Prevod

Napadi od 11. septembra udarili su u srce Amerike. Hitne mere za borbu protiv terorizma, medjutim, mogle bi podriti slobode koje su najvise cenjene u drzavi

Stvarna pretnja americkim vrednostima

Da li smo zaista suoceni sa tako ekstremnom opasnoscu od terorizma da moramo da postupamo nepravedno

Sta je Al Kaida ucinila americkom ustavu i nacionalnim standardima pravicnosti? Pocevsi od 11. septembra americka vlada je donela uredbe, usvojila nacela i pratece procedure koje nisu u saglasnosti sa ustanovljenim zakonima i vrednostima i koji bi bili nezamislivi ranije. Kongres je 25. oktobra usvojio Patriotski zakon (Patriot Act) koji donosi novu, zapanjujuce nejasnu definiciju terorizma i pomaganja terorizmu: neko moze, na primer, biti kriv za pomaganje terorizma ukoliko prikuplja novac ili pomaze dobrotvorne akcije koje podrzavaju opste ciljeve bilo koje organizacije u inostranstvu - IRA-a, npr., ili inostranih antiabortus grupa ili, u danima apartheid-a Africkog nacionalnog kongresa - koja koristi nasilje, pored drugih sredstava, u svojim naporima da se suprotstavi americkoj politici ili interesima.
Ministarstvo pravde je do sada pritvorilo nekoliko stotina stranaca, od kojih su neki u samicama po 23 sata dnevno. Nijedan od njih uopste nije ni za sta osudjen, dok su mnogi od njih optuzeni samo za beznacajne imigracione prekrsaje, koji sami po sebi ne bi mogli opravdati pritvor. Ministarstvo je takodje bez ikakvog odobrenja Kongresa jednostrano izmenilo druge zastitne mere protiv nepravde, ukljucujuci i pravo osumnjicenog ili optuzenog da nasamo konsultuje advokata po sopstvenom izboru.
U najdramaticnijoj deklaraciji koja je do sada doneta, 13. novembra, predsednik Bus obznanjuje da svaki gradjanin koji nije americki gradjanin a kojeg on proglasi sumnjivim teroristom - sto ukljucuje kako strance koji godinama borave u Americi, tako i vojnike zarobljene u borbi u Avganistanu - moze biti saslusavan, shodno njegovoj diskrecionoj odluci, pred vojnim a ne pred krivicnim sudom. Takvi sudovi mogu biti tajni, a postupali bi po pravilima ministra odbrane, ukljucujuci i odredbe koje se ticu "sposobnosti" i "ponasanja" advokata koji zastupaju optuzene. Uobicajena pravila dokazivanja se ne bi primenjivala. Sud moze proglasiti krivicu osumnjicenog iako ona nije van svake razlozne sumnje; presuda, koja moze obuhvatati i smrtnu kaznu, moze se doneti dvotrecinskim glasanjem; tu presudu moze revidirati samo predsednik ili ministar odbrane. To je takva vrsta "sudskog procesa" koju povezujemo sa najnezakonitijim totalitarnim diktatorskim rezimima. Kada bi ma kojem Amerikancu neka strana vlada sudila na ovaj nacin tu bismo vladu proglasili kriminalnom.
Busov plan za vojna sudjenja izazvao je vise kritike od svakog drugog dela novog vladinog pravilnika o krivicnoj pravdi. Neki komentatori kazu da su nasi federalni sudovi bili sposobni da ispituju teroriste u proslosti, pa to mogu ciniti i sada. Saslusavanje stranaca u tajnim vojnim sudovima vredja javno mnenje u muslimanskom svetu i podriva nase tvrdnje da tezimo pravdi a ne zastrasivanju ili osveti. Pored toga, strane demokratske vlasti bi nerado isporucivale teroriste ovoj zemlji ako bi nase metode saslusavanja smatrale nepravicnim ili nebezbednim.
New York Times je 28. decembra izvestio da je u odgovoru na ove kritike vlada razmatrala reviziju po obrascu koji bi obezbedjivao presumpciju nevinosti; nametnuo standarde koji iskljucuju razloznu sumnju za presudu; garantuje pravo na branioca; zahteva jednoglasnu odluku za smrtnu kaznu i obezbedjuje neke oblike revizije zalbe. Za sada se nije pojavila nijedna takva revizija ali je znacajno to sto ministarstvo pravde treba da saslusava Zakarija Musaija, verovatno najznacajnijeg zatvorenika koji je do sada pritvoren, u federalnom sudu u Virdziniji, a ne u nekom posebnom sudu. (Musai je uhapsen proslog avgusta, nakon sto je u letackoj skoli trazio da se obucava za letenje ali ne i za spustanje i prizemljivanje. Sumnja se da je i on trebalo da bude medju otmicarima od 11. septembra da nije ranije bio uhapsen.)

Cirkus, 1945, drugi otisak

Ipak, vlada ocigledno namerava da koristi specijalne sudove za saslusavanje, jer se zbog jos neutvrdjenih prekrsaja jedna velika grupa ljudi zarobljenih u Avganistanu i smestenih u pritvorne centre na Kubi drzi u niskim, otkrivenim kavezima, opskrbljeni samo sa po jednom tankom asurom i posudom za toalet. Zatvorenici su po svoj prilici avganistanski zatvorenici koji su se borili pod talibanima, izvrsnom vlascu njihove zemlje, i trebalo bi da se tretiraju kao ratni zarobljenici prema odredbama Zenevske konvencije, od kojih jedna kaze da ukoliko postoji sumnja da li zatvorenik ima ili nema pravo da se tretira kao ratni zarobljenik, to pitanje mora resiti nadlezni sud. Bus prejudicira odluku jednog takvog suda: on kaze da su svi pritvorenici "ubice" koji ne bi trebalo da imaju status ratnih zarobljenika. Njegova izjava ne ohrabruje nadu da ce odluke sudova biti nezavisne i pravicne.
Povrsni zakoni, praksa i predlozi Busove vlade izazvali su iznenadjujuce malo protesta u Americi. Cak i neke grupe koje su tradicionalno negovale ljudska prava uveliko su podrzale vladinu liniju. Istrazivanje pokazuje da skoro 60% javnosti podrzava uvodjenje vojnih sudova. To ne treba da nas cudi; 11. septembar je bio strasan: pokazao je da su neprijatelji Amerike opasni, strasni, imaginativni i da imaju dobro obucene fanatike na raspolaganju. Postovanje ljudskih i gradjanskih prava cesto biva ugrozeno kada su ljudi uplaseni, a Amerikanci su veoma uplaseni. Stavise, u proslosti je vec nacinjena steta ovim pravima. Drzava je u Gradjanskom ratu suspendovala osnovna gradjanska prava, kaznila je kriticare regrutacije u Prvom svetskom ratu, internirala je Japano-amerikance u Drugom svetskom ratu, a onda je podstakla "crveni strah"1 koji je unistio zivote mnogih njenih gradjana jer njihovo politicko misljenje nije bilo popularno. Mnogo toga je bilo protivustavno ali je Vrhovni sud skoro sve to tolerisao.
Danas se stidimo onoga sto smo tada cinili. Tolerantnost sudova prema antipobuni, internaciji i makartizmu su najgore medju tim mrljama. Naravno da taj stid lakse osecamo sada kada se vise ne plasimo Kaizera, kamikaza ili Staljina. Proci ce mozda dosta vremena pre nego sto prestanemo da se plasimo terorizma i zato moramo biti vrlo obazrivi danas. Sto se u postovanju gradjanskih prava i pravicnosti propusti danas to se kasnije teze povrati.
Istina, u politickom smislu je izabranim funkcionerima veoma tesko da se suprotstave popularnoj politici vlade. Dzon Eskroft je vec rekao da oni koji se protive njegovoj politici pomazu teroriste. Ovakvo zastrasivanje, medjutim, cini jos znacajnijim da se ispitaju argumenti koji se daju kao opravdanje takvog uzmaka od pravicnosti. Neki od argumenata su transparentno slabi. Obicno se kaze, na primer, da teroristi ne zasluzuju zastitu koju pruzamo drugim osumnjicenima jer sami teroristi ne postuju slobodu. Braneci svoj plan o uvodjenju vojnih sudova, Bus je izjavio da su "gradjani koji nisu Amerikanci, koji planiraju ili izvrsavaju masovna ubistva, vise od osumnjicenih za krivicna dela. Oni su borci koje ne stiti zakon jer teze da uniste nasu zemlju i nas nacin zivota".
Po predsednikovoj naredbi, trazi se vojno sudjenje kada on samo odredi da "postoji razlog za verovanje" da je neko clan Al Kaide, ili da je ucestvovao ili planirao da ucestvuje u aktima medjunarodnog terorizma, ili je pruzao utociste ili pomagao ljudima koji su u tome ucestvovali. Sustina svakog krivicnog sudjenja - civilnog ili vojnog - jeste da se utvrdi da li su oni koji su optuzeni za zlocin i krivi, te je posebno zabrinjavajuce da predsednik, koji bi imao pravo da revidira presude i konacne odluke pod uslovima koje je predlozio, tvrdi da njegova sumnja ima isto znacenje kao i krivica. Postoji evidentna opasnost da neki nevini ljudi, koje bi obican americki krivicni sud oslobodio, budu osudjeni kod vojnih sudova, mozda cak i na smrtnu kaznu. Za svaku predlozenu grupu procedura mora se upitati ne da li krivi zasluzuju vise zastite nego sto te procedure dopustaju, vec da li to nevini zasluzuju.
Zagovornici posebnih vojnih sudova navode kao presedan tzv. Saboterski slucaj koji je Vrhovni sud presudio 31. jula 1942. U tom slucaju, osam nemackih vojnika, od kojih su svi jedan znacajan period ziveli u Americi i vratili se u Nemacku pre rata, iskrcalo se iz podmornica na obale Long Islanda i Floride sa eksplozivom i instrukcijama da "demoralisu" zemlju dizanjem u vazduh fabrika municije i gradjanstva. Iako je FBI pretendovao na zaslugu da ih je zaustavio i predsednik Ruzvelt je dao J. E. Huveru medalju za budnost, saboteri su zapravo bili otkriveni tek kada je jedan od njih, koji se iskrcao sa namerom da otkrije zaveru, to i otkrio policiji.
Ruzvelt je insistirao da se Nemcima sudi u tajnim vojnim sudovima. Sada je jasno da je tajnost trebalo da sluzi samo da prikrije pogresan izvestaj FBI i time ubedi naciju da su joj granice sigurne. Advokati naimenovani da zastupaju Nemce opovrgavali su naredbu da im se sudi pred vojnim sudovima. Vrhovni sud je doneo presudu u velikoj zurbi: odlucio je da optuzenima treba suditi u vojnim sudovima, ali tu odluku nije nicim opravdao vec je obecao da ce to uciniti kasnije. Saboterima je kratko sudjeno u tajnosti i sestorica od njih su pogubljeni 8. avgusta 1942. (Ruzvelt je preinacio dve kazne, ukljucujuci kaznu onom Nemcu koji je otkrio zaveru).
Optuzeni su smatrali da im je po ustavu zagarantovan odgovarajuci sudski postupak i sudjenje sa porotom te da stoga treba da im se sudi u obicnim sudovima. Kada je najzad objavio njihov stav, vise od dva meseca nakon pogubljenja, sud je odgovorio da ustavne garancije ne treba da zamenjuju nacionalne ratne zakone koji su, pre nego sto je ustav usvojen, dopustali da vojni sudovi sude neprijateljskim borcima optuzenim za protivzakonito ratno delovanje (sud je naveo presudu britanskom majoru Dzonu Andreu za spijuniranje tokom revolucije).
Vlast ne bi trebalo da se poziva na presedan iz 1942. kao opravdanje za svoj sadasnji postupak prema strancima, jer se ta presuda, kao i presuda iz 1944. koja je dopustala pritvaranje Japano-amerikanaca, smatra presudom izvrsne vlasti i, u sustini, losom presudom. Ovaj slucaj moze biti koristan podsetnik koliko je cesto kratkovid i samoprotivrecan poziv sudijama da pokazu jedinstvo sa izvrsnom vlascu.
U svakom slucaju, vojna sudjenja koja se mogu oprostiti u sudjenju 1942. moraju se razlikovati od onih na koja se odnosi Busova naredba. Vrhovni sudija Stone smatra da je sud 1942. naglasavao da je Kongres objavio rat Nemackoj koja je tako predstavljala neprijateljsku silu, te da optuzeni nisu osporavali da rade u korist neprijateljske vlasti i da su oni stoga predstavljali borce koji su protivzakonito delovali. Kongres nije objavio rat Avganistanu ili talibanima ili Al Kaidi, pa predsednikova naredba samo predstavlja naredbu izvrsne vlasti. Cak i da je Kongres autorizovao tu naredbu, presuda iz 1942, koja je pretpostavljala da optuzeni deluju u korist neprijateljske nacije, ne bi mogla automatski da se primeni na siru klasu osumnjicenih koju je predsednik zamislio.
Istina, nejasna je linija razgranicenja izmedju konvencionalne neprijateljske sile i neke medjunarodne teroristicke grupe i da stara ratna pravila moraju da se revidiraju. Mozda nase pravo treba da tretira neke strance koji planiraju terorizam kao da su vojnici koji planiraju protivzakonita ratna dejstva. Ali ne mogu se opravdano na taj nacin tretirati svi na koje se odnosi Busova naredba. Baskijski separatisti, IRA, kolumbijski dileri drogom i inostrani sefovi mafije bez sumnje deluju stetno po americke interese i mogu biti podvrgnuti hapsenju. Ne moze se, medjutim, opravdati njihov tretman kao boraca koji protivzakonito deluju i njihovo ubijanje kao spijuna stoga sto ne nose uniforme.
Najjaci argument u prilog novih mera je sasvim drugaciji i ima nesumnjivu snagu. Ono sto svaka nacija moze dopustiti sebi da bi obezbedila odredjenu zastitu za optuzene kriminalce delimicno mora zavisiti od posledica koje takva zastita ima za njenu bezbednost. Teroristicka pretnja nasoj bezbednosti je ogromna i ne mozemo biti toliko skrupulozni u svojoj brizi za prava osumnjicenih terorista kao sto smo to za prava ljudi koji su osumnjiceni za manja krivicna dela. Kako je to sudija Dzekson istakao, ne mozemo dopustiti da nas ustav i smisao za pristojnost postanu samoubilacki. Profesor Trajb sa Harvard Law School je sustinu stvari izrazio na sledeci nacin: mozda je u normalnijim prilikama ispravno da 100 krivih prodje nekaznjeno pre nego da se osudi jedan nevin covek, ali mi moramo iznova da razmotrimo tu aritmetiku ako jedan od krivaca moze da raznese Menhetn.
Moramo, medjutim, razlikovati dva zakljucka koja mogu slediti iz ovih argumenata. Prvo, mozemo misliti da su u slucaju osumnjicenih terorista zadovoljeni uslovi pravicnosti labavijim standardima krivicne pravde, koji nose veci rizik osudjivanja nevinih ljudi. Ili, mozemo misliti nesto sasvim drugo: iako su ti labaviji standardi nepravicni, mi ih ipak moramo usvojiti da bi sebe zastitili od nevolje. Ako smo prihvatili prvi zakljucak, smatrali bismo opravdanim postavljanje nizih standarda zastite za sve osumnjicene za terorizam i ne bismo videli nikakav razlog za pokusaj ublazavanja povecanog rizika za osudjivanje nevinih usvajanjem neke druge zastite. Ako, medjutim, prihvatimo drugi zakljucak da neke ljude nepravicno tretiramo, onda to zahteva sasvim drugaciji pristup. Treba da insistiramo da vlast pokaze da je takav nepravican pristup neophodan, ne za neku siroko definisanu kategoriju osoba vec za individualno osumnjicene ili pritvorene, jednog po jednog. Takodje bi trebalo da ublazimo nepravicnost na svaki moguc nacin kada verujemo da je ta nepravicnost neophodna. Kada pojedince tretiramo na nepravican nacin zbog sopstvene bezbednosti, mi im i tada dugujemo onoliko obzira i ugodnosti koliko moze da bude saglasno sa nasom bezbednoscu.
Veliki deo retoricke odbrane novih mera ima za cilj da opravda nize standarde za sve osumnjicene teroriste. Receno nam je da pravicnost prema krivicno osumnjicenima samo zahteva da odrzimo adekvatnu ravnotezu ili "ustupak za ustupak" izmedju dve vrednosti: slobode i bezbednosti. Terorizam je stravicna pretnja za bezbednost i stoga se kaze da je opravdano da odrzavamo razlicitu ravnotezu za taj zlocin i da nije nepravicno da se osumnjiceni teroristi podvrgnu vecem riziku od nepravicnog presudjivanja. Cak i neke od kritika upucenih administraciji u Americi kao da prihvataju ideju da je pravicnost pitanje ravnoteze izmedju prava i rizika.

Velika sova, 1948

U stvari, izrazi "ustupak za ustupak" i ravnoteza zavode, jer pogresno opisuju odluku koju nacija treba da donese. Oni sugerisu da mi Amerikanci moramo da odlucimo koju mesavinu bezbednosti i licne slobode zelimo da imamo, upravo na isti nacin kao sto odlucujemo kakvu mrezu medjugradskih puteva zelimo da imamo kada saznamo koliko takvi putevi kostaju i koliko ce narusiti izgled okoline. Kada bi se u tome zaista sastojao nas izbor bilo bi ga lako uciniti. Nijedna od administrativnih odluka i predloga nece uticati na veci broj americkih gradjana: skoro niko od nas nece biti neograniceno pritvoren zbog nekog malog prekrsaja, niti ce nase kuce biti pretresane bez naseg znanja, niti cemo se naci pred vojnim sudovima zbog optuzbi koje povlace smrtnu kaznu.
Pitanja sa kojima se suocavamo su, medjutim, sasvim drugacija i metafora o ravnotezi cini nejasnim ta pitanja. Mi moramo odluciti ne gde je nas interes u toj ravnotezi vec sta zahteva pravda u odnosu na druge ljude cak i po cenu naseg interesa, naime s obzirom na strance koji bi mogli biti zateceni u jednom pravnom sistemu koji pruza manje zastite i opasniji je, a koji nasa administracija za njih priprema. Na to pitanje ne mozemo odgovoriti prostim poredjenjem troskova i dobitaka koje bi stekla neka osoba ili grupa.
Tacno je da prava koja tradicionalno postujemo do izvesnog stepena slabe nasu bezbednost. Mozda bi mogli biti bezbednije drustvo ako bi dozvolili nasoj policiji da pritvara ljude za koje postoji verovatnoca da bi pocinili neki zlocin u buducnosti, ili da pretpostavi krivicu a ne nevinost, ili da nadgleda razgovore izmedju optuzenog i njegovog advokata. Ali sistem nase krivicne pravde nije dospeo do kalkulacije o tome koliki smo rizik spremni da preuzmemo da bi bilo kojoj odredjenoj grupi optuzenih kriminalaca pruzili izvestan stepen zastite od nepravednih presuda: mi ne pruzamo, na primer, optuzenim ubicama manje zastite od utajivaca poreza...
Pravicnost, kao stvar jednakog tretmana svih koji bi mogli biti nevini, zahteva da prosirimo ista prava na sve koje obuhvata nas sistem krivicne pravde. Uvek kada osporavamo jednoj grupi osumnjicenih neka prava koja smatramo vaznim za neku drugu grupu mi postupamo nepravicno, pogotovu ako je ta klasa politicki osetljiva ili je krase neke rasne ili religijske razlike.
Da li smo zaista suoceni sa tako ekstremnom opasnoscu od terorizma da moramo da postupamo nepravedno? To je tesko pitanje. Jos uvek ne mozemo tacno odrediti stvarnu snagu povezanih teroristickih organizacija i celija koje ocito nameravaju da ubiju sto je moguce vise Amerikanaca. Zapravo, jedva da i znamo identitet i lokacije mnogih od njih. Septembarski napad je bio moguc zbog nasih sopstvenih propusta i mogli bi dosta toga da ucinimo da ispravimo te propuste bez zrtvovanja tradicionalnih prava. FBI i druge agencije nisu ispitale vazne signale upozorenja i bilo je neoprostivih gresaka u aerodromskoj bezbednosti, sto jos nismo ispravili. Stavise, nejasno je koliko ce nove administrativne mere, ukljucujuci i vojne sudove, stvarno pomoci da se sprece buduci napadi.
Vlast ocito namerava da trazi smrtnu kaznu za neke od onih koji su optuzeni za terorizam. Ali, ukoliko odluci da im se sudi pod uslovima koji nose veci rizik za osudjivanje nevinih onda je neodgovorno traziti smrt kao kaznu jer ta kazna nije neophodna za bezbednost i povecava uzas nepravednog osudjivanja. Mozda nam je potrebno da zatvorimo osumnjicene teroriste da bi izbegli vecu opasnost, ali nije potrebno da ih ubijamo.
Americka vlast je vec otisla predaleko u pomeranju ustavnih i zakonskih prava koja smo negovali kao nas nacionalni standard. Sigurno da smo zaplaseni mocima terorista da ponovo ubijaju, mozda cak i u vecem stepenu. Ali ono sto se nasi neprijatelji nadaju da mogu postici terorom jeste destrukcija vrednosti koje oni mrze a mi cenimo. Moramo zastititi te vrednosti kako god znamo, cak i kada se borimo protiv terorista. To je tesko! To zahteva odabiranje, imaginaciju i otvorenost. Ali to je ono sto patriotizam sada nalaze.

Autor je profesor prava i filozofije na New York University

Iz: The Guardian, 9. 03. 2002. Prevod s engleskog Sanja Stepanovic Todorovic.

1 "Crveni strah" je strah od komunizma; prim. prev.

Susedi: Hrvatska razglednica «

» Ogledi: Putevi gradjanskog samooslobadjanja