Ogledi

Univerzitet je, kao i druge institucije drustva, propustio jos jednu sansu da kroz javnu i otvorenu raspravu utvrdi sopstvenu odgovornost za ono sto se dogodilo, kako njemu samom tako i drustvu

Univerzitet na dugom putu k autonomiji

Prava obnova kulture doci ce tek s punom reformom univerziteta, a ona tek sledi ukoliko akademci sami budu imali dovoljno unutrasnje snage da je izvedu

Lidija Jovetic

Devetnaestog juna, za nas ratne, 1999. godine, ministri obrazovanja iz dvadeset devet evropskih zemalja potpisali su sporazum o postovanju Bolonjske deklaracije kojom se, u cilju jacanja integrativnih procesa na starom kontinentu, predvidja znacajna uloga univerziteta, kao jednog od najznacajnijih potencijala svakog drustva.1 U isto vreme, univerziteti u Srbiji "obelezavali" su neslavnu godisnjicu Zakona o univerzitetu iz maja 1998. godine, koji je po opstoj oceni ovdasnje demokratske i intelektualne javnosti ocenjen kao direktna osveta Milosevicevog rezima za dugotrajno i javno osporavanje njegove vlasti, a narocito nakon studentskog i gradjanskog protesta 1996-1997. godine. Univerzitet koji se i u javnosti dozivljavao kao centar otpora rezimu, posle bombardovanja se gotovo u potpunosti pacifikovao, a promena rezima dosla je na izborima, strajkovima i demonstracijama. Pobedila je Demokratska opozicija Srbije.
Jedno od deset obecanja DOS-a za prvih sto dana nove vlade, u predizbornoj kampanji, a po mnogim ocenama jedno od "dobitnih" za novu vlast, bilo je i donosenje novog zakona o univerzitetu. Da je pesnik bio u pravu kada je sa skepsom pitao "hoce li sloboda umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj" pokazuje i to sto je zakon tek posle nesto vise od godinu dana stigao u skupstinsku proceduru, a da mnogo toga od obecanog predlozenom verzijom nece ni biti obuhvaceno. Deo krivice svakako je na novim vlastodrscima, ali deo je i na samom univerzitetu koji je jos jednom pokazao da, makar u jednom svom delu, nije dorastao potpunoj autonomiji koja je pretpostavka istinskog intelektualnog posla. Po svemu sudeci, ovdasnje politicke elite nisu shvatile potrebu punog i pravog oslobadjanja univerziteta, a vecina na univerzitetu nikada nije ni zelela slobodu. Pokazala je to svojim cutanjem u najstrasnijem periodu njegovog trajanja, od usvajanja Zakona iz 1988. do pada Miloseviceve despotije.
Godinu i po dana nakon osvajanja vlasti, Skupstina Srbije je ipak ispunila jedno od svojih najvaznijih predizbornih obecanja i, 18. aprila 2002, vecinom glasova usvojila je novi Zakon o univerzitetu. Ovaj zakon sigurno nije ono sto je akademska javnost zelela, ali jeste "prva pomoc" u prevazilazenju jadnog stanja u kojem se ovdasnje visoko obrazovanje naslo na kraju Miloseviceve vladavine. Pravi, reformski zakon ostao je zelja i cilj kojem ce ovdasnja akademska zajednica jos neko vreme samo stremiti. Do tada, preostalo je da se lece traume visedecenijske zapustenosti visokog obrazovanja kako bi, uz tradicionalnu konzervativnost ovih institucija (sa cime se suocavaju i u Evropi), nase visoko skolstvo naslo svoje mesto u svetskoj akademskoj zajednici.

Zapocete a nedovrsene promene

Zakon o univerzitetu u programu demokratske opozicije Srbije u predizbornoj kampanji zauzima osmo mesto medju deset najvaznijih obecanja za prvih 100 dana Vlade. U predizbornoj kampanji za republicke izbore u Srbiji DOS2 je obecao da ce se posebnom rezolucijom zahtevati od Skupstine Republike Srbije donosenje novog zakona o univerzitetu. Univerzitet ce dobiti punu autonomiju i ponovo postati institucija od presudnog znacaja za razvoj Srbije. Kako tvrde, to podrazumeva izrazitu samostalnost u izboru nastavnog kadra i upravnih organa, u donosenju nastavnih planova i programa naucnih istrazivanja i u raspolaganju finansijskim sredstvima. Izbor rektora, dekana, nastavnika i saradnika bice u iskljucivoj nadleznosti naucno-nastavnih veca fakulteta i instituta, u ciji sastav ce ulaziti svi zaposleni nastavnici, saradnici i istrazivaci. Predstavnici vlade ce biti potpuno iskljuceni iz procesa odlucivanja na univerzitetu i nece biti zastupljeni ni u jednom njegovom rukovodnom telu. Sve odluke politicki postavljenih dekana, koje su u prethodnom periodu donete prema odredbama postojeceg nakaradnog zakona, a vezane su za otpustanje starih ili prijem novih nastavnika i saradnika, bice prema novom zakonu podvrgnute preispitivanju i verifikaciji od strane naucno-nastavnih veca fakulteta, prema standardnoj proceduri. Da bi se unapredio kvalitet nastave i rada na univerzitetu, novim zakonom predvidjeno je i znacajno poboljsanje njegovog materijalnog polozaja. Zakon ce omoguciti siroko povezivanje univerziteta sa obrazovnim i istrazivackim ustanovama u svetu.
Odmah po preuzimanju vlasti, 5. oktobra, u talasu oslobadjanja institucija oslobodjen je i univerzitet, a pre svih Beogradski. Kako se radilo o najstarijem, najznacajnijem i najvecem imalo je to i simbolicni znacaj. Prvo je, 9. oktobra, odrzana sednica Saveta (clanova biranih na Univerzitetu), koji je bio ukinut zakonom iz maja 1998. godine, na kojoj je usvojen:

Proglas
Univerzitetskoj javnosti i javnosti drzave Srbije

Imajuci u vidu trenutnu politicku situaciju u zemlji, kao i delovanje dosadasnjeg rektorskog kolegijuma, koje je bilo upereno protiv Univerziteta, clanovi Saveta Univerziteta u Beogradu odlucili su:
1. smenjuje se Rektorski kolegijum Beogradskog univerziteta;
2. postavlja se privremena uprava Univerziteta u Beogradu, koju cine predstavnici Univerziteta koji su na poslednjem demokratskom izjasnjavanju Univerziteta dobili najvecu podrsku: prof. dr Marija Bogdanovic, prof. dr Nenad Grujic i prof. dr Ivan Juranic.
U cilju obezbedjenja normalnog funkcionisanja fakulteta trazimo:
1. sindikati i/ili strajkacki odbori treba da u najkracem roku sazovu zborove nastavnika i saradnika, koji treba da imenuju privremene uprave po fakultetima;
2. o tim odlukama hitno obavestiti privremenu upravu Univerziteta.
Beograd, 9. oktobar 2000.

Usvojen je i dokument:

Saopstenje Saveta Univerziteta u Beogradu o smeni rektora, Rektorskog kolegijuma, Upravnog i Nadzornog odbora

Smenjuje se rektor, Rektorski kolegijum, Upravni i Nadzorni odbor Univerziteta u Beogradu, koji nisu tokom svog mandata zastupali interese Univerziteta na cijem su se celu nalazili, tako sto su:
1. dozvolili da preko 200 nastavnika i saradnika bude bezobzirno oterano sa Univerziteta u Beogradu. Nisu reagovali na bezobzirno izbacivanje profesora iz kabineta i seminara, na pojedinim fakultetima uz primenu brutalne sile;
2. precutno su prihvatili organizovano batinanje, proganjanje i zatvaranje studenata naseg Univerziteta. Ni u jednom trenutku nisu uzeli u zastitu studente koji su se borili za autonomiju univerziteta i kvalitetnu nastavu;
3. nisu reagovali na zatvaranje vrata na pojedinim fakultetima uz angazovanje naoruzanih grupa koje su sprecavale ulazak nastavnicima i studentima u zgradu. Arogancijom i ignorisanjem takvih postupaka ponizavali su nastavnike, saradnike i studente Univerziteta;
4. nisu reagovali na neodrzavanje nastave na pojedinim fakultetima ceo semestar zbog uzurpatorskih odluka dekana i uprava fakulteta;
5. tolerisali su srozavanje kvaliteta nastave angazovanjem nekompetentnih nastavnika;
6. nisu vodili racuna ni o materijalnom polozaju Univerziteta, ne samo u pogledu licnih zarada nego i ostalih neophodnih materijalnih uslova za kvalitetno odrzavanje nastave i bavljenje naukom (laboratorije, biblioteke itd.);
7. dozvolili su politicko-partijsku kontrolu Univerziteta osnivanjem aktiva i komiteta JUL-a i SPS-a, sto je po svim zakonima o univerzitetu, pa i prema poslednjem, bilo izricito zabranjeno;
8. dozvolili su krsenje medjunarodnih akademskih povelja ciji je potpisnik nasa drzava i Univerzitet u Beogradu;
9. prihvatili su svoja imenovanja od strane Vlade Republike Srbije bez podrske i provere i nasuprot volji univerzitetske zajednice;
10. prihvatili su novi zakon o univerzitetu Vlade Republike Srbije koji je nasilno prekinuo rad legalno izabranog Saveta Univerziteta od strane univerzitetske zajednice.

Clanovi Saveta Univerziteta u Beogradu

Vec narednog dana sazvana je i odrzana prosirena sednica Saveta univerziteta, koji je kao poslednji simbol autonomije ukinut Zakonom iz 1998. godine, na kojoj je odluceno:

Zakljucci sa sednice prosirenog sastava Saveta Univerziteta u Beogradu, odrzane 10. oktobra 2000. godine

Posle visegodisnjih pritisaka vladajucih politickih centara moci na Univerzitet, kulminacija je dostignuta pre nesto vise od dve godine donosenjem takozvanog novog Zakona o univerzitetu. Ovaj zakon pisan je od nepoznatih autora, krisom od univerzitetske javnosti, podeljen je poslanicima pred samu sednicu Skupstine Srbije i usvojen formalnim preglasavanjem. Njime je uspostavljena do sada nevidjena politicka kontrola nad Univerzitetom i pogazene su sve tradicionalne i moralne vrednosti. Ovaj zakon pogazio je i sve medjunarodno zagarantovane akademske slobode i autonomiju i nametnuo partijske uprave fakultetima i Univerzitetu sto je u suprotnosti sa svim medjunarodnim konvencijama koje je nasa drzava potpisala i prihvatila a koje su morale biti postovane. To je na skoro svim fakultetima stvorilo politicko-partijski motivisane klanove poslusnih i skoro po pravilu nesposobnih kojima se potiskuju posteni i sposobni. Usledili su otkazi, "bezanje u penziju", batinanje studenata i sto je najtragicnije odlazak sa fakulteta najcesce mladjih kadrova, od kojih najveci broj odlazi u inostranstvo.
Cast i dostojanstvo obespravljenih univerzitetskih nastavnika pogazeni su kao nikada do sada.
Jedan od glavnih i najtezih zadataka u predstojecem periodu svakako mora da bude vracanje na Univerzitet svih tradicionalnih moralnih vrednosti i dostojanstva.
Na uzurpatorski nacin, bez legitimiteta, uz sumnjiv legalitet, koji je pribavljen Zakonom o univerzitetu, ukinut je legalno izabran Savet Univerziteta. Akademskom, masovnom i snaznom neposlusnoscu univerzitetska zajednica ponovo je potvrdila legitimitet izabranom Savetu Univerziteta od strane fakulteta i omogucila da se povrati deo legaliteta. Novoformirana nastavno-naucna veca fakulteta, proizasla iz situacije odbrane izbornih rezultata, legitimisala su i legalizovala rad Saveta Univerziteta.
Savet je doneo sledecu odluku:
1. smenjuje se rektor, Rektorski kolegijum, Upravni i Nadzorni odbor Univerziteta u Beogradu;
2. postavlja se privremena uprava Univerziteta u Beogradu, koju cine predstavnici Univerziteta koji su na poslednjem demokratskom izjasnjavanju Univerziteta dobili najvecu podrsku: prof. dr Marija Bogdanovic, prof. dr Nenad Grujic i prof. dr Ivan Juranic;
3. formiraju se privremene uprave fakulteta i instituta na sednicama njihovih nastavno-naucnih, odnosno naucnih veca (u punom sastavu);
4. konstituise se nastavno-naucno vece Univerziteta od predstavnika naucno-nastavnih veca fakulteta;
5. privremeno ce se na Univerzitet, fakultete i institute primenjivati odredbe Zakona o univerzitetu koji je vazio do 5. juna 1998. godine;
6. osniva se Odbor ovog saveta za rad na novom zakonu o univerzitetu koji ce biti dat na javnu raspravu;
7. sazvace se Skupstina Univerziteta na kojoj ce biti podneti izvestaji o radu Saveta, privremene uprave Univerziteta i privremenog nastavno-naucnog veca Univerziteta;
8. obavezuju se privremene uprave fakulteta da organizuju redovnu nastavu.
Beograd, 10. oktobar 2000. godine

Predsedavajuci Saveta Univerziteta u Beogradu
prof. dr Rista Trajkovic

Ocekivalo se da ce sve ubrzo dobiti i formu novog pravnog akta verifikovanog u Skupstini republike. Ovaj Savet formirao je i odbor koji bi trebalo za javnu raspravu da spremi novi zakon o univerzitetu.
Pocetkom januara 2001. godine prva verzija novog akta bila je predmet rasprave na Univerzitetu. Nedelju dana posle prve prezentacije nacrta zakona o univerzitetu, kada prouce i analiziraju ponudjeni predlog, clanovi univerzitetskog dela Saveta Beogradskog univerziteta, sastace se jos jednom kako bi dali detaljnije, argumentovane primedbe, te se dogovorili o narednim aktivnostima i njihovoj dinamici.
Pre svih konkretnih primedbi na pojedina resenja predvidjena nacrtom vecina ucesnika u raspravi na Savetu zalozila se za pisanje jednog uvodnog dela, u kojem bi se utvrdila nacela i ciljevi, te obezbedila puna autonomija univerziteta, ne samo u odnosu na centre politicke vec i centre ekonomske moci. Otvoreno je i pitanje lustracije, te mogucnosti da univerzitet u takvom stanju, u kakvom je docekao promenu, "sam sebe procisti". Naravno, neizostavan je bio i razgovor o obnovi akademskih sloboda, kao najvaznije pitanje odgovornosti i uloge univerziteta za uspostavljanje Milosevicevog rezima.3 Na ovom sastanku i vrsilac duznosti dekana Fakulteta politickih nauka profesor Vukasin Pavlovic takodje istice da se saniranje univerziteta samo delimicno moze obaviti kroz usvajanje novog zakona. Po njemu, potrebno je da univerzitet razgovara "sam sa sobom" i da kaze "koliko je u poslednjih deset godina doprineo devastaciji drustva".
Profesor Ljubisa Rajic, inace imenovan za clana univerzitetske Komisije za izradu nacrta zakona, smatrao je da treba uraditi uvodni tekst, te predlozio da se ne zuri sa usvajanjem zakona, kao i da se odmah aktivira od prethodne vlasti ukinut Centar za razvoj univerziteta i konstituise nacrtom predvidjen Centar za akreditaciju. Po njemu, javna rasprava bi morala biti ozbiljna, a pored profesora morali bi biti ukljuceni i studenti. Posebno je naglasio da se novim zakonom mora predvideti redovna evaluacija nastavnika od strane studenata.
Jos jedan clan Komisije za izradu nacrta zakona, profesor Ivan Ivic, imao je primedbe na ponudjeni nacrt. On smatra da je ponudjenim resenjima "univerzitet bio i suvise nezan prema sebi" te naglasio da ponudjeni tekst ne predvidja "zaostravanje odgovornosti" niti ima "razvojnih mehanizama". Zalozio se za stvaranje pretpostavki za prelazak na modernije oblike rada na univerzitetu.
Profesor Milic Milovanovic, sa Ekonomskog fakulteta, inace jos jedan od clanova Komisije koja je trebalo da radi na nacrtu zakona, naglasio je da treba raspravljati i o finansijskoj autonomiji univerziteta. Profesor Milovanovic se osvrnuo i na ponasanje prelazne vlade i rad ministarstva koje ni za tri meseca nije uspelo da nadje resenja za prevazilazenje problema koji su nastali imenovanjima privremenih uprava na visokoskolskim ustanovama. "Ti problemi se moraju resiti i ako Vlada i Ministarstvo ne rade dobro moramo ih kritikovati", zakljucio je profesor Milovanovic.
Na poslednjem sastanku prosirenog sastava Saveta Univerziteta, kojem su prisustvovali i vrsioci duznosti rektora, prodekana i dekana, te vrsioci duznosti direktora instituta, dogovoren je nastavak rada kada se saberu i obrade sve primedbe koje bi u medjuvremenu trebalo da stignu sa fakulteta i iz instituta. Clanovi Saveta zeleli su da se ozbiljno ukljuce u rad na novom zakonskom dokumentu. Odrzali su niz sastanaka, razgovarali o svim najvaznijim pitanjima i zakljucili da ce o svom radu ostaviti pisani dokument. "Mi kao clanovi Saveta moramo iza sebe ostaviti pisani materijal o tome, kao i o sukrivici univerziteta za ono sto nam se dogodilo u prethodnom periodu. Od 1990. do danas ogroman broj ljudi sa univerziteta, kao uostalom i iz Srpske akademije nauka i umetnosti i Srpske pravoslavne crkve, ucestvovao je u uspostavljanju i trajanju prethodnog rezima" - rekao je tim povodom Darko Ivanovic, profesor Farmaceutskog fakulteta BU i clan Saveta.
Na istim pozicijama i slicnih ambicija da se univerzitet konacno oslobodi od uticaja vlasti, pa makar ona bila i demokratska, bili su i predstavnici Udruzenja naucnika i istrazivaca, te nekadasnji clanovi Saveta i clanovi Alternativne akademske obrazovne mreze, zapravo centri borbe za slobodan univerzitet u prethodnom periodu. Utemeljenje novih odnosa trazeno je nekoliko meseci, odrzavane su rasprave i nudjena resenja.
Savet Univerziteta je, nakon ponovnog okupljanja 10. oktobra 2000. godine, usvojio i jedan dokument, "Stavovi Saveta Univerziteta u Beogradu o nacrtu zakona o univerzitetima", ponudjen pre svega akademskoj javnosti na uvid i raspravu.
"Na vise sednica, Savet Univerziteta u Beogradu je dosao do stava da sadasnji Zakon o univerzitetu zbog pogubnih posledica treba staviti van snage; da nacrtu clanova zakona treba da prethodi jezgrovit i jasan tekst o ciljevima koji se zele postici ovim zakonom i nacela na kojima Nacrt pociva; da zakonodavac treba da ima jasan stav o doprinosu ovog zakona resenju krize ne samo univerziteta vec i citavog drustva, kao i viziju razvoja nauke, kulture i drustva" - uvodni je stav ovog teksta.
U nastavku, Savet izrazava sumnju u rezultat koji bi se postigao usvajanjem sada ponudjenog nacrta i navodi dve mogucnosti koje se otvaraju posto se sadasnji, jos uvek Zakon iz 1998. godine, stavi van snage. Po clanovima Saveta, prva mogucnost je da se "osnazi, uz izvesne izmene, neki od ranijih zakona", a druga je, "da se nastavi javna rasprava o sadasnjem Nacrtu, sa jasnim ciljem i na osnovu definisanih nacela".
Clanovi ovog tela tada su predlozili da se raspravlja o cetiri glavne teme: odnos drzave i univerziteta, finansiranje visokog skolstva, vrednovanje kvaliteta rada na univerzitetu i odnos nauke i obrazovanja.
U okviru teme odnos drzave i univerziteta Savet je saglasan da je pitanje autonomije jedno od najvaznijih, ali naglasava da ponudjeni nacrt "ne definise na odgovarajuci nacin odgovornost univerziteta prema drustvu" i kao okvir za buduce odnose nudi principe jezgrovitosti, esencijalizma, konkurencije, transparentnosti vlasnistva, cistih racuna, mesovitog upravljanja, jednakih uslova rada i zastite legaliteta. Ponudjeni nacrt, stav je Saveta BU, ne samo da nije zasnovan na ovim principima, nego ne nudi ni neke druge.
U oblasti finansiranja visokog skolstva clanovi Saveta su se zalozili za transparentnost, stalnost, pouzdanost i efikasnost sto je, kako su uocili, jos jedan nedostatak ponudjenog akta koji tu oblast tretira u poglavlju 9 Nacrta.
Garantovanje i unapredjenje kvaliteta i standarda, obezbedjivanje zastite korisnika od neadekvatnih ili spornih institucija, ustanovljavanje tela koja su zaduzena za procenu kvaliteta i institucionalnu akreditaciju, te identifikovanje kriterijuma, indikatora, performansi i standarda procene, promovisanje uporednosti i obezbedjivanje medjunarodne kredibilnosti visokoskolskih ustanova, razvijanje procedura za samovrednovanje institucija, kao i obezbedjivanje pravila koja su sustinska i bitna za sticanje prava formiranja novih institucija i identifikovanje politike i upravnih posledica procesa procene kvaliteta i akreditacije, jesu zadaci koje Savet BU vidi pred jednim telom koje bi se konstituisalo sa zadatkom da vrsi akreditacije i procene kvaliteta u okviru visokog skolstva. Stav Saveta je da u ponudjenom nacrtu ni ova oblast nije resena na odgovarajuci nacin jer, kako zakljucuju, takva komisija ne sme da bude zavisna ni od univerziteta ni od ministarstva, mora biti kompetentna, a ponudjeno resenje ne obezbedjuje zastitu od moguceg konflikta interesa, a predvidjenim kompetencijama Republicki savet za akreditaciju "lako moze postati instrument zloupotrebe i politickih uticaja, cime bi se diskreditovala ideja o podizanju kvaliteta rada na univerzitetu".
Na kraju, Savet je zakljucio da ponudjeni nacrt ni odnos nauke i obrazovanja ne definise na precizan nacin, a da bi se, kako kazu, preduzeli neophodni reformski zahvati. Naucna kompetentnost je najvazniji kriterijum za izbor univerzitetskih naucnika i saradnika, a kako izmedju nauke i univerzitetskog obrazovanja postoji povratna sprega, drugi princip je da je kvalitet visokoskolskog obrazovanja znacajan i za razvoj nauke.
Jedan od zahteva Saveta je i da se van snage stave odredbe sadasnjeg Zakona kojima su ukinuti univerzitetski instituti, te da se u donosenju i primeni novog akta koriste iskustva Alternativne akademske obrazovne mreze. Zakljucujuci svoj dokument, Savet BU tvrdi da zakoni koji regulisu visoko obrazovanje i naucna istrazivanja "kao dve medjusobno uslovljene delatnosti" moraju biti pazljivo usaglaseni kako bi predstavljali zakonski okvir za dalje unapredjenje njihovih odnosa.
Vodeci razgovore o ponudjenom nacrtu zakona o univerzitetima u Srbiji clanovi univerzitetskog dela Saveta BU odrzali su 31. januara jos jedan sastanak na kojem su saglasno prethodnom dogovoru raspravljali o problemima odnosa nauke, naucnih instituta i univerzitetskog obrazovanja. Vecina ucesnika zalozila se za povratak nekadasnjih "univerzitetskih" naucnih instituta u okrilje univerziteta, odakle ih je grubo udaljio Zakon iz 1998. godine. U ovoj oblasti, clanovi Saveta su kao posebno dobro iskustvo ocenili rad Alternativne akademske obrazovne mreze, a u raspravi koja je usledila otvorila su se i druga pitanja, poput onih o buducnosti ovdasnjih naucno-istrazivackih instituta u promenjenim drustvenim uslovima.
Pocetkom februara 2001, nakon prvih razgovora o nacrtu zakona, Savet je zakljucio da se obrati predsedniku Vlade Republike Srbije Zoranu Djindjicu: "Smatramo da Savet treba da bude partner Vladi Republike Srbije u donosenju novog zakona. Uvereni smo da tako nesto ocekuje univerzitetska, a i sira javnost. Zbog svega toga, molimo Vas da primite jednu nasu delegaciju, radi razgovora o tom vaznom javnom poslu" - pise u zakljucku pisma koje je potpisao predsedavajuci Saveta BU profesor Rista Trajkovic, a koje je premijeru upuceno 5. februara te, 2001, godine.
Predsednik Vlade nije primio delegaciju Saveta. Na upuceno pismo nije ni odgovoreno.
Nosioci nove vlasti, olicene u DOS-u, nisu pokazali spremnost za gradjenje partnerskih odnosa.
Javnost je pod pritiskom svakodnevnih problema polako iz vida gubila univerzitet. Rasprave o buducnosti visokog skolstva u Srbiji ponovo su marginalizovane, a osnovna pitanja ostaju i dalje otvorena. Univerzitet je, kao i druge institucije drustva, propustio jos jednu sansu da kroz javnu i otvorenu raspravu utvrdi sopstvenu odgovornost za ono sto se dogodilo, kako njemu samom tako i drustvu. Sve je odlozeno do nekih novih vremena.
Savet Univerziteta pocetkom 2001. je zakljucio: "Kulturne i politicke promene samo su dve strane istog procesa korenitih promena. A za takvim promenama postoji potreba na samom Univerzitetu, kao i u citavom drustvu. Da ih nema ne bi bilo ni 24. septembra, ni 5. oktobra, niti 23. decembra (2000. - p. a). A zapoceto se ne moze dovrsiti bez partnerstva svih aktera promena".4
Skupstina Srbije usvojila je novi Zakon o univerzitetu godinu i po dana kasnije, kao tranzicioni akt koji treba, kako je i prilikom njegovog izglasavanja u Parlamentu rekao ministar Gaso Knezevic, da "spere gorki ukus koji je ostao nakon Zakona iz 1998. godine", te da ukloni njegove najgore posledice. Baza novog zakona, kako je ministar naglasio, pronadjena je u republickom aktu o visokom obrazovanju iz 1992. godine, sa "poboljsanjima u pet oblasti". U novom zakonu reaktiviran je Republicki savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja (koji je bio predvidjen i u originalnom resenju iz 1992, ali nikada nije zapoceo rad), redefinisani su organi upravljanja cime su zaposleni na univerzitetima i studenti dobili "kontrolni paket". Ozakonjeno je konstituisanje Studentskog parlamenta, otvorena mogucnost skracivanja studija i bodovnog ocenjivanja, te povecan obim poslova na fakultetima, koji se uredjuju pojedinacnim statutima ovih institucija. U upravljackim telima visokih skola vecinu su dobili nastavnici i studenti. "Vase je upravljanje - vasa je i autonomija!" - pobedonosno je svoje izlaganje zakljucio ministar u ime predlagaca.

Savet univerziteta - legitimacija za partnerstvo

Svoj legitimitet Savet Univerziteta crpio je iz aktivnosti koje imao u periodu od svog ponovnog osnivanja po Zakonu iz 1992. godine, a sastav u kojem se okupio nakon 5. oktobra 2000. godine bio je onaj koji je cinio univerzitetski deo ovog upravljackog tela, koje je izabrano 19. marta 1997. godine. Ovaj, tada izabrani sastav Saveta nije docekao kraj svog dvogodisnjeg mandata, jer je Vlada Srbije usvajanjem Zakona o univerzitetu iz 1998. godine ukinula postojanje ovog tela.
Savet univerziteta, prema tada vazecem zakonu, cinilo je po 36 predstavnika koje su delegirali fakulteti i naucni instituti, sa jedne, i isto toliko clanova koje je delegirala Vlada Republike, s druge strane.
Izbor ovog, drugog dela Saveta, u sustini, svodio se na izbor vladajucoj politickoj opciji lojalnih pojedinaca koji su imali malo ili cak nimalo veze sa univerzitetom i visokim skolstvom uopste. Oni su, prema tome kako su delovali u ovom telu, iz sednice u sednicu, potvrdjivali da su tu imenovani da kontrolisu Univerzitet i odluke koje se u ovoj akademskoj ustanovi donose. U poslednjem Savetu BU delegati drzave su: profesor Milos Aleksic, s Farmaceutskog fakulteta, jedan od ideologa JUL-a; Hadzi Dragan Antic, generalni direktor novinskog preduzeca "Politika"; Momcilo Babic, direktor KBC "Bezanijska kosa" i predsednik Univerzitetskog komiteta SPS; tu su jos i Slobodan Banjic, generalni direktor Elektroprivrede Srbije; dr Milorad Banjanin, vanredni profesor Uciteljskog fakulteta u Beogradu i predsednik Univerzitetskog komiteta JUL-a; zatim direktor Klinike za kardio-vaskularne bolesti "Dedinje" dr Milovan Bojic; Dragan Vasiljevic, generalni direktor "Estetika interprojekta"; Mirjana Dragas, pomocnik saveznog ministra za rad i zdravstvo; Zoran Dragicevic, direktor sektora "Ada kontakt"; Dusan Djordjevic, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda; dr Zivorad Djordjevic, direktor NIP "Borba"; dr Zivorad Djordjevic, profesor beogradskog Medicinskog fakulteta, kao i jos jedan profesor sa ovog fakulteta, dr Miroslav Djordjevic; tu su jos i dr Milovan Zivkovic, direktor Saveznog zavoda za statistiku; Milovan Zunic, narodni poslanik Skupstine Republike Srbije; Jovan Zebic, potpredsednik Savezne Vlade; dr Branislav Ivkovic, ministar za nauku i tehnologiju u Vladi Republike Srbije i istaknuti rukovodilac SPS-a; Aleksa Jokic, generalni direktor PTT "Srbija"; dr Oskar Kovac, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i istaknuti clan SPS-a; pa dr Svetolik Konstantinovic, ministar u Vladi Republike Srbije; dr Milivoje Lazic, redovni profesor na Uciteljskom fakultetu u Beogradu i clan najviseg rukovodstva SPS-a; Aneta Martinovic, student postdiplomskih studija na Pravnom fakultetu u Beogradu; i glavni dispecer EPS-Beograd Aca Markovic; dr Djordje Pavlovic, pomocnik ministra finansija; dr Ilija Plecas, visi naucni saradnik u Institutu "Vinca"; dr Nada Popovic-Perisic, ministar za kulturu u Vladi Republike Srbije, kao i generalni direktor "Beogradske banke" Zlatan Perucic, te generalni direktor JAT-a Zika Petrovic; dr Nikola Ristic, profesor Poljoprivrednog fakulteta i dr Miodrag Simic, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. Vlada je delegirala i predstavnika Ministarstva prosvete, pomocnika ministra dr Milivoja Simonovica, profesora Masinskog fakulteta, kao i dr Vlajka Stojiljkovica, tada predsednika Privredne komore Srbije, a kasnije ministra policije, i dr Jovana Strikovica, direktora bolnice "Sveti Sava" i istaknutog clana SPS-a, pa penzionisanog profesora Bioloskog fakulteta dr Budislava Tatica i dr Nikolu Mitrovica, opet sa Medicinskog fakulteta u Beogradu i istovremeno direktora Instituta za radiologiju i onkologiju. Sa Tehnolosko-metalurskog fakulteta delegiran je dr Petar Skundric, takodje funkcioner SPS-a, i Goran Trivan, izvrsni direktor "Srbijasuma" i, opet, clan najvisih organa rukovodjenja u SPS-u, kao i jos jednog clana iste stranke i direktora preduzeca "Grmec", Rajka Uncanina.
Fakulteti i instituti delegirali su svojih 36 predstavnika. Clanovi ovog, univerzitetskog dela Saveta koji ce se, u nesto izmenjenom sastavu, okupiti nakon promene rezima i postaviti novo rukovodstvo univerziteta bili su profesori: Nenad Grujic, Nikola Tucic, Tatjana Bozic, Dusan Gavrilovic, Zarko Trebjesanin, Bozidar Batinic, Milic Milovanovic, Nenad Simic, Zoran Lucic, Zarko Spasic, Milos Jovanovic, Miodrag Jakovljevic, Obrad Stanojevic, Slaven Deusic, Vera Mijuskovic, Mirjana Krstic, Milan Janic, Rista Trajkovic, Bosko Vlahovic, Milorad Jeremic, Dragana Kandic Dulic, Branislav Lazarevic, Dobrosav Mitrovic, Dragoslav Arnautovic, Darko Ivanovic, Milan Kurepa, Nenad Havelka, Ranko Bugarski, Ivan Juranic, Simeon Oka, Gordana Matic, Milutin Blagojevic, Milan Dabovic, Slobodanka Stankovic, Velimir Tomanovic, Nebojsa Popov i Ljiljana Milic.
Vec prilikom konstituisanja Saveta i glasanja o predsedniku doslo je do ostre polarizacije dve strane, jedne - Vladine - i druge - univerzitetske. Spor je otvoren kod izbora predsednika. Univerzitet je predlozio svog, a vlast svog kandidata. I vec kod prvog glasanja pokazalo se da vladajuca elita ne samo da organizovano glasa na svojoj strani, vec da ima i svoje "simpatizere" u redovima univerzitetskih predstavnika. U konkurenciji dva kandidata jedan je bio akademik, svetski priznati naucnik i predstavnik Univerziteta, profesor Milan Kurepa, a drugi partijski funkcioner dr Momcilo Babic. Vec posle tog glasanja univerzitetski deo bio je zgrozen, a profesor Matematickog fakulteta Zoran Lucic je, tek izabranog predsednika Saveta, Babica, pozvao da odmah podnese ostavku kako bi spasao ugled i cast Univerziteta.
Tada se pokazalo da je vlast namerila da kroz demokratsku instituciju Saveta zeli da ostvari potpunu kontrolu i zapravo ukine autonomiju univerziteta. Sukob je bio neminovan i trajao je, produbljujuci se iz sednice u sednicu, sve do kraja, odnosno do izmene zakona o univerzitetu, kojim je i ukinuto postojanja Saveta.
Desavalo se nesto sto se moglo nazvati mrcvarenjem univerziteta. Materijalni polozaj visokog obrazovanja, koji je i inace bio los, postajao je sve losiji, a rasprave o tome vladajuce strukture su stalno minirale i beskrajno odlagale. Kvalitet i nivo nastave stalno su opadli, a studentima se izlazilo u susret davanjem stalnih olaksica za upis u narednu skolsku godinu.
Vlast je univerzitet pokusala da koristi kao mesto sopstvene promocije. Osnovana je Fondacija za resavanje stambenih potreba mladih naucnih kadrova, na celu sa Mirom Markovic. Otpor univerzitetskog dela Saveta bio je veliki. Rasprave o radu i neradu Fondacije i o ostavci Mire Markovic trajale su dugo, a sednice Saveta prekidane i odlagane. Naravno, predstavnici vlasti su i to pokusavali da predstave kao krivicu ljudi sa univerziteta, optuzujuci ih da se umesto naucnim i prosvetnim problemima bave politikom. Nepoverenje je raslo, ali su predstavnici univerziteta stalno dokazivali da su za kompromis i za argumentovanu raspravu. Vlast nije zelela javnu raspravu, jer je mislila da nametanim preglasavanjem moze postici sve svoje ciljeve.
Izlaganja i argumenti koje su clanovi univerzitetskog dela Saveta iznosili javnosti postajali su sve opasniji po rezim. Na primer, profesor Ekonomskog fakulteta govori o tome da iako je zemlja u krizi raspodela drzavnog budzeta nije pravedna; to je potkrepio cinjenicama koje pokazuju da dok neke kategorije stanovnika grcaju u siromastvu neke, privilegovane, enormno se bogate i to uz blagoslov vlasti: "Ja sam i prosli put hteo da reagujem na pausalne ocene 'drugovi imajte razumevanja situacija je teska. Privreda je u kolapsu, drzava nema para'. Takav pristup mislim uopste ne dolikuje univerzitetskoj sredini" - rekao je Milic Milovanovic na sednici Saveta BU, na kojoj je na dnevnom redu bio materijalni polozaj univerziteta, i naglasio da nasa zemlja ozbiljno zaostaje u izdvajanjima za obrazovanje. Dok se, kako je rekao, u evropskim zemljama izdvaja oko 6% nacionalnog dohotka za ove namene, kod nas je taj procenat znatno manji i, naravno, nedovoljan za normalan rad i razvoj ove delatnosti: "Cesto se istice kao nekakav argument da zbog krize drzava nije u stanju da prikupi vise sredstava. Taj argument apsolutno ne stoji... U prvom kvartalu ove godine budzet je inkasirao 5,3 milijarde dinara, a ukupni budzet koji je predvidjen za ovu godinu iznosi manje od 15 milijardi dinara. Prema tome, vec u prvom kvartalu vi ste inkasirali trecinu sredstava predvidjenih za celu godinu". Dalje je govorio o tome da se vlast svesno odrekla nekih prihoda, da postoji dugacak spisak preduzeca koja ne placaju poreze i doprinose, da bi "na vestacki nacin pokazali kako oni uspesno posluju", kao i da su oslobodjeni po partijskom kriterijumu, kao sto se vlast svesno odrekla i poreza na prodaju kafe i cigareta na ulici. "Ukoliko biste naplacivali samo 1 marku po paklici cigareta vi biste obezbedili sredstva koja su veca od budzeta Ministarstva prosvete" - rekao je tim povodom, a kada je jos i upitao zasto se ne demantuju kao netacne, ukoliko su netacne, informacije objavljene u uglednom londonskom listu Ekonomist o tome da je predsednik Slobodan Milosevic kupio kucu i jahtu u Grckoj, koje po svojoj vrednosti daleko nadmasuju njegove prihode koje ima kao predsednik, predstavnici vlasti su krenuli u napade pune diskvalifikacija, a pomocnik ministra finansija pozvao je profesora Ekonomskog fakulteta da ga poseti "kad god hoce, u Vladi, da mu objasni koliko nije upucen u stvari o kojima govori".
Bilo je u ovom periodu vise pokusaja da se govori o losem materijalnom polozaju visokog obrazovanja, ali je najgore ponizenje Univerzitetu priredjeno onda kada je tadasnji premijer u Vladi Srbije, Mirko Marjanovic, primio samo predstavnike vladinog dela Saveta, da sa njima razmotri materijalnu situaciju u visokoskolskim i naucnim oblastima. Bio je to zapravo samo jos jedan od predizbornih susreta za slikanje, sto su predstavnici univerzitetskog dela javno i rekli, opet na sednici Saveta.
Veliki problem nastao je i kada se na brzinu trebalo izjasniti o radu Fondacije za resavanje stambenih potreba mladih naucnih kadrova. Da bi se vlast pokazala kao brizna za mlade naucne radnike, koji su po tradiciji najugrozenija kategorija u ovoj oblasti, jer imaju najmanje plate i najvise obaveza, a kako se sve vise pricalo o odlasku najtalentovanijih iz zemlje, formirana je ova Fondacija. Univerzitetski deo Saveta trazio je da se o radu Fondacije podnese detaljan izvestaj, a narocito se insistiralo na finansijskom izvestaju koji je nedostajao materijalu koji je na brzinu, uoci zakazane rasprave, dostavljen za izjasnjavanje.
"Stanovi se grade za godinu ili tri godine... Mi hocemo napisane materijale, ovo nije pricaonica... Ovo mora da bude Savet koji ima svoje materijale" - rekao je tada profesor Milan Kurepa u ime univerzitetskog dela Saveta. I drugi clanovi Saveta diskutovali su u istom tonu. Samo je vladin deo govorio o plemenitoj ideji i o tome da treba sto pre krenuti u realizaciju, mada, otkrila je to njihova diskusija, ni svi osnivaci Fondacije nisu bili uplatili obecana sredstva, ni lokacija nije bila do kraja pravno obradjena, kao ni projektno-tehnicka dokumentacija... A i profesorka Mirjana Markovic, predsednica JUL-a i supruga predsednika drzave Slobodana Milosevica, dala je ostavku na mesto u Upravnom odboru, a da o tome Savet nije ni obavesten, a kamoli da je o razlozima za ostavku raspravljao. Samo je Branislav Ivkovic, tada tek postavljen za Ministra za nauku i tehnologiju, uveravao i clanove Saveta i javnost da se radi o "pravom poduhvatu". Na toj, tada odredjenoj lokaciji 32 na Novom Beogradu, nekada namenjenoj novoj zgradi Elektrotehnickog fakulteta, od koje je 1/7 vec bila data Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a ostatak je trebalo da pripadne mladim naucnicima, jos uvek nema stanova. A "Beobanka", ciji je tadasnji direktor Zlatan Perucic sedeo u Savetu i cuvao novac Fondacije, u medjuvremenu je otisla u stecaj.
Univerzitetski deo Saveta insistirao je na postovanju zakona i procedure, kao garancije demokratskih odnosa. Vladini predstavnici su disciplinovano glasali, a univerzitetski predstavnici su tek potkraj svog mandata zajednicki pripremali istupanja na sednici.
Sporovi su se stalno obnavljali i kod svakog izbora na univerzitetu. Predstavnici univerziteta insistirali su i da se utvrde cinjenice i spreci samovolja nekih rukovodilaca na fakultetima. Kao najgori primer takvog ponasanja nametnuo se slucaj otpustanja profesora Slobodana Petkovica na Sumarskom fakultetu. Savet do kraja svog postojanja nije vodio raspravu o ovom slucaju, mada je sva nezavisna stampa o tome pisala.
Sudbinu Saveta najavio je na poslednjoj - zapocetoj, ali nikada zavrsenoj - sednici 26. marta 1998. godine direktor Studentskog centra i clan rukovodstva JUL-a Milan Kuljaca: "Nacin na koji sada radi Savet ne ide u korist resavanja problema na univerzitetu. On traje predugo, prepun replika, nije efikasan, i to bi buduci zakonodavci trebalo da imaju u vidu. Mislim da bi Savet trebalo da bude mnogo manji po obimu ili da ima neko operativno telo koje ce da radi na izvrsavanju opstednevne politike, onome sto je najvaznije za zivot i rad jednoga tela, kolektiva, ogromnog i vaznog za mlade i ovu zemlju... Ja ovde vidim da je Savet samo pozornica za postavljanje pitanja koja su mozda u domenu razmisljanja jedne Skupstine ili politickih partija, ali svakako ne na ovom mestu".
I argumenti, poput onog kojeg je profesor Zarko Spasic tada izneo: "Autonomiju univerziteta nije niko ovde izmislio. Ona je poznata u mnogim deklaracijama koje je i BU potpisao", te da je ovdasnji rektor potpisao u Bolonji 1988. godine Magna kartu i da je taj dokument mnogo ostriji prema ovoj nasoj stvarnosti nego sto je nase otvoreno pismo javnosti, nisu vredeli. Savet je ukinut, jer je insistiranjem na utvrdjivanju jasnih odnosa drzave i univerziteta, trazenjem jasnih odredjenja o finansiranju obrazovanja i nauke, te vrednovanju kvaliteta rada na univerzitetu, kao i insistiranjem na boljem kvalitetu studiranja i stvaranju uslova za ukljucenje u svetske tokove, samo otkrivao svu nesposobnost vlastodrzaca. Nemocna da ih ucutka, tadasnja vlast se odlucila za novi zakon.

Dugotrajno posrtanje

Univerzitet, uprkos rasirenom verovanju, nikada zapravo i nije bio veliki i znacajan centar otpora. Ono sto je cinilo znacajan deo mita o slobodarskim tradicijama univerziteta skriveno je u brojnim studentskim pobunama. Medjutim, o stvarnim dometima tih pobuna i njihovim ucesnicima jos uvek se malo zna. Ideja o slobodarskom univerzitetu jos je vise gradjena u periodu nakon Drugog svetskog rata kada je pobedila ideologija Komunisticke partije, koja je izmedju dva rata pre svega medju studentima BU imala jako uporiste. Sve one pobune koje su bile izvan tog diskursa ostale su neistrazene, a kakve su se ideje u njima promovisale ostaje manje-vise nepoznato do danas. Nesto vise se pisalo i govorilo o protestima koji su organizovani tokom komunisticke vladavine. Zapravo tek sa jacanjem Milosevicevog rezima i sa prvim studentskim pobunama ovdasnja javnost je saznala za pobune studenata i njihove posledice u vreme vladavine Josipa Broza Tita, prvo o onima iz 1968. godine, a nesto kasnije i o demonstracijama iz 1954. Tek kada je pocela da se rusi citava drzava pocelo se otvoreno govoriti o nekim idejama koje su ranije postojale, o njihovim akterima i pojedinacnim sudbinama. U pocetku bio je to, pokazalo se kasnije, manevar dolazece, Miloseviceve vlasti, koja je i promovisana upravo na univerzitetu.5 Treba se podsetiti da se tokom citave vladavine Milosevicevog rezima govorilo o tome da je on promovisan u Univerzitetskom komitetu SK, zahvaljujuci znacajnoj ulozi koju je u tom telu zauzimala njegova supruga Mirjana Markovic, kao profesor Beogradskog univerziteta. Upravo ova grupa istomisljenika povela je studente i profesore, 28. februara 1989, godine pred Skupstinu Jugoslavije, sa idejom da se zemlja preuredi po "njihovom modelu", a deceniju kasnije, kao kaznu za "otkazanu poslusnost", u Skupstini Srbije usvojila najrestriktivniji zakon o visokom obrazovanju u istoriji zemlje.
Dimitrije Matic, profesor Pravnog fakulteta, prvi je, iz ideoloskih razloga, udaljen profesor sa Beogradskog univerziteta. Bilo je to 1851. godine, a zbog profesorove tvrdnje da pravnici moraju prvo biti posteni, pa tek onda vesti strucnjaci, a odnosilo se na presudu u jednom politickom sporu. Srbija nikada nije bila zemlja razvijene demokratije, a to se moze pratiti upravo na ovakvim sukobima i izopstavanjima neistomisljenika iz intelektualnih krugova. Ipak, malo je objavljenih podataka o tome, a tema kao da je tek otvorena u vreme implementacije Zakona o univerzitetu iz 1998. godine. Jedan od najpoznatijih slucajeva svakako je iskljucivanje iz nastave osam nastavnika Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje je usledilo nakon studentskih demonstracija 1968. godine, ali je ovaj "slucaj", presedan i po tome sto ga je pratio znacajan otpor na samom fakultetu, ali i u intelektualnoj javnosti citave zemlje, i sveta, kao i po tome sto je proces trajao skoro osam godina, bio neka vrsta Pirove pobede.6
Istoricari su konstatovali slabo poznavanje istorije univerziteta i potrebu njenog ozbiljnijeg proucavanja.7 Period za koji postoje delimicno obradjeni podaci jeste "ciscenje" univerziteta nakon dolaska komunista na vlast 1945. godine.
"Od februara meseca 1946. godine partijska organizacija Beogradskog univerziteta preko Narodne studentske omladine vodi akciju ciscenja Univerziteta od neprijateljskih elemenata. Bio je to u stvari nastavak delatnosti koju je Komisija za obnovu Univerziteta sprovodila odmah po oslobodjenju prema nastavnom osoblju, koje je tokom rata imalo neprijateljski stav prema NOP-u, i ogresilo se o pitanje srpske nacionalne casti. Sad se radilo o izbacivanju sa fakulteta svih onih studenata za koje je dokazano da su imali neprijateljsko drzanje ili su proglaseni kao neprijatelji. Samo u jednom mahu takvih je bilo 119. Istina, mnogi izbaceni su kasnijim odlukama vraceni na fakultete."8
Komisija je pozvala celokupno nastavno osoblje Univerziteta da se odmah javi na svoje duznosti. Ubrzo je formiran i Sud casti, kako bi se ocuvala tradicija autonomije univerziteta, a sa ciljem da se utvrdi "ispravnost nastavnog i pomocnog nastavnog osoblja u pogledu njihovog rada i drzanja" u toku rata. Po odluci Suda casti, u tom periodu, sa visokoskolskih ustanova iskljuceno je 37 nastavnika i saradnika.9
Opravdanje za udaljavanje ovih nastavnika i saradnika iz visokoskolskih ustanova opravdavano je njihovom saradnjom sa okupatorima. Kasnije diferencijacije ideoloske prirode bile su malobrojnije i po svom drustvenom znacaju manje. Prva velika "cistka" univerziteta desila se nakon studentskih demonstracija 1968. godine. Tada je grupa profesora i saradnika udaljena iz nastave sa Filozofskog fakulteta - zbog "kvarenja omladine" - ali formalno nije dobila otkaz. Spor je resen tek nekoliko godina kasnije, a vlast je pod pritiskom iz medjunarodnih organizacija formirala poseban naucni institut u okviru Beogradskog univerziteta, da bi smestila iz nastave izopstene profesore i saradnike.10 Ono sto je, u ovom slucaju, bilo znacajno za kasnije dogadjaje na Univerzitetu jeste otpor nosiocima vlasti koji su pruzili clanovi Saveta Filozofskog fakulteta u Beogradu. U ovom slucaju vlast je, prvi put, bila primorana svoje namere ekskomunikacije izvoditi u institucijama izvan akademske zajednice. Ni tada javnost, ali ni dobar deo univerzitetske zajednice nisu bili spremni za odbranu autonomije. Velika vecina akademske javnosti je godinama cutala. U nekim drugim slucajevima (a najdrasticniji je bio slucaj profesora Pravnog fakulteta Mihaila Djurica, koji je, zbog kritike nacrta Ustava SFRJ iz 1974. godine, osudjen na kaznu zatvora i iskljucen sa fakulteta) otpora represiji je bilo, ali je vlast ipak uspevala u svom naumu. Bili su to poslednji "veliki" slucajevi otvorenog kaznjavanja drugacijeg misljenja.
Opstajali su manji i teze dokazivi slucajevi. Negativna selekcija ogledala se u izboru kadrova koji ce pognute glave i bez mnogo upitanosti koracati kroz visokoskolske institucije, kao "moralno-politicki" podobni kadrovi. Pokazalo se to onda kada je Miloseviceva vlast osetivsi da joj se blizi kraj, nakon sto je posle gotovo citave decenije neprikosnovene pobede na izborima, pod pritiskom studentskog protesta, koji je pokrenuo opsti gradjanski protest 1996-1997, izgubio vlast u najvecim gradovima Srbije, odlucila da, po hitnom postupku i bez ikakve javne rasprave, u maju 1998. usvoji Zakon o univerzitetu.

Najgori zakon o univerzitetu

Kada je Skupstina Srbije, 26. maja 1998. godine, na predlog profesora srednje Poljoprivredne skole u Svilajncu i funkcionera SPS-a Dobrivoja Budimirovica-Bidze, po hitnom postupku usvojila Zakon o visokom obrazovanju, onima koji su kroz univerzitet i zivot prolazili ne talasajuci, a time zapravo maskirali svoje neznanje i nesposobnost, vrata su se sirom otvorila. Preko noci se pokazalo sta znaci negativna selekcija i kakvi sve likovi imaju uzorne univerzitetske karijere. Na povrsinu i svetlost dana, iz svojih skrovista, kabineta redovnih profesora univerziteta, iskocili su na mesta dekana Radmilo Marojevic, Vlada Teodosic, Oliver Antic... Citav niz licnosti za koje se javnost neupucena u akademski zivot, nakon sto ih je upoznala, pitala kako su oni uopste postali profesori univerziteta. "Zakonom su fakulteti stekli poziciju koju imaju drzavne visokoskolske ustanove u svetu i, kad je rec o nastavi i naucnoj delatnosti, gotovo da nema fakulteta sa vecom autonomijom od nasih. Oni su u svemu samostalni i, moglo bi se reci, pravi univerziteti u malom" - tvrdio je rektor Beogradskog univerziteta profesor Jagos Puric, u vreme najburnijih dogadjaja na univerzitetu, kada su poceli da pljuste otkazi "zasnovani" na tzv. Bidzinom zakonu. Zanimljiviji je podatak koji je novi rektor tada izneo, kao gost na tribini drzavne novinske agencije Tanjug, da je u odnosu na ukupan broj zaposlenih samo oko tri procenta njih izrazilo svoje nezadovoljstvo odbijajuci da potpise ugovor o radu.
Zbog primene ovog zakona visokoskolske ustanove je napustilo ili je iz njih isterano (otkazima i penzionisanjima) nekoliko stotina nastavnika i saradnika. Najvise u istoriji ovdasnjih univerziteta. A ovaj pravni akt, kojim se regulise rad najvisih obrazovnih ustanova, Skupstina je usvojila s obrazlozenjem da zeli depolitizaciju univerziteta. Poslednji predsednik Saveta Beogradskog univerziteta Momcilo Babic, koga je delegirala vladajuca SPS, samo nekoliko meseci pre usvajanja Zakona je rekao da "univerzitet mora saradjivati sa drzavom, a ako se bude stalno postavljao kao opozit drzavi, to vise nece biti opstenacionalni i drzavni univerzitet, vec jedna politicka asocijacija". Da bi se ta zeljena "saradnja" obezbedila novim zakonom su ukinuti saveti univerziteta.
Depolitizacija univerziteta, po shvatanju zakonodavca, pokazalo se vrlo brzo, odnosila se na sve, osim na SPS i JUL. Srpska radikalna stranka, koja se veoma zdusno angazovala u ovoj vrsti "depolitizacije" visokog skolstva, nema svoju univerzitetsku organizaciju, ali je ucestvovala u podeli rukovodecih mesta na univerzitetima i fakultetima Srbije, koja je obavljena u nekoliko sledecih meseci. Naravno, podela je izvrsena po partijskom kljucu, odnosno prema dogovoru koalicionih partnera u Vladi Srbije.
Po usvajanju Zakona o univerzitetu dve nedelje su strajkovali studenti BU, pridruzili su im se i malobrojni gradjani, jedan deo profesora i nastavnika. Jos jednom se ukljucila i policija, prebijajuci okupljene protestante, 30. maja 1998. u glavnoj ulici Beograda. Zapretilo se generalnim strajkom, ali profesori i saradnici BU nisu se u vecem broju odazvali pozivu. Generalni strajk otpoceo je samo na Filozofskom fakultetu i Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju.
Od dvadeset devet dekana na Beogradskom univerzitetu, njih cetrnaest je "sacuvalo" rukovodeca mesta i u novom mandatu, a prema tek usvojenom Zakonu. Studenti su svoj strajk okoncali vezivanjem zute trake oko ruku, u znak protesta, a izgledalo je kao da su profesori digli ruke od borbe. Na raspust su svi otisli nakon imenovanja novih rukovodilaca. Nastavnike je cekalo potpisivanje ugovora o radu, koji su odmah shvaceni kao izjave lojalnosti vlastima. Iako je vecina najavljivala da ugovor nece potpisati, a vlast zato produzavala rok i na taj nacin i sama krsila Zakon, pokazalo se, na kraju, da je vecina nastavnika ipak potpisala ugovore. Najbrojniji u ovoj vrsti otpora opet su bili zaposleni na Filozofskom fakultetu, gde vise od sedamdeset zaposlenih nije potpisalo ugovor. Solidarnost je izostala i nove uprave na fakultetima su pocele da rade.
Dekan Filoloskog fakulteta Radmilo Marojevic prvi je "istrcao" i saopstio kako ce "reformisati" fakultet i obracunati se sa neradnicima kojima je politika vaznija od skole i s onima "koji su zvizdali dok je srpski narod krvario". Pocetkom septembra, svoje pretnje je poceo i da realizuje i dekan Elektrotehnickog fakulteta BU Vlada Teodosic shvatajuci "mogucnosti" koje mu pruza imenovanje. Odmah je suspendovao redovnog profesora Slavoljuba Marijanovica, resavajuci tako neke ranije licne sporove. Krajem avgusta, dekan Pravnog fakulteta Oliver Antic izdaje prvo resenje o otkazu, vanrednom profesoru Vladimiru Vodinelicu (zbog toga je izbio kratkotrajni strajk solidarnosti), zasnovano na Zakonu i clanu 165 za koji su strucnjaci odmah rekli da nije u saglasnosti sa Ustavom i vec bili pokrenuli postupak za utvrdjivanje zakonitosti.
Svojim postupcima ova trojka je i u nekoliko sledecih meseci izazivala paznju javnosti, ali i ozbiljno ugrozavala funkcionisanje fakulteta koji su im povereni. Prvi put u istoriji Univerziteta "imovinu i lica" cuvaju iznajmljene "gorile" koje prebijaju i profesore i studente. Najgore je bilo u finalu borbe za Filoloski i Elektrotehnicki fakultet. Nakon batinanja po hodnicima skole i tromesecnog strajka i potpune obustave rada, dekan Radmilo Marojevic je "zamolio Vladu da mu omoguci studijski boravak u Rusiji", odnosno bio je primoran da ode. On je zapravo i jedini smenjeni rukovodilac u ovom periodu, mada se javnost zgrazavala nad onim sta se dogadjalo na fakultetima.
Javnost je bila zapanjena ponasanjem novih rukovodilaca na fakultetima, bilo je i izraza kolegijalne solidarnosti, ali vecina zaposlenih na univerzitetu ipak je nemo posmatrala obracun vlasti sa "neposlusnima". Izostao je opsti otpor akademske javnosti restriktivnom zakonu. Mnogi nastavnici su "iskoristili" zakonske mogucnosti i pre vremena otisli u penziju, a broj onih koji su zahvaljujuci kvalitetu svoga naucnog rada otisli u inostranstvo verovatno se nikada nece ni utvrditi. Posebno je bio uocljiv odlazak onih mladjih, na pocetku karijere. Umesto ovih koje je zakon oterao, dolazili su "strucnjaci" poput Vojislava Seselja koji je izabran za profesora Pravnog fakulteta i Danijela Sifera, koji je imenovan za profesora na katedri za italijanski jezik i knjizevnost Filoloskog fakulteta.11 Koliko je za nesto vise od godinu dana trajanja zakona tako primljenih nastavnika bice tesko utvrditi, mada je nakon smene vlasti jedna od odluka bila da se provere nastavni i naucni kvaliteti svih primljenih i unapredjenih profesora u vreme trajanja Zakona o univerzitetu.
Manjina nastavnika i saradnika, koja nije pristala na gusenje akademskih sloboda, formirala je Alternativnu akademsku obrazovnu mrezu. Vlast je nastavila sa optuzbama koje su isle dotle da su pocetkom januara 1999. godine tri potpredsednika srpske vlade - Milovan Bojic, Ratko Markovic i Vojislav Seselj - odrzali konferenciju za stampu u Vladi Srbije na kojoj su pred kamerama pokazivali "tajni dokument CIA" u kojem je "pisalo" koliko je americka administracija "platila" sve one koji su se suprotstavljali rezimu, a sto je trebalo da bude krunski dokaz da su pre toga hapseni studenti i izbaceni profesori samo deo "placenih izdajnika" svoje zemlje. Vec istog dana je dokazano kako je "tajni dokument" samo jedna od ogromnog broja informacija koje se svakoga dana mogu procitati na internet mrezi, te da prikazani dokument ni u sadrzaju nije tacan.
Univerzitet je ostao usamljen u svojoj borbi za autonomiju. Opozicione politicke stranke su manje-vise izrazavale solidarnost sa nastavnicima i studentima u njihovoj borbi, ali sa uocljive distance. Neke su cak pokusale da pariraju vladajucim strankama formiranjem svojih univerzitetskih komiteta, kao sto je to krajem 1999. ucinio Srpski pokret obnove.
Koliko su tvrdnje vlasti da se zeli depolitizacija univerziteta bile neistinite najbolje ilustruje podatak da su izbori za nove rukovodioce akademskih ustanova kasnili vise od dva meseca uoci republickih i saveznih parlamentarnih izbora 2000. godine. Prema tada vazecem zakonu sve je u rukama Vlade, a clanovi Vlade angazovani su u izbornim kampanjama svojih stranaka za savezne i lokalne izbore, pisale su tada dnevne novine.
U medjuvremenu, ovdasnji univerziteti bili su iskljuceni iz Asocijacije evropskih univerziteta, Evropske rektorske konferencije itd. Izvrsni odbor Asocijacije takvu odluku je doneo "zato sto univerziteti u Srbiji ne uzivaju nivo autonomije koji dolici pravom univerzitetu, kako je definisano Univerzitetskom poveljom". Predsednik Asocijacije Kenet Edvards je 19. marta 2000. o tome pismima obavestio predsednika Srbije Milana Milutinovica i rektore svih univerziteta u Republici. Motivi Evropske rektorske konferencije za donosenje ove odluke bili su, kako je objavljeno, Zakon o univerzitetu koji je Skupstina Srbije usvojila 26. maja 1998, kao i "primena tog zakona ukljucujuci smenjivanje univerzitetskih i fakultetskih lidera, izbacivanje uglednih profesora i izazivanje studentskih nemira".
Ipak, tokom dvogodisnje borbe za autonomiju univerziteta konstituisale su se dve vazne organizacije koje su prerasle u simbole otpora represiji. Nastavnici i saradnici koji su imali viziju boljeg i kvalitetnog visokoskolskog obrazovanja, a koji su se u najvecem broju nasli na udaru vlasti i bili izbaceni sa fakulteta, pokrenuli su Alternativnu akademsku obrazovnu mrezu. Istovremeno, studenti su se okupljali oko organizacije Otpor koja se prvi put pojavila u vreme najzesce represije na Filoloskom fakultetu.

Otpor represiji

Alternativna akademska obrazovna mreza, nastala kao nevladina i neprofitna organizacija koja je okupila profesore univerziteta zainteresovane da sacuvaju kvalitet nastave i obrazovanja u nasoj zemlji, krajem decembra 1999. godine promovisala je svoje nastavne programe. U osnovi formiranja AAOM bila je i ideja da se sacuva i dalje razvija kvalitet univerzitetskog obrazovanja koje je sve vise, ne samo dugorocno, nego sada vec i veoma vidljivo, ugrozeno novim restriktivnim Zakonom o univerzitetu, izjavila je tadasnja predsednica Upravnog odbora AAOM-a profesorka Marija Bogdanovic, koja ce biti i prvi rektor oslobodjenog univerziteta, nakon pada Milosevicevog rezima.
Bila je to ideja otvorenog univerziteta na kojem mogu studirati svi koji su zainteresovani a koji pokazu potrebni potencijal. U prvom Informatoru AAOM-a bilo je naglaseno je da se zeli zaustaviti dalja degradacija univerzitetske nastave. Studentima je ponudjena zaista drugacija organizacija i pristup studiranju, kao poseban oblik postdiplomske nastave.
Osim sto je Mreza postigla da se ne raspe ozbiljno ugrozen naucni potencijal, jer je veliki broj isteranih nastavnika mogao da nastavi rad, jos veci doprinos je to sto je kod najkvalitetnijih studenata sacuvala interesovanje za studiranje i intelektualno napredovanje. Tako se zahvaljujuci AAOM-u sve redje cula parola koja je karakterisala studentske proteste od 1992. do 1996: "Da diplomiram, pa da emigriram".
Kada je rezim, pri svom kraju, a uoci parlamentarnih izbora 2000, pojacao represiju prema studentima i nastavnicima, a sve otvorenije i prema gradjanima, kada su pocela brutalna politicka ubistva i kada su gaseni slobodni mediji jedan za drugim, AAOM je uputila saopstenje:

"Izrazavamo svoju punu solidarnost sa nasim studentima i podrzavamo zahteve njihove svenarodne organizacije Otpor za demokratskim preporodom Srbije koji ce vratiti autonomiju, slobodu i dostojanstvo univerzitetu. Apelujemo na najsiru javnost, na uspavane savesti, na Vladu i predsednika Republike Srbije da stanu na put ovom ociglednom razaranju univerziteta u Srbiji. Pozivamo ih da se presaberu, da na dobrobit ove zemlje: 1) smognu snage i nadju nacina da se svi neosnovano uhapseni studenti i otpusteni nastavnici sto pre vrate na fakultete; i 2) da se postojeci Zakon o univerzitetu zameni novim koji ce biti saobrazen evropskim standardima."

Uprkos pretnjama, Mreza je odrzala i naucni skup o buducnosti visokog obrazovanja u Srbiji. "Tracak svetlosti koji se, kao signal progresa, poceo sedamdesetih godina stidljivo ukazivati, vlastodrsci su, shodno svojoj 'budnosti', 'pravilno protumacili' i savesno pristupili njegovom gasenju, da bi ga danas konacno ugasili. U maju 1988, verujuci da su redovni profesori sazdani od 'cvrsceg' materijala, tvrdio sam da Univerzitet u Beogradu nece pasti, no poluvekovni staljinski princip, zacinjen u tursko vreme stvorenom izrekom 'Krotku glavu sablja ne sece', pokazao se na delu i moju tvrdnju demantovao. Srpski akademici i beogradski redovni profesori to nam dosledno demantuju" - izjavio je tada Fedor Zdanski, profesor i dekan na Tehnolosko-metalurskom fakultetu BU, do stupanja na snagu Zakona iz 1998, kada je sam dao ostavku i otisao sa Univerziteta.
Rekao je i da fakulteti moraju "biti inicijatori promene celokupne drustvene politike obrazovanja" i zakljucio da "nasuprot proklamovanoj ideologiji borbe protiv elitizma, zadatak nam je da svoje napore ulozimo u izgradnju mlade, poletne i sposobne intelektualne, stvaralacke elite, koja ce svojim kvalitetom, a nikako svojom socijalnom, porodicnom ili partijskom pripadnoscu, uspeti da ovu zemlju izvuce iz tonuceg beznadja i vrati je u porodicu evropskih naroda, kojoj smo oduvek pripadali, a iz koje nas je pogubna politika partijske 'elite' (uz tihu saglasnost cutljive vecine) iskljucila".
I drugi ucesnici u ovoj strucnoj raspravi zalagali su se za to da se makar alternativnim oblicima visokoskolskog obrazovanja stvaraju nove generacije mladih koji ce biti spremni za ravnopravnu utakmicu u svetskim okvirima.
O tome da je rezim imao lak posao i da je univerzitet predat gotovo bez otpora govorila je i profesorka Zagorka Golubovic. Ona je posebno naglasila nedostatak solidarnosti medju akademcima i zakljucila da se "vecina univerzitetskih profesora ponasa kukavicki", sto po njenoj oceni otvara pitanje da li se onda oni i mogu smatrati intelektualcima i da li su stvarno slobodne licnosti.
Profesor Zarko Spasic, sa Masinskog fakulteta u Beogradu, zakljucio je da napad na univerzitet neminovno nosi i tehnolosko zaostajanje jednog drustva i naglasio da "strategija naucnog i tehnoloskog razvoja Srbije moze da bude neki usvojeni tekst, ali odgovarajuce sveukupne promene u Srbiji mogu da izvedu samo oni koji nisu doprineli moralnom, ekonomskom, intelektualnom i duhovnom rastrojstvu univerziteta i drustva". Potpuno ukidanje Zakona o univerzitetu je osnovni preduslov za prosperitet Srbije.
Zakljucak ovog skupa bio je kako je visokoskolsko obrazovanje u Srbiji i pre usvajanja Zakona iz 1998. bilo spremno za ozbiljnu reformu, ali da je to izostalo kako zbog stalnih pritisaka rezima (koji su se ogledali u stalnim izmenama zakona o visokom obrazovanju o cemu je govorio akademik Milan Kurepa), tako i zbog neazurnosti akademske zajednice.12
Tada je vec bilo izvesno da ce AAOM uspeti da traje, te da je zahvaljujuci tome ostvaren i kontakt sa univerzitetima u Evropi, gde je reforma visokog obrazovanja u toku.
Studentska organizacija Otpor se u javnosti pojavila nakon prvih mera represije na fakultetima, kao posledica sprovodjenja Zakona o visokom skolstvu. Aktivisti ove organizacije odmah su se nasli na udaru rezima, bili privodjeni, hapseni, pa i osudjivani. Na svom prvom kongresu izjavili su: "Ujedinicemo se sa nevladinim organizacijama, politickim strankama, samostalnim medijima, sindikatima i svim demokratskim snagama kako bismo stvorili jedinstven narodni front u borbi protiv ovog rezima". U svom programu, tvrdili su, znacajnu paznju posvetice slobodi akademskog obrazovanja.
Da bi uspeli u svojim nastojanjima potrebno im je bilo, kako su procenjivali, da u svojim redovima imaju jedan posto od ukupne studentske populacije. Organizacija koja je nastala na univerzitetu prosirila je svoje aktivnosti na sve sredine u Srbiji, pokusavajuci da za promene mobilise sve gradjane u zemlji, cime se otklanja uoceni nedostatak dotadasnjih aktivnosti opozicije, koja se koncentrisala na nekoliko velikih i urbanih centara. Svoje delovanje pokret je usmerio ka osnovnom i glavnom cilju, a to je izgradnja demokratske i slobodne Srbije. Ovaj cilj se moze ostvariti, smatraju, pre svega odrzavanjem slobodnih i demokratskih izbora.
Otpor je i nastao kao studentski pokret i posledica suocavanja sa sve vecom represijom vladajuceg rezima u Srbiji, koji je krajem maja 1998. godine Zakonom o univerzitetu dovrsio razaranje najviseg obrazovanja u Republici, a ubrzo, u jesen usvojenim Zakonom o informisanju, ukinuo i slobodu javnog izrazavanja. Nakon toga, u vreme kada su krenuli prvi studentski protesti na pojedinim fakultetima koji su se nasli na udaru rezima, sve nerezimske studentske organizacije usvojile su zajednicke ciljeve, usvojile i objavile "Deklaraciju o buducnosti Srbije". Deklaracijom je data podrska studentima koji su u tom trenutku protestovali na nekoliko univerziteta u Srbiji, ali su postavljeni i opsti ciljevi za koje ce se tada stvoreni pokret Otpor zalagati. Zatrazeno je ukidanje dva najrestriktivnija zakona, o univerzitetu i informisanju, ali i raspisivanje demokratskih izbora. Vec tada je rezim krenuo u ostar obracun sa pripadnicima ovog pokreta, pa su aktivisti ili simpatizeri Otpora osudjivani i zatvarani, a neke od njih prebijali su nikada identifikovani napadaci. Rezim je u pripadnicima ovog pokreta, od samog njegovog nastanka, nema sumnje, video ozbiljnog protivnika, a prve optuzbe bile su da se radi o fasistickoj organizaciji, da bi, gotovo dve godine kasnije, predstavnici rezima utvrdili kako se radi o "opasnoj teroristickoj organizaciji".
Otpor je u medjuvremenu od studentskog prerastao u narodni pokret, sto je u poslednjoj nedelji maja 2000. godine i ozvaniceno, ali svoje aktivnosti u velikoj meri i dalje vezuje za univerzitet, kao "svoje prirodno mesto boravka". Ipak, Otpor, za razliku od nekih tada vladajucih partija, svoje mesto ne vidi "na univerzitetu", vec "sa univerziteta", sto znaci da nema potrebu da se organizuje u okviru ove institucije kako bi vrsio kontrolu i uticao na njen rad. Otpor zeli da sa univerziteta krenu ideje i razmisljanja i istice potrebu da se gradi solidarnost kako unutar generacije, tako i medju razlicitim generacijama, a posebno medju narodima.
Prvi protestni skup odrzan na simbol-mestu, na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, zavrsen je nakon grube policijske intervencije. Ali vec sledece nedelje Otpor je organizovao novi skup na istom mestu. Broj prisutnih studenata i gradjana bio je mnogo veci nego na prvom, iako je vlast u medjuvremenu pojacala represiju. Veliki broj aktivista pokreta u medjuvremenu je uhapsen, priveden u policiju, a pripadnici neke jos neidentifikovane parapolicijske organizacije krvnicki su rasturili studentski protest koji su zapoceli studenti Arhitektonskog fakulteta. Odmah zatim ministar za vise i visoko obrazovanje u Vladi Srbije akademik Jevrem Janjic naredio je prekid skolske godine, a kako bi sprecio okupljanje na visokoskolskim ustanovama cak zabranio i rad fakultetskih biblioteka. Odgovor studenata i gradjana bio je skup na platou beogradskog Filozofskog fakulteta, kojem je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, i objavljivanje odluke da se ministrova odluka, koja je okvalifikovana kao uvodjenje vanrednog stanja na univerzitetu, nece postovati, te da ce se u poslednjoj nedelji tekuce skolske godine studenti okupljati, ako im drugacije ne bude omoguceno, ispred svojih fakulteta. Jedan broj profesora ih je podrzao, ali velika vecina i tada cuti. Vlast se onda privremeno povukla. Otpor je nastavio da stvara utisak da se krenulo u akciju "sve ili nista". Njihova procena je bila da imaju snage i moci i da mogu pobediti. U oktobru 2000. se pokazalo da su bili u pravu.
Jedna od posebnih komisija u okviru pokreta Otpor bavila se i pitanjima svih oblika obrazovanja, a posebno visokoskolskog. Tvrdili su da na univerzitetu nema poboljsanja dok se vladajuci rezim ne smeni, ali da oni nece sedeti skrstenih ruku i da ce demokratski izabrana vlast imati uradjen predlog novog zakona o visokom skolstvu. Na tom poslu bice angazovani najbolji znalci iz zemlje i sveta, kako bi se visoko skolstvo ove zemlje vratilo tamo gde je nekada bilo. Da li su taj svoj predlog zakona i pripremili, ostalo je nepoznato. Nakon sto je Miloseviceva vlast okoncana, predlog zakona koji su otporasi najavljivali nije ugledao svetlo dana. Kao ni mnogi drugi, u vreme represivnog zakona iz 1998. godine, najavljivani.

*

Na univerzitetu je da se tek izbori za punu autonomiju i akademske slobode. Ali, autonomija podrazumeva kako prava i obaveze, tako i odgovornost. To neminovno donosi i nesigurnost kao sto je to sa svakom slobodom. A znatan deo akademaca je, ipak, vise sklon - bekstvu od slobode. A sadasnja vlast ne pokazuje veliko razumevanje za univerzitet.
"Pitanje univerziteta je, medjutim, deo sireg pitanja - o zaustavljenim demokratskim procesima u drustvu kao celini. Zato je neshvatljivo da su gotovo sve opozicione partije ostale ravnodusne na ovo sto se dogadja sa Univerzitetom buduci da ukidanje autonomije Univerziteta predstavlja jedan od zavrsnih cinova gasenja demokratije. Vlada se postarala i za to da progna politiku sa univerziteta zabranom osnivanja i delovanja politickih partija na Univerzitetu, sto joj nimalo nije smetalo da osnuje Klub socijalista sa Univerziteta, koji zdusno deluju u interesu vladajuce stranke" - napisala je dr Zagorka Golubovic, nakon studentskih demonstracija 1992. godine.
A upravo ove demonstracije, juna 1992. godine, bile su direktna preteca najvecim demonstracijama nakon 1945. godine, studentskom protestu iz 1996-1997. godine. Duh koji su one promovisale bilo je ono sto se cetiri godine kasnije pokazalo kao najbolje oruzje protiv sile. I setnje, i pohodi na Tolstojevu ulicu na Dedinju. I danima se zivot odvijao na fakultetima. Tada, 1992, "BU", sto je skracenica za Beogradski univerzitet, kao onomatopeja je korisceno da zastrasi vlast.
Pokazalo se, kasnije, da vlast nije imala kratkorocne potrebe, ali da je opoziciji i pre svega akademskoj javnosti trebalo mnogo vise da bi shvatila svu dubinu ponizenja i ponora u kojem se nasla pojedinacno i kolektivno. Taj zakon, koji je usvojen nakon velikih demonstracija i uprkos peticiji 28 000 studenata i protivljenju tadasnjih clanova Saveta Univerziteta, nesto modifikovan trenutno je opet na snazi u Republici Srbiji. U medjuvremenu, morao se "dopuniti" odredbom o "blagoj lustraciji", kako bi se sa univerziteta udaljili oni koji ne zadovoljavaju ni minimalne uslova za rad u visokoj skoli, a koji su tu stigli pre svega zahvaljujuci politickoj podobnosti. Prava obnova kulture doci ce tek s punom reformom univerziteta, a ona tek sledi ukoliko akademci sami budu imali dovoljno unutrasnje snage da je izvedu.

Autorka je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao novinar vise godina je "pratila" zbivanja na Univerzitetu a bavi se i publicistikom.

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

1 Videti: M. Kurepa, S. Turajlic, "Razaranje i obnova univerziteta", u zborniku Pravac promena, "Republika", Beograd 2000, str. 35-56.
2 Videti Program Demokratske opozicije Srbije za demokratsku Srbiju, posebno izdanje G 17 plus.
3 Videti o tome opsirnije tekstove u listu Republika br. 254, februar 2001, str. 29-36.
4 Dokument Saveta BU univerzitetskoj javnosti, "Univerzitet - potreba za promenom", 18. januar 2001, Beograd.
5 Nebojsa Popov, "Univerzitet u ideoloskom omotacu", zbornik Srpska strana rata, "Republika", Beograd 1996, str. 339-365.
6 Videti N. Popov, Contra fatum, "Mladost", Beograd 1989.
7 Dj. Stankovic, Zapisnici i izvestaji univerzitetskog komiteta KPS 1945-1948, Beograd 1985.
8 Dj. Stankovic i M. Mitrovic, "Predgovor" u: Zapisnici i izvestaji univerzitetskog komiteta KPS 1945-1948, Beograd 1985, str. 5-6. Videti Izvestaj o radu Komisije za obnovu univerziteta, isto, str. 19-28.
9 Isto.
10 Videti N. Popov, navedeno delo.
11 Spisak nastavnika i saradnika koji su otisli sa univerziteta pod direktnim uticajem Zakona objavljen je u listu Republika, januar 1999, str. 37-41.
12 Videti M. Kurepa, "Razaranje i obnova univerziteta", u zborniku Pravac promena, "Republika", Beograd 2000.

Prevod: O slobodi savesti «

» Dijalog: Da li su radnici subjekt drustvenih promena