|
Sta citate
Johanezburg 2002.
Kako zemlja trpi *
Kako su stomacne tegobe ovladale Samitom
planete Zemlje: od Kostunice do Busa
Da je znao da vrhunac njegove predizborne kampanje za predsednika Srbije
nece biti svecane konvencije, ni egzaltirana obecanja pred milionskom
publikom, vec sterilni boravak u konferencijskim salama u Johanezburgu
i Njujorku, Vojislav Kostunica bi se davno setio stomacnih tegoba, omiljene
isprike, i stavio do znanja vrhuski DSS-a da svoju glad za vlascu moraju
zadovoljiti preko pleca nekog drugog. Ovako, prinudjen je ucestvovati
u mnostvu razgovora na temu vakcinacije dece, izgradnje sanitarnih cvorova,
navodnjavanja u pustinjskim podrucjima, sprecavanja daljeg otapanja
lednika, i slusati ne bas nadahnuta izlaganja podjednako nezainteresovanih
drzavnika, koji, pri tom, nisu odusevljeni njegovom kandidaturom.
Samit planete Zemlje zalosna je slika naseg vremena. Ambiciozno zamisljen
kao devetodnevni skup (26. avgust-4. septembar) politickih, ekonomskih
i lidera u borbi za zastitu zivotne sredine, posvecen stvaranju strategije
odrzivog razvoja, Johanezburg 2002. pretvorio se u karikaturu. Ideja
je bila da se na kraju usvoji akcioni plan, sto ce se verovatno dogoditi
kada ovaj broj Monitora bude u stampi, ali je problem nastao
oko pitanja ko ima presudnu rec u izradi dokumenta. U trazenju odgovora
poslo se logikom Ujedinjenih nacija, glavnog pokrovitelja dogadjaja,
da su samo suverene (sic!) drzave legitimni subjekti medjunarodnih odnosa:
dakle, dokument usvajaju drzavne delegacije, na koje odredjen uticaj
mogu vrsiti nosioci krupnog kapitala, koji vise ne poznaje granice,
a borci za zastitu zivotne sredine su tu jer njihovo prisustvo daje
humaniji izgled od ikebana.
Iako logika vise odgovara svetu iz 1945. i prevazidjena je i koncepcijski
i vremenski, ni njena dosledna primena ne bi donela tako lose rezultate.
Medjutim, drzavne delegacije su pridavale mali znacaj akcionom planu,
pa je usaglasavanje vise licilo na decje simulacije rada medjunarodnih
organizacija, u kojem je cas zastupan jedan stav, cas drugi, nego na
pisanje najvaznijeg planetarnog dokumenta ove godine. Rezultat je moguce
implementirati, ali nije logicno. Postojale su neke polazne osnove o
kojima se moralo voditi racuna: da su neki delovi planete dosta iznad
granice guste naseljenosti, da su neki izvori energije ograniceni, da
su, globalno gledano, uslovi za zivot sve gori, da su razlike medju
ljudima alarmantno velike u smislu najosnovnijih prava, da cemo, nastavi
li se tim tempom, uskoro biti u situaciji da svi gubimo, uprkos razvoju,
i da ce, ma kako to paradoksalno zvucalo, dalji razvoj biti vise stetan
nego koristan.
Tako se doslo do termina odrzivog razvoja, koji podrazumeva razvoj
koji nije sustinska pretnja zivotnoj sredini. Prvi samit, na kojem su
postavljene osnove i predstavljena agenda lokalnog razvoja 21, organizovan
je 1992. godine u Rio de Zaneiru. Svih ovih godina, drzave su manje
ili vise radile na pripremi Johanezburga 2002, vodile trijalog sa kompanijama
i aktivistima za zastitu zivotne sredine, usaglasavale nacionalne i
regionalne platforme. Uspehu drugog samita nije doprinelo to sto su,
pored vec usaglasenih nacionalnih i regionalnih platformi i drzavnih
delegacija koje bi ih zastupale, pozvani ostali ucesnici na novo usaglasavanje.
Kako je to slikovito predstavio jedan aktivista: pozvati predstavnike
multinacionalnih korporacija, kao najvecih neprijatelja zivotne sredine,
na samit posvecen odrzivom razvoju, jednako je nepromisljeno kao pozvati
predstavnike egzekutora u koncentracionim logorima na konferenciju o
Holokaustu. Sa druge strane, ma koliko simpatija gajili prema cilju
boraca za zastitu zivotne sredine, svedoci smo da oni ponekad preteruju
i da im, takodje ponekad, nedostaje osecaja za specificnu ulogu i sve
manje nadleznosti drzave u modernom svetu, koji je i te kako zahvatio
trend korporacijske globalizacije.
U Johanezburgu je tako stvoren zacarani krug: zeleni su se (uglavnom
ruznim recima) obracali predstavnicima multinacionalnih kompanija, krupni
kapital se (biranim recima, malo ulagujuci se, malo preteci) obracao
drzavnim delegacijama, birokrate su se (recima utehe) obracale javnom
mnenju. Neophodnog trijaloga nije bilo. Delegati su gotovo danonocno
usaglasavali tekst akcionog plana. Na kraju je ispalo preko 70 strana
sporazuma, punog nacelnih obaveza koje bi trebalo implementirati do
2012.
Za poznavaoce medjunarodnog prava, forma nije iznenadjujuca i podseca
na deklaracije G8 i slicnih, za svet uopste zabrinutih, lidera. Obicnom
je coveku tesko objasniti sta znaci, recimo, formulacija da ce se 2012.
"za pola smanjiti broj ljudi koji zive bez pristupa nekoj od kanalizacionih
mreza". Ili vodovodu, na primer? To, valjda, znaci da ce se graditi
vodovodi i kanalizacione mreze i da ce se ljudima omoguciti pristup
(a ne da ce ti ljudi nestati, nadamo se). Ali, ako je bez pomenutih
dostignuca civilizacije oko dve milijarde ljudi (navedeno prema akcionom
planu, odnosno prema procenama Programa za razvoj UN), i ako su oni
rasporedjeni u velikom broju drzava, ko ce graditi te vodovode i kanalizacione
mreze i kako ce se na kraju znati da je cilj ispunjen. Nema pomena o
nekakvoj koordinaciji, niti da ce UN rangirati projekte i dodeljivati
koncesije za izgradnju.
U Crnoj Gori, koja takodje spada u zemlje u kojima zive ljudi koji
nemaju pristup vodovodu, odnosno kanalizacionoj mrezi, mogu se do 2012.
izgraditi i ne izgraditi postrojenja i prikljucci. Da li je to prioritet
Crne Gore? Da li se iko obavezao da je to njen prioritet? Da li ce donatori,
od kojih kapitalne i infrastrukturne investicije danas uglavnom zavise,
imati to na umu? Da li ce to biti izgradjeno? I, ako bude, da li ce
na globalnom planu znaciti nesto da je u Crnoj Gori pristup dobilo pet,
50, 500, 5000 ili 50 000 gradjana, ako u nekoj visemilionskoj zemlji,
nije bitno kojoj, 500 000 ili 5 000 000 gradjana ne bude u grupi "srecnika"?
Konacno, ako ne bude, da li ce Crna Gora trpeti neke posledice?
Nesuglasice su, u utorak uvece, kada su se svi drzavnici razisli, prethodno
prenevsi ovlascenja na zamenike i pomocnike, postojale jos oko zdravstvene
zastite. Predstavnici razvijenih zemalja, od kojih su neke razvile cak
i berzansku trgovinu sredstvima za zdravstveno osiguranje, nisu zeleli
da pristanu na sistem obavezne zdravstvene zastite, koji bi bio garantovan
svuda i besplatan a, zavisno od lokalnih, regionalnih i drugih specificnosti,
ukljucivao vakcinacije, preglede i lecenja. Utesno je - zar ne - sto
su delegacije zemalja clanica Evropske unije odustale od svoje agende
razvoja alternativnih energetskih sistema (pre svega, sire upotrebe
solarne i energije vetra).
Posmatra li se malo sire to pitanje, ako nema razvoja upotrebe alternativnih
izvora energije, vracamo se dobroj staroj nafti i cemu-vec. Logicno,
cene nafte i cega-vec skacu. Jedini nacin da cene padnu je povecana
proizvodnja. Postojeci proizvodjaci na trzistu nisu raspolozeni za to
jer su rezerve nafte ogranicene, a imamo drzavu na cijoj teritoriji
leze velike rezerve koje se ne eksploatisu jer je rezim vrlo problematican
a i podvrgnuta je strogim sankcijama medjunarodne zajednice.
O Iraku je rec, naravno. I nije slucajno da su upravo SAD insistirale
jedino na tome da EU odustane od svoje agende: veoma im je vazna kakva-takva
pomoc Evropljana u operacijama u Iraku, a oni se nesto neckaju. Kako
nije imao potrebe da se dosadjuje u Johanezburgu i deluje odgovorno
zbog pritiska javnosti, americki predsednik Dzordz V. Bus je odbio da
dodje na samit, izgovarajuci se stomacnim tegobama: prevrce mu se zeludac
od insistiranja Evropljana da SAD, kao najveci zagadjivac atmosfere,
potpisu protokol iz Kjotoa o smanjenju emisije ugljen-monoksida. Dobra
vest je da su Kina i Rusija dale znake da ce pristupiti sporazumu, a
SAD ce to uciniti, prema akcionom planu, "u odgovarajucem vremenu".
Zemlja ipak ima buducnost, zar ne?
Bojan al Pinto-Brkic
* Iz: Monitor br. 620,
6. septembar 2002, str. 36-37.
Pravosudje: Mrtve
duse u Trgovinskom sudu «
» Sta citate:
Odgovornost
i krivica za zlocine
|
