Dijalog

Tragovima jedne knjige (I)

Od izlaska iz stampe knjige Srpska strana rata; Trauma i katarza u istorijskom pamcenju (1996) do danas, kada je izislo drugo izdanje, ona ima svoje sve samostalnije puteve, da ne kazemo vlastiti zivot i sudbinu. Prvo izdanje (2000 primeraka) naslo se u rukama citalaca u Srbiji, svim delovima bivse SFR Jugoslavije i u mnogim zemljama Evrope i sveta. Obavljene su promocije u Beogradu i preko deset gradova Srbije, u Tuzli i Sarajevu, u Podgorici. Prevedena je, u celosti, na nemacki i engleski, a jedan izbor i na francuski jezik (priprema se prevod na ruski i bugarski jezik). Promocije su bile i u Parizu, Berlinu i Budimpesti. Knjiga je svugde primana s paznjom i interesovanjem, uz izvesna zapazanja o pristupu odredjenim temama i meri njihove analiticke obradjenosti. Objavljeno je i vise recenzija, uglavnom pozitivnih, ponekad i s naglaseno pozitivnim ocenama. Povremeno se javljaju i krajnje negativne ocene, bez argumenata ali s jasnom ideoloskom funkcijom, te se i time valja pozabaviti. Ali najpre ce biti reci o razgovorima koji su vodjeni u racionalnim okvirima.

Hrvatskom dijagonalno

Autori ogleda objavljenih u knjizi Srpska strana rata - Latinka Perovic, Olivera Milosavljevic i Nebojsa Popov - ucestvovali su u razgovorima o knjizi, povodom njenog drugog izdanja, u Vukovaru (3. juna), Osijeku (4. juna), Zagrebu (5. juna), Rijeci (6. juna) i u Splitu (7. juna). Organizator ove turneje je predstavnik Fondacije Hajnrih Bel u Zagrebu, sociolog Srdjan Dvornik, koji je sve vreme i vozio kombi s putnicima i obilnim prtljagom (knjigama, Republikom, te knjigama i casopisima kupljenim u Hrvatskoj).
Autori knjige su se smenjivali u davanju uvodne reci. Objasnjavali su razloge njenog nastanka: osecanje egzistencijalne ugrozenosti sve ociglednijim fizickim nasiljem, ali i profesionalne ugrozenosti militantnim ideologijama, te su imali potrebu da se oglase kao slobodni gradjani i intelektualci, najpre na stranicama Republike, a potom i u zborniku radova, knjizi. Buduci da je nemoguce jednim analitickim zahvatom obuhvatiti sve sukobljene strane - uvek ih je bilo vise od uobicajene dve, a i unutar njih su buktali sukobi - istrazivanje je ograniceno samo na "srpsku stranu rata", nastojeci da se sto korektnije primene teorijski i metodoloski pristupi razlicitih profesija (sociologije, istoriografije, prava, ekonomije, etnologije, politikologije, filologije, teologije). Teziste istrazivanja je na ideoloskoj mobilizaciji za rat - nasilno menjanje drzavnih granica, etnicko ciscenje i pljacku, i to po svaku cenu, ne prezajuci ni od zlocina. Mada istrazivanjem nije obuhvaceno citavo razdoblje ratova, cini se da je njime zasnovana pretpostavka koju dalje valja proveravati, da su ciljevi ratova i ostvareni, i da se tegobno otvaraju putevi izlaska ka "normalnom zivotu". Odgovarali smo i na postavljena pitanja i ucestvovali u razgovoru o pokrenutim temama.
U razgovoru u Vukovaru, kojem je prisustvovalo oko 40 gradjana, uvodna izlaganja imali su vukovarski intelektualci Drago Hedl i Jaroslav Pecnik. Svoje impresije o vaznosti knjige izlozila je i Ljiljana Gereke, doktor ekonomski nauka, naglasavajuci vaznost temeljnih analiza za oslobadjanja od nagomilanih trauma, za prekid spirale mrznje i nasilja tako sto ce svaka strana u sukobu sagledati svoju krivicu i odgovornost. U tom pogledu, ova knjiga je najveca moguca usluga i samom narodu, kao potvrda njegovog digniteta, pred sobom i svetom. Slicno glediste izrazila su dvojica profesora, koji su ranije procitali knjigu, Zlatko Modalek, profesor engleskog jezika, koji je rat preziveo u Vukovaru, i Vladimir Mandic, profesor sociologije koji je preziveo tegobne ratne godine u izbeglistvu. (Vladimira Mandica secam se kao jednog od najboljih studenata sociologije na beogradskom Filozofskom fakultetu; ponovo smo se sreli kada je, u leto 1991, izbegao iz ratnog vrtloga i potom nekoliko godina ziveo u mojoj zavicajnoj kuci, sa suprugom i decom, da bi se posle prekida rata vratio u svoj zavicaj, izlazuci se novim nevoljama oko zaposljavanja i reintegracije, dok je na istom mestu nasla skroviste jedna porodica iz Knina, rodjaci mojih prijatelja.)
Vec na prilazu Vukovaru ocigledni su tragovi rata - srusene kuce, pre svega. Nizu se obelezena stratista, medju kojima se izdvaja zastrasujuca Ovcara. I sam centar grada je pun rusevina. Jedna od najvecih je Radnicki dom, gde je nekada davno, 1920. godine, odrzan Drugi kongres KPJ, na kojem je zapoceo proces njene boljsevizacije (staljinizacije). Ironijom sudbine, kako je u knjizi opisano, vojska partijske drzave sedamdeset godina kasnije brutalno je razorila citav grad, i Radnicki dom. Inace, ovo zdanje, kao i centar grada nalickani su tokom priprema za sedamdesetogodisnjicu pomenutog kongresa (izgradjen je i hotel u kojem smo prenocili), ocekujuci i "najdrazeg gosta", Josipa Broza Tita, ali je on bas uoci te proslave umro.
Kako mi je pricao jedan iz, kako je sam rekao, generacije graditelja Vukovara, u njemu su svi gradjani bili zaposleni i imucni, o cemu svedoci i podatak da su imali vise automobila po glavi stanovnika nego Zagreb (4:2,5). A sada, vlada pustos i nezaposlenost, pristup retkim radnim mestima u javnim sluzbama zavisi od vlasti, od neizvesne volje vecih i manjih vlastodrzaca.
Uz sveze ratne rane, nastaju i novi oblici segregacije po etnickoj osnovi, a teznje da se nadju resenja egzistencijalnih problema nailaze na velike prepreke.
Uz kazivanja ljudi, potresna i uverljiva, o zbivanjima u ovom gradu recito govore i njegovi simboli. Vec je pomenuta simbolika razorenog Radnickog doma, uz cije se rusevine, i to s obe strane, uzdizu nova zdanja - pretenciozne banke - kao simboli nadolazeceg vremena - kapitalizma (kojeg li oblika?).
Na putu k Osijeku, prolazeci kroz Borovo Selo, slusamo o lokalnim verzijama o tome "kako je pocelo". Prilazeci gradu, prisecam se kako sam, poodavno, u vreme "sluzenja vojnog roka" na poljima kojima prolazimo, uvezbavao "atomske udare", trceci i pod gas-maskom, da bi ta mesta bila prava ratista. Zeleo sam da vidim i "Cingi-lingi cardu", s one strane Drave, ali od nje nema ni najmanjeg traga. Slicno je i s nekada popularnom kafanom "Bijelom ladjom", u centru grada, koja je davno srusena, kao i citava stara, lepa ulica. Umesto starih, lepih baroknih kuca sada se uzdize gigantski blok betonsko-staklastih zdanja s nepreglednim "kaficima". A tamo gde je nekada, na uglu iste ulice i samog centra, bio riblji restoran, sljasti nova banka.
Na predstavljanju knjige u Osijeku, u jednoj prelepoj knjizari, pred oko 30 prisutnih, govorili su Damir Juric, profesor filozofije i saborski zastupnik, Jaroslav Pecnik, profesor filozofije na Evangelisticko-teoloskom fakultetu, i Drago Hedl, novinar. Prema Juricu, rec je o objektivnoj analizi i "sjajnoj knjizi", sto je i razumljivo s obzirom na ozbiljno shvatanje odgovornosti za rat "srpske strane", dok na "hrvatskoj strani" takve knjige nema "jer smo mi inhibirani kao objekt, zrtva". Inace, ostaje ozbiljno pitanje da li smo "prelezali bolest, je li sve gotovo"? Mozda je najbolje ono sto se desilo predati zaboravu i krenuti novim putevima. Pecnik istice hrabrost autora knjige da govore o stvarima o kojima se obicno cuti. Tako je bilo i u Osijeku, kada su ljudi okretali glavu od stvarnih problema. Buknuli su sukobi koje je bilo tesko obuzdati. On je posebno govorio o slicnostima i razlikama u delovanju pravoslavne i katolicke crkve u predratnim i ratnim godinama. Hedl je istakao "zadivljujucu svestranost" analiza u knjizi i najvise je govorio o propagandnoj tehnologiji "kovanja rata". U diskusiji su ucestvovali i profesori Sveucilista Milorad Nikcevic, koji je govorio o problemima moralnog otpora ratu, i Ante Lauc, koga zanima mogucnost sirenja moralnog kapitala kritike rata.
Ratni i poratni gradonacelnik Osijeka Zlatko Kramaric, doktor filologije, autor desetak knjiga i kolumnista regionalnog lista, lider Liberalne stranke, primio nas je i u neposrednom i otvorenom razgovoru predocio ratne i poratne probleme grada. U ratnim godinama najvise je problema bilo s JNA i paravojnim formacijama, kao i sukobima unutar hrvatskog tabora (na primer, ubistvo sefa osijecke policije Josipa Rajhl-Kira i pored duzeg sudskog procesa jos nije sasvim rasvetljeno i sankcionisano). Privreda se sporo oporavlja. Ljudi mahom zive od javnih sluzbi. Neizvesna je sudbina Luke. Ponosan je na gimnaziju, kvalitetniju od Sveucilista ("dala" i dva svetski poznata naucnika, Ruzicku i Preloga). Zanimaju ga mogucnost punije artikulacije liberalnih ideja i nacela, kao i demokratskih ideja u socijalistickom taboru, ali ne vidi njihovu znatniju snagu i uticaj, a bez njih je tesko stvoriti viziju novoga drustva. Zahvaljuje za Republiku koju svih proteklih godina prima i cita, ali ne placa pretplatu; veli, pomalo seretski, da na to ima pravo, umesto "ratne stete". Prilikom rastanka poklanja nam svoje najnovije knjige.
Na putu ka Zagrebu prolazimo i pored mesta gde sam kao decak, daleke 1949. godine, ucestvovao u izgradnji auto-puta "Bratstvo-jedinstvo". Naviru secanja na nevidjene radne napore, bedu i glad, vaske i kraste, jednu prelepu balerinu, guste hrastove sume i na sok privilegijama "stablija" (puter, salame, hleb...). Skrecemo s puta do Lipika, da prvi put vidim mesto gde se pre onoga rata lecio moj deda po majci i gde je davno i umro (da bi mu nakon rata sina jedinca "raskulacilo").
U Zagreb stizemo po planu. Dolazio sam i u vreme rata (dva puta na proputovanju ka Bosni, a jednom na razgovore u organizaciji casopisa Erasmus), ali nisam imao priliku da obidjem sve prijatelje i sva mesta za koja me vezuju uspomene. Prosetao sam urbanim jezgrom, od hotela "Astorija" (nekadasnji "Beograd"), nalik na stajgerski pajzl, preko blistavo cistih prostora Glavnog kolodvora i Esplanade (ispred koje se reklamiraju zagorski strukli), do Sveucilista (gde jos nisam podigao doktorsku diplomu na latinskom), kultnog "Kavkaza" i legendarnog "Bednjanca", gde sam se cesto s prijateljima gostio (vlasnik je, inace, bio pozivan da i Marsala gosti svojim nadaleko poznatim specijalitetima). Potom sam obisao knjizare u Ilici, pred "Dubrovnikom" pregledao pazar i posmatrao blistavi trg, da bih posetio i antikvarijat na Zrinjevcu, a pred nekadasnjim "Splendidom" popio kafu i inventarisao utiske i kupljene knjige.
Iako su neke ulice promenile nazive, obicno kraljevima, knezevima, baronima, nacionalnim velikanima, opstaje govor urbaniteta koji se opire ideoloskim konjunkturama i olaksava orijentisanje u prostoru.
Promocija knjige u Zagrebu najambicioznije je planirana, kao okrugli sto u kojem od domacih ucestvuju: Zarko Puhovski, profesor filozofije, Ivo Banac, profesor istorije, Dunja Rihtman Augustin, profesor etnologije i antropologije, Lino Veljak, profesor filozofije, Nadezda Cacinovic, profesor filozofije, sociolozi Silva Meznaric i Alija Hodzic, Igor Grahovac, istoricar, Ivo Zanic, etnolog, i Sinan Gudzevic, filolog, profesori Zoran Pusic i Milorad Pupovac. Pored pozitivne ocene knjige, ponekad i u superlativima, Puhovski i Meznariceva su govorili o daljem radu na teorijskoj i metodoloskoj konceptualizaciji istrazivanja slozenih tema kao sto je rat. Banac smatra da uzroci rata jos nisu valjano prouceni i ukazao je na teskoce istrazivanja zbog loseg stanja u istoriografiji koju valja iznova pisati (kao primer komentarisao je neke dokumente iz vremena NDH, kada se u prepisci izmedju ustaskih vlasti i jedne ostecene osobe trazilo resenje spora, sto valja pazljivo ispitati "nezavisno od toga sta je bilo sa tom osobom"). Zanic je osporavao izvesne interpretacije etnickog nasledja. A otvoreno je i pitanje poimanja "okupacije" i "borbe protiv okupacije", kao i pitanje o nastajanju paralelnih vojnih formacija (jos od 1968. godine, kada je smotru "omladinskih ceta" vrsio Miko Tripalo). Veoma je podsticajno, za dalja istrazivanja, bilo izlaganje Dunje Rihtman Augustin, doajena etnologije i antropologije (nedavno je objavljena njezina zapazena knjiga Etnologija i etno mit); ona je ukazala na neophodnost zasnivanja jedne temeljite "antropologije rata i ratnika".
Povela se rec i o tome da je potrebno napisati i "Hrvatsku stranu rata". (Jedan davnasnji prijatelj, knjizevnik iz Zagreba, pricao mi je da je jos nakon pojave prvog izdanja Srpske strane rata, u krugovima u kojima se kretao, bilo onih koje je knjiga presenitila: "Zar ovakva knjiga uopste moze da se pojavi u Beogradu, na Balkanu!") Neki smatraju da je ona potrebna i da ce svakako biti napisana, dok su drugi tvrdili da ona, zapravo, vec postoji - samo je treba ukoriciti. Mi se, razume se, nismo upustali u ovu debatu.
Mada je na vratima Novinarskog doma, gde se odrzavao razgovor, bio neobican plakat na kojem je pisalo samo da se odrzava "Okrugli stol", bez teme i imena ucesnika, okupilo se oko 100 zainteresovanih gradjana, ukljuciv i ambasadora SRJ u Hrvatskoj. Bilo je vise poznatih nego nepoznatih likova. Od najpoznatijih bila je doajen istorijske nauke Mirjana Gros, za koju vele da veoma retko posecuje slicna javna mesta. Prisutna je bila i Vesna Bosnjak, ekspert UN s velikim svetskim iskustvom u oblasti socijalne politike. Za mene je posebno uzbudljivo bilo prisustvo tri udovice, Asje Petrovic, Vesne Supek i Eve Grlic (dve potonje su se otezano kretale uz pomoc palice). Prenapregnuti program mi ne dopusta da za njih odvojim vise vremena, a osecam obavezu da ih slusam, gledam. Moracu da nadjem vremena, u povratku. Bile su prisutne i dve mlade osobe koje tek ulaze u javni zivot, Dina Puhovski i Jana Hodzic.
U Rijeci nas je docekala kisa. Pljusti. Docekuju nas kolege i prijatelji iz Novog lista. Franjo Butorac nas vodi u magacin knjiga, daruje nas, po nasem izboru. Raste prtljag. Hitamo na zakazano mesto, u "Filodramatiku", bez zastajkivanja da oslusnemo omamljujuci zvuk zenske klape, iz Luke, koja prelepo peva pod kolonadama zgrade Radio Rijeke. Nece biti vremena ni da potrazim davnasnje prijatelje, Mihajla Sklenara (rodom iz Nestina koji je svojevremeno otisao u Markosove partizane) i okatu lepoticu Mariku (rodjenu u okolini Edese) kojoj je Misa "drzao zicu" dok su bezali iz logora da bi se potom, kao bracni par, nasli u mojoj zavicajnoj kuci, po odluci lokalne vlasti, gde im se rodila lepojka Anica, s kojima smo, vremenom postali bliski prijatelji. Nije bilo vremena ni za druzenje s Brankom Mijicem, nekadasnjim glavnim urednikom Novog lista, s kojim sam proveo lepe dane u dalekom Urtenu kod Bordoa, zapocinjuci trajniju saradnju "pet medija" (pored nasa dva lista jos i RTV 99 iz Sarajeva, Monitora iz Podgorice i Kosova sot iz Pristine), a "pod kisobranom" jednog starog francuskog udruzenja za permanentno obrazovanje, uz nesebicno angazovanje Milosa Lazina, pozorisnog reditelja koji vec dugo zivi u Parizu).
Knjigu su predstavili Dasa Drndic i Neven Santic, publicisti iz Rijeke, koji su, pred oko 80 prisutnih gradjana, govorili kao solidni poznavaoci njenog sadrzaja i aktuelnih zbivanja koja su takodje komentarisali. O ratu i antiratnim aktivnostima govorili su i Sukreta Dumanic i drugi prisutni, medju njima i jedna studentkinja cije ime nisam uspeo da zapisem.
Na putu za Split, Jadranskom magistralom, zamolio sam Srdjana da spram Golog uspori voznju kad vec ne mozemo da stanemo (zbog zurbe ali i kise), kako bih, uz etno muziku s kaseta njegove kceri, odao postu svojim voljenim prijateljima kojih vise nema medju zivima: Zoranu Petrovicu, Slobodanu Stojakovicu, Daci Moraci, Blagoju Marinkovicu, Miroslavu Zivkovicu, Nenadu Stevanovicu, Dragoljubu Jovanovicu i Danku Grlicu. Secao sam ih se ponaosob, preturao po uspomenama, dok prolazimo podno surovih padina Velebita i spram plave pucine, dok se slivaju nostalgicni tonovi muzike i tece uobicajeni zamor bezmalo neprekidnih razgovora Latinke i Olivere. Traume novih ratova, kojima se bavi nasa knjiga, potiskuju golootocke traume o kojima su moji prijatelji retko i skrto pripovedali, a ni desetine knjiga koje sam o toj temi procitao nisu pridonele temeljitoj katarzi, bez koje je nezamisliv normalan zivot ne samo raznih stradalnika.
Split je bio poslednji grad nase turneje. Pred oko 50 gradjana govorili smo zajedno sa Srdjanom Vrcanom, sveucilisnim profesorom sociologije (sada u penziji, ali krepkim starcem, ne samo duhovno), Mirom Ljubic Lorger, aktivisticom alternativne scene, Bodganom Denicem, sociologom iz Njujorka koji vec decenijama deluje i u nasim krajevima (s bazom u Supetru na Bracu) i Andrijom Crnkovicem, profesorom Pravnog fakulteta. Vrcan je, kako se od njega moglo i ocekivati, izlozio svoj "nacin citanja i vrednovanja", zapravo dao je temeljit kriticki osvrt na knjigu (objavljujemo ga u celosti u ovom broju Republike). Mira Ljubic Lorger je ukazala na slozenost analize krivice i odgovornosti i zamerila autorima knjige sto se nisu vise bavili ekonomskim problemima i akterima s levice, nadajuci da ce autori smoci snage i za novo izdanje ove knjige kao i za neku narednu koja ce se baviti buducnoscu i Srbije i Hrvatske u slozenim uslovima savremene globalizacije. Pored povoljnih utisaka o knjizi, Denic je zamerio sto se vise nije bavila cetnicima i ljoticevcima, a u prvi plan je postavio temu o toku ratova, zlocinima i mafiji, cime se prelaze vremenski okviri ove knjige. Izrazavajuci "duboko postovanje prema cinu gradjanske hrabrosti" autora knjige, koju on vidi kao "ukoricenu zudnju za slobodom", Crnkovic je tragao za "putem nade", mimo i protiv cutanja i konformizma, za afirmaciju kritickih misljenja i etickog angazmana. "Iz publike" su jos govorili i Ante Jelaska, Ivan Sarovic, profesor filozofije, i Tonci Sitin, profesor filozofije iz Zadra.
Za mene, razgovori o nasoj knjizi zavrseni su u Splitu. Odatle su Latinka, Olivera i Srdjan krenuli nazad u Zagreb, odnosno u Beograd, a ja sam se prepustio moru i nakupovanim knjigama. Inace, u svim gradovima su nam se obracali stalni citaoci Republike, zahvaljujuci nam sto smo istrajno svih ovih godina izlazili i izvinjavajuci se sto nisu regulisali pretplatu.

Mediji, mnenje

Svi nasi razgovori nasli su odjek u medijima. Drzavna televizija je fokusirala prvi nastup, u Vukovaru, o cemu je izvestila i lokalna i regionalna stampa. Najvise medija je bilo prisutno u Zagrebu; oni su preneli izbor iz razgovora. Najcelovitiji prikaz razgovora objavljen je u rijeckom Novom listu (u redakciji Nevena Santica), te u zagrebackom Vecernjem listu (iz pera Srdjana Dvornika). Objavljeno je i nekoliko intervjua. Koliko mi je poznato, o ovoj seriji dijaloga, od beogradske stampe, oglasilo se samo Vreme. Nema razloga da budemo nezadovoljni publicitetom.
Ma koliko smatrali vaznom teme kojima se bavi nasa knjiga, one su ipak daleko od sredista javnog mnenja koje je, ipak, zaokupljeno drugim stvarima, od kojih su neke tek u posrednoj vezi s ratom, njegovim uzrocima i posledicama.
Listajuci stampu tokom puta, pada u oci zanimanje za vise tema. Neke od njih su trenutno najaktuelnije. Recimo, svetsko prvenstvo u fudbalu, posebno ucesce Hrvatske. Reagovanja se krecu izmedju krajnosti, euforije zbog samog ucesca i ocekivanja trijumfa, i krajnjeg razocarenja nakon poraza. U Osijeku su nam pricali da su svi televizori rasprodani uoci Mundijala. Videli smo i pune kafane u kojima se gleda prenos. Zatim, brojni su napisi o raznim mahinacijama novcem, pre svega bivse HDZ vlasti. Sporovi i sukobi unutar stare i nove vlasti takodje su cesta tema. Raskoli u novoj vlasti obicno se vezuju za nove izbore. Ceste su teme i sukobi medju novinarima i knjizevnicima. Primetno je i zanimanje za ratne zlocine, za sudjenja u Hagu, kao i u Splitu, Gospicu i drugim mestima. Rezultati popisa stanovnistva takodje privlace paznju, narocito smanjenje prisustva Srba, za oko dve trecine, i tumacenje mogucih razloga i posledica.
Mnogi tekstovi u medijima, kao i knjige, posveceni su novijim dogadjajima. Mnostvo je Tudjmanovih dela i dela o Tudjmanu. Romansirane biografije ratnika, recimo o generalu Gotovini, za kojima traga Haski tribunal, uzdizu ih u legende. O tome se mogu naci i grafiti ("Gotovina, heroj a ne zlocinac"). Brojne su i voluminozne memoarske knjige (Savke Dabcevic, generala Bobetka, Spegelja i ostalih znanih i neznanih autoriteta). Nasiroko se raspreda o nacionalnom stradanju i uzdizanju, o ostvarenju "hrvatskog sna". Puno je knjiga o crkvi.
Kao i svi novinari, ni ja nisam odoleo razgovorima s taksistima, kelnerima i prolaznicima, kao ni prisluskivanju razgovora na javnim mestima. Na putu od Rijeke do Moravica (doskora Srpskih Moravica) slusao sam, tako, razgovor u jednoj grupi zeleznicara, o tome koliko i kako rade ("mnogo i naporno"), koliko zaradjuju ("nedovoljno, malo"), kako se bore za vece zarade. Pripremaju strajk i vajkaju se zbog nezainteresovanih u vlastitom sindikatu. Kazu, 20% uvek pravi opstrukciju. Jedan od zescih kaze da takve treba pobiti.
Citajuci novine, prelistavajuci knjige i slusajuci razgovore sve teze sam odolevao utisku da i nisam na putu, da sam bezmalo "kod kuce".

Predah

Priznajem, citavo ovo putovanje osecao sam ne samo kao obavezu prema citaocima i saradnicima, nego me je privlacilo i more. U uzbudjenju pred put, osim uobicajene putne groznice imao sam problema i sa zdravljem (lekari i travari su mi alarmirali opasnost od slepila i mozdanog udara usled naglog skoka "secera" i drugih tegoba zapustenog organizma) te zamalo da "uprskam" sam pocetak puta. Naime, pripremio sam, umesto pasosa - stednu knjizicu (stvarcicu iste boje i oblika). U poslednjoj proveri pred polazak izbegao sam blam na granici. I sve je teklo kako sam vec opisao, mahom "glatko".
Kuda da se zaputim? Tokom dosadasnjeg zivota prosao sam citavom obalom, od Portoroza do Ulcinja, i sva veca ostrva (osim Lastova). Mnoga mesta su iskodirana.
Srce me najvise vuklo ka Mljetu, ne samo zbog zanosnih reklama (i dalje se ponavlja legenda da je Mljet "nezamislivom ljepotom privukao i Odiseja"), vec me za njega vezuju uspomene iz tamosnjeg bivanja tokom skoro trideset godina, ne samo leti, i na odmoru i na radu (berba i pisanje disertacije). S bracom Srsen iz Solina - Nikolom, Petrom i Ivom - i njihovim porodicama toliko sam se zblizio da smo se osecali kao prosirena familija. Pomagali smo se u nevolji, i u Beogradu (zbog bolesti, pre svega), i u Solinama gde su moja deca, Nina i Rastko, ne samo naucili da plivaju i zavole more, nego su nasli i toplo skroviste kod dragog prijatelja Nikole, partizana i ribara, kada sam bio u zatvoru. Jos pre ovoga rata otisli su s ovoga sveta stari prijatelji, a s ovim ratom nastali su neki novi uzusi u koje se izgleda ne uklapam, osim u srcu stare a divne sjora Vice koja se nikada pa ni sada mnogo "ne pita". Ostaje zelja da je vidim, i da obidjem grobove prijatelja, za sta ce, mozda, ipak biti prilike.
Krenuh, dakle, tamo gde me kodovi ne sputavaju, privucen prizorom s mnogih slika: onaj pescani zal - Zlatni rat - u Bolu, na Bracu, drevnoj Elaphusi. I dospeh tamo, jednog divnog dana, za suncanje i kupanje, s dragim prijateljima Milanom Kangrgom i njegovom suprugom Marijom (doziveh je kao njegovu "dobru vilu"), s kojima sam proveo prijatnih i uzbudljivih pet dana, u njihovom stanu u Splitskoj. Pored neogranicenog vremena za citanje na prelepoj terasi usred zelenila, s pogledom na Mosor, i za kuvanje mojih cajeva. Nezaboravni su sati i sati razgovora s Milanom, povodom nedavno objavljene knjige Sverceri vlastitog zivota, o njegovom zivotnom putu (ove godine je zasao u osamdesetu), o pocecima Praxisa i Korculanske letnje skole, o zbivanjima 1968. i 1971. godine, o krizi i razlazu intelektualne zajednice, o neophodnosti kriticke autorefleksije, te o tome sta se moze temeljito i kriticki misliti o aktuelnim zbivanjima. Ponekad je izgledalo da su ovo oprostajni razgovori, ali smo se dogovarali da ih nastavimo, s jos nekim kolegama do cijeg nam je misljenja najvise stalo. Nezaboravno je bilo i kupanje na Grginoj plazi, koju je godinama kultivisao, poput nekada Gubavca, otocica nadomak Lumbarde. Ne zna se sta je lepse, blistavo sunce, borovi hlad, povisena temperatura mora, pogled na okolnu sumu ili na daleke litice Mosora i Biokova. Razgovori, prisni i potresni, preplicu se s raznolikim culnim zadovoljstvima.

Knjige, knjige...

Vracam se brodom ("Marko Polo") do Rijeke. Prvi put raspolazem kabinom (zbog pripreme cajeva i potrebe za vlastitim toaletom). Opet neprekidno citanje, uz povremeno posmatranje pejzaza. Strogi rezim apstinencije od hrane prepolovio je vreme spavanja, doneo mi obilje vremena nekada posvecenog ishrani i kafani, a doneo i izvesnu duhovnu svezinu.
Biram knjige za koje pretpostavljam da se bave slicnim temama kao i nasa knjiga ciji smo trag danima sledili.
Citam najpre prijatelje.
Puni naslov knjige slovenackog knjizevnika Vitomila Zupana u izdanju splitskog Ferala glasi Apokalipsa svakidasnjice ili vase guzice u mojim rukama (drugi deo naslova izostavljen je u slovenackom izdanju). Knjiga je iz pisceve zaostavstine (umro je 1987), o kojoj mi je pricao kada smo se kratko vreme druzili u Ljubljani, kada je govorio o punim sanducima rukopisa. Najvise sam zeleo da ga upoznam ne samo kao jednog od najzanimljivijih slovenackih partizana, van svih klisea, vec i kao autora knjige Levitan, o liku koji uspeva da bezi iz zatvora ali se u njega i svojevoljno vraca. O tom liku pricao je uzbudljivo, autobiografski, dan i noc, od kafane do kafane (uz povremeno ubrizgavanje insulina). Pratio sam ga u njegovoj dinamicnoj erotskoj orbiti. U ovoj knjizi glavni junak okrece ledja uobicajenoj svakidasnjici ("Miris je smradan jos od poslednjeg rata" a sam rat je "neprekinuta trauma vremena") i prepusta se "turistickoj bezvremenosti", sve pod znamenjem drugog dela naslova knjige. Kada sam sklopio korice, pitao sam se da li da krenem, kao nekada, ka Sloveniji, da cujem stare prijatelje o tome sta se u medjuvremenu zbivalo, ukoliko ih uopste to zanima, kako se odmotavalo klupko razaranja jedne drzave cije je odmotavanje zapocelo najpre ratom u samoj Sloveniji. Odustao sam od tog pravca (ili sam ga, mozda, odlozio?).
Citajuci Vesnu Parun (Noc za pakost. Moj zivot u 40 vreca) nametnulo mi se poredjenje sa Zupanom. Kao sto je on opijen zenama, Vesna je fascinirana muskarcima, ali uvek samo jednim, dugo "onim prvim", a potom se nizu drugi, impresivni muski likovi njenoga zivota. Kao davnasnji postovalac njene poezije, radovao sam se licnom poznanstvu i kratkom druzenju pocetkom osamdesetih godina, u vreme rada jedne od poslednjih grupa jugoslovenskih intelektualaca (Grupa "Covek i sistem" koju su koordinirali Rudi Supek i Eugen Pusic, kao i sekretar Alija Hodzic). Ona je povremeno dolazila na nase razgovore, da bismo se potom druzili, dabome, po kafanama, najcesce sa glumicom Marijom Dragovic i rediteljem Bogdanom Jerkovicem. Iz ovog ambijenta nastala je i Vesnina "Apokalipticka bajka", koju je 1982. rezirao Bogdan, a u njoj igrali Marija, Fabijan Sovagovic, Ante Rumora i drugi, uz muziku Arsena Dedica. Znajuci za krize kroz koje je prolazila i Vesna (a ko nije?), zvuci mi posve razumljivo kada sada citam da se oseca kao "olujom rastrgana ribarska mreza", da joj talozi zivotnog iskustva, potrpani u brojnim vrecama, namecu osecanje beskrajne osamljenosti kao da obitava na jednom od "deset milijardi pustih otoka".
Knjigu Ivana Aralice Ambra. Roman s kljucem (556 stranica), preporucio mi je knjizar u Osijeku, kao najcitaniju knjigu u Hrvatskoj (tri izdanja u vise hiljada primeraka su rasprodata, dugo je na vrhu liste bestselera). Zanima me sta je to toliko privlacno hiljadama citaoca.
Ambra je, kako sam autor tumaci, "crna, mirisljava, smolasta i polutekuca izlucevina iz jetre, zuci i crijevnih zlezda uljesure, neke vrste kita". Taj miris, zapravo, smrad ili, nesto neutralnije receno - vonj, autor najpre vezuje za komunizam a potom za sve ono sto se danas, nakon "odlaska" Tudjmana, zbiva na politickoj sceni Hrvatske. To su, u prvom redu politicari koji su dosli na vlast izborima od 3. januara 2000. godine cije likove sam autor desifruje u prilozima cetvrtom izdanju svoga romana. Svi oni vonjaju po ambri, kao nemoralne osobe u svakom pogledu, a narocito po tome sto su izvan i protiv nacionalnog kalupa koji autor drzi za svetinju. Najveci greh ovih mirisno-smradnih likova je dovodjenje u pitanje "digniteta Domovinskog rata". Rec je, pre svega, o smenjivanju nekolicine generala i o ispitivanju njihove odgovornosti i eventualne krivice. Autor vidi sustinsku razliku izmedju Tudjmana i sadasnjih politicara: "Vodja je opsjednut narodom, a politicar samim sobom". Za takvog vodju vezala ga je, veli, "briga za obitelj i narod", a ne licna dobit, jer, istice: "bio sam slavan i prije nego sto sam mu prisao". Aralica je, naime, i "pod komunistima" bio popularan pisac, ovencan brojnim nagradama, uzdignut i do zvanja akademika, a s Tudjmanom i HDZ je dospeo u sam vrh vlasti. O sebi veli da vazi kao licnost koja "znade predvidjeti zbivanja i posljedice kao rijetko tko". I sam Tudjman je o njemu govorio kao o "jedinom politicaru koji je ostao posten", i jos mu je neposredno govorio: "Vi ste prorok". Nova vlast je, pak, susta suprotnost: izdaje nacionalne ideale, podlozna je levicarenju i mondijalizmu, cine je amoralne osobe, lenje i razvratne, vlastoljubive i pohlepne, nalik su ciganima, majmunima i uopste nakaznim spodobama.
Sam Aralica tumaci svoje delo kao "svedocenje istine", kao "roman novog zurnalizma", "razgovor ugodni o drzavnicima i politicarima", "kao "univerzalnu pricu o razlici izmedju vizionara i gmaza" i kao "kretanje prostorom slobode sto nam ga je dala demokracija" te se nada da mu ne mogu naskoditi reagovanja koja dozivljava kao napade i hajku, dok izdavaci i ljubitelji ove proze kritiku vide kao "olujnu dreku rezimskih steklisa", i tvrde: "Hrvatska publika ocito ima mnogo vise ukusa od rezimskih kerbera". Autor i njegovi obozavaoci hajku, inace ocekivanu, vide i kao koristan publicitet i reklamu. Sam autor veli "Meni je malokad zbog mene sama nesto trebalo", sve je zrtvovao za naciju. Svoj novi roman Fukara Aralica reklamira kao obnovu "rugalacke knjizevnosti" - "Rugam se, dakle, jesam" (Slobodna Dalmacija, 4. VI 02). Ovakvu vrstu knjizevnosti nekada je Vladan Desnica nazivao "primenjenom knjizevnoscu".
Kod Aralice su dramaticna zbivanja iz vremena Drugog svetskog rata pomenuta ali prigusena, slicno je sa dogadjanjima oko 1971. godine, da bi uspon "onjistara" i "prolecara" bio prikazan kao trijumf pod Tudjmanom i HDZ-om.
U romanu nedavnog dobitnika Herderove nagrade Nedeljka Fabria, Triemeron, dramaticna zbivanja krecu se u sirokom rasponu od kraja XIX do pred kraj XX veka, kroz ukrstena zbivanja u drustvu i porodici Grimanijevih. Likovi romana pletu svoju sudbinu kroz prelomna istorijska zbivanja - ratove, okupacije i oslobodjenja. U istorijskim vrtlozima ispredaju se razlicite profesionalne i politicke karijere, uzbudljivi ljubavni zapleti, drame odrastanja i socijalizacije (i danas, u "zemlji picerija i ratnih zlocinaca"). I poslednji od Grimanijevih, Andrej, ulece u vihor istorijskog desavanja, kao militantni "fan" zagrebackog "Dinama", u sukobima sa "cetnicima" koji dolaze u Zagreb kao navijaci beogradske "Crvene zvezde", potom odlazi u dragovoljce, da bi u prvim okrsajima, u sklopu "paravojne jedinice" koja operise - "cisti teren" - u okolini Pakraca, doziveo psihicki slom (ne htevsi da puca u coveka za kojeg nije smatrao da je za bilo sta kriv, odbijajuci neciju krivicu samo zato sto je Srbin). Profesor Erikson, vrhunski strucnjak jedne klinike u Stokholmu, sav se posvetio pacijentu, zbunjen novim fenomenima - da je "cijeli jedan grad traumatiziran" (Vukovar) - ali nije uspeo da finalizuje svoja nastojanja. U jednom trenutku neopreza bolnickog osoblja, Andrej samome sebi presudjuje, rezanjem vena na vlastitim rukama.
U feralovskom maniru, Damir Sodan vidi istorijsko zbivanje kao kalambur domacih i medjunarodnih likova koji se zavrsava lajanjem psa po imenu Klinton (Zasticena zona). A u drami Kain i njegov brat, koju sam imenuje "domoljubivom burleskom", docarava napeta zbivanja etnicke homogenizacije (Otac Jozo: "Ocu rec da smo sad svi Hrvati, i Purgeri, i Dalmati, i Istrani, i Licani, i Hercegovci, i Torcida, i Bed Blu Bojsi, i Kaptol, i Sabor, svi, razumite, svi smo ko jedan...") i sukoba u porodici, narocito medju bracom. Jedan, Tomislav, je politicar od karijere, a drugi, Kain, marginalac i alternativac. Za Kaina je Tomislav pljackas, obmanjivac i prodavac magle, a po Tomislavu Kain je "luzer" koji ce "u najboljem slucaju zavrsiti u nekoj komuni na lijecenju ili u nekom ispisanom portunu". Desice se, u zapletu kojim vrhuni ova drama, da je Kain zatekao Tomislava kako obljubljuje njegovu curu, te krikne: "Pizdo. Koja si ti hijena. Pa moras li ugrabiti bas sve sto ti se nadje na putu?". Grabi revolver i puca, ranjava vlastitu ljubav, Doris. U zavrsnoj sceni su hitna pomoc i, opet, pas, ovoga puta po imenu Konan, odjekuje pesma "In the Neighborhood"...
Iskusni dramski pisac Ivo Bresan poduhvatio se u svom novom romanu Kockanje sa sudbinom jedne od najslozenijih tema - zlocina. Glavni junak romana, dubrovacki profesor filozofije (u penziji) Frank Tudor, privucen zagonetnim zlocinom u Pakracu, o kojem nalazi tragove u medijima, nastoji da privatnom istragom otkrije istinu. Kroz roman, u zapletima koje "rezira" profesor Tudor, defiluju ostali junaci - lokalni kockari, kelneri, fratri, politicari, policajci i novinari, i ocevici zlocina. Desavaju se i novi zlocini, "nestaju" ili bivaju otrovani neki od svedoka. U sredistu zapleta je pitanje da li je pocinilac zlocina "produzena ruka sudbine", "orudje neke vise sile" ili samovoljni delatnik. Glavni pokretac je na najvisem mestu u drzavi, koji veli: "Hrvatski narod napokon ima povijesnu priliku biti svoj na svome. Zato sve maligne izrasline na njegovu nacionalnom bicu, koje ga razaraju, moraju biti odstranjene hirurskim zahvatom..." Poruka je jasna i omamljujuca, kao "prst sudbine". U dramskoj zavrsnici, profesor Tudor otkriva istinu: pred njegovim ocima ubica i njegov nalogodavac - koji je kao policajac vodio istragu - survavaju se i ginu u provaliji. Nakon toga, ocajni profa rezonuje: "Zlo je vec toliko pustilo korijenje, da vise ne mozes biti siguran je li mu mozda cak i sluzis, kad poduzimas nesto protiv njega". Napokon, posle svega, "Tudora u Dubrovniku vise nikada nije vidio".
Knjizevna istina, dabome, ne moze da nadomesti, istorijsku, naucnu istinu. A put do nje zavisi od razvijenosti kulture, a ne samo od politike. Razvoj kulture, pak, zavisi i od "negovanja" kulturne istorije, sto mozemo naci tek u izvesnim naznakama. Jedna od njih je i poduhvat rijeckih (susackih) gimnazijalaca koji su objavili reprint izdanje pesama iz davnasnje 1953. godine - Jos jednom Krugovi (Adamic, Rijeka 1997) - obnavljajuci secanje na snazan talas moderne poezije, dodajuci svoje, nove, mladalacke pesme.
Prilog ispitivanju kulturnog (dis)kontinuiteta je i netom objavljena knjiga pod urednistvom sada vec veterana socioloskih istrazivanja Vlaste Ilisin i Furija Radina, Mladi uoci treceg milenija (IDIS, Zagreb 2002), u kojoj su izlozeni rezultati longitudinalnog istrazivanja mladih 1986. i 1999. godine. Pored primetne retradicionalizacije i naglasene privatizacije mladih, u zavrsnom delu knjige citamo: "... slika Hrvatske pocetkom 1999. godine izgleda znatno drukcije nego trinaest godina ranije. Tako je koncem devedesetih godina Hrvatska samostalna drzava u kojoj preko devet desetina stanovnistva cine pripadnici vecinskog naroda. Drustvo se razmjerno sporo oporavlja od rata zavrsenog sredinom tog desetljeca. Uspostavljen je novi politicki poredak koji se nominalno zasniva na liberalno-demokratskim vrijednostima sto, medju ostalim, podrazumijeva prihvacanje i razvijanje trzisnog gospodarstva, politickog pluralizma i tolerancije, te postivanje ljudskih i manjinskih prava. Stvarno je, pak, dominirala ideja i praksa uspostave etnicki homogene drzave, potpomognuta promicanjem nacionalne integracije i revitalizacijom tradicionalnih vrijednosti - kao suprotnosti onome sto je simboliziralo socijalisticki sustav - a tome se pridruzilo i gospodarsko nazadovanje. Velika ocekivanja s pocetka tranzicijskog razdoblja za desetak su se godina preobrazila u siroko nezadovoljstvo prirodom, dosegom i tempom ostvarenih promjena. Na politickom planu, unatoc instaliranom visestranacju, traje gotovo desetogodisnji monopol vlasti jedne politicke stranke i njezinog autoritarnog vodje kao utemeljitelja i predsjednika drzave. Pod tim politickim patronatom provedeno je podrzavljenje drustvenog vlasnistva, koje se potom privatizira uz brojne zloupotrebe, koje su se pretvorile gotovo u model. Ucinci pretvorbe vlasnistva i prestrukturiranja gospodarstva bili su porazavajuci, jer su doveli do znacajnog pada standarda najsirih slojeva stanovnistva, masovnog gubitka radnih mjesta i enormnog produbljivanja socijalnih nejednakosti. Uz retoriku o ostvarenju liberalno-trzisne koncepcije drustva, demontirana je nekadasnja socijalna sigurnost, znatno su smanjena socijalna prava, pogorsana je kvaliteta zdravstvene zastite i otezano skolovanje djece iz socijalno depriviranih slojeva. Nedovoljna demokratizacija hrvatskog drustva i neke dvojbene vojne operacije, posebno u susjednoj Bosni i Hercegovini, rezultirale su i primjetno vanjskopolitickom izolacijom Hrvatske. Zbog svih tih okolnosti i procesa komparativne prednosti Hrvatske s pocetka tranzicije nepovratno su iscezle i zemlja se po (ne)uspjesnosti transformacije nasla na dnu liste tranzicijskih drzava. Stoga ne cudi da je koncem devedesetih godina vecina gradjana Hrvatske, ukljucivsi i mlade, ponovo ocekivala drustvene promjene i bila spremna za njih" (str. 304). "Smjena vlasti pocetkom 2000. godine", stoji na samom kraju ove knjige, "pokazala se, sa stajalista vecine ispitane mladezi, ocekivanom i pozeljnom, ali ostaje otvoreno pitanje koje su promjene mladi jos ocekivali, a one se nisu dogodile" (str. 312).
Socioloska istrazivanja bi, svakako, pridonela razumevanju promena koje su se dogodile a i dalje se desavaju, ne samo u Hrvatskoj. Neke prilike su bile propustene. Recimo, Jugoslovensko udruzenja za sociologiju (JUS), predlagalo je, uoci rata, da se Svetski kongres sociologa odrzi u Jugoslaviji, da sociolozi iz citavog sveta mogu neposredno da posmatraju dinamicna i dramaticna zbivanja. Ali, za tako nesto nije bilo razumevanja, ne samo u svetu nego i kod domacih sociologa. Ipak, uprkos izvesnim otporima i uz velike napore, uoci rata je obavljeno, od strane Konzorcija instituta drustvenih nauka SFRJ, jedno veliko i slozeno istrazivanje strukturnih promena na jugoslovenskom uzorku, s namerom da se ponovi nakon deset godina. O mogucnostima nastavka ovog longitudinalnog istrazivanja razgovarao sam sa doktorandom sociologije Brankom Kristoficem, u kaficu "Eros", na periferiji Zagreba; stekao sam utisak da je za tako nesto veoma zainteresovan, kaze "valja pokusati".

Hegel na Gajinom grobu

Na Mirogoju pociva vise prijatelja. S Asjom, suprugom Gaje Petrovica, obisli smo njegov grob, na kojem je klesar i graver po imenu Hegel u kamenu ostavio svoj rukopis, sto i dolikuje jednom filozofu. Polozili smo cvece i na grobove Rudija Supeka i Mire Kangrge, ostavljajuci na potonjem i ruze za Danka Grlica, Branka Bosnjaka i Vanju Sutlica, da im preda kada ih sretne. Groba nedavno preminulog Predraga Vranickog nema, oporukom je nalozio da se njegov pepeo raspe u more. Nisam nasao ni grob pesnika Zeljka Falouta koji je ostavio slicnu oporuku. Prisecao sam se takodje i prerano preminule Jelene Zupe i Lidije Sklevicki, dragih i nezaboravnih prijateljica.
S Asjom sam dugo pricao, u stanu gde sam u vreme izlazenja Praxisa proveo mnogo vremena, kao jedan od sekretara Redakcije. Dugo smo pricali o Gaji i bogatoj zaostavstini (knjigama i dokumentaciji) za koju bi bilo steta da ostane neobradjena i izvan javne upotrebe, nezaobilazne za rekonstrukciju kulturne istorije, ne samo Hrvatske. Inace, njihovi sinovi vec dugo zive van zemlje, imaju solidne radne karijere, u SAD i Nemackoj.
Vesna Supek i Eva Grlic, u cijim sam stanovima nekada cesto boravio, primile su me u "odvojenu posetu". Vesna je usamljena i izlozena zdravstvenim tegobama, ali i veoma priljezna u izvesnim javnim poslovima, oko ljudskih prava pre svega. Eva je, pak, sve vise u svojim knjizevnim vodama; pise, objavljuje, putuje... A Rajko je u punom stvaralackom naponu, vise u SAD nego doma.
Mariju Dragovic i Bogdana Jerkovic nisam video vise od deset godina. A kada smo se ponovo sreli nastavili smo razgovore kao da ih nismo ni prekidali. Jedino novo su tegobe prezivljavanja minulih godina, uz neizbezno poredjenje s ranijim ratnim godinama kao i sa zbivanjima oko 1971. godine. Bogdan je, inace, vise radio u pozoristima Italije, gde dugo saradjuje s italijanskim nobelovcem Dariom Foom, a postao je i pocasni gradjanin Parme. Razgovor tece spontano, i toplo, o zajednickim prijateljima kojih vise nema, i o zivima, ko je gde, sta radi, ima li ljudske solidarnosti...
Posetio sam i Ruzu Rubcic, profesorku nemackog jezika, koja je upravo dosla iz Frajburga, gde mahom provodi svoje penzionerske dane. Razgovori s Ruzom, rodjenom Stajner, Jevrejkom i partizankom, logorasicom Jasenovca (svedocila je na sudjenju Artukovicu) uvek su bili dinamicni i topli. Prezivela je dva svetska rata, i ove novije ratove, rusile su se citave drzave pred njenim ocima. Muz, Nino, takodje partizan i komunista, bio je na Golom otoku. Sama je podizala decu, Vladimira (uspesnog advokata i "umetnicku dusu") i Jagodu, sociologa. I sama je bila izlozena raznim ideoloskim i profesionalnim pritiscima, ali je svemu odolela i zadrzala krepki duh i mentalnu svezinu. Pitam je kako se posle svega prezivljenog danas oseca. Prelazeci iz svog mehanizovanog "dupka" (na tockovima, s komandama, samo trumbeta fali) u fotelju, lagano i pomalo istrzano, vajka se da se natalozilo mnogo uspomena, ponesto "ima u glavi ali ne ume da iskaze", ponekad joj se, veli, cini da je na izvesne stvari oguglala, ali veoma ozbiljno kaze: "Jos imam obaveza"... Dabome, nisam hteo da insistiram na razjasnjenjima, narocito o daljim obavezama.
O toj pomalo zagonetnoj poruci drage Ruze Rubcic razmisljao sam na putu ka Beogradu, neosetno se uzivljavajuci u vlastite obaveze koje, takodje, ne bih mogao sasvim jasno da artikulisem, ali ih osecam i drzim ih se koliko god mogu, cemu je, rekao bih, i posvecen ovaj putopis.

Nebojsa Popov

Pravosudje: Uspostavljanje sudske vlasti - podsticaji i otpori «

» Dijalog: Nacin citanja i vrednovanja jedne knjige