Zbivanja

Povratak porazenih

Dva veka razresavamo jednu istu dilemu - izmedju patrijarhalnog i svetskog - uvek sa nejakim izgledima na pobedu novog i boljeg

Mirko Tepavac

Ako od prijatelja, poznanika ili cak prolaznika cujete da je: "Haski sud americka ispostava", "osveta za neuspeh NATO-a", da "sudi samo Srbima"... mozete skoro sa sigurnoscu predvideti da bi svako od njih u nastavku razgovora spremno presudio da nas Amerika ucenjuje, Evropa potcinjava, reformisti varaju, globalisti porobljavaju, mondijalisti izdaju...
Zasto je Hag postao, i tako dugo ostao, cvorisna tacka nasih saplitanja, medjusobnih i sa svetom, znak raspoznavanja politicke opredeljenosti partija i gradjana, drzavnika i akademika, knjizevnika i svestenika...

Sekta izolacionista

Protagonisti demokratske opozicije, uz impozantno veliki broj njihovih pristalica, koji su pre 5. oktobra ogorceno optuzivali Milosevica, njegove poslusnike i saucesnike u ratovima i zlocinima, danas navijaju za njih kao za svoj klub, presrecni kad se neki svedok pokaze neuk ili argument neubedljiv... Ispracaju osumnjicene za najteze ratne zlocine kao sto su ih nekada kao pobednike docekivali iz rata koji nas je unazadio i osramotio, pozdravljaju njihovu spremnost da i tamo "brane srpski narod", isti onaj narod koji su oterali u ratove i zbegove. Junace se pred kamerama zaludjenog TV gledalista, ponovo se ponose onim cega su vec poceli da se stide. Iako je vec godinu dana u Hagu, Slobodan Milosevic ucestvuje u domacem politickom rasporedu ponekad, cini se, efektivnije nego kad je stolovao na Dedinju.
Haski sud za ratne zlocine na prostoru bivse Jugoslavije zasluzuje da se za mnogo sta kritikuje, kao i Amerika koja zahteva punu saradnju sa njim, iako sama istovremeno odbija da se pridruzi nedavno osnovanom stalnom Medjunarodnom sudu pravde, koji je najveci deo clanica OUN do sada ratifikovao. Imamo i prava i razloga da osudjujemo takav americki stav, ali nemamo pravo da ne saradjujemo sa vec postojecim sudom, kojeg je priznao svet i svi nasi susedi i pred kojim se vec nalaze neki nasi drzavljani.
Sada je jasno, ako do sada vec nije bilo, da haska drama nije prica za sebe i da se nece zavrsiti ni kad se svi optuzeni konacno nadju u Seveningenu. Pokazuje se da su reforma i Hag delovi iste celine, ne zato sto to uslovljava Amerika i Evropska unija, nego zato sto su protivnici reformi i Haga prirodni saveznici, vernici iste sekte izolacionizma, ksenofobije i laznog rodoljublja. Nece moci, reformisti neka se bave reformama, kreditima, nezaposlenoscu, socijalnim zbrinjavanjem, smirivanjem strajkova... neka izvlace rasklimatane taljige iz blata - a drzavnici, nacionalni predvodnici i stranacki prvaci bavice se popularnijim poslom: cuvanjem nacionalnog dostojanstva, odbranom suvereniteta zemlje, borbom protiv "nicim izazvanih" pritisaka novog svetskog poretka.

Merilo zaostajanja za svetom

Odvajanje Haga od reforme i povratka u svet sve jasnije se pokazuje kao opasna demagoska zamka, smisljena da se pomocu patriotizma saplete ionako tegobni reformski poduhvat. Smetnje ne proizlaze samo iz istog politickog pogleda i ugrozenog materijalnog interesa, nego iz istog, ukorenjenog, konzervativnog mentaliteta. Iza scene, nevidljivo ali vrlo efikasno, deluje i novobogataska mafija, dobro upucena u sukobe vladajucih stranaka i odavno upletena u njih, koja cini sve da oteza promene koje prete da ih ugroze. Znaju svi oni da se u Hagu ne sudi narodima nego pojedincima, ali znaju i da je pobeda istine preduslov za njihov poraz.
Zato je Hag, kao i pre Oktobra, ostao merilo dubine naseg zaostajanja za svetom i vremenom, test stepena nase politicke i mentalne zrelosti, nasa visegodisnja Feruz-pasinska nocna mora. Hag je svedocanstvo nase politicke zbunjenosti i moralne dezorijentacije, nase neodlucnosti da izolaciju zamenimo povratkom u svet evropskih integracija i globalne saradnje.
Mogu protivnici saradnje sa Tribunalom imati stotinu argumenata, pristalicama je dovoljan samo jedan: Ubijanje nevinih mora biti kaznjeno! Pravde mora biti, pa kad je nije moglo biti kod kuce neka je bude bilo gde. Ne moraju narodi oprastati jedni drugima - dovoljno je da niko ne oprasta "svojima". I da nije nasa obaveza - koju sada vise niko ozbiljan ne sme javno da porice - saradnja sa Tribunalom bi morala biti shvacena kao nasa potreba. Za pravdu je mozda vec kasno, ali za istinu nikad nece biti. Sa Hagom na vratu i zlocinom u stomaku tesko da cemo se skoro iskobeljati iz provalije u koju smo se survali. Reforma nije izolovana ekonomsko-finansijska operacija, nego korenit preobrazaj, duhovni koliko i materijalni, promena ukupnog sistema privredjivanja i vladanja, radikalan diskontinuitet a ne modifikovani produzetak. Licio bi na revoluciju da mu odmah nije pritekla u pomoc restauracija.
Sada se tek vidi da je toliko isticani, uzviseni "legalitet" objektivno odigrao ulogu sputavanja reformskog legitimiteta i posluzio kao prikriven ali efikasan nacin da se preuzmu, umesto razgrade, instrumenti milosevicevske kontrole drustva i drzave. Nije li ovakav rezultat bio proracunat na samom pocetku?

Opet ista razdelnica

DOS je dobio vlast zbog promena, a sada jedan njegov deo onemogucava promene zbog vlasti. Kostunicin DSS je danas sve blizi crveno-crnoj formaciji nacionalistickih stranaka, koje na politicku scenu Srbije vracaju ljoticevski profasizam, netoleranciju i zatvaranje, sto, ako bi se nastavilo, ne bi moglo ostati bez posledica po jedva popravljen medjunarodni polozaj zemlje.
Zato je vec umesno zapitati se: ima li reformska vecina DOS-a danas vec pred sobom jaceg protivnika od onoga kojeg je Oktobra pobedila i da li je u stanju da sa njim izadje na kraj u demokratskoj parlamentarnoj proceduri. Ne treba zaboraviti da ono sto je jedanput bilo realno nije zauvek nemoguce, ni nacelno ni prakticno. Nece biti da sve ovo nema nikakve veze sa antihaskom kampanjom koja je borbi protiv reforme davala patriotski privid, cemu su ponekad, iz naivnosti ili demagogije, podlegali i neki zaista revnosni reformisti.
Dva veka razresavamo jednu istu dilemu - izmedju patrijarhalnog i svetskog - uvek sa nejakim izgledima na pobedu novog i boljeg. I sada, evo, i povodom Haga, i posle Oktobra, opet ista razdelnica - otvaranje prema svetu ili ogradjivanje od njega. Dilema je stara koliko i moderna srpska istorija; nadzivela je, s promenljivom srecom, i Obrenovice i Karadjordjevice, svetske i balkanske ratove, i monarhiju i komunizam... Kasno nacija, kasno drzava, kasno modernizacija... Prerano dolaze samo sukobi, oruzane pobune, drzavni udari i krvavi ratovi.
Najzad, nije neumesno da se zapitamo sta se to dogadja sa nama kada toliki broj nasih gradjana ratni zlocin ne osudjuje ni koliko svaki obican zlocin. Zasto se kao normalni ljudi grozimo obicnog zlocina, ubistava i razbojnistva, a kao patrioti nerado osudjujemo ratne koji su, za razliku od pojedinacnih, u crno zavili stotine, hiljade nevinih, nenaoruzanih, bespomocnih; zasto su nas i povodom Haga vise brinuli dolari nego zlocini. Kada cemo konacno raskinuti sa iluzijom da se nekom majstorijom mozemo otarasiti haske napasti i da istina o uzrocima Milosevicevog katastrofalnog uspona nema nikakve veze sa nasim izgledima na buducnost.
"Jedna strasna smrtonosna bolest po njemu ce se zvati." Zlocin je bio uracunat u ratne pothvate. U sanse za preporod mora se uracunati raskid sa zlocinom.

Svet i mi: O drzavi i terorizmu «

» Zbivanja: Stalni medjunarodni krivicni sud