Sta citate

Odgovornost i krivica za zlocine*

Rezultati istrazivanja rasprava u nemackom parlamentu (1949-1995) o odgovornosti i krivici za zlocine nacizma

Paralela koju Kizinger uspostavlja s krajem Vajmarske republike nije prosta konzervativna varijanta jednacine "Bon = Vajmar". Ovakvu paralelu s Vajmarom susrecemo stalno u idejno-politickim obracunima renomiranih politicara sa studentskim pokretom. U svim verzijama ovaj tip argumentacije pozajmljen je od (popularizovane) teorije totalitarizma: ona najpre tvrdi da do nacionalsocijalizma nije doslo zbog saveza konzervativaca i radikalne desnice, nego da je on posledica tajne koalicije desnog i levog tabora. Ako se podje od ovakvog tumacenja kraja Vajmarske republike, onda druga nemacka demokratija, nastala iz pepela nacionalsocijalizma, nikako nije ugrozena samo s desna. I levica bi mogla da iskopa grob SR Nemackoj ako stvori onu konstelaciju zbog koje je navodno propala i Vajmarska republika:
Tako postoji opasnost da nasilni izgredi ekstremno levih grupa uzmu maha, te da zastrase i oteraju u desni ekstremizam jedan deo naseg stanovnistva... (ibid., str. 13253)
Ovaj argument iz teorije totalitarizma ima neobicnu moc da krivicu Nemaca predstavi kao apstraktnu i da je prebaci na tudja pleca, tako da cak i oni pripadnici politicke klase koji su bili aktivni nacisti mogu da se osete reseni politicke odgovornosti i slobodni da otvore sasvim nov politicki racun. Zaostrenu verziju ovakvog tumacenja srescemo nekoliko godina kasnije, u sukobu povodom terorizma. Moto "Hitler's Children", skovan, doduse, za uzak krug pripadnika Frakcije Crvene armije, cesto se sirio na citavu vanparlamentarnu opoziciju, a studenti 1968. postali su odjednom nacisti sadasnjice.

*

Mereno pravnodrzavnim principom individualne krivice i cenjeno na osnovu vazecih zakona, istorijski nova jeste pre svega okolnost da su se masovna ubistva cinila uz pun autoritet drzave i uz koriscenje svih njenih raspolozivih resursa. Tradicionalno poimanje pozitivnog prava vezuje legitimnost pravnih normi za autoritet nacionalne drzave. Ovakvo shvatanje ne predvidja ono sto ce postati realnost u totalitarnim sistemima XX veka: naime, da sama drzava moze da postane izvor monstruozne nepravde kakvu dotadasnja istorija nije videla. Posttotalitarno iskustvo kazuje da pravo koje postulira drzava nije vec samim tim i pravicno, da ono mora imati moralni temelj koji prevazilazi konkretnu drzavu, i to ne samo u neodredjenom smislu nekakvog osecaja za pravdu nego i u smislu politicki zagarantovanih ljudskih prava.

*

Figura iz Hegelove filozofije istorije, "lukavstvo uma", prema kojoj istorijski dogadjaji mogu da urode i posledicama koje su dijametralno suprotne namerama njihovih aktera, jeste sekularizovana verzija teodiceje. Teodiceja je antropolosko izvoriste svih religija. Ona je naziv za covekovu sklonost da i pored nepodnosljivo besmislene patnje veruje u bozju ruku, u promisao. Ako nastavimo Adornovu misao, mogli bismo reci da je u Ausvicu prekinut luk teodiceje. Malo je mesta u istoriji na kojima je ljudska patnja tako ogromna, a tako ocigledno besmislena.
No, sasvim nevezano s problematicnim pokusajem da se i onom apsolutno besmislenom ipak iznudi nekakav smisao, bilo bi vazno pokazati da se ovaj zaista vanredan srecan istorijski slucaj, naime demokratska civilizacija u Evropi (pa jos transnacionalna), od varvarstva moze samo i jedino oteti. "Pobeda zivota" ne moze se odvojiti od "krivice zivljenja". Svakako nije slucajno to sto su sva filozofska razmisljanja koja su utrla put modernoj demokratskoj republici nastala kao reakcija na istorijsku traumu verskih ratova. Samo su u najredjim prilikama, cak ne ni u americkoj revoluciji, demokratske drzave nastajale mirnim konsenzusom slobodnih gradjana. Stabilne demokratije po pravilu nastaju na rusevinama ratova i gradjanskih ratova. Osnovna demokratska vrlina, to sto tolerisemo postojanje drugog u politickom prostoru, ne moze se nauciti u skoli. Samo posle potpune demoralisanosti, posle susreta s krajnjim strahotama, moze da ojaca spremnost da se "neprijatelj" prihvati kao "protivnik" s kojim se vode politicke borbe. Utoliko je moguce tvrditi da se demokratija hrani uzasom koji joj je prethodio. Zarad stabilnosti demokratskih drzava vazno je pamtiti tragedije i bol koji su usli u njene temelje. Japanski filozof Kenici Misima upecatljivo kaze: "Nema neprekidne normalnosti. To je uvek narusena normalnost: demokratija i te kako mora da bude svesna toga da ona nije ponuda pomirenja zrtvama proslosti i sadasnjosti, vec da pociva na temelju ispod kojeg jadikovke i krici, plac i zalopojke, drhtaji i jecaji, odjekuju, prodiru u zabran civilizacije - a od njih nikada ne mozemo pobeci".

*

Sustina nacionalsocijalisticke ideologije i jeste u tome sto je ona izbrisala svaku razliku izmedju nemacke nacije kao projekta i nemacke nacije kao cinjenice. Upravo zato sto ni u jednom drugom slucaju u istoriji nacija i rezim nisu bili tako tesno isprepleteni kao u nacionalsocijalistickoj Nemackoj, potpuni vojni poraz, ali i nista manje potpuno moralno diskreditovanje ostavili su u svesti Nemaca onaj vakuum zbog kojeg oni do dana danasnjeg ni kod sebe samih ne mogu da stvore konvencionalno pozitivnu predstavu o sebi.

*

Kad neko prima krivicu na sebe, on sebi kao subjektu pripisuje radnju koja sa sobom povlaci krivicu. Ko odbija krivicu, zapravo samo negira sebe kao subjekta koji moze slobodno da dela. On sebe tada vidi kao puku kariku u kauzalnom lancu koji je poceo pre njega i na ciji dalji tok on ne moze da utice. Pozivanje na delanje pod prisilom naredbe ili anonimizacija, cesta u parlamentu, i egzistencijalizacija putem price o "sudbini u koju je covek bio upleten", dobro ilustruju ovu unutrasnju vezu izmedju odbijanja krivice i negiranja subjekta. Ne samo kad je u pitanju percepcija drugih ljudi, nego i percepcija sebe samog, covek je kadar da autonomno dela u pravcu buducnosti jedino u onoj meri u kojoj preuzima odgovornost za aktuelne posledice nekadasnjih radnji.

*

... vec nam i starije tradicije filozofije morala i religije kazuju da subjekt koji je pod teretom krivice nije kadar da jednostavno i u svakom trenutku moralno prihvati svoju krivicu. Sposobnost da se krivica prihvati ogranicena je velicinom krivice i vremenom potrebnim za njeno adekvatno okajanje. Ponekad ni citav ljudski vek nije dovoljan da bi se prihvatila neka ekstremno teska krivica. U tom smislu su Nemci koji su kao odrasli ljudi ucestvovali u genocidu bili mrtvi kao moralni subjekti cak i ako su fizicki preziveli rat. Nerealno je ocekivati da je njihov deo odgovornosti za monstruozno delo fabrickog unistavanja ogromnog broja ljudi mogao da postane predmet svesnog subjektivnog osecaja krivice u roku od svega nekoliko godina. Kultura reflektovanja, kriticke rezerve prema sebi samom, moralnih osecanja i jezickih i ritualnih vidova njihovog artikulisanja u javnosti, potrebna kako bi nesto poput preuzimanja odgovornosti uopste moglo da otpocne, ne moze da nastane drugacije nego u dugim i veoma kompleksnim civilizacijskim procesima.
Krivica postaje dostupna tek sledecoj generaciji, koja, doduse, oseca spone porodicnog i nacionalnog porekla s generacijom zlocinaca, ali u isti mah vise nema biografskog udela u empirijskoj kompleksnoj krivici te generacije. Jedino tako moze da se shvati paradoksalna dinamika javnog bavljenja nacionalsocijalistickom prosloscu i njenim hipotekama. Ne samo na osnovu ovde konsultovanih zapisnika iz skupstine, nego i na osnovu drugih dokumenata savremene istorije stice se utisak da paznja javnosti za ono sto se dogodilo u Ausvicu raste s vremenskom distancom, umesto da opada. Ocigledno je, dakle, civilizujuci projekt prihvatanja krivice moguc jedino u saradnji niza generacija, saradnji koja je puna sukoba i koju uvek blokiraju mocne podsvesne snage.

*

Sve do 1989. godine liberalne demokratske zemlje na Zapadu mogle su - mada sve manje uverljivo - da se legitimisu kontrastivnim poredjenjem s totalitarnim drzavama. Ostaci totalitarnog socijalizma jos uvek su predstavljali model vlasti koji je liberalnim demokratskim drzavama i njihovoj potrebi da se legitimisu mogao da posluzi kao neka vrsta negativnog jemstva. Kada posle 1989. vise nije postojalo nesto "s druge strane" na koje su se uvek mogli uputiti kriticari ovdasnjih prilika, valjalo je preformulisati i simbole liberalne demokratije. Posledice ovog procesa jos uvek se ne mogu sagledati.

*

Ova nova kultura legitimisanja, ako uspe da pusti korena, nemilosrdno ce rasvetliti konvencionalne vidove gradjenja nacionalnog identiteta. Njihov trijumfalizam, koji se, vrlo simptomaticno, artikulise pretezno vojnom simbolikom, u himnama, osvecenju zastave, paradama, javnim zakletvama itd., tada ce moci da se prepozna kao relikt jednog varvarskog vida drustvenosti - drustvenosti konstituisane pre svega nasiljem koje nekog iskljucuje. Njihova osnovna obelezja, poput podele na "nas" i "njih" koja se i ne osporava, grupnog narcizma koji se i ne dovodi u pitanje, i nereflektovanog poistovecivanja pojedinca s kolektivom, najradikalnije su bila pretocena u praksu u nacionalsocijalistickoj Nemackoj. Suprotno onom sto tvrdi tradicionalna sociologija, nacija ne nastaje iz nekakvog zajednickog sistema vrednosti, zajednickih "osnivackih iskustava" ili difuznih osecanja zajednistva. Pre se moze reci da lesevi u podrumu istorije stvaraju kod ljudi egzistencijalan osecaj zajednistva uslovljen potisnutim osecanjima krivice. Negativna i nesvesna vezivna snaga takvih nacionalnih zajednica tim je izrazenija sto su se one vise odrzavale eksploatisanjem i unistavanjem tudjeg zivota. Tajna njihove kohezije ne pociva na slobodi koju njeni clanovi imaju prilikom izbora, nego na precutnom (sa)ucesnistvu.
Posle konacnog neuspeha svih drustvenih projekata koji su nam obecavali da ce odnosi medju ljudima moci da se urede jednim revolucionarnim udarom, te da ce cak moci i da se obezbede od istorijske regresije, kod mnogih ljudi izostrila se svest o tome da je "ravnoteza podnosljivog" (kako kaze Jirgen Habermas), to jest garantija pravednih i nenasilnih medjuljudskih odnosa, u stvari plod trajnog truda aktivnih gradjana u demokratiji. Jedino sto moze da jemci napredak kojem se oni nadaju jeste njihovo licno politicko delanje. Takvo drustvo, cija sadasnjica nije ni neko "jos ne" utopijske buducnosti, ni neko "vise ne" zlatnog doba, odnosno takvo stanje koje je uvek ranjivo i uvek u opasnosti da ponovo zapadne u varvarstvo, Valter Benjamin opisao je slikom andjela koji isceznu cim prestanu da pevaju. Onaj ko, polazeci od takve predstave o istoriji, opominje na Ausvic kad vidi kako se danas krse ljudska prava i vrsi genocid, ne porice da je Ausvic singularan fenomen - on samo izvlaci politicku konsekvencu iz ovog egzemplarnog iskustva, koje pokazuje sta su ljudi kadri da ucine jedni drugima.

*) Iz: Helmut Dubil, Niko nije oslobodjen istorije. Nacionalsocijalisticka vlast u debatama Bundestaga, s nemackog prevela Aleksandra Bajazetov-Vucen, Samizdat B92, Beograd 2002, str. 104, 149, 230-231, 238, 242, 244-245, 247, 248-249.

Sta citate: Kako zemlja trpi

Sta citate: Prosvecivanje ili posvecivanje


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar