Susedi

Hrvatska razglednica

Prelamanje politike, kulture i zlocina u javnosti

Promene u Vladi

Ono sto je u poslednje vreme izazvalo burne reakcije na hrvatskoj politickoj sceni svakako je smenjivanje potpredsednika Drazena Budise i uklanjanje HSLS-a iz vlade. To je bilo u vezi sa opstrukcijom kvoruma prilikom glasanja o nuklearnoj elektrani "Krsko", sa pitanjem koje je daleko od toga da uzdrma politicki zivot u Hrvatskoj. Ali bas tu se pokazala Racanova vestina politickog manevrisanja da izbaci iz sedla direktnog konkurenta, lidera HSLS-a Budisu koji je, bez sumnje, napravio pogresnu procenu - hteo je na ovom problemu da dokazuje svoj patriotizam, da se malo poigra dobrog Hrvata i pokupi nesto politickih poena ali ne ocekujuci da ce to izazvati njegovu smenu. Racan je bio neumoljiv: "Izraziti svoj stav da, ali opstrukcija kvoruma ne" i dao svoju ostavku na mesto predsednika vlade iz "principijelnih razloga", naravno, znajuci da ce ga Mesic ponovo predloziti za mandatara. A Budisa je nakon toga izjavio: "Ovo je kraj, doduse mesec i po dana ranije nego sto sam mislio". A to sto je on mislio je da, za mesec i po dana kada stignu nove haske optuznice, treba izazvati krizu vlade i pokazati ko stiti hrvatske heroje, Gotovinu, Norca, Glavasa i druge, podstaci dogadjanje naroda i sve ostalo po utvrdjenom scenariju svima poznate mracne nacionalisticke price.
Zatim je doslo do popunjavanja praznine u vladi koja je nastala odlaskom Budise. Naime, za kandidata HSS-a za ministra nauke, kao nestranacka licnost, bio je predlozen dekan Filozofskog fakulteta u Zagrebu Neven Budak, koji se protivi uvodjenju veronauke u skole i vrtice kao i jednom delu ugovora Hrvatske drzave i Vatikana koji se odnosi na to. On kaze za Feral: "Ja dovodim u pitanje zadiranje drzave (dve drzave, Hrvatske i Vatikana) u autonomiju visokog skolstva, ne govorim o odnosu crkve i univerziteta". Ali mocna crkva vrlo dobro zna o cemu se tu radi i pomocu svog coveka, Zlatka Tomcica, predsednika HSS-a, koga zovu jos i zastupnik Kaptola, koji je posle uklanjanja Budise jezicak na vagi koalicijskih odnosa u vladi, utice na povlacenje kandidature Nevena Budaka i predlog da za novog ministra nauke bude izabran Gvozden Flego. Ovaj, doduse, ima iste stavove u odnosu na navedena pitanja kao i Budak ali umesto da odbije to mesto u uslovima direktnog mesanja crkve u drzavne poslove, on odbija unapred dogovoreni intervju za Feral i poslusno, da bi zadovoljio "kancelara" Racana, objavljuje taj isti tekst u "patriotskom" Vjesniku.
Isto tako, imenovanje Zeljke Antunovic, potpredsednice vlade, za ministra odbrane predstavlja vrhunac blamaze i nesposobnosti Racana da pretnjama i molbama nagovori bilo koga od svojih partijskih ministara da prihvati ovaj vruc krompir. Naime, radi se o otpustanju nekih petnaestak hiljada ljudi iz hrvatske vojske s ciljem njenog svodjenja na realne dimenzije, sto nije samo ekonomska cinjenica vec i odgovor na striktne zahteve medjunarodne zajednice koje je jasno istakao Dzordz Robertson, generalni sekretar NATO alijanse, boraveci skoro u Zagrebu. Sa prilicnim stazom u manipulaciji medijima posle januara 2000. i dolaska sestoclane koalicije na vlast, nova ministarka ocigledno veruje da ce, rukovodjenjem poslovima Ministarstva odbrane, o kojima u strucnom smislu jedva da ima pojma, postici zadovoljavajuci efekat. To je svakako tacno kada se misli na zadovoljenje partijske vlade (jer niko od ministara iz SDP-a nije smenjen) i Racana jer sa novim ministarskim mestom i pozicijom potpredsednice koja joj je zadrzana ona predstavlja najmocniju figuru u vladi. Nekompetentni, "second hand" politicari su glavni oslonac i hleb nasusni u Racanovoj politici golog odrzavanja na vlasti.

Spektakli

Za politicke odnose u Hrvatskoj neobicno je vazna svecanost Sinjske alke koja se nije odrzala pod pokroviteljstvom hrvatskog predsednika koji, prostacki izvredjan prilikom proslogodisnje proslave, nije ni dosao. Ali vaznije od toga je da se Sinjska alka odvijala u znaku simbioze dve posvecene figure, Sinjske gospe i generala Mirka Norca. Da bi poreklo svete simbioze bilo sasvim jasno, treba reci da je 1715. godine, kada je Sinj bio u vlasti Venecije, odbranjena sinjska tvrdjava pred opsadom visestruko nadmocne turske vojske. U tvrdjavi je tada bila uljana slika Blazene Device Marije sa preslicom u ruci, okruzene svetloscu, koju su franjevci jos u XVII veku preneli iz Bosne. Postojala je prica o gospinom ukazanju nevernicima-muslimanima u jednoj noci prilikom opsade i smatralo se da je to razlog njihovog povlacenja. Crkva se trudila da u prostodusnom narodu vezu izmedju ukazanja gospe i pobede nad Turcima ucini nesumnjivom i sto dugotrajnijom. A Sinjska alka je, kao italijanski kulturni import starijih konjanickih tradicija, povezana sa kultom Sinjske gospe i to povezivanje je predstavljalo osnov franjevackog projekta kulturne homogenizacije naroda Cetinjske krajine. Veza izmedju Sinjske alke i Gospe samo je prividno i privremeno bila raskinuta u periodu izmedju 1945. i 1990. godine da bi dolaskom novog genija i vodje hrvatskog naroda u punoj meri bila obnovljena. U govoru Ante Kontromanovica, alkarskog vojvode i junaka domovinskog rata, na ovogodisnjoj proslavi je u sklopu stare folklorne formule povezana sakralizacija hrvatskog heroja i mucenika Mirka Norca sa Sinjskom gospom, na radost i zadovoljstvo Crkve i lidera desnice koji su u punom sastavu stajali na tribinama.
Na hrvatskoj publicistickoj sceni je poplava neceg sto bi se moglo nazvati "zuta knjizevnost" ili "folklorno rigidna makulatura". Naime, radi se o velikoj produkciji knjiga desne politicke orijentacije, literarno bezvrednih ali i te kako ideoloski delatnih koje su se uvek dobro prodavale raspaljenoj patriotskoj masi na prepunim trgovima uz dreku nepismenih promotera. Ivan Aralica kao pravoverni komunista u Titovo vreme, a otac izvorne hrvatske proze u doba Tudjmana, u najnovijem romanu Ambra sikce otrovnom mrznjom na novu hrvatsku vlast, ogorcen zbog lisavanja statusa drzavnog umetnika i miljenika rezima, Miroslav Tudjman nas ubedjuje u cast i postenje svog oca u knjizi O Pediju Esdaunu i Tudjmanovoj salveti, Nenad Ivankovic u maniru novinskih trac rubrika pise o herojskim i jebackim podvizima Ante Gotovine, a Mladen Svarc uci Hrvate sta da rade posle Tudjmana i preporucuje ukidanje Sabora, ukidanje stranaka, ukidanje Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj i rat sa Republikom Srpskom. Takvih knjiga ima na pretek. "Rat produzenim sredstvima" je neophodan svima koji pisu na ovaj nacin i sada, kada mrznju ne mogu da iskazu oruzjem, napinju se iz petnih zila da je iskazu recima.
U osvrtu Hrvatske ljevice na cuvenu gej paradu u Zagrebu koja je prosla uz bes nacista, klicanje Hitleru i uzvike "Sieg heil" podsecamo se slicnog dogadjaja i u nasem glavnom gradu s tim sto u znaku crnog nisu nastupili neonacisti vec mantijasi. Ono sto je uvek bio osnovni problem na Balkanu je: "Nije vazno da li ima pedera i kurvi i koliko ih je, vec je vazno da se to ne vidi". Ali je parada u Zagrebu ipak bolje prosla i uz znatno vecu podrsku vlasti. Nacisti su se iziveli premlativsi samo par slucajnih posetilaca jednog kafica jer im gej drustvo nije bilo dostupno zbog jakih policijskih snaga. U clanku se zatim navodi impresivan spisak prava koje uzivaju homoseksualci u Evropi tako da Hrvatska koja stalno govori o svom mestu u Evropi treba dobro da razmisli o svom monizmu i netoleranciji.
Tu su i zanimljiva prisecanja na sjajan Tudjmanov "demokratski" izum koji je zakonski ustanovljen tri ili cetiri godine od pocetka njegove vladavine i koji propisuje svim novoizabranim funkcionerima obavezu da narodu stave na uvid svoje imovinsko stanje preko famozne imovinske kartice. To davanje demokratskog legitimiteta svojim doglavnicima je vodjina "genijalna" ideja ali i vrhunac cinizma jer je prethodno obavljenom transformacijom drustvene svojine u drzavnu pljacka vec izvrsena. Naravno, bogatstvo se ne nalazi na racunima nosioca imovinskih kartica vec kod njihovih direktnih naslednika, rodbine i prijatelja.

Zlocini

"Humano preseljenje leseva" ili "Mrtvaci na sluzbenom putu" su naslovi koji se pojavljuju u Feralu u odnosu na skoro otkrivenu praksu skrivanja tragova masovnih zlocina od strane hrvatske ratne vrhuske. U selu Paulin Dvor kod Osijeka pobijeno je 18 srpskih civila i prebaceno 500 kilometara dalje na jednu lokaciju u Lici. O okolnostima pogibije ovih nesrecnih ljudi svedocenja se manje ili vise slazu. Kada je hrvatska vojska usla u Paulin Dvor mestani srpske nacionalnosti su zatvoreni u jednu kucu odakle su izlazili na sat-dva da nahrane stoku. Ali tu se nasla grupa hrvatskih branitelja, uglavnom mestana iz susednog sela Vladislavaca, koji su sedeli oko raznja, pili rakiju i pekli prase. Tada je, iz Ernestinova, sela koje se nalazilo u srpskim rukama, ispaljena granata koja je ubila jednog od hrvatskih vojnika. Pod uticajem alkohola, ogorceni zbog toga sto se dogodilo, nekoliko njih su otisli do kuce u kojoj su bili zatvoreni srpski civili, pobili ih a kucu razneli dinamitom. Tri dana nakon toga u selo su usle JNA i srpske paravojne jedinice. U knjizi Vojina Dabica i Ksenije Lukic Crimes Without Punishment, objavljenoj u Vukovaru 1997, koja je u Hrvatskoj oznacena kao proizvod srpske propagandne masinerije, navodi se podatak da je kamionom marke TAM 18 leseva ubijenih Srba odvezeno na nepoznatu lokaciju. Branimir Glavas, koga je Gojko Susak, tadasnji ministar odbrane, imenovao zapovednikom grada Osijeka samo cetiri dana pre masakra u Paulin Dvoru, mogao bi biti optuzen za ovaj ratni zlocin. O tome je bilo reci, kako navodi Globus, prilikom skorasnje posete hrvatske drzavne delegacije Haskom tribunalu.
Ali za razliku od ovog zlocina u Paulinom Dvoru o kojem je pisao jedino Feral, o zlocinima u Sisku se ipak znatno vise govori u medijima. Skoro citav julski broj Hrvatske ljevice (35 strana) posvecen je tome, a mnogi drugi mediji u Hrvatskoj kao sto su Nacional, Globus, Feral, Jutarnji list, Novi list, pisali su i proteklih godina o ovim zlocinima i navodili da se radi o vise desetina pa cak i stotina zrtava srpske nacionalnosti pobijenih na najsvirepiji nacin.
Hrvatsko pravosudje cuti. Za ovih deset i vise godina ucinak mu je nesto manji od nule. Vrlo efikasno je osudilo Hrvatsku ljevicu za nanete dusevne boli jednom od glavnih aktera u prici o zlocinima, tadasnjem nacelniku Kriznog staba u Sisku Ivanu Bobetku i oslobodilo cetvoricu osumnjicenih za ubistvo Damjana Zilica, glavnog inzenjera u sisackoj rafineriji. Znaci da nije u pitanju samo tesna pripijenost sudstva uz izvrsnu vlast vec i njeno efikasno i "ucinkovito" sluzenje, pa nije ni cudo sto hrvatske politicare koji bi hteli reforme hvata panika kada dobiju odredjene naloge u vezi s tim od Evropske komisije ili Haskog tribunala.
Medju pociniocima zlocina u ovom banijskom radnickom mestu spominju se cetiri glavna coveka, Ivan Bobetko, tadasnji nacelnik sisackog kriznog staba, Josip Brajkovic, tada predsednik sisackog HDZ-a, Djuro Brodarac, tadasnji nacelnik policijske uprave, i Vladimir Milankovic, njegov zamenik.
Dokumentaciju zlocina u Sisku dugo godina je prikupljao Stjepan Komarac, profesor knjizevnosti u penziji i predsednik "Gradjanskog odbora za povratak izbeglih i raseljenih osoba". Nacional je objavio deo toga u avgustu 1999. Tu se navodi da je "Ivan Bobetko, odgovoran za prenosenje glavnih stavova vodjstva HDZ-a o etnickom ciscenju na lokalne rukovodioce i stvaranje jezgra organizacije koje je to sprovodilo u delo. Josip Brajkovic, kao glavni covek HDZ-a i vodja politickog podzemlja u Sisku, sastavio je spiskove Srba za likvidaciju. Takodje je organizovao grupe za likvidaciju, a grupa 'Soli' iz Odre bila je pod njegovim licnim zapovednistvom. Djuro Brodarac, kao nacelnik policije u Sisku, donosio je konacnu odluku o zivotu i smrti i direktni je krivac za likvidaciju svih zrtava od 1991. do 1995. godine. Bio je dosledan realizator spiskova za likvidaciju, kao i zapovednik svih grupa koje su to izvrsavale, osiguravao je sve potrebne informacije i sredstva za izvrsenje. Vladimir Milankovic, kao zamenik sefa policije u Sisku, bio je koordinator grupa za likvidaciju. Ubijao je i svojom rukom. U napadu na sela Kinjacku i Bestrmu licno je ubio vise od deset civila".
U delu dokumentacije koji se zove "Metodologija zlocina" pise da su "prva smaknuca vrsena bez prikrivanja tragova. Kasnije je iz ograde sisackog groblja izvadjeno 170 betonskih stubova i oko 700 metara zice. Lesevi su vezivani zicom za stubove i polagani u Savu. Neki su vezivani za vrece sa peskom i kamenjem a nekima su stomaci rasparani i punjeni kamenjem. Smaknuca su vrsena vatrenim oruzjem, macetama, kamama, toljagama".
Sam pocetak lova na ljude u Sisku obavljen je u skladu sa utvrdjenim obrascem medijskog rata, od kojeg ni nacisti iz HDZ-a, ni njihove kolege i saradnici iz Milosevicevog SPS-a, nijednog trenutka nisu odstupali. Slobodni tjednik (ST) objavio je u junu 1991. clanak "Vampiri KOS-a su spremni" u kojem se opisuju najprljavije radnje koje se cine hrvatskom narodu od strane obavestajne sluzbe i objavljuje spisak sisackih kosovaca, tj. ljudi koje treba neizostavno likvidirati. To neodoljivo podseca na slicne radnje koje su preduzimane sa suprotne strane (policijski film o Spegelju prikazan na srpskoj drzavnoj TV i clanak u Ekspres politici sa nalogom za ubistvo Slavka Curuvije). Podsticanje na zlocin vrseno kroz medije jos uvek je daleko od krivicnog gonjenja i daje nadu inspiratorima i pokretacima iz vrha vlasti da ce ostati zauvek van domasaja pravde. Nadu da ce ceo teret krivice pasti na ledja psihopata, direktnih egzekutora koje su oni doveli iz najtamnijih zatvorskih celija. Ali klupko se polako odmotava...
Globus svedoci o eskadronima smrti. Bili su oni koji su dolazili belim kombijem u crnim ili maskirnim uniformama sa maskama na licu i odvodili ljude sa spiskova. Zatim su bili pripadnici specijalnog policijskog odreda koji su se zvali "Vukovi" kojima je zapovedao Jadranko Garbin i organizovane oruzane jedinice radnika rafinerije u Sisku. Zrtve su odvodjene na tri mesta, u Jodno leciliste za reumaticare, brigadirsko naselje popularno nazvano ORA, nedaleko od Galdovackog mosta na Savi, i skladiste bivse JNA koje se zove "Barutana". "Vukovi" su bili smesteni u Jodnom. Jedinica se sastojala delom od pitomaca kazneno-popravnih domova koji su abolicijom iz 1991. pusteni na slobodu. U Nacionalu se pojavljuje svedocenje Zlatka Dizdarevica koji je radio na prijavnici Jodnog lecilista. On opisuje zverstva koja su cinjena u prostoriji za mucenje koja se nalazila u kotlarnici i kaze da su svi "Vukovi" bili bivsi legionari, manijaci. Kada bi dopremali zrtve prvo su im sekli usi i nizali na kanap. I u Odeljenju patologije Opce bolnice u Sisku kroz koje je proslo sedamnaest tela sisackih Srba koja su dopremljena sa obala Save i Kupe potvrdjuje se to stravicno fizicko zlostavljanje. Tela su bila izoblicena do neprepoznatljivosti, sa visestrukim prelomima ruku i nogu, sa ubodima po celom telu i sa probijenom glavom, metkom u potiljak.
Bez obzira na strah i cenzuru u javnost sve vise prodiru saznanja o zlocinima koji su u Sisku pocinjeni pre vise od deset godina. Ozalosceni clanovi porodica, iako redovno zastrasivani, ne mogu vise da cute.
Treba odati priznanje casnom coveku Vjekoslavu Vidovicu koji je u prvim godinama samostalne Hrvatske bio predsednik Vrhovnog suda. "Kada su tela pobijenih Srba sa spiska za likvidaciju koji je objavio Slobodni tjednik pocela da isplivavaju, sudije iz Siska su dosle kod mene i pricali sta se dogadja u Sisku, o mnogim pobijenim i nestalim ljudima", prica za Feral, Vjekoslav Vidovic. "Ispitavsi situaciju otisao sam do Franje Gregorica (tadasnji predsednik vlade) koji me je pitao da li imam nesto napismeno. Ja sam mu dao pismeni izvestaj i sastanak je bio odmah zavrsen." Kasnije je inicijativa za smenu Vidovica dosla od predsednika Tudjmana.
Na kraju obimnog izvestaja o sisackim zlocinima Hrvatska ljevica daje prilog sa biografijama tada najmocnijih ljudi iz sisacke dijabolicne price.
Ivan Bobetko, sin hrvatskog generala Janka Bobetka koji je od 1952. do 1954. godine bio predsednik sportskog drustva "Partizan" od cijeg se jugoslovenstva kao i od Tudjmanovog u to vreme nije moglo ziveti. Sin Ivan se, dok je bio na skolovanju u Beogradu, zvao Jovica a siroj publici je poznat po tome sto je u hrvatskom Saboru, iskazujuci lojalnost hrvatstvu, gadjao tasnom saborskog poslanika Radoslava Tanjgu. Takodje je onima koji su gledali hrvatsku drzavnu TV u to vreme poznata slika Ivana Bobetka kako, naoruzan do zuba, paradira ulicama Siska u pratnji jedne plavuse koje je za pojas zadenula sablju. U Saboru je dobio mesto predsednika Odbora za nacionalnu sigurnost, a Tudjman ga je naimenovao za predsednika Glavnog stozera za Baniju, Posavinu i Moslavinu.
Djuro Brodarac je sada najmocniji covek u Sisku i Sisacko-moslavackoj zupaniji. Od 1993. godine je na polozaju zupana. Bio je u tri mandata saborski zastupnik, predsednik Nogometnog saveza Hrvatske i clan olimpijskog odbora, nosilac gomile odlikovanja... U mladim danima bio je sekretar Centralnog komiteta Narodne omladine Hrvatske da bi u vreme maspoka bio sklonjen sa partijskih funkcija. Policijskim vezama Manolic, Boljkovac, postaje prvo pomocnik, pa nacelnik policijske uprave u Sisku.
Josip Brajkovic, bio predsednik sisackog HDZ-a. Isticao se organizovanjem ljudi na tom podrucju za najmutnije poslove sve pod vidom patriotizma, a kad je krenuo rat sastavljao je spiskove za likvidaciju. U maju 2002. pocinio je "samoubistvo", tako tipicno za posleratno vreme, pucnjevima iz sacmare i vesanjem. Govorilo se da treba da ide u Hag u statusu zasticenog svedoka.
Vladimir Milankovic, zavrsio vojnu akademiju u Beogradu. Komandir milicije u Sisku da bi u Tudjmanovo vreme postao nacelnik specijalne policije. Posle je postao zamenik Djure Brodarca da bi, kada je ovaj otisao na mesto zupana, postao nacelnik. U "Bljesku" i "Oluji" bio jedan od zapovednika policijskih snaga. Danas je u penziji i bavi se "biznisom".

Dragan Miskovic

Dogadjanja: Tri mantre Milosevicevih pristalica

Prevod: Stvarna pretnja americkim vrednostima


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar