Sta citate

Johanezburg 2002.

Kako zemlja trpi *

Kako su stomacne tegobe ovladale Samitom planete Zemlje: od Kostunice do Busa

Da je znao da vrhunac njegove predizborne kampanje za predsednika Srbije nece biti svecane konvencije, ni egzaltirana obecanja pred milionskom publikom, vec sterilni boravak u konferencijskim salama u Johanezburgu i Njujorku, Vojislav Kostunica bi se davno setio stomacnih tegoba, omiljene isprike, i stavio do znanja vrhuski DSS-a da svoju glad za vlascu moraju zadovoljiti preko pleca nekog drugog. Ovako, prinudjen je ucestvovati u mnostvu razgovora na temu vakcinacije dece, izgradnje sanitarnih cvorova, navodnjavanja u pustinjskim podrucjima, sprecavanja daljeg otapanja lednika, i slusati ne bas nadahnuta izlaganja podjednako nezainteresovanih drzavnika, koji, pri tom, nisu odusevljeni njegovom kandidaturom.
Samit planete Zemlje zalosna je slika naseg vremena. Ambiciozno zamisljen kao devetodnevni skup (26. avgust-4. septembar) politickih, ekonomskih i lidera u borbi za zastitu zivotne sredine, posvecen stvaranju strategije odrzivog razvoja, Johanezburg 2002. pretvorio se u karikaturu. Ideja je bila da se na kraju usvoji akcioni plan, sto ce se verovatno dogoditi kada ovaj broj Monitora bude u stampi, ali je problem nastao oko pitanja ko ima presudnu rec u izradi dokumenta. U trazenju odgovora poslo se logikom Ujedinjenih nacija, glavnog pokrovitelja dogadjaja, da su samo suverene (sic!) drzave legitimni subjekti medjunarodnih odnosa: dakle, dokument usvajaju drzavne delegacije, na koje odredjen uticaj mogu vrsiti nosioci krupnog kapitala, koji vise ne poznaje granice, a borci za zastitu zivotne sredine su tu jer njihovo prisustvo daje humaniji izgled od ikebana.
Iako logika vise odgovara svetu iz 1945. i prevazidjena je i koncepcijski i vremenski, ni njena dosledna primena ne bi donela tako lose rezultate. Medjutim, drzavne delegacije su pridavale mali znacaj akcionom planu, pa je usaglasavanje vise licilo na decje simulacije rada medjunarodnih organizacija, u kojem je cas zastupan jedan stav, cas drugi, nego na pisanje najvaznijeg planetarnog dokumenta ove godine. Rezultat je moguce implementirati, ali nije logicno. Postojale su neke polazne osnove o kojima se moralo voditi racuna: da su neki delovi planete dosta iznad granice guste naseljenosti, da su neki izvori energije ograniceni, da su, globalno gledano, uslovi za zivot sve gori, da su razlike medju ljudima alarmantno velike u smislu najosnovnijih prava, da cemo, nastavi li se tim tempom, uskoro biti u situaciji da svi gubimo, uprkos razvoju, i da ce, ma kako to paradoksalno zvucalo, dalji razvoj biti vise stetan nego koristan.

Tako se doslo do termina odrzivog razvoja, koji podrazumeva razvoj koji nije sustinska pretnja zivotnoj sredini. Prvi samit, na kojem su postavljene osnove i predstavljena agenda lokalnog razvoja 21, organizovan je 1992. godine u Rio de Zaneiru. Svih ovih godina, drzave su manje ili vise radile na pripremi Johanezburga 2002, vodile trijalog sa kompanijama i aktivistima za zastitu zivotne sredine, usaglasavale nacionalne i regionalne platforme. Uspehu drugog samita nije doprinelo to sto su, pored vec usaglasenih nacionalnih i regionalnih platformi i drzavnih delegacija koje bi ih zastupale, pozvani ostali ucesnici na novo usaglasavanje.
Kako je to slikovito predstavio jedan aktivista: pozvati predstavnike multinacionalnih korporacija, kao najvecih neprijatelja zivotne sredine, na samit posvecen odrzivom razvoju, jednako je nepromisljeno kao pozvati predstavnike egzekutora u koncentracionim logorima na konferenciju o Holokaustu. Sa druge strane, ma koliko simpatija gajili prema cilju boraca za zastitu zivotne sredine, svedoci smo da oni ponekad preteruju i da im, takodje ponekad, nedostaje osecaja za specificnu ulogu i sve manje nadleznosti drzave u modernom svetu, koji je i te kako zahvatio trend korporacijske globalizacije.
U Johanezburgu je tako stvoren zacarani krug: zeleni su se (uglavnom ruznim recima) obracali predstavnicima multinacionalnih kompanija, krupni kapital se (biranim recima, malo ulagujuci se, malo preteci) obracao drzavnim delegacijama, birokrate su se (recima utehe) obracale javnom mnenju. Neophodnog trijaloga nije bilo. Delegati su gotovo danonocno usaglasavali tekst akcionog plana. Na kraju je ispalo preko 70 strana sporazuma, punog nacelnih obaveza koje bi trebalo implementirati do 2012.
Za poznavaoce medjunarodnog prava, forma nije iznenadjujuca i podseca na deklaracije G8 i slicnih, za svet uopste zabrinutih, lidera. Obicnom je coveku tesko objasniti sta znaci, recimo, formulacija da ce se 2012. "za pola smanjiti broj ljudi koji zive bez pristupa nekoj od kanalizacionih mreza". Ili vodovodu, na primer? To, valjda, znaci da ce se graditi vodovodi i kanalizacione mreze i da ce se ljudima omoguciti pristup (a ne da ce ti ljudi nestati, nadamo se). Ali, ako je bez pomenutih dostignuca civilizacije oko dve milijarde ljudi (navedeno prema akcionom planu, odnosno prema procenama Programa za razvoj UN), i ako su oni rasporedjeni u velikom broju drzava, ko ce graditi te vodovode i kanalizacione mreze i kako ce se na kraju znati da je cilj ispunjen. Nema pomena o nekakvoj koordinaciji, niti da ce UN rangirati projekte i dodeljivati koncesije za izgradnju.

U Crnoj Gori, koja takodje spada u zemlje u kojima zive ljudi koji nemaju pristup vodovodu, odnosno kanalizacionoj mrezi, mogu se do 2012. izgraditi i ne izgraditi postrojenja i prikljucci. Da li je to prioritet Crne Gore? Da li se iko obavezao da je to njen prioritet? Da li ce donatori, od kojih kapitalne i infrastrukturne investicije danas uglavnom zavise, imati to na umu? Da li ce to biti izgradjeno? I, ako bude, da li ce na globalnom planu znaciti nesto da je u Crnoj Gori pristup dobilo pet, 50, 500, 5000 ili 50 000 gradjana, ako u nekoj visemilionskoj zemlji, nije bitno kojoj, 500 000 ili 5 000 000 gradjana ne bude u grupi "srecnika"? Konacno, ako ne bude, da li ce Crna Gora trpeti neke posledice?
Nesuglasice su, u utorak uvece, kada su se svi drzavnici razisli, prethodno prenevsi ovlascenja na zamenike i pomocnike, postojale jos oko zdravstvene zastite. Predstavnici razvijenih zemalja, od kojih su neke razvile cak i berzansku trgovinu sredstvima za zdravstveno osiguranje, nisu zeleli da pristanu na sistem obavezne zdravstvene zastite, koji bi bio garantovan svuda i besplatan a, zavisno od lokalnih, regionalnih i drugih specificnosti, ukljucivao vakcinacije, preglede i lecenja. Utesno je - zar ne - sto su delegacije zemalja clanica Evropske unije odustale od svoje agende razvoja alternativnih energetskih sistema (pre svega, sire upotrebe solarne i energije vetra).
Posmatra li se malo sire to pitanje, ako nema razvoja upotrebe alternativnih izvora energije, vracamo se dobroj staroj nafti i cemu-vec. Logicno, cene nafte i cega-vec skacu. Jedini nacin da cene padnu je povecana proizvodnja. Postojeci proizvodjaci na trzistu nisu raspolozeni za to jer su rezerve nafte ogranicene, a imamo drzavu na cijoj teritoriji leze velike rezerve koje se ne eksploatisu jer je rezim vrlo problematican a i podvrgnuta je strogim sankcijama medjunarodne zajednice.
O Iraku je rec, naravno. I nije slucajno da su upravo SAD insistirale jedino na tome da EU odustane od svoje agende: veoma im je vazna kakva-takva pomoc Evropljana u operacijama u Iraku, a oni se nesto neckaju. Kako nije imao potrebe da se dosadjuje u Johanezburgu i deluje odgovorno zbog pritiska javnosti, americki predsednik Dzordz V. Bus je odbio da dodje na samit, izgovarajuci se stomacnim tegobama: prevrce mu se zeludac od insistiranja Evropljana da SAD, kao najveci zagadjivac atmosfere, potpisu protokol iz Kjotoa o smanjenju emisije ugljen-monoksida. Dobra vest je da su Kina i Rusija dale znake da ce pristupiti sporazumu, a SAD ce to uciniti, prema akcionom planu, "u odgovarajucem vremenu". Zemlja ipak ima buducnost, zar ne?

Bojan al Pinto-Brkic


* Iz: Monitor br. 620, 6. septembar 2002, str. 36-37.

Pravosudje: Mrtve duse u Trgovinskom sudu

Sta citate: Odgovornost i krivica za zlocine


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar