Sta citate

Snaga i nemoc velike sile

U politickoj terminologiji postoji nova skracenica: 9/11. Postseptembarski svet vise nece biti ono sto je bio pre 11. septembra 2001. Medjunarodni terorizam je pokazao svoju moc, efikasnost, preciznost i ubitacnost. Treci milenijum je dobio svoju pravu fizionomiju, a globalizacija jos jedan izazov. Od Zalivskog rata, kada je predsednik Sjedinjenih Drzava Dzordz Bus otac nagovestio nastupanje novog svetskog poretka, do 11. septembra proslo je vise od jedne burne decenije. Mnogi analiticari su pokusali da otkriju sustinu Busove ideje. I uvek se, manje-vise, ona svela na to da je hteo da kaze da ce, sada, kada postoji samo jedna velika sila, pravila politickih igara biti diktirana iz jednog centra. Novi svetski poredak (NSP) je usko povezan sa drugim aktuelnim terminom savremene politike: globalizacijom. Politicka i ekonomska globalizacija, jos u samom svom nastajanju, nije mogla u potpunosti da se artikulise. Izgleda da nikada razlicite tendencije i politicka strujanja nisu bili tako jedinstveni kao u pogledu globalizacije. Krajnja desnica, nacionalisti svih vrsta, umerena intelektualna levica do krajnje levice sa svojim propalim iluzijama, svi su se okomili na monolit zvani globalizacija.

Nedavno objavljena knjiga Dzona Mirsheimera Tragedija politike velike sile (John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics) analizom politike Sjedinjenih Drzava ne samo sto daje zaokruzenu sliku politickih nastojanja jedine preostale velike sile u nasem dobu, vec i uvid u opste politicko stanje planete.
Knjiga americkog profesora politickih nauka sa Univerziteta u Cikagu pisana je pre septembarskih dogadjaja, ali govori o ovom monumentumu i ukazuje da jedino pravilo velike sile danas jeste da sledi pravo na silu. Amerika treba da bude spremna da se suprotstavi svim opasnostima koje ugrozavaju tradicionalne vrednosti zapadnog drustva, kao sto su moral, pravda, postovanje ljudskih prava i zastita nacionalnih interesa. U makijavelijevskoj tradiciji Mirsheimer savetuje Americi da uzme svet onakav kakav on jeste, a ne kako bi ona volela da bude. Autor politike velike sile pokusava da razuveri, ali i da razoblici Amerikance koji smatraju da su oni velika i dobra nacija sa moralnom misijom u svetu. Kao optimisti, Amerikanci veruju u dobre vlade, tj. u demokratske drzave, koje su u stanju da stvore bolji svet. Bus sin stalno ukazuje na borbu Amerikanaca protiv terorizma kao borbu dobra protiv zla. Dobar je hriscanin i svoju misiju vidi kao vodja sinova svetla protiv sinova mraka. Svoju borbu u optimistickoj viziji dozivljava kao misiju demokratije 20. veka protiv zala fasizma i komunizma. Mnogi Amerikanci veruju da se svet priblizava jednom boljem i kooperativnijem dobu.
Mirsheimer smatra da su sve te idealisticke vizije Amerikanaca opasna besmislica. Jednom minucioznom analizom politike supersile on daje mnogo mracniju sliku politicke scene danasnjice.
S obzirom da nema istinskog autoriteta medju velikima, ne moze da bude ni pravog poverenja medju njima. Cak ni dobra velika sila ne mora da bude apsolutno ispravna, van svojih granica.
Ovaj pisac smatra da su americki kreatori spoljne politike i vojni doktrinari oduvek znali tu opterecujucu istinu. Oni se drze svojih moralnih kodeksa kada to mogu, ali zaboravljaju principe kada je to neophodno. Ostajuci jedina velika sila, Amerika je u svoje prioritete stavila sprecavanje radjanja druge velike sile. Autor vidi Ameriku kakva ona jeste, puna prakticnog realizma i egocentricnosti, a da nije samo prozeta velikodusnim idealizmom. To je ona Amerika koju svet mrzi i koje se plasi. Mirsheimer sa mnogo detalja analizira postupke americke spoljne politike, da bi dosao do zakljucka da je njen odnos prema Kini pogresan, suvise optimisticki i prevashodno idealisticki, sto se ogleda u njenoj nameri da Kinu uvuce u medjunarodne tokove, institucije i forume, istovremeno insistirajuci da prihvati zapadne norme ponasanja. On misli da je neophodno odrzavanje balansa Kine i Japana, sto bi neutralisalo eventualni nepovoljni odnos ovih dveju dalekoistocnih zemalja prema Zapadu.

Slican stav izrazio je, svojevremeno, Zbignjev Bzezinski u odnosu na Irak i Iran, da te dve zemlje treba stalno drzati u latentnoj konfrontaciji, kako bi se ratne i politicke tenzije na Srednjem istoku umanjile. Mirsheimerova namera je da na prilicno surov i cinican nacin upozori Ameriku da se oslobodi balasta laznog idealizma i da pocne da vodi realnu politiku, primerenu danasnjem svetu. On je bolji kao analiticar, nego sto je vizionar politickih kretanja u neposrednoj buducnosti.
Nas svet, koliko god raznovrstan, mora da bude jedinstven, sto americki profesor ne prihvata. Jer on jeste jedan. Amerika je za proteklih deset godina osetila sav teret svetskog beznadja i trebalo bi da se rastereti moralno, politicki i vojno. Svoju brigu velike sile na vrhuncu treba da deli sa dvema potencijalnim supersilama novog svetskog poretka. Aleksandar Ignatov, jedan od savetnika ruskog predsednika Putina, rekao je da Rusija ima tri moguca puta razvoja. Ako krene suprotstavljanjem globalizaciji, propasce za 25 godina, ukoliko prati proces globalizacije, prodavajuci svoje resurse, bice tek sirovinski snabdevac NSP. Medjutim, ako Rusija krene putem potpunog ukljucenja u NSP, ona ce biti jedan od lidera tog sveta u nastajanju.
S druge strane, Kina se vec zahuktala u globalizaciju. Ulazi u medjunarodne ekonomske forume, proizvodnja i potrosnja u toj zemlji uzele su nesluceni zamah. Dok je jos kruta u politickoj sferi, njeno reformisticko rukovodstvo nema problema u fleksibilnosti ekonomskih kretanja. Kineski Centralni komitet lici na Savet za spoljne poslove Amerike. Pragmaticna Kina je svesna da razvoj ne moze da ide brzo i u celoj zemlji. Ona svoju tranziciju sprovodi regionalno, u jugoistocnom delu drzave, od Hong Konga i Kantona prema Sangaju.
Saradnja Amerike, Rusije i Kine garant je NSP. Svaka od ovih zemalja bi imala svoje saveznike koji bi istovremeno slobodno saradjivali medjusobno, jer bi drzavne granice pre bile zastarele administrativne barijere nego nacionalne granice. Nemacka bi mogla da bude srz Evropske unije ukoliko bi slobodno uspostavljala odnose, prema interesima supersila. U slicnom polozaju je i Japan. Svakoj zemlji u razvoju, velikoj i maloj, potrebno je, pored novca, i trziste, a to ce jos dugo biti privilegija zemalja sa zdravom ekonomijom.
Najbolniji deo NSP je svet koji nije u stanju da sam sobom vlada iz politickih, ekonomskih i drugih razloga zaostalosti. Taj problematicni deo sveta, koji je u vecini, bice stavljen pod medjunarodnu upravu onih koji su sposobni da se suoce i sa tudjim problemima. Te zemlje ce neminovno biti stavljene pod protektorat. Zacetak takve uprave vidimo u Bosni i na Kosovu.
Svaka od tih zemalja na novoj mapi sveta bice posebno analizirana, da bi se doslo do zakljucka koje su joj potrebe. Medjunarodna zajednica bi, nakon dijagnoze, dala adekvatan tretman, sto ne znaci da bi to obavezno bio Zapad ili Amerika. Dobar deo problema ce se ubuduce, verovatno, resavati u Moskvi i Pekingu. Breznjev, tvorac ideje o ogranicenom suverenitetu, mogao bi da bude zadovoljan. Amerika je u svojoj borbi sa globalnim terorizmom vec primenjivala ovu saradnju. Svetske mreze Al Kaide i drugih transnacionalnih nemani danasnjice ubuduce ce biti razapete izmedju tri noseca stuba novog svetskog poretka: Amerike, Kine i Rusije.

Ivan Ninic

Sta citate: Prosvecivanje ili posvecivanje «

» Ponovo procitati: Svinja reformator