Pravosudje

Dve godine od tragicne smrti istraznog sudije Nebojse Simeunovica

Castan i hrabar sudija

Zasto je zanemarena velika uloga u petooktobarskim dogadjajima tragicno nastradalog sudije Nebojse Simeunovica?

Posavsi tragom jedne gotovo uzgredne izjave Borisa Tadica, u prethodnom broju Republike, o tome da je pre dve godine tragicno stradali istrazni sudija Nebojsa Simeunovic izgubio zivot samo zato sto je odbio naredjenje Miloseviceve vlasti da uhapsi tadasnje opozicione lidere optuzene za "subverzivnu delatnost", kontaktirali smo Drustvo sudija Srbije zeleci da saznamo da li je i u kojoj meri ovo udruzenje komentarisalo i eventualno zauzelo stav po pitanju Simeunoviceve smrti koja je nastupila pod vrlo zagonetnim i nikad sasvim razjasnjenim okolnostima. Kao sto je javnosti poznato, pre dve godine istraznom sudiji Simeunovicu izgubio se svaki trag upravo u momentu kada je Milosevicev rezim brojao poslednje dane i sate; nakon vise meseci njegovo telo pronadjeno je u Dunavu u blizini hotela "Jugoslavija" na Novom Beogradu. Posle nekoliko oprecnih ekspertiza zvanicna verzija je glasila da je Simeunovic "najverovatnije u trenutku nervnog rastrojstva skocio u reku pa je smrt nastupila usled davljenja". Zanimljivo da je nasa ne samo pravosudna nego i najsira javnost olako presla preko ovog dogadjaja, svakako i zbog zaokupljenosti velikom pobedom demokratskih snaga, odnosno rusenja jednog od poslednjih evropskih diktatorskih rezima. Ali da li to uopste moze biti opravdanje za ovakvu vrstu tupe neosetljivosti?
Nedavne izjave politicara Tadica i sadasnjeg potpredsednika SO Lazarevac Aleksandra Karica, nekadasnjeg predvodnika strajka u "Kolubari" - koji su bili u grupi od trinaest osoba optuzenih za neprijateljsku delatnost i podbunjivanje rudara u basenu rudnika "Kolubara" (medju njima je bio i sadasnji potpredsednik srpske vlade Nebojsa Covic) u poznatim septembarsko-oktobarskim dogadjanjima 2000. godine - o tome da je "sudija Simeunovic deo 'Kolubare'" i da "on nije poslusao naloge vlasti da nas uhapsi" pobudila je nasu znatizelju. Ocekivali smo da cujemo sta je u tom smislu uradilo Drustvo sudija Srbije koje je godinama uporno vodilo borbu protiv rezimske presije na sudstvo. Predsednik Drustva Omer Hadziomerovic nije, medjutim, mogao odredjeno da kaze da li je Drustvo na bilo koji nacin uzelo u zastitu sudiju Simeunovica ukoliko mu je rezim potajno pretio, pa ni to da li se Upravni odbor uopste izjasnio o celom tom slucaju. "U to vreme nisam bio predsednik Drustva i zaista ne znam da li smo se uopste sastajali, a kamoli da li smo doneli bilo kakvu odluku u povodu tragedije istraznog sudije Simeunovica. Drustvo sudija tada formalno-pravno nije postojalo, ono je i samo bilo ilegalno, radilo je van zakona jer Milosevicev rezim nije hteo da nas registruje. O Simeunovicevim eventualnim vezama sa tadasnjim opozicionim prvacima zaista nista ne znam pa to ne bih mogao da komentarisem", rekao nam je Hadziomerovic.
Ne zna se ni da li je Simeunovic bio clan Drustva ali, naravno, sama ta cinjenica ne bi trebalo da ima znacaja da se javno ne osudi jos jedan zlocin rezima. Cak i ako se priklonimo oficijelnoj verziji o samoubistvu ovog sudije, moglo bi se postaviti pitanje motivacije: ako je, naime, sudiji preceno smrcu ili na neki drugi nacin, a ovaj usled neizvesnosti svoje dalje sudbine pao u ocajanje i zaista "u trenutku nervnog rastrojstva" skocio u hladne talase, s jeseni uvek nabujalog Dunava, nije li to takodje zlocin od strane onih koji su mu pretili, jer, kako je poznato, ne ubija pistolj, vec onaj koji povlaci oroz. A rezim je, svojim pretnjama sudiji, bez sumnje, oroz povukao.
Ako vec nije reagovalo Drustvo sudija ili Tuzilastvo, postavlja se i sledece pitanje: kako to da "nova demokratska vlast" ma koju od politickih grupacija pod tim podrazumevali, dve godine tog "casnog i hrabrog sudiju" (B. Tadic) nikako nije pominjala, iako je on, po svemu sudeci, dao znacajan doprinos, naravno, onoliko koliko je bilo u njegovoj moci, procesu demokratskih promena? Kako je, dakle, moguce da tek sada stidljivo, skoro uzgred ta cinjenica izadje na videlo? A g. Aleksandar Karic je nedvosmislen: "Ima tu u jednom listu lepo sve zapisano: bukvalno, taj sudija je spasao trinaest zivota - jedanaest rudara koji su tada bili optuzeni za subverzivnu delatnost protiv SRJ, po vrlo teskim clanovima Krivicnog zakona, i Borisa Tadica i Nebojsu Covica. A prica je bila da je on (sudija Simeunovic - Z. M.), kao istrazni sudija morao da uhapsi tih trinaest ljudi. Hvala mu sto to nije uradio!" A Boris Tadic kaze doslovno: "Nismo, na primer, iskazali solidarnost prema jednom coveku koji je mozda izgubio glavu zbog svih nas. To je sudija Nebojsa Simeunovic. Za mene je to najtezi momenat, stvarno najtezi..."
Priznajem da iako vec duze vreme pratim zbivanja u pravosudju, prisustvujem raznim skupovima sudija i tuzilaca, za ove dve godine nisam nigde - do sada u Republici i to sasvim drugim povodom - cuo neobicnu i zaista dirljivu pricu o jednom coveku koji je umro braneci cast svoje profesije, a da mu ta profesija pa i oni zbog kojih je stradao, ne odaju ni truncicu postovanja.
Stoga ovaj tekst posvecujem uspomeni na sudiju Nebojsu Simeunovica.

Zlatoje Martinov

Pravosudje: Signal za oprez

Kultura: Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar