Pravosudje

Signal za oprez

Krivicno-pravna zastita mora imati za cilj dobra koja su vredna te zastite; to su u svakom slucaju slobode i prava coveka; drzava, sama po sebi, ne!

Novi Zakonik o krivicnom postupku SRJ stupio je na snagu 28. 03. 2002. godine. Po nekim svojim odredbama ovaj zakonik ne zasluzuje epitet modernog zakonika. Na ovakav zakljucak posebno upucuje njegova odredba iz cl. 232 stav 1 tacka 1 koja ponovo aktuelizuje prevazidjeni koncept politickog delikta, bar kada su u pitanju njegovi ideoloski segmenti. Time se, umesto da bude izopsten, jednom pravom anahronizmu daje pravo gradjanstva. Zakonik se ne bavi politickim deliktom, sa koncepcijskog aspekta, jer je ovo pitanje, kao materijalno, uredjeno Krivicnim zakonom SRJ. Naime, Krivicni zakon, u glavi XV, propisuje i u pravni zivot uvodi - krivicna dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti SRJ. Zakonik u pomenutom clanu propisuje da istrazni sudija, na predlog drzavnog tuzioca, moze odrediti nadzor, snimanje telefonskih razgovora i sl. protiv lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvrsila, pored ostalog, i krivicna dela "protiv ustavnog uredjenja ili bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije".
Nije do kraja sporno da drzava, kao jedan od vaznijih drustvenih organizama, zasluzuje krivicno-pravnu zastitu. Medjutim, problem se javlja kod granica i modaliteta te zastite. Iskustvo nas uci da je zastita drzave najcesce bila maska za najsiri krivicno-pravni progon onih koji drukcije misle. Dovoljno je da se prisetimo koliko su dve najspornije odredbe Krivicnog zakona SFRJ, one iz cl. 114 i 133, bile predmet osporavanja i nezaobilazna tema kriticke javnosti zbog toga sto su sluzile progonu ideoloskih protivnika.
Dvema novelama Krivicni zakon bivse drzave inkorporiran je u sistem SRJ. Malo je ucinjeno na planu suzavanja granica krivicno-pravne zastite drzave. Tacno je da vise nije na snazi najspornija odredba - "zlonamerno i neistinito prikazivanje drustveno-politickih prilika u zemlji". Medjutim, odredbama iz cl. 114 - napad na ustavno uredjenje, cl. 133 - pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uredjenja i cl. 136 - udruzivanje radi neprijateljske delatnosti, moze se i dalje stosta prigovoriti.
Zemlje zapadne demokratije sadrze slicne odredbe u svojim krivicnim zakonima, ali je demokratska tradicija ove odredbe obesmislila. Verovalo se da ce se kod nas, nakon 5. oktobra, stvari razvijati na slican nacin: ili ce biti doneti novi krivicni zakoni sa modernijim pristupom problemima krivicnih dela protiv drzave, ili se ove odredbe jednostavno nece primenjivati. Medjutim, nakon donosenja novog Zakonika o krivicnom postupku prinudjeni smo na oprez! Zato nije na odmet da se podsetimo!
Koncepcija politickog delikta, onako kako je provedena kroz krivicno zakonodavstvo, govori o vrednostima datog politickog poretka, tj. o razvijenosti demokratskih institucija u njemu. Ova koncepcija govori koliko je krivicno zakonodavstvo instrument vlasti ili garant slobode.
Siroko postavljena krivicno-pravna zastita drzave je opasnost da se krivicno pravo koristi kao sredstvo politicke borbe. Zato se moraju postaviti granice zastite drzave da bi se ocuvalo polje slobode koje pripada individui i omogucio prostor za kritiku javne vlasti i ispoljavanje drukcijeg politickog misljenja.
Ako se vratimo spornoj odredbi, zapazicemo da Zakonik koristi dva pravno neodredjena pojma: "ustavno uredjenje" i "bezbednost".
U nauci krivicnog prava odavno je uoceno da opstanak drzave ne zavisi od njenog ustavnog uredjenja, vec od opstanka njenog stanovnistva, teritorije, ekonomske moci i sl. Nekim krivicnim delima, kao sto su terorizam, diverzija, sabotaze, genocid i sl. upravo se dovode u pitanje ove vrednosti drzave. Ako bi pojmovi "bezbednost" i "opstanak" drzave bili pravni sinonimi, onda se sa nacelnog aspekta ne bi moglo prigovoriti da ih krivicno pravo moze imati za legitiman cilj.
Medjutim, sa ustavnim uredjenjem stvar stoji nesto drukcije. Naime, ako se podje od shvatanja da sloboda pretpostavlja da drustveni odnosi nisu konacno uredjeni, onda ustavni poredak kao promenljiva vrednost ne moze biti legitiman cilj krivicnog prava.
Demokratska drzava nema pravo da u ime svoje zastite suzbija ideje i ucenja koja njen unutrasnji poredak dovode u pitanje, sto ne znaci da nema pravo da, pozivajuci se na samoodbranu, suzbija, adekvatnim sredstvima i pod restriktivnim uslovima, akte nasilja koji su usmereni prema jednom takvom cilju. Medjutim, demokratska pravna drzava ni u jednom ni u drugom slucaju ne sme posegnuti za merama krivicnog prava. Ovo posebno stoga sto bi eventualni uzurpatori demokratskih sloboda ovakve odredbe u krivicnim zakonima mogli iskoristiti protiv individue i njenog prava na otpor i pobunu protiv vlasti koja je uzurpirala demokratska prava i ponistila legitimitet svoje vladavine. Ili na drugi nacin receno - demokratska drzava bi propisivanjem ovakvih krivicnih dela, radi pretnje potencijalnim neprijateljima demokratije, dovela sebe u opasnost da se odbrani od uzurpatora demokratije.
Sloboda u jednom drustvu i postoji ako se u sredistu drustvene rasprave mogu naci ideje o drustvenim promenama. Samo sloboda omogucuje evolutivne, a predupredjuje nasilne promene. Dobro uredjen poredak sve izazove mora razresiti kroz demokratsku proceduru. Stoga je ideja o zastiti ustavnog uredjenja nespojiva sa idejom slobode i demokratije. Sva ucenja moraju biti dopustena, iako kao ucenja mogu biti apsurdna i sporna. Sukob misljenja je uslov napretka. Kazne u ovoj oblasti ne mogu pomoci.
I kada su u pitanju akti otpora i pobune krivicno-pravna zastita ustavnog uredjenja bila bi negacija ovih prirodnih prava. Savremena dokumenta o ljudskim pravima polaze od prirodnopravnog porekla prava na otpor i pobunu. To npr. cini Univerzalna deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine, u cijoj preambuli stoji: "posto je bitno da prava coveka budu zasticena pravnim poretkom, kako covek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja".
Pravo na slobodu misljenja i pravo na otpor i pobunu ne mogu biti negirani krivicno-pravnom zastitom ustavnog poretka kao promenljive vrednosti. Preko koncepta delikta protiv drzave prelama se odnos izmedju slobode i poretka. Sloboda misljenja u odnosnom drustvu bice zasticena i ostvarena ako se merama krivicnog prava pravilno odrede granice zastite drzave i poredak spreci da primenom neodredjenih zakona o uvredi i kleveti, zastiti ustavnog poretka i bezbednosti drzave individui podmetne zloupotrebu slobode.
Krivicno-pravna zastita mora imati za cilj dobra koja su vredna te zastite; to su u svakom slucaju slobode i prava coveka; drzava, sama po sebi, ne!

Dr Radonja Dubljevic, advokat iz Beograda

Dogadjanja: Corsokak

Pravosudje: Castan i hrabar sudija


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar