Preispitivanja

Nerasvetljena smrt sindikaliste

Anatomija jednog politickog zlocina: nestanak i smrt Radomira Radovica

Radomir Radovic (1951-1984) najtragicnija je zrtva politicko-policijskog obracuna sa Otvorenim univerzitetom (1976-1984). Mladi obrazovani gradjevinski tehnicar, zaposlen u RO "Hidrotehnika", poceo je da dolazi na disidentske diskusione tribine (razgovore, druzenja, predavanja) negde otprilike 81/82. godine. Dolazio je povremeno, zavisno od zainteresovanosti za odredjene teme, slobodnog vremena i sl. Radomir je bio medju onim malobrojnim disidentima koji su se javno zalagali za stvaranje od drzave nezavisnog radnickog sindikata.

Hapsenje i "nestanak"

Dvadesetog aprila 1984. Radomir je, zajedno sa jos 27 ucesnika jednog sastanka Otvorenog univerziteta, uhapsen. Tog petka predavac je bio Milovan Djilas. Tema - "KPJ i nacionalno pitanje izmedju dva svetska rata". Pri kraju predavanja u stan je banula veca grupa policajaca (izmedju 10 i 15), neuniformisanih i uniformisanih. Prisutnima je naredjeno da ustanu i stave ruke iza glave. Ispred zgrade su vec stajale "marice". Ceo kvart je bio blokiran.
Sutradan (21. aprila) u stampi uz vesti o "ilegalnom sastanku", "kontrarevolucionarnom delovanju", "uspesnoj akciji snaga bezbednosti" sledi i informacija o sastanku Staneta Dolanca, tada sekretara Saveznog SUP-a (izmedju ostalog), sa visokim policijskim zvanicnicima u GSUP-u. Inace, vest da je kod uhapsenih prilikom pretresa stana nadjen "neprijateljski materijal" mogla se cuti te noci (preko radija) dok su pretresi jos trajali. Visesatni nocni pretresi (do zore) izvrseni su u stanovima kod, najmanje, 7-8 uhapsenih.
Radomir je bio medju desetak uhapsenih koji su pusteni iz pritvora sledeceg dana (subota). Izmedju ostalih, pusteni su tada i Milovan Djilas i njegov brat Akim. U Radomirovom stanu (tacnije, stanu njegove tetke Jelene Radovic) pretres nije vrsen. Radomir se nije zalio na postupanje policije. Jednom drugu, Zoranu Obrenovicu, tada mladom diplomiranom filozofu, ispricao je da ga je saslusavao Ranko Savic, da ga je on terao da gleda pravo ispred sebe u jednu tacku i da ga je pitao da li zna za slucaj samoubistva jednog zatvorenika u krusevackoj policiji. Prema Zoranovom kazivanju, Radomir je Savicu odgovorio pitanjem (parafraziram): Da li iko moze da poveruje policiji da je to bilo samoubistvo? Radomir i Zoran videli su se u nedelju. U nedelju uvece, oko 20h, dvojica inspektora DB-a odvela su Radomira iz njegovog stana na saslusanje. Radomiru i njegovoj tetki predstavili su se kao inspektori Mirosavljevic i Petrovic (imena nisu rekli). Iz prostorija SDB-a u Kneza Milosa pusten je oko ponoci. Samo je kratko popricao sa tetkom, nije se zalio. Sutradan (ponedeljak, 23. april) otisao je na posao. Popodne je izasao da se vidi sa devojkom. Rastali su se oko 19h.
U utorak (24. april) pustena je iz pritvora i poslednja "grupa" uhapsenih 20. aprila (njih 7-8 otprilike). Drzani su, dakle, duze od 72 zakonom dozvoljena casa. Po nepisanom, obicajnom pravu tajnih policija pritvor se racuna ne od trenutka kad nekoga stvarno lise slobode vec od momenta kad ga neko negde zavede. Poslednji su pusteni Miodrag Milic i Dragomir Olujic. Resenje o pustanju iz pritvora doneo je istrazni sudija Svetislav Stevovic, koji je sudio u mnogim politickim procesima, izmedju ostalog vodio istragu i protiv "trockisticke trojke" 1972. godine (Milan Nikolic, Pavlusko Imsirovic i Jelka Kljajic). Tog dana "sabirali" su se utisci - kako je bilo, gde je ko bio (veci deo uhapsenih iz GSUP-a je odveden u CZ) itd. Koliko se secam, tog dana tetka Jelena se javila Pavlusku. Bila je uzasno zabrinuta. Niko joj ne zna reci gde je Radomir. Nije bio na poslu, ni kod devojke... Zvala je (ili posetila) Radomirove prijatelje, poznanike, one za koje je cula da su i oni bili hapseni. Tog ili sledeceg dana upoznala sam Radomirovu tetku. Jelena je bila radnica, kafe-kuvarica u "Novom domu", Radomira je, posle tragicne smrti njegovih roditelja, ona podizala, skolovala... Od njene dobrote i pozrtvovanosti veca je bila samo njena nesreca.
U potrazi za Radomirom, Jelena obilazi sve SUP-ove. Zvanicno prijavljuje njegov nestanak. Angazuje, po Pavluskovoj i mojoj preporuci, i poznatog beogradskog advokata Vitu Knezevica. Uverena je, kao i Radomirovi prijatelji i poznanici, da je on, nakon rastanka sa devojkom, ponovo uhapsen. Svakim danom zabrinutost raste. Saznajemo (mi - pogodjeni i zainteresovani) da su neki od uhapsenih (njih petoro) bili i fizicki maltretirani. Jedan mladic je cak tucen po tabanima. Drugi je saslusavan 15 sati neprekidno. Neki su nakon pustanja ponovo privodjeni. U medijima muk o Radomirovom nestanku. Najvisim partijskim i drzavnim organima, ukljucujuci i skupstinske komisije za nadzor rada organa SUP-a, obracaju se pismom 30. aprila Radomirova tetka i ujak. U tom pismu oni sazeto iznose sled dogadjaja i kazu "da ne vide ko bi drugi mogao biti odgovoran za Radomirov nestanak sem organa SUP-a" i traze da im se pomogne u "rasvetljavanju ovog slucaja".

Smrt i vestacenje

Tridesetog aprila, u kasnim popodnevnim casovima, tetka Jelena u svojoj kucici u selu Orasac (u blizini Obrenovca) pronalazi Radomira mrtvog. Kucica je bila zatvorena iznutra, ali rezom sa kukicom (a ne bravom), koju je sasvim lako i spolja otvoriti i zatvoriti. Radomirovo telo bilo je jos ukoceno. Jelena je videla samo glavu. Les je bio na kaucu, u vreci za spavanje. Odeca pedantno slozena preko stolice. Ispod stolice potpecene cipele, sto je tipicno za pritvorenike (posto su primorani da duze borave u prostoru u kojem pri ruci nemaju papuce). U kucici su, inace, postojale papuce. U njoj nije bilo ni hrane, ni vode. Ni WC-a. Nije bilo ni pribora za brijanje. Uvidjaj je obavljen, les odnesen u Institut za sudsku medicinu. Prostorija u kojoj je les nadjen je fotografisana. Obdukcija je, kako stoji u Obdukcionom zapisniku, obavljena 2. maja, dakle neradnog dana. Advokat V. Knezevic i J. Radovic pojavili su se u Institutu ujutru, prvog radnog dana (3. maja) i tada im je receno da je obdukcija vec obavljena. Po zakonu, advokat i najblizi srodnici imaju pravo da prisustvuju obdukciji, kao i svim drugim istraznim radnjama. Nije im dozvoljeno ni da vide les. Otisci sa predmeta u kucici nisu uzeti.
Radomir je sahranjen 4. maja 1984. Tog dana - povodom 4. godisnjice smrti J. Broza - sirene su se oglasavale u 15.05h, saobracaj je zaustavljen... Na sahrani je bilo i vise od stotinak disidenata. Bilo je mnogo i Radomirovih kolega sa posla, drugova iz planinarskog udruzenja "Radnicki"...
Prvo zvanicno saopstenje o Radomirovoj smrti dao je 10. maja Obren Djordjevic, podsekretar Republickog SUP-a, preciznije nacelnik SDB Srbije. U tom saopstenju se kaze da je "obdukcijom utvrdjeno da na telu nema tragova nasilja i da je smrt nastupila kao posledica uzimanja prevelike kolicine sedativa". U pismu NIN-u, povodom clanka novinara S. Niksica "Izmedju milicije i peticije" (s nadnaslovom "Slucaj Radomira Radovica" i podnaslovom "Kako je smrt jednog mladica pretvorena u politicki slucaj, svetsku senzaciju i upotrebljena za gromoglasnu kampanju u prilog 'ugrozenih ljudskih sloboda' u Jugoslaviji" - NIN 1742 od 20. maja 1984), advokat V. Knezevic kategoricki demantuje tvrdnju O. Djordjevica. Izvestaj o obdukciji, sto je advokat proverio kod direktora Instituta za sudsku medicinu, nije tada (10. maja) jos bio zavrsen. "Taj izvestaj zavrsen je i poslat istraznom sudiji" - pise advokat u pismu poslatom NIN-u 21. maja - "tek 18. maja o. g.". I pre pomenutog zvanicnog saopstenja tadasnjeg prvog coveka SDB-a Srbije ja sam cula (i ne samo ja) da je to isto tvrdio i Ranko Savic, u to vreme visoki funkcioner Republickog SDB-a. R. Savic je to saopstio jednoj osobi privedenoj na informativni razgovor (inace i hapsenoj 20. aprila).
Posle vise od 10 dana, nakon preko medija saopstene izjave O. Djordjevica, J. Radovic i njen advokat dobijaju OBDUKCIONI ZAPISNIK sa IZVESTAJEM Instituta za sudsku medicinu (datum na Izvestaju 14. 05. 1984). U tom prvom sudsko-medicinskom dokumentu kao zakljucak stoji: "Na osnovu obdukcionog nalaza, mikroskopskog pregleda i hemijske toksikoloske analize, smrt je nasilna i nastupila je usled trovanja 'fenitrotionom 50 EC' - preparatom iz grupe organo-fosfornih insekticida". U potpisu su dr Pejakovic i dr Veljkovic. Nema svojerucnog potpisa dr N. Udilovic, cije ime je takodje navedeno (otkucano) na prvoj strani obdukcionog zapisnika (pored njega pise - pom. obduc.). Drugi deo ovog dokumenta, koji se zove Izvestaj, potpisao je dr Dusan Milenkovic, specijalista za toksikolosku hemiju. U njemu, izmedju ostalog, pise: "Istrazivanje drugih otrovnih jedinjenja dalo je negativne rezultate". Ne pise kojih. U prvom delu dokumenta (Obdukcioni zapisnik) kao datum smrti naveden je 30. 04. 1984. Dakle, onaj isti dan kada je Jelena Radovic pronasla les svog bratanca. Sa njom je tada bio jedan sused iz Orasca, ucitelj u tom selu, sa kojim se Radomir druzio i kome se uvek javljao kada bi dolazio u kucicu u Orascu. Orasac je malo selo gde se svi medjusobno poznaju. Gde je bio Radomir Radovic izmedju 23. i 30. aprila? - pitanje je koje su Jelena, advokat i Radomirovi prijatelji bezbroj puta postavljali i upucivali nadleznim drzavnim organima. U obdukcionom zapisniku pise da su "brkovi i brada crni, dugi do 2mm". To je konstatovano na dan obdukcije (2. maj). Radomir je, dakle, negde brijan ili se brijao. Gde? - u kucici nije bilo pribora za brijanje. U obdukcionom zapisniku nalaze se i dve recenice, koje upadaju u oci i medicinskom laiku. Prva je: "U desnoj polovini baze jezika nalazi se supljina velicine lesnika (istakla J. I.), ispunjena gustim sluzavim sadrzajem mutnozuckaste boje, glatkih belicastih zidova". Druga je: "Na unutrasnjoj strani desne podlaktice, u gornjoj polovini nalazi se belicast, povrsinast oziljak velicine manjeg zrna pasulja". Advokat V. Knezevic uputio je u svom predlogu Okruznom javnom tuzilastvu (OJT) za nastavljanje istrage zahtev da OJT (kao nadlezna instanca) zatrazi od strucnjaka Instituta strucno objasnjenje. U jednom od obracanja OJT on je to ovako formulisao: "Supljina u desnoj polovini baze jezika lesa Radomirovog... ukazuje na mogucu povredu od eventualnog sipanja otrova u Radomirova usta od strane lica za sada nepoznatog - a oziljak na unutrasnjoj strani na gornjoj polovini desne podlaktice lesa Radomirovog (istakao V. K.)... ukazuje na moguce mesto davanja otrova ili omamljujuceg sredstva Radomiru putem injekcije od strane lica za sada nepoznatog". Okruzni javni tuzilac Danilo Nanovic - isti je bio tuzilac i u procesu "sestorici" - po svemu sudeci nije pitanja u vezi sa tim ni uputio Institutu za sudsku medicinu. Kada je Jelena Radovic krajem maja primila ovaj prvi sudsko-medicinski dokument bila je, najblaze receno, zanemela od soka. I drugi srodnici, prijatelji i poznanici Radomirovi imali su neko osecanje slicno soku, neverici, zapanjenosti... Trovanje insekticidom je nesto sto "mozak jednostavno ne prima". I danas se secam njenog gotovo ukocenog pogleda, bola bez reci, bez pokreta...
Institut za sudsku medicinu uputio je Okruznom sudu u Beogradu jos jedan dopis, bez nekog odredjenog naziva, sa datumom 8. 06. 1984. Ovaj drugi dokument potpisala je komisija vestaka: prof. dr Vladislav Dozic, v. n. saradnik Dusan Milenkovic i doc. dr Snezana Veljkovic. U tom dokumentu kaze se "da je smrt nastupila najmanje na oko 72 casa pre obdukcije, koja je izvrsena 2. 5. 1984. g. sa pocetkom u 9h casova".

Protivrecni navodi

Sledi, dakle, da smrt nije nastupila 30. aprila, kao sto je napisano u Obdukcionom zapisniku, vec najranije 29. ili eventualno 28. aprila. Nikad nije dato razjasnjenje u vezi sa razlicitim nalazima o danu Radomirove smrti. A advokat, kao punomocnik J. Radovic, to je eksplicitno trazio. U ovom drugom sudsko-medicinskom dokumentu nije dato nikakvo objasnjenje u vezi sa "supljinom u desnoj polovini baze jezika" i "oziljkom na desnoj podlaktici". Dat je detaljan opis promena na kozi u predelu leve jagodice, sto je Jelena zapazila kad je videla glavu mrtvog Radomira. Ispricala je to i advokatu i rekla mu da ona misli da ta mrlja potice od naslonjenosti glave na drvo kauca. Advokat u kasnijem obracanju OJT nije tu mrlju ni pominjao posebno. Najvise prostora u ovom Dopisu ISM dato je opisu hemijskog sastava i posledicama unosenja u organizam (znacima trovanja) "fenitrotiona 50 EC". Doticni otrov se, inace, koristi za suzbijanje stetnih insekata u vocarstvu, vinogradarstvu, ratarstvu, povrtarstvu.
Jelena je u Orascu, pored drvene kucice, imala i manju bastu (njivu) u kojoj je bilo zasadjeno voce, nesto cokota vinove loze... Fenitrotion spada u III grupu otrova prema Zakonu o prometu otrova. U Dopisu Komisije vestaka navodi se da "toksicne i smrtne doze organo-fosfata kod eksperimentalnih zivotinja koje su po reagovanju najslicnije coveku, iznose na primer: ... a za fenitrotion 250-500 mg/kg t. t..." Radomir je bio visok vitak mladic tezak oko 80 kg. U Obdukcionom zapisniku kao duzina lesa navodi se 189 cm. Da li je flasa od 250 ml (50% rastvora fenitrotiona u organskom rastvaracu), nadjena u kucici kobnog dana, tacnije sadrzaj fenitrotiona koji se u njoj nalazio, bio dovoljan za smrtni ishod? Na to pitanje nadlezni organi nisu dali valjan odgovor. U Izvestaju (14. 05. 1984) pise da je boca sa originalnom etiketom zapremine "oko 300 ml". To "oko" je prilicno cudno odredjenje za ekspertsku analizu. Advokat i J. Radovic u svojim obracanjima OJT tvrdili su da je boca nadjena u kucici zapremine 250 ml. U boci se, pise u Izvestaju, kada je donesena u Institut (3. maja, sutradan po obdukciji) "nalazilo 32 ml bledo-prljavo-zute tecnosti". Advokat V. Knezevic u nekoliko svojih predloga upucenih OJT trazi odgovor na pitanje da li je s obzirom na to da je u toj boci jos bilo otrova i da je otrov "bio u tolikoj meri prosut duz celog kreveta" i oko prevrnute solje ispod kreveta, Radomir "mogao biti usmrcen otrovom iz TE boce". V. Knezevic upucuje na fotografiju u spisima tuzilastva i na vestacenje toksikologa da je i na solji i na podu (bris od papira uzet trljanjem dela zamrljanog poda) "dokazano prisustvo fenitrotiona". Pitanje je, drugacije receno, da li je kolicina fenitrotiona unesena u Radomirov organizam bila dovoljna za smrtni ishod? Advokat V. Knezevic je u vezi sa simptomima trovanja, navedenim i u jednom i u drugom sudsko-medicinskom dokumentu, postavio pitanje zasto je izostavljeno povracanje? Tacnije, on je trazio da strucnjaci to objasne. Ukazao je na "cinjenicu da tragova povracanja nije bilo ni u vikendici gde je les pronadjen, niti u blizini te vikendice".
Pod pretpostavkom da je Radomir, nakon sto se rastao sa devojkom, dosao sam u vikendicu, neko ga je morao videti. Do Orasca vodi samo jedan autobus, a svi iz kraja se poznaju. Pod pretpostavkom da je od 23. do 30. aprila (kao datuma smrti) Radomir sve vreme bio u njoj (ne izlazeci) smrt je mogla nastupiti i zbog dehidratacije (nije bilo vode). A ako je barem jedan dan izlazio da se snabde hranom i vodom neko ga je morao videti. I pod pretpostavkom da je Radomir nekoliko dana bio sam u kucici, a onda 28. ili 29. ili 30. aprila, kao pretpostavljenih datuma smrti, poceo da pije uljasti prljavo-zuti insekticid, neko je morao da cuje (barem) visesatne manifestacije bola umiruceg. U prvoj kucici do Radomirove susedi stalno zive (nisu "vikendasi"). Simptomi trovanja pomenutim insekticidom, navedeni u sudsko-medicinskim dokumentima, su (navodim najbolnije): bolovi u trbuhu, ubrzana peristaltika sa obilnim prolivima, gusenje, nevoljni trzaji misica i grcevi misica, gusenje... Pod pretpostavkom da je u organizam unesena smrtna doza insekticida, na kraju dolazi do smrti "usled paralize disanja".
U predlozima za istragu koje je advokat V. Knezevic upucivao OJT zahtevano je da se saslusaju Ranko Savic, Mirosavljevic (N.) i Petrovic (N.), sluzbenici DB-a koji su ga saslusavali u dva poznata privodjenja i ispitivanja. Tuzilac D. Nanovic je to odbio. Odbacio je i zahtev advokata da se kao svedok saslusa Radomirov drug Zoran Obrenovic. Odbacio je i niz drugih predloga o saslusanju osoba koje su hapsene kada i Radomir i osoba koje su bili njegovi bliski drugovi. Tuzilastvo je prihvatilo da pozove samo nekoliko osoba. Koliko se secam, pozvana je Jelena Radovic, Radomirova devojka i jos dve ili tri osobe. Imena se vise ne secam. Dobro se secam koliko je Jelena Radovic bila zbunjena kada je dobila poziv da se javi u Sud, a u potpisu je bio istrazni sudija Dusko Kovacevic, koji je vodio istragu protiv "sestorice". Na Obdukcionom zapisniku navedeno je da istragu zahteva istrazni sudija Radetic Dusan. Da li je istrazni sudija u vezi s Radomirovom smrcu bio u medjuvremenu promenjen ili je bila u pitanju omaska u pozivu, ne znam. Tek, Jelena se pitala otkud to da nju poziva taj sudija. Govorila mi je: pa ja nista ne znam o tribinama, politika me nije, nikakva, mnogo zanimala...
Povodom Radomirove smrti OJT je izdalo prvo saopstenje 13. juna 1984. U njemu se kaze: "Na osnovu izvestaja o obdukciji, kao i na osnovu drugih istraznih radnji - saslusanja rodbine, prijatelja i suseda, OJT u Beogradu je naslo da je smrt samoubilacka i da se ne radi ni o kakvom krivicnom delu". U pismu koje je Danilo Nanovic poslao Radovic Jeleni kaze se to isto, s tim sto se pri redjanju na osnovu cega je sve zakljuceno da je u pitanju samoubistvo navode i izvestaji GSUP-a (bez specifikacije). Toga se Danilo Nanovic cvrsto drzao i u dva-tri kasnija zvanicna obracanja istraznom sudiji, Jeleni Radovic, advokatu i sredstvima informisanja. Nakon sto se saznalo za Radomirovu smrt usledila su pisma i peticije, upuceni najvisim organima vlasti i njihovim funkcionerima. U sredstvima informisanja, posle poduzeg cutanja o smrti R. Radovica, slede brojni napadi na "peticionase" i "peticionizam". Sustina tih napada je da se tragicna smrt jednog mladica koristi za napad na nas samoupravni sistem, snage bezbednosti, tekovine revolucije...

Medijska "obrada"

U vec pomenutom clanku S. Niksica "Izmedju milicije i peticije" kaze se: "Trezveno razmisljajuci, za svako ubistvo (ili navodjenje na samoubistvo) morao bi da postoji kakav-takav motiv. U ovom konkretnom slucaju tvrdnja da bi sa takvim motivom mogla da bude povezana Sluzba drzavne bezbednosti ili neko od njenih pripadnika, mogla bi da bude samo proizvod zaista izuzetne maste" (istakla J. I.). S. Niksic pise, takodje, da su mu u SDB-u, gde je otisao kao novinar, rekli (ne pominje po imenu svoje izvore) da je 20. aprila Radomir priveden u SUP "upozoren i pusten kuci". Po izvorima ovog novinara R. Radovic nije imao policijski "dosije" iako je Sluzbi "bilo znano da je on vise puta dolazio na sastanak sa 'tribinasima'". U nedelju je - kaze se dalje u clanku - Radovic priveden posto su islednici dosli do zakljucka da bi "on mogao da im kaze i neke dodatne pojedinosti, sto bi im omogucilo vodjenje krivicne istrage protiv nekolicine onih koji su se tamo nasli i kod kojih je u medjuvremenu izvrsen pretres". I tada im je, rekli su islednici ovom novinaru, dao izjavu kojom su "vrlo zadovoljni". Zbog te "vrlo pozitivne izjave", zakljucuje S. Niksic, Sluzba i ljudi u njoj bi "mogli imati, uz logicne ljudske razloge... i nekih specificnih razloga da zale smrt mladica". U pismu Jelene Radovic NIN-u, koje je naslovljeno sa "Reagovanje najblizih pokojnog Radomira", stoji da su izjave SDB-a o nekoj "pozitivnoj izjavi", zajedno sa "novinarskom opaskom" kako bi u SDB-u mogli imati i nekih specificnih razloga da zale Radovicevu smrt, "namestaljka bez iole ljudskog obzira". Jelena, izmedju ostalog, kaze u tom pismu da novinar NIN-a "sugerise da im je (SDB-u) tu neprijatnost (Radovicevu smrt) priredio neko drugi i to, samo sto nije rekao, neko od njegovih drugova, tangiran toboze Radomirovom 'vrlo' pozitivnom izjavom". "Zbog same cinjenice" - pise Jelena - "sto se trideset trogodisnjem Radomiru desio nestanak samo onda kada je imao posla sa SDB-om, jedna tako mocna organizacija bi bar preduzela sve sto je moguce da pronadje onoga sto im je podmetnuo to ubistvo. Medjutim, ona nije preduzela ni ono sto je bila njena elementarna obaveza, a to je snimak otisaka po unutrasnjosti vikendice, na predmetima i odeci u njoj i na lesu. Ali je zato krajnje bezobrazno preduzela ono sto joj je zakonom izricito zabranjeno". Ovo pismo Jelene Radovic NIN-u upuceno je nakon pisma V. Knezevica. Ne secam se - a nisam proveravala - da li ga je NIN objavio. Da pomenem, uzgred, da je Jelena zamerila novinaru sto se, radi pisanja svog clanka, nije obratio ni njoj ni bilo kom bliskom Radomirovom rodjaku.
Pokusacu da razmotrim dve tvrdnje neimenovanih izvora iz SDB-a koje su navedene u clanku S. Niksica. To je, koliko se ja mogu setiti, prvi duzi tekst o Radovicevoj smrti u beogradskoj stampi. I to je njegova najbolja strana. Tvrdnju da je Radomir 20. aprila samo "upozoren i pusten kuci" ne vredi komentarisati. To je bezocna, ali sasvim providna laz. Da Ranko Savic kaze nekom "no-no - idi sad" spada u domen fantastike. Ali, vredi se pozabaviti tvrdnjama da je Radomir dao, navodno, vrlo, vrlo pozitivnu izjavu i da on nije imao policijski dosije, tj. da prema saznanjima Sluzbe "nije ranije bio poznat kao pojedinac koji se ekstremno ponasa" (citat iz Niksicevog clanka).
Najpre o "pozitivnoj izjavi". Advokatu V. Knezevicu, koliko se secam, omogucen je uvid u jedan zapisnik sa Radomirovog saslusanja. Medju kopijama istraznih i sudskih materijala koji su dostavljeni optuzenima ("sestorici") i njihovim braniocima - posle duge "rovovske borbe" za to u vreme sudjenja - nalazi se i jedna Radomirova izjava. Datum na toj izjavi se ne vidi. Tesko je reci da li je datum namerno prekriven prilikom fotokopiranja ili je u pitanju neka "tehnicka omaska". Verovatnije je ono prvo. Svojerucni potpis "ovlascenog sluzbenog lica", kako se to kaze u policijsko-birokratskom zargonu, je, barem meni, necitljiv. Odmah posle generalija, u tom zapisniku pise: "Upitan da nam saopsti detalje sa predavanja Branka Horvata i Nebojse Popova, odrzanog u SKC, kao i sa sastanka kod Olujic Dragomira, ulica Knez Miletina 40, dao nam dobrovoljno sledecu izjavu"! U vezi sa prvim pitanjem Radomir je odgovorio (citat prema Zapisniku): "U SKC prisustvovao sam predavanjima Branka Horvata i Nebojse Popova. Uglavnom sam slusao uvodna izlaganja i posle toga odlazio kuci, jer me diskusije iz publike nisu mnogo interesovale". Odgovore ovog tipa, kao sto je Radomir odgovorio, daju ljudi koji zapravo ne zele i nece nista da kazu. Ni u odgovoru na drugo pitanje (koji je nesto duzi) nema niceg sto bi po sadrzaju bilo po nekog optuzujuce ili samooptuzujuce. Navodi se da su kod Olujica u stanu - u njegovom stanu je Djilas govorio - "bili: Miodrag Milic, Petrovic Momcilo, Mihajlovic Jovica, Imsirovic Pavlusko, Moljkovic Ilija, Katic Branislava, Stojanovic Lazar, Zastavnikovic Veselinka, kao i jos neka lica koja ne poznajem". Da podvucem, sve osobe koje je Radomir po imenu pomenuo bile su tamo i privedene kada i on. Za sebe kaze da je na slicne razgovore dolazio povremeno. "Ja licno" - citiram iz Izjave - "nikada nikoga nisam doveo ni na jedan takav sastanak kome sam prisustvovao". Na kraju Radomir kaze: "Misljenja sam da su ti sastanci bezazleni i da se na njima slobodno iznose licna misljenja prisutnih". Ceo taj zapisnik, sa sve zaglavljem i potpisima, stao je na nesto vise od jedne stranice. Toliko o gnusnim policijskim insinuacijama o pozitivnoj izjavi i o krokodilskim suzama zbog Radomirove smrti. Hoce li se ikad iko iz SDB-a bar posthumno izviniti Radomiru Radovicu i Jeleni Radovic? Hoce li se iko ikad iz Sluzbe, barem zbog klevetanja mrtvog coveka, pokajati?

Postoji li dosije R. R.?

Da li je Radomir Radovic imao policijski dosije? Saznace se sa sigurnoscu jednog dana ako se donese zakon o otvaranju dosijea, i ako se gradjanima i javnosti omoguci uvid u kompletna dosijea. Ono sto su gradjani imali prilike da vide, na osnovu proslogodisnje Uredbe Vlade Srbije, samo su od Sluzbe pripremljeni izvodi iz policijskih dosijea, sa zatamnjenim imenima sluzbenika i saradnika (dousnika) SDB-a. Po mom misljenju, Radomir je imao dosije, odnosno DB je o njemu vodila dosije. U prilog tog misljenja mogu, za sada naravno, navesti samo posredne dokaze. Kljucni je da se R. Radovic kao "clan SSJ" (to odredjenje je on sam stavljao ispod svog imena) obratio Devetom kongresu SS Jugoslavije, koji je odrzan u Beogradu od 11. do 13. novembra 1982, sa u to vreme vrlo "jeretickim" predlozima. Radomirovo pismo datirano je sa 27. 10. 1982. Napisao je da je "clan SSJ od 1967". Navescu samo neke Radomirove stavove iz ovog nedugog (1 stranica teksta) i koncizno napisanog pisma u kojem je sadrzano 9 predloga za "izlazak iz sadasnje duboke drustvene i ekonomske krize". Radomir se, izmedju ostalog, zalaze za: "organizovanje sindikata na dobrovoljnoj osnovi kao potpuno slobodne i, od organa vlasti, nezavisne organizacije... uz ozakonjenje prava na strajk..."; "imenovanje struktura i pojedinaca koji su svojom politickom i prakticnom delatnoscu jugoslovensko drustvo doveli u sadasnju krizu, uz potpunu primjenu odgovarajucih krivicnih, politickih, materijalnih i moralnih sankcija"; "vracanje izvornog smisla Radnickim savjetima i Radnickoj kontroli..."; "izboriti se za potpunu javnost rada svih organa, njihovu kontrolu, potpunu slobodu stampe i stalnog drustvenog dijaloga..."; "ukidanje svih oblika privilegija na svim drustvenim nivoima..."; "vojnim huntama Poljske i Turske uputiti najostrije proteste i raskinuti sve odnose, zbog krsenja osnovnih ljudskih i sindikalnih prava..." Radomir je na ovo pismo dobio odgovor, na kucnu adresu, 6. 12. 1982. U kratkom odgovoru, izmedju ostalog, pise: "Povodom Vase predstavke obavezana je Komisija Veca SSJ za predstavke, zalbe i molbe radnika da Vam odgovori na Vas zahtev i to: Vasa predstavka ustupljena je odgovarajucoj Komisiji IX Kongresa i po njoj je vodjena diskusija..." U potpisu Slobodan Orlic (naravno, ne radi se o sadasnjem saveznom ministru informisanja). Ovakva razmisljanja i stavovi Radomira Radovica - a on ih je iznosio, naravno, i u neposrednim formama komuniciranja - nisu mogli promaci SDB-u u to vreme. Samo zbog protesta povodom vojnog udara u Poljskoj, suspendovanja sindikata "Solidarnosc" i represije nad poljskim sindikalistima, radnicima, demonstrantima, SDB je preduzela, po nalogu vlasti ili nekih ljudi iz tadasnjih vladajucih partijsko-drzavnih garnitura, brojne represivne akcije. Sumnjive su joj bile cak i neke javne tribine na kojima se krajem 1981. i pocetkom 1982. govorilo o dogadjajima u Poljskoj. Neki urednici tih tribina privodjeni su na informativni razgovor. Kod Gordana Jovanovica je izvrsen pretres i vise osoba je privedeno na informativni razgovor zato sto je kod njega u stanu govorio o situaciji u Poljskoj jedan od poljskih intelektualaca koji je, inace, govorio i u SKC-u. Zbog peticija protiv generala Jaruzelskog (jedna od tih peticija je, koliko ja znam, "rekorder" po broju potpisa medju peticijama u doba jednopartizma) nekoliko osoba je provelo i dan-dva-tri u pritvoru (G. Jovanovic, V. Zastavnikovic, Zaneta Sironic, Branislava Katic...). Zbog mirnih demonstracija ispred Poljske ambasade krajem 1981. takodje su neki ljudi privodjeni. U Sluzbenim beleskama koje je u vreme istrage protiv "sestorice" SDB dostavila Okruznom sudu o Vladimiru Mijanovicu i Pavlusku Imsirovicu pise da su upozoreni i "zbog aktivnosti u vezi mirnih demonstracija i iniciranja i prikupljanja potpisa povodom zavodjenja ratnog stanja u Poljskoj, zato sto to moze dovesti do uznemiravanja javnosti". U tim sluzbenim beleskama njima dvojici se "stavlja na dusu" i iniciranje i prikupljanje potpisa za peticiju povodom smrti Radomira Radovica. Zbog nosenja transparenta sa natpisom "Solidarnosc" na jednom mitingu, koji su 9. juna 1982. organizovale gradske vlasti u znak solidarnosti sa palestinskim narodom, uhapseno je 8 demonstranata. Krajem juna zbog solidarnosti sa uhapsenim i kaznjenim zbog "Solidarnosci" uhapseno je jos, koliko se secam, 8 ljudi. I oni su kaznjeni prekrsajno zbog "vredjanja patriotskih i socijalistickih osecanja gradjana i uznemiravanja javnosti". Svi kaznjeni "odlezali su" kaznu od 25 do 50 dana u Padinskoj Skeli. Kada sam prosle godine citala svoj "dosije" naisla sam na jednu zvanicnu odluku Republicke DB iz septembra 1982. kojom se prema meni uvodi mera "stalne operativne kontrole" zbog toga sto sam se "izuzetno aktivirala, opasna..." U tom aktu SDB-a se ne kaze zasto sam "opasna" i u vezi sa cim sam se aktivirala. Ja sam sigurna da je to zbog mog angazovanja povodom hapsenja mog muza i mojih prijatelja i prijateljica kaznjenih zbog "Solidarnosci" i solidarnosti. A moj "greh" u ocima politicke policije morao je, ipak, biti manji od "greha" radnika i sindikalnog aktiviste Radomira Radovica. U mom dosijeu, onome sto mi je dato da procitam, Radomirovo ime pominje se na jednom mestu, zajedno sa jos samo 5-6 drugih imena osoba koje su prisustvovale na jednoj "kucnoj tribini". Radi se o drugoj polovini 1982. Inace, iste te godine zabranjena je i knjiga Nebojse Popova Drustveni sukobi - izazov sociologiji, u kojoj se studiozno govori i o radnickim strajkovima u jugoslovenskom drustvu. Zar sve to sto sam iznela ne govori da je u vrhovima politicke policije i partijsko-drzavnih struktura postojala prava paranoicna opsednutost mogucnoscu da i u Jugoslaviji nastane neki nezavisni radnicki sindikat i pokret? Politicka policija rukovodila se pravilom - u svom "dosijeu" vise puta sam nailazila na njega - da "neprijateljsku delatnost" treba pazljivo i sistematski registrovati i u "korenu presecati"!

Sudjenje "sestorici"

Dva-tri dana posle Radomirove sahrane uhapseni su Miodrag Milic i Dragomir Olujic. Na osnovu krivicne prijave koju je SDB podnela protiv njih (potpisao Ranko Savic) pokrenuta je istraga po clanu 133 KZ SFRJ. Tuzilac - vec cesto pominjani Danilo Nanovic, a istrazni sudija - Dusko Kovacevic. Dvadeset treceg maja uhapseni su i Vladimir Mijanovic, Pavlusko Imsirovic i Milan Nikolic. Vlada i Milan nisu bili prisutni kada je Djilas drzao predavanje. Inace, Djilasovo izlaganje o nacionalnom pitanju i KPJ moglo je bez problema da bude objavljeno i u tadasnjoj stampi, pod uslovom da ga ne potpise Djilas. Tabu je bio Djilas kao licnost. Nesto kasnije uhapsen je i Gordan Jovanovic, tada student istorije umetnosti. Prilikom pretresa stana P. Imsirovica od 12 oduzetih "predmeta" 11 su bila pisma, peticije, apeli, koncepti pisama u vezi sa nestankom i smrcu Radomira Radovica. Dvadeset treceg maja SDB podnosi krivicnu prijavu (u potpisu Cvijetin Milinkovic) na osnovu koje je doneseno resenje o pokretanju istrage protiv "sestorice" za krivicno delo udruzivanja radi neprijateljske delatnosti (clan 136 u vezi sa clanom 114 KZ SFRJ). Njima je stavljano na teret da su inicirali i stvorili organizaciju (neki od njih, posebno V. Mijanovic) i da su izmedju 1977. i 1984. u svojim stanovima ili stanovima drugih lica odrzavali "ilegalne sastanke", takozvane kucne tribine. Optuzivani su, takodje, za peticije. Posle 42 dana strajka gladju V. Mijanovica i P. Imsirovica i upornih zahteva u individualnoj i kolektivnoj formi iz zemlje i inostranstva optuzeni su pusteni da se brane sa slobode. U krivicnoj istrazi protiv "sestorice" saslusano je vise od 100 svedoka. Uglavnom u CZ-u. Saslusanja su (od 20. aprila do kraja juna) obavljali sluzbenici SDB-a, izmedju ostalih, pored vec pominjanog Ranka Savica, Mile Puzovic, Cvijetin Milinkovic, Ljubomir Ristic, Milun Miljkovic, Andreja Savic, Trosic Milenko, Vladimir Poncic... - od kojih se neki i danas nalaze na celnim pozicijama u resoru Drzavne bezbednosti. Bar trecina saslusanja obavljena je bez prisustva advokata. Mnogi svedoci koje je Tuzilastvo predlozilo (a njemu SDB) pozvali su se na clan 229 ZKP (da mogu uskratiti izjavu iz krivicno-pravnih, materijalnih i moralnih razloga). Kod nekih svedoka, tacnije ucesnika Otvorenog univerziteta, izvrseni su i pretresi stanova. Izmedju ostalog, i kod Srdje Popovica, poznatog beogradskog advokata. Skoro petomesecni sudski proces - sudeci sudija bio je Zoran Stojkovic - zavrsen je presudama za neprijateljsku propagandu izrecenim trojici od sestorice protiv kojih je proces vodjen. Tuzilac je odustao od daljeg gonjenja najpre P. Imsirovica, a kasnije i V. Mijanovica i G. Jovanovica. Prvostepenom presudom na zatvorske kazne osudjeni su: M. Milic (2 godine), Milan Nikolic (godinu i 6 meseci) i D. Olujic (1 godinu). Na kraju celog ovog maratonskog sudskog procesa Milanu Nikolicu izrecena je uslovna kazna, a Miodragu Milicu kazna zatvorom od 1 godine i 6 meseci. Celu zatvorsku kaznu (izrecenu zbog dva njegova rukopisna teksta, oduzeta prilikom pretresa stana) M. Milic je izdrzao u Zabeli. Najzad, treba reci i da su "svedoci tuzbe" bili zapravo svedoci odbrane. Tuzbi je ostao jedan svedok (dousnik) i ponesto iz izjave jedne svedokinje (u vreme sudjenja zaposlene u jednom sudu u unutrasnjosti). Tuzilac D. Nanovic je nakon procesa "sestorici" imenovan za republickog javnog tuzioca. Z. Stojkovic je pocetkom 90-ih presao u advokate. Nedavno je u jednom intervjuu u NIN-u ostro kritikovao politicko poslusnistvo u sudstvu.
U toku sudjenja ucesnici Otvorenog univerziteta koji su bili maltretirani prilikom ranijih hapsenja i saslusanja svedocili su o tome koliko su mogli. Kazem koliko su mogli, zato sto je sudija Z. Stojkovic odbacivao, po pravilu, da se takva pitanja uopste postavljaju i zapisnicki notiraju. Ali, ni on ni tuzilac D. Nanovic nisu mogli da sprece da se takva pitanja bar cuju u sudnici. Optuzeni i njihovi branioci nastojali su, kad god bi se ukazala prilika, da postavljaju i pitanja vezana za nestanak i smrt Radomira Radovica. P. Imsirovic je, kad je optuznica protiv njega povucena, na uzas D. Nanovica i Sudskog veca (pored Z. Stojkovica, kao predsedavajuceg Veca, u poroti je bio i sudija Dusan Komnenic) sa optuzenicke klupe pozvao sve prisutne da dodju kod njega u stan na razgovor ("tribinu") na temu: OTVORENI UNIVERZITET - SUDjENJE - SMRT RADOMIRA RADOVICA. M. Milic, poznat po nadimku Mica Doktor, predlozio je, u svojoj zavrsnoj reci, da se kao svedoci na sud pozovu brojni partijski i drzavni funkcioneri. Obrazlozenja su mu bila sjajna, iscrpna i dokumentovana. Micino poznavanje novije jugoslovenske istorije je zaista enciklopedijskog karaktera.

Uloga partije, drzave i policije

U vreme istrage i sudjenja "sestorici" u sudnici i van nje, od partijskih i drzavnih funkcionera najcesce su prozivani S. Dolanc, V. Djuranovic, S. Milosevic, B. Nikolic, N. Ljubicic, H. Pozderac, O. Djordjevic... U toku samog sudjenja, od strane optuzenih, najvise i najupornije bili su apostrofirani S. Dolanc i S. Milosevic, tada predsednik GK SK Beograda.
Na inicijativu i po nalogu S. Milosevica odrzani su, u vreme kada je sudjenje protiv "sestorice" vec neko vreme bilo u toku, vanredni partijski sastanci beogradskih organizacija. Materijal za te sastanke clanovi partije su mogli da dobiju samo na revers. U tim strogo poverljivim partijskim materijalima bilo je reci o politicko-bezbednosnoj situaciji, o "nastojanjima organizatora ilegalne organizacije da svoje neprijateljsko delovanje prosire na studente u studentskim domovima, medju radnike...", sve najgore o "opasnoj sestorki" i licnostima svakog od njih ponaosob. Ponesto sa tih partijskih sastanaka "procurilo" je u javnost. Optuzeni su o tome nesto vise saznali od Zorana Obrenovica (druga sa kojim je Radomir razgovarao o svom prvom hapsenju i saslusanju) koji je na sastanku svoje partijske organizacije kriticki govorio o stavovima i ocenama sadrzanim u tim "materijalima na revers", a ubrzo potom i napustio SK.
Stane Dolanc, koji je 1984. sa mesta saveznog ministra policije presao u Predsednistvo SFRJ i bio i predsednik Saveta za zastitu ustavnog poretka, u jednom intervjuu, objavljenom u ljubljanskoj Mladini (poznatom kriticki orijentisanom casopisu), u leto 1987. godine, opsirnije je govorio o smrti Radomira Radovica, hapsenju dvadeset osmorice i procesu "sestorici". Povodom tog intervjua Mladini su se obratili Jelena Radovic i Pavlusko Imsirovic pismom pod naslovom STA SUP, ISTRAGA I S. DOLANC NISU OBJASNILI? Stane Dolanc se u intervjuu pozalio da su ga povodom Radoviceve smrti "maltene osudili da je ubio Radovica". Zvanicnu verziju o samoubistvu insekticidom on tu dopunjava jednim detaljem: da je on (Dolanc), kada je saznao za Radovicevu smrt, rekao da se ne objavi cinjenica "da je u Radovicevoj porodici vec bilo 'takvih slucajeva' jer mi se cinilo da to ne bi bilo humano. Mozda bi bilo pametnije da smo i to tada objavili". U navedenom pismu Mladini J. Radovic i P. Imsirovic pisu da takvih slucajeva u Radomirovoj porodici nije bilo. "Samoubistva Radomirovih roditelja bila su potpuno razjasnjena i u pogledu motiva i u pogledu okolnosti pod kojima su izvrsena." Da napomenem, uzgred, da J. Radovic nije ni krila ni poricala tragicnu smrt Radomirovih roditelja. I u beogradskoj stampi iz tog vremena povlacio se taj podatak. U rezimskim pisanjima on je navodjen kao gotovo krunski dokaz za tvrdnju da je Radomir izvrsio samoubistvo. "Samoubistvo roditelja" - stoji u pismu Mladini - "nije dokaz da sin moze i mora okoncati zivot iskljucivo samoubistvom". Radomir nije bio opterecen samoubistvom roditelja, on je imao miran i sredjen zivot, nameravao je da se uskoro ozeni... "Zato je za nas" - pisu J. Radovic i P. Imsirovic - "jedina nesumnjiva uzrocna veza izmedju njegovih hapsenja i njegove smrti. Konkretnu prirodu i oblik te veze sluzbena istraga nije razjasnila. Motiv i bitne okolnosti Radomirove smrti nisu objasnjeni". Oni demantuju i tvrdnju S. Dolanca da je Radomir 23. 04. 1984. "napustio kucu i nestao", naglasavajuci da je on "nestao na putu ka kuci od koje je bio udaljen par stotina metara, posto je pre toga okoncao setnju sa svojom devojkom". Po ko zna koji put Dolancu je i ovom prilikom postavljeno pitanje: "Zasto SUP, iako mu je prijavljen Radomirov nestanak, ako sa tim nestankom nije imao veze, nije preduzeo nista da ga pronadje?" S. Dolanc u intervjuu Mladini navodi da je 20. aprila 1984. u GSUP Beograd stigla prijava "grupe gradjana" da se u Knez Miletinoj 40 okupila "grupa nepoznatih osoba" i da je zbog toga tamo poslata patrola milicije da proveri o cemu je rec. Vredi li se uopste osvrtati na ovu tako tipicnu, tupavu policijsku floskulu? On samo uzgred pominje svoju posetu GSUP-u 19. aprila (u stampi je zabelezeno da je to bilo 20. aprila, ali svejedno) i izjavljuje da ona nije imala nikakve veze sa "privodjenjem 28 lica". O cemu je bilo reci na tom sastanku S. Dolanca sa visokim policijskim i politickim zvanicnicima - o tome on ne kaze nista. Za razjasnjenje razloga hapsenja ucesnika Otvorenog univerziteta i smrti Radomira Radovica nuzno je otvoriti i stenograme i druge policijske i politicke arhivske materijale vezane za tu posetu S. Dolanca GSUP-u. U intervjuu Mladini za proces beogradskoj "sestorici" S. Dolanc lakonski kaze da misli da bi bilo bolje da ga nije ni bilo. Od Dolanca je tada trazeno da kaze nesto o tome zasto ga je bilo. S. Dolanc se u Mladini izjasnio i kao protivnik cl. 133 KZ. U vezi sa tim, u post scriptumu pisma Mladini, P. Imsirovic trazi od Dolanca da se "kao deklarisani protivnik delikta misljenja" zalozi za oslobadjenje iz zatvora Miodraga Milica, osudjenog upravo za taj "delikt" u onom procesu "kojeg bolje da nije ni bilo". Treba li uopste reci da se Dolanc, koji se u tom intervjuu trudio da sebe predstavi kao politicara liberalnih shvatanja (izjavio je i da je protivnik smrtne kazne, da nosenje stafete povodom 25. maja smatra prevazidjenim) nije javno ni osvrnuo na pitanja koja su mu javno postavljena. I na pitanja koja mu je novinar Mladine postavljao u toku intervjua cesto je odgovarao sa "ne znam", "otkud bih ja to znao".
Negde u prolece 1990, ako se dobro secam, objavljen je u NIN-u intervju sa Obrenom Djordjevicem. Nisam sigurna da li je on tada jos bio nacelnik SDB-a Srbije, koji uskoro treba da ide u penziju, ili je odnedavno vec bio penzionisan. Ali se dobro secam da sam tada NIN-u uputila pismo, koje je objavljeno, u kojem sam od O. Djordjevica trazila da odgovori na neka pitanja vezana za nestanak i smrt Radomira Radovica. Kljucno pitanje bilo je: na osnovu cega je on tvrdio da je Radovic izvrsio samoubistvo sedativima. Nije bilo odgovora ni tada. Ni S. Dolanc ni O. Djordjevic nisu vise zivi. Arhivi iz vremena kada su oni bili mocnici sigurno mogu biti od velike pomoci pri trazenju odgovora na do danas otvorena pitanja.

Peticija bez odgovora

Republickom javnom tuzilastvu Srbije, ministru pravosudja Srbije, poslanicima Skupstine Srbije i javnosti upucena je u maju 1991. godine peticija pod nazivom: ZAHTEV ZA SPROVODjENJE ISTRAGE O SMRTI RADOMIRA RADOVICA, DjOKE STOJANOVICA I ALEKSANDRA OPOJEVICA. Ispod teksta peticije prva se potpisala Jelena Radovic, tada penzionerka, sledi potpis brata ubijenog Dj. Stojanovica. Dj. Stojanovic i A. Opojevic ubijeni su prilikom hapsenja Vlade Dapcevica 1975. godine. Sahranjeni su kao "NN lica". Njihove porodice su tek u prolece 1991. konacno uspele da saznaju gde su im grobovi. Spisi o tom "predmetu" u zrenjaninskom Okruznom sudu bili su u vreme kada je peticija upucena jos pod pecatom sluzbene tajne... Jelena Radovic se ponadala da ce se obnoviti istraga o smrti njenog bratanca i posinka, da ce se i u rasvetljavanju Radomirove smrti krenuti konacno sa mrtve tacke. U pomenutoj peticiji (prema tekstu Z. Djurica "Potraga za dzelatima", V. Novosti, 24. maj 1991, peticiju je do tada potpisalo 150 ljudi) pise, izmedju ostalog: "Zahtevamo da se o ovim smrtima sprovede javna, postena i temeljita sudska istraga. Zahtevamo da se porodicama zrtava, njihovim pravnim zastupnicima i javnosti omoguci uvid u sve tajne sudske i policijske dosijee vezane za ove slucajeve, kao i u personalne dosijee svih pripadnika tajne policije i ostalih drzavnih sluzbenika koji su sudelovali u tim slucajevima. Ne dozvolimo da se nepravde i zlodela pocinjeni jednom pokolenju priznaju tek pred nekim buducim pokolenjem, a ne isprave nikada". Ne znam sta bih danas, 11 godina posle ove peticije, mogla jos da dodam, sem da treba doneti zakon o otvaranju dosijea i stvoriti institucionalne i sve druge uslove za rasvetljavanje svih slucajeva nestanka i nasilne smrti ljudi. A spisak bi, posle svih uzasnih ratova na prostorima bivse Jugoslavije, bio zastrasujuce dugacak.
Nakon oktobarskih politickih promena 2000. godine u SRJ i Srbiji pazljivo pratim rasprave, predloge, stavove... vezane za problematiku otvaranja dosijea tajne politicke policije. Podrzavam Predlog zakona o otvaranju dosijea Centra za antiratnu akciju. A nadleznima u vlasti postavljam nekoliko pitanja: zasto zakon jos nije donesen; zasto su gradjanima Vladinom uredbom date na uvid dajdzest verzije njihovih dosijea; zasto su imena sluzbenika i saradnika prekrivena crnim trakicama; zasto se gradjani, koji mogu samo da procitaju svoj dosije, upozoravaju da o sadrzajima tog dosijea ne mogu javno govoriti, cak ni nehoticno (kako doslovce stoji u Upozorenju), inace cine krivicno delo odavanja drzavne tajne - poznato mi je da zbog pricanja i(li) pisanja o sadrzaju "svog dosijea" niko nije krivicno gonjen, ali cemu onda upozorenje i u pismenoj i u usmenoj formi: zasto je jos pod velom sluzbene tajne i sam broj dosijea koji su vodjeni o gradjanima? Na nedavno odrzanom savetovanju o reformi MUP-a Srbije u Vrnjackoj Banji, prema pisanju lista Danas (22. 04. 2002), "uglavnom je negativno ocenjen" predlog zakona CAA. Visoki zvanicnici RDB smatraju da otvaranje dosijea ugrozava konspirativnost sluzbe.
Zasto tako misle? Da li je vaznije saznavanje istine o zlocinima ili nacelo tajnosti Sluzbe?

*
Vec godinama (od 1984), poslednje subote u aprilu, okupljaju se drugovi, prijatelji i rodjaci Radomira Radovica kraj njegovog groba na Bezanijskom groblju, nadajuci se razjasnjenju njegove smrti.

Jelka Kljajic Imsirovic

Pravosudje: Cetnicke orgije «

» Dijalog: Razmisljanja jednog obucara