Dogadjanja

Revolucija prosla - stanje ostalo

Iskustvo valjevskog gradjanskog otpora iz 1999. godine

Kao sto je Srbija odvajkada bila podeljena na dva tabora, i tog leta 1999. godine, neposredno nakon zavrsetka NATO intervencije i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, jaz izmedju suprotstavljenih strana, tada aktuelnog rezima Slobodana Milosevica i tada aktuelne opozicije okupljene u Savez za promene, bio je najdublji. Cisto da se tradicija ne prekine.
I dok se svet tada (a i sada) izmedju ostalog bavio pitanjem globalizacije, pro et contra, Srbija je imala svoj globalni problem olicen u liku i (ne)delu onog sto sada iz Haga pokusava da celokupnoj svetskoj javnosti dokaze svoju nevinost i pozrtvovanost za srpski narod.
Bombe koje su drmale Srbijom nisu uzdrmale i rezim koji se cinio jacim nego ikada. Sa drzavne televizije, glavnog sredstva za zatupljivanje naroda, po sistemu - valjda vise verujete Ljilji Milanovic nego sopstvenim ocima, ne skidaju se Pavkovic, Milutin Mrkonjic - covek obnove, ali i gomila onih koji se "necijom greskom" odmah nakon 5. oktobra nisu nasli po zatvorima.
Ali su zato te iste bombe razdrmale gradjane Srbije, pogotovu one van uspavane prestonice i, za razliku od dotad vec vidjenih nacina suprotstavljanja desetogodisnjoj represivnoj politici od strane opozicionih stranaka, u glavnoj ulozi su se nasli obicni gradjani, odnosno pojedinci koji su smogli hrabrosti i odvaznosti da se na svoj nacin obracunaju sa pogubnom vladavinom Milosevicevog rezima. Desio se Cacak uz pomoc Gradjanskog parlamenta, Leskovac "izbacuje" Ivana Novkovica, a Valjevo, o kojem ce u nastavku biti reci, Gradjanski otpor sa Bogoljubom Arsenijevicem Makijem na celu.
Elem, u Valjevu se u jednom malom kafeu, medju malom grupom ljudi stvarala ideja koju je Maki razradio i uoblicio, a na kraju svi jednoglasno prihvatili, da treba radikalno i brzo raditi jer se na Milosevicevu silu jedino silom moglo odgovoriti. Gradjani nisu ni slutili sta se desava, vec su preko plakata kojima je bio izlepljen citav grad saznali sledece: na Petrovdan, 12. jula 1999, na gradskom trgu odrzace se "Miting protiv vlasti". U potpisu Gradjanski otpor Valjeva, do tada javnosti potpuno nepoznata organizacija. A iza koje, ono sto smo mi znali, nije stajao ama bas niko. Nas nekoliko i neverovatna energija da se konacno nesto desi. O pokusaju "oslobadjanja" zgrade opstine kao i o sukobu policije i demonstranata zna se gotovo sve obzirom da je na mitingu bilo prisutno mnostvo domacih i stranih medija.

Sam skup, gledajuci sa ove distance, bio je pun iskrenih emocija i jednostavnosti, ali ideja nije shvacena. A bila je da se u svakom gradu, na slican nacin, stvore gradjanski otpori koji bi trebalo da zauzmu objekte od vitalnog znacaja (opstine, sudove, poste, bolnice...) i to istovremeno, kako bi se onemogucilo delovanje Milosevicevog najjaceg oruzja - policije, jer iako su naoruzani, brojcano su slabiji i ne bi mogli da uguse sve pokrete po Srbiji.
Sam Gradjanski otpor Valjeva nije bio zamisljen kao neka NVO, koje u to vreme nicu kao pecurke posle kise. Neki su nas gledali kao anarhiste, neki kao sektase, govorili su da iza nas stoji Drzavna bezbednost kako bi razbili Savez za promene, a neki su pak gledali na nas kao na heroje koji su imali srca da pokazu javnosti kako se jedino moze boriti protiv totalitarnog rezima, sto je na kraju 5. oktobra i potvrdjeno.
Liderstva nije bilo, bar smo se protiv toga borili, mada je Maki bio glavni generator svih procesa. No, kako je on najpre radio iz ilegale, da bi zatim bio uhapsen, pojedinci su odmah videli svoju priliku da iskoce u prvi plan i promovisu sebe. Dakle, borba spolja - jer smo svakodnevnim okupljanjima jako nervirali policiju, ali i borba iznutra protiv kojekakvih frakcija, koje su bile za to da se priklonimo pojedinim politickim strankama kako bi lakse delovali i bili zasticeniji. Uzalud, jer nismo bili ni za manipulaciju, a jos manje za prodaju. U programu Gradjanskog otpora kao glavna tacka bila je borba protiv Milosevicevog rezima, ali i protiv nesposobne, spore i podeljene opozicije.
Iako su nam finansijske mogucnosti bile vise nego slabe (sve se dotiralo iz Makijevog porodicnog budzeta i eventualno od nekih prijatelja kojima se zaista dopala ideja), ipak smo uspevali da mnogo toga originalnog uradimo, pokrenemo i organizujemo. Da bi citava ideja stvaranja i postojanja gradjanskih otpora postala sto jasnija trebalo je dosta putovati, uspostavljati kontakte, a najveci korak je ucinjen prikljucivanjem i ucescem u radu Gradjanskog parlamenta Srbije (tu smo naisli na jedan topao i iskren prijem uz maksimalnu podrsku u buducem radu i akcijama GO Valjeva).
Ucestvovali smo i u radu jos nekih NVO, ali nakratko, jer je sve to bilo stranacki obelezeno. Ako i nije bilo tako, onda su njihove pobude bile iz nekih drugih interesa, uglavnom materijalnih, i mislim da tim organizacijama (kojima se nisam trudio ni ime da zapamtim) i nije bilo stalo do rusenja rezima jer im je i u toj situaciji sasvim ugodno. Jedno pricaju, drugo rade, trece misle, a sve u sluzbi da im dzepovi budu sto puniji od strane donatora.
Gradjanski otpor Valjeva definitivno nije bio zamisljen kao neka profitabilna organizacija, a jos manje da unovcava svoje aktivnosti i ideje, vec kao ideja za iskrenu borbu i za sto brze promene u Srbiji.
Iako nije sve "izgurano" do kraja i onako kako je to prvobitno zamisljeno, ipak su postojanje Gradjanskog otpora i metode kojima se sluzio napravili neku vrstu revolucije na ondasnjoj politickoj sceni. Opozicioni lideri su poceli da prihvataju ideju o rusenju Milosevicevog rezima. Zapravo ne toliko novu koliko jedinstvenu, sto se, kao sto rekoh, i pokazalo 5. oktobra 2000. godine. Dakle, u Valjevu je bila generalna proba, a u Beogradu premijera.
Medjutim, kako to obicno biva, tresla se gora, rodio se mis. Revolucija prodje, a gradjanska svest ostade i dalje nerazvijena, i bojim se da ce tako biti jos dugo, dugo, obzirom da dozvoljavamo i olako prelazimo preko svega sto nam priredjuju oni koje smo, svako na svoj nacin, doveli na vlast. Isti oni koji se sada podeljeni u razlicite tabore gadjaju jajima, izgovaraju prostakluke jedni protiv drugih i pokazuju da Srbija ima samo jedno lice. Ono ruzno. Da li ce u skladu sa tim neki novi gradjanski otpori imati posla.

Predrag Selakovic

Dogadjanja: Nove statistike, stare politike

Mediji: Kada ce vetar u etar


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar