Mediji

Povodom polemike u Vremenu

Teskoba pred zlocinom

Srpsko drustvo zivi u mnogo dubljim medjusobnim nesporazumima nego sto smo do sada bili spremni da priznamo

Ima bar dva razloga zbog kojih se polemika o odgovornostima za ratne zlocine na stranicama Vremena moze smatrati krupnim drustvenim i politickim dogadjajem, cak od izuzetnog javnog interesa. Jedan je svakako u cinjenici sto je to kod nas prva javna rasprava u kojoj mnogi istaknuti pojedinci nastoje da definisu svoj licni, ali i kolektivni odnos prema zlocinima koji su sa srpske strane pocinjeni u bliskoj proslosti. Od ove se teme do sada uglavnom bezalo, cak i kada su neki mediji naglasavali da stalno drze otvorene stranice za ovu vrstu javnog diskursa. Mozda je ne bi bilo ni ovoga puta da se ova sukobljavanja, zapoceta zbog kritickih primedbi na Vreme i B 92 nisu, u zaru rasprave, ubrzo prosirila na glavnu temu.

Razlicite pozicije

Ova je polemika, medjutim, privukla paznju i zbog jos jednog kurioziteta. Suceljavaju se, sa dubokim razlikama u pogledima na nedavne ratne zlocine, uglavnom ljudi koji su za sve ovo vreme bili osvedoceni pripadnici demokratskog, odnosno antimilosevicevskog i antiratnog bloka u Srbiji. Ta okolnost nagnala je mnoge da se sada u nedoumici zapitaju: koja je nasa prava pozicija u tretiranju "nase" odgovornosti za ratne zlocine, kakve puteve predlazemo da se savlada ova istorijska trauma, jednom reci jesmo li kao drustvo spremni da prihvatimo ovaj izazov koji se vise ne moze izbeci. Sve je bilo jednostavnije "kada smo bili jedinstveni", sada je mnogo konfuznije otkako su linije razgranicenja u opredeljivanju postale zamucenije.
Koji su glavni polovi u misljenjima dosad izrazeni? Nekoliko citalaca smatra da se u srpskom drustvu, narocito u njegovoj eliti, sve organizovanije cini napor da se zlocin "ne samo relativizuje, vec i deetnifikuje". Cak postoji, tvrdi se, i nedostatak politicke volje da se zlocin sankcionise.
Saradnici Vremena, a takodje i neki citaoci, u svojim odgovorima prebacuju oponentima da insistiraju na priznavanju nacionalne krivice za ratne zlocine (sto nije tacno), traze od njih da "prestanu da se prenemazu nad nesrecama za koje vise nema leka", nazivaju ih (cinicno) strucnjacima za moralna pitanja, cak im pripisuju da su placeni sa Zapada. Optuzbe, svakako, neprikladne za akademski ton rasprave, izazvale su nove utuke u kojima se ovakvi stavovi, pogotovu oni o "prenemaganju nad nesrecama" nazivaju "kapitulacijom koja ohrabruje istoriju, ratove, zlocine i nesrece". A povodom onoga da "vise nema leka" postavlja se pitanje da li je to "nekakva generalna amnestija u koju moze svako da se usvercuje", sto drugim recima znaci da ravnodusno skrstimo ruke pred Sarajevom, Srebrenicom i Vukovarom. Drugi, opet, razocarano primecuju da ako u Vremenu "ovako razmisljaju, onda nema nade za bilo kakve promene", dok neki u ovako zestokim odgovorima novinara ovog nedeljnika naslucuju "proplamsaje prve lomace za kriticare".

Povrsno izvestavanje o Hagu

Naravno, dobar deo javnog disputa protice i u tretiranju uloge medija, uglavnom Vremena i B 92, ciji se prilozi o sudjenju Milosevicu uvredljivo nazivaju "lavezom" i "proizvodnjom lazi i falsifikata". Nisu bolji ni odgovori koji dolaze od novinara. Oni kazu da je izvestavanje iz Haga uglavnom objektivno, a kriticarima ironicno preporucuju da su slobodni "da u haskoj sudnici za svoju izaberu stranu na kojoj sedi Karla del Ponte". Tvrde da novinari ne mogu da budu odgovorni za promasaje tuzilastva, za cinizam optuzenog, za pomanjkanje istinoljubivosti svedoka.
Steta je sto bar u dijalogu o izvestavanju nisu preovladjivali tolerantniji tonovi sto bi svakako otvorilo put da se spremnije i zrelije prihvati i tema o odgovornosti za zlocine. Jer, o izvestavanju nasih medija iz Haga ima zaista o cemu da se razgovara i bez "tvrdih" kvalifikacija. Dobar deo medija za ovih osam meseci sudjenja u prvi plan plasirao je Miloseviceve politicke trikove i grube diskvalifikacije svedoka sracunate na to da nasu javnost okrene protiv Tribunala. Vrednost dokaza o tome sta su sve vojne i policijske snage pocinile na Kosovu - a od gotovo 130 svedocenja velika vecina iskaza bila je neosporno dokumentovana - ostala je, u mnogim novinskim, radio i TV izvestajima, poprilicno skrajnuta i zamagljena. Tretiranju haskog sudjenja prislo se u medijima rutinski i povrsno, umesto da se angazuju i pravnici i istoricari koji bi objasnjavali pojmove i kategorije sudskog postupka, tuzbe i odbrane, a narocito njihov razvoj od Nirnberskog procesa do danas. To bi svakako doprinelo boljem informisanju gradjana, ali i snazenju pravne svesti koja je u narodu, a izgleda i kod nekih novinara, jos na niskom nivou. Izostala je i inicijativa Nezavisnog udruzenja novinara da se, uz pomoc eksperata, razgovara sa redakcijama o kvalitetu i dometu haskog izvestavanja, sto bi takodje ojacalo kvalifikovanost i odgovornost novinara.

Pritisak gvozdene sape

Polemika u Vremenu, medjutim, ponovo otvara i ono krucijalno pitanje: kakva je, posle dve godine demokratske vlasti, prava slika nasih moralnih i politickih moci da se ponesemo sa ratnim kriminalom? Reklo bi se da uopste nije bolja nego sto je bila pre 5. oktobra. U tom smo pogledu ponajmanje napredovali, ukoliko cak nismo napravili i neku regresiju. Pregled ponasanja glavnih aktera u Srbiji opravdava ovakvu jednu sumornu procenu. Nas drzavni vrh je i dalje kolebljiv u izrucenju optuzenih, javnost je zbunjena, a strani partneri podozrivi prema nama i ponovo uzdrzljivi u obecanjima finansijske podrske za reformu. Imamo, izgleda, i jedan neobjasnjiv paradoks - dok se pojedini optuzeni polako otkravljuju i dobrovoljno prijavljuju za odlazak u Hag, drzavni organi su i dalje tvrdi i dogmaticni u saradnji sa Tribunalom.
Svi predsednicki kandidati, i to svih politickih boja, upadljivo se klone da pomenu ratne zlocine, a u njihovom svakodnevnom kontaktu sa gradjanima nema ni reci o tome kako da se kao drustvo ponesemo s tim bremenom. Tuzilastvo ima muke da nadje svedoke, Slobodan Milosevic raspolaze obavestenjima i o najsitnijim detaljima iz zivota svakog svedoka. I u haskom procesu, i u onim malobrojnim sudjenjima u zemlji (ili onim koja se pripremaju) mnogi uplaseni svedoci se povlace ili menjaju iskaze. Kao da nas bivsi rezim, svojom gvozdenom sapom, i dalje drzi za gusu i ne da nam da maknemo dalje od pocetka. Ova nasrtljivost raspojasanih nacionalista dobija i krajnje brutalne oblike. Posle neuspelih pokusaja da se izlozba o ratnim zlocinima Krv i med otvori u cetiri grada u Srbiji, otvorena je tek u petom, u Novom Sadu, ali uz asistenciju policije.

Drugaciji prilaz zlocinu

Doduse, B 92 je povodom nasilja na ovim izlozbama uprilicio nedavno zanimljivu tribinu na kojoj jedno od izrazenih shvatanja kaze da je sasvim legitimno da deo "potrosaca" i sa negodovanjem gleda na ovakve priredbe gde se optuzuju njihovi sugradjani. Medjutim, ovde nije rec o njihovom pravu nego o njihovoj sili i samovolji da se spreci tudje pravo. Takvi najcesce pribegavaju prigovoru da im u svemu tome smeta sto nema i tudjih zlocina. Pod pretpostavkom da se i to ostvari, onda bi nastalo prebrojavanje, koliko je njihovih slika, a koliko nasih, pa kada bi se i to postiglo nastalo bi novo preganjanje da su "nasi" zlocini prikazani strasnije nego "njihovi" itd. Simetrija, ocigledno, ubija svaki duh objektivnosti i odgovornosti i samo je izgovor da se pobegne od odgovornosti za zlocin.
Mora se poci od sasvim druge vrednosne pozicije: Srbi (a naravno i Hrvati, Bosnjaci i Albanci, svaki za sebe) moraju hrabrije da se razracunaju sa svojim sugradjanima-zlocincima, ako hocemo da kao drustvo postignemo napredak i spokojstvo. Ne da gledamo preko plota u tudje dvoriste, nego da otvorenije zavirimo u sopstvenu dusu. Sto vise odbijamo ovakav prilaz bice nam teze i sa svetom i sa samima sobom. To vise nije samo politicko, nego pre svega kulturolosko i psiholosko pitanje. U tome i jeste sustina nasih neslaganja. Srpsko drustvo zivi u mnogo dubljim medjusobnim nesporazumima nego sto smo do sada bili spremni da priznamo.

D. I.

Mediji: Kada ce vetar u etar «

» Mediji: Polozaj novinara u Srbiji 2002.