su Ivanovicu da ostvari zapazen romansijerski opus o najskrivenijim fenomenima provincije. Cinjenica da je ceo zivot proziveo pod hipotekom oca, ratnika porazene strane u gradjanskom ratu, pod vlascu pobednika, omogucila mu je da napise izuzetne stranice o gradjanskom ratu na jugu Srbije u objavljenom romanu Crni dani Rake Drainca i neobjavljenom Pesnik u ratu i miru.
7. Za razliku od drugih politickih sudjenja u kojima je Visi sud povecavao kaznu okrivljenom, potvrdjivao kaznu ili vracao na novo sudjenje, u slucaju Ivana Ivanovica Vrhovni sud Srbije svojom presudom Kz-I-2192/74 od 14. februara 1975. godine preinacio je presudu Okruznog suda iz Prokuplja kojom je Ivan Ivanovic osudjen na dve godine zatvora, pa ga je oslobodio od optuzbe. Dakle, u slucaju Ivana Ivanovica Vrhovni sud Srbije doneo je oslobadjajucu presudu.
Karakteristicno je obrazlozenje ove presude Vrhovnog suda u kojem Vrhovni sud u maniru knjizevne kritike daje apsolutno negativnu ocenu romana Crveni kralj, pa navodi:
Roman Crveni kralj citavom svojom sadrzinom, ukljucujuci i njegov inkriminisani deo, pre svega ilustruje samog pisca kao knjizevnika koji, bez neophodne intelektualne objektivnosti i sposobnosti da drustvene pojave tretira u njihovoj celokupnosti, govori o odredjenoj pojavi u Jugoslaviji, koja je, daleko pre literarnog kazivanja optuzenog, drustveno osudjena kao negativna pojava, suprotna tokovima razvoja socijalistickih drustvenih odnosa u nas. Optuzeni, bezmalo u tekstu citavog romana, izrazava svoj oponentni stav i omalovazavajuci odnos prema ukupnim drustvenim zbivanjima u nasoj zemlji. Medjutim, drustvena zbivanja o kojima optuzeni govori u svom romanu, nisu predmet inkriminacije po clanu 174 KZ. Zastita drustva od takvog nacina tretiranja odredjenih drustvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige.
Dakle, i Vrhovni sud smatra da je ta knjiga stetna, da pisac nije sposoban, da je roman negativna pojava, da je suprotan tokovima razvoja socijalistickih drustvenih odnosa kod nas i slicno, ali nalazi da pisac ne treba da ide u zatvor, vec je dovoljna kazna sto je knjiga kao opasna i stetna zabranjena.
U vezi sa ovom odlukom Vrhovnog suda iznosimo jedno licno svedocenje. Naime, autor teksta, buduci u prijateljskim odnosima sa pesnikom Brankom V. Radicevicem, nakon donosenja presude u Prokuplju po kojoj je pisac osudjen na zatvor zbog knjizevnog dela, trazio je od Radicevica misljenje o tome. Radicevic je odgovorio da je bio u kontaktu sa tada visokim politickim funkcionerom Drazom Markovicem i da mu je on rekao da ta knjiga nista ne valja, ali da ce presuda biti preinacena i pisac - Ivan Ivanovic - oslobodjen od optuzbe. To je Markovic rekao odmah posle donosenja prvostepene presude, dok ona jos nije stigla u Vrhovni sud, niti je u Vrhovnom sudu razmatrana. U svojim dnevnickim beleskama, koje su sapirografisane isle iz ruku u ruke u Beogradu, Draza Markovic je nesto slicno i napisao, s tim sto je naveo da mu je njegov prijatelj Muharem Pervic rekao da ta knjiga nema nikakvu umetnicku vrednost. Sve to govori da je kompletan proces Ivanu Ivanovicu organizovan od strane politicara, da je prvostepena presuda (osudjujuca) doneta po nalogu politicara, da je drugostepena (oslobadjajuca) presuda takodje doneta po nalogu politicara i da tu sud nije imao nikakvu ulogu.
Ovih dana u jednom beogradskom casopisu objavljen je esej Amerika u prozi i dramama srpskih pisaca u kojem pise:
Za protagonistu svog romana Crveni kralj Ivan Ivanovic je uzeo coveka iz staleza privilegovanih. Crveni kralj je darovit fudbaler i drzavni reprezentativac, covek koji je u najranijoj mladosti osetio nalicje i lepotu finansijskog i drustvenog uspona.
Pred povratak iz Amerike, dakle, s jedne prostorne i vremenske distance, on se seca svoje sportske karijere propracene mnogim ujdurmama. Na pojednostavljen nacin govori o dehumanizovanosti urbanog sveta u kojem vazi matematicka logika primanja i zadavanja udaraca - Zadaj ih vise nego sto ih primis.
Ova proza koja se iscitava u jednom dahu, i paralelno odvija u Kaliforniji i Beogradu, poseduje osobenu tehniku postepenog fabulativnog razvoja, sto romanu pruza zivotnost koja je neophodan zacin prozi ispovednog karaktera.
O Americi Zoran Jugovic govori cinicno i rezignirano. U toj zemlji se i pored toga sto je zaradio veliki novac tesko snalazi. Konstatuje da u Americi nema lepote i da se tamo sve radi za pare. Kada govori o vezi s nekadasnjom filmskom divom Xorxijom Vud, King koji se tokom citave ispovesti hvali kako je imao puno devojaka i zena, ne krije svoje zaprepascenje. Tako, na primer, u svingerske igrarije nikako nije mogao da se ukljuci.
- Kada sam jednom pokusao, osecao sam se kao da sam medju majmunima. Odmah sam se ispovracao.
Na primedbu nekadasnje lepotice da ga je sramota da se svuce pred gerlama, King odgovara:
- I jeste, mislim se, ja sam ponikao iz jednog cestitog naroda u kojem se obraz i cast jos uvek cuvaju! Moja baba i majka su imale u zivotu samo jednog coveka!
Poput americkih prozaista Ivanovic uspeva da u bizarnim situacijama, kroz jedno tipicno sportsko pojednostavljenje dodje do filozofskih uopstavanja o zivotu. Od ekspozicije do zapleta King, provincijalac koji je prvo krenuo u osvajanje velikog grada, a potom i Amerike, Jugoslaviju stavlja iznad, i pored toga sto je u Americi zaradio mnogo vise love. Zato na kraju i odlucuje da se vrati u rodni kraj.
Na osnovu ovog krokija o romanu Crveni kralj, trideset godina nakon sto je objavljen, najbolje se vidi sva apsurdnost, besmislenost i promasenost progona Ivana Ivanovica. Medjutim, to je Ivanu Ivanovicu zagorcalo i potpuno izmenilo zivot, ali ga je mozda i napravilo znacajnim i plodnim srpskim piscem, mada je on to bio vec avgusta 1972. godine kada je izasao Crveni kralj.

Dragoljub Todorovic

Preispitivanja: Martin Hajdeger i Jagos Puric - razmisljanja o dva rektora «

» Sta citate: Breme slobode