Mediji

Kada ce vetar u etar

Proracuni pokazuju da ce se srpski etar potpuno urediti tek za tri godine

Pogled unazad

Do 1990. godine Radio-televizija Beograd (RTB) bila je "institucija sistema" ciji je osnivac i mentor bila Republicka konferencija SSRN. Na lokalnom nivou oko cetrdesetak radio stanica takodje je bilo pod ingerencijom SSRN, a finansirane su iz opstinskih budzeta.
RTB je zakonom bila ovlascena za "razvoj jedinstvenog radiodifuznog sistema u Republici", a kao rezultat ove nadleznosti do 1990. nije se pojavila nijedna televizijska stanica ni "u sistemu" ni vaninstitucionalno.
Jedinstven sistem je podrazumevao obavezno udruzivanje radio stanica u Zajednicu radio stanica Srbije kojom je rukovodio Radio Beograd.
Politicki pokusaji da se osnivaju gradske televizije u Beogradu, Kragujevcu, Valjevu odbijani su od strane TV Beograd uvodjenjem "Beogradskog programa", vecernjeg pa jutarnjeg, a za potrebe unutrasnjosti prosirena je emisija "Srbija danas", a dopisnistva opremljena elektronikom.
Pojava prvog "uljeza" u jedinstvenom sistemu, TV Studio B u martu 1990. godine, trajala je samo nekoliko sati. Predajnik na vrhu Beogradjanke deblokiran je nekoliko meseci kasnije, u oktobru, kada je TV Politika uveliko emitovala program sa krova svoje zgrade u Makedonskoj ulici.
Ta TV pojavila se na Vidovdan 1990. godine, a posao je obavila TV Beograd, dajuci svoju opremu i osoblje. TV Politika nije dozivela sudbinu Studija B.
Danas u Srbiji program i "program" emituje 1200 a mozda i vise radio i TV stanica.
"Sve" je pocelo 1991. godine kada je vlast u Srbiji, suprotno Saveznom zakonu i Ustavu jos vazece SFRJ, preuzela gazdovanje radiodifuznim spektrom "koji pripada Republici Srbiji". Ta, jedna jedina recenica u Zakonu o javnom informisanju, u julu je prosirena odredbama Zakona o radioteleviziji kojim je osnovan RTS ujedinjavanjenm beogradskog, novosadskog i pristinskog studija. Tim zakonom uspostavljena je institucija konkursa koji su, iako fingirani, realizovani 1992. i 1994. godine.

To je, medjutim, bilo dovoljno inspirativno kako za opstinske vlasti tako i za privatne preduzetnike koji su videli sansu za biznis, za licnu afirmaciju, pa i za politicku promociju. Medju njima gotovo i nije bilo ljudi iz medija. Vlasnici lokalnih privatnih RTV su napustili svoje fotografske radnje, frizerske salone, piljarnice, dilerske poslove.
Iz godine u godinu RTV stanice su se umnozavale, po dve svake sedmice, odnosno stotinak novih godisnje.
Za to vreme Vlada Srbije koja "raspolaze radiofrekvencijskim spektrom Srbije" ravnodusno (?) posmatra ovu pojavu, bas kao i nicanje hiljade kioska na ulicama i trgovima Beograda. Zaduzeni ministri Milivoje Pavlovic, Ratomir Vico, Radmila Milentijevic, Aleksandar Tijanic, Aleksandar Vucic, svako u svom mandatu, najavljuju da su "strategija razvoja" i zakon o radiodifuziji maltene pred skupstinskim vratima.
Iz Palate federacije savezni ministri za telekomunikacije, prvo Dojcilo Radojevic (SPS), a potom Ivan Markovic (JUL) i njihov zamenik Aco Stevanovic (SPS) nastoje da odrze strategiju neizvesnosti i nesigurnosti koja je za najveci broj elektronskih medija, narocito privatnih, efikasno disciplinsko sredstvo.
Odrzavanje "pravne praznine" omogucava tim ministrima da po "diskrecionom pravu" jednima obezbedjuju privilegije, drugima represije, a treci im sluze kao dodatna brojka kojom masu kao odgovor kriticarima iz sveta da mediji u Srbiji nemaju demokratske uslove i slobodu.
Tokom 2000. godine, a pre 5. oktobra, svakako se pojavio 1000-ti emiter. Mozda je to jedna od nekoliko desetina RTV stanica u aranzmanu SPS-JUL koje su se pojavile u toj izbornoj godini da bi pojacale medijsku armadu rezima na lokalnom nivou.

Kako sa mnogo "ako"

Kada je posle 5. oktobra Srbija oslobodjena apsolutisticke vlasti nestalo je straha od medijske represije, a u "oslobodjenom" etru pojavio se novi talas emitera. U tome su prednjacili Vojvodjani koji su proteklih godina bili "uzdrzani".
Zakon o radiodifuziji usvojen u Skupstini 18. jula nije zaustavio ulazak u etar, ali je interes znacajno opao, ne zbog straha od novog zakona, vec zbog cinjenice da je medijski prostor popunjen, a uslovi za neku buducu dozvolu preskupi.
Zakon o radiodifuziji uredjen je po modelima i standardima evropskog zakonodavstva. U tome i jeste njegov "problem" jer je sposoban da deluje u vec uredjenom medijskom prostoru na kojem su pravila igre odavno prihvacena.
Da bi radiodifuzni sistem u Srbiji dosao u "normalno stanje" bice potrebno nekoliko godina. Dzungla u etru, a jos vise na oglasnom i medijskom trzistu, priblizava se kolapsu u kojem se guse upravo oni elektronski mediji koji zadovoljavaju programske kriterijume i koji su radio i televizija bez znaka navoda. Ovaj apsurd nastao je u prelaznim odredbama zakona koje je Vlada Srbije svojim amandmanima ucinila "plisanim", nasuprot radikalnim resenjima u zavrsnoj verziji radne grupe. Tacan broj emitera na dan usvajanja zakona je nepoznat. A to znaci da ima neregistrovanih i sa nepoznatim vlasnicima, nepoznatim adresama i frekvencijama. Brojke od 1200 emitera i oko 4000 upotrebljenih radio i TV frekvencija i isto toliko predajnika i repetitora svakako nisu konacne. Vladinom intervencijom svi emiteri ucinjeni su legitimnim ("svi koji rade nastavljaju da rade"), a nijedan nije legalan, osim RTS-a. Stari "papiri" ne vaze, novi nisu na vidiku. U mnogim podrucjima radiofrekvencije se "cesljaju" ili "sudaraju" pri cemu je pravda na strani jaceg (predajnika). Inspektori za telekomunikacije su nemocni - nemaju ni pravna ni tehnicka sredstva da regulisu saobracaj u etru.
Oglasno trziste, ono lokalno, emiteri definisu kao "mala bara sa mnogo krokodila". Ozbiljnim produkcijama reklamni kolac jedu porodicne manufakture koje reklamnu sekundu mogu da svedu na nula dinara. Oni su u vecini, oni regulisu ponudu i potraznju. I to se zove oglasno "trziste", a po svemu podseca na medijsko-oglasni buvljak. Lokalne RTV imace "bliski susret" sa zakonom, ali ne tako brzo. Proracuni pokazuju da ce se srpski etar potpuno urediti tek za tri godine i to pod uslovom da u implementaciji zakona bude sto manje "ako" i sto manje "ukoliko".
Prvi "ako" je da (rastimovana) skupstinska vecina imenuje clanove Saveta agencije za radiodifuziju, a potom ako da saglasnost na Statut agencije. Tek tada zakon prelazi u ruke "devetorice".
Prvi bliski susret zakona i RTV stanica dogodice se prvo na nacionalnom planu. Kada, i to je pitanje koje ima svoje "ako". Ako se Savet usaglasi oko koncepcije razvoja radiodifuzije, oko kriterijuma za programske, tehnicke i produkcione standarde i ako u medjuvremenu Agencija za telekomunikacije obavi svoj deo posla. Potom Savetu predstoji prvi i mozda najtezi ispit - konkurs za nacionalno TV pokrivanje na kojem ce ucestvovati najveci "igraci". Tek tada neki vetar duvace kroz etar.

Slobodan Djoric

Dogadjanja: Revolucija prosla – stanje ostalo

Mediji: Teskobe pred zlocinom


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar