|
Pravosudje
Signal za oprez
Krivicno-pravna zastita mora imati
za cilj dobra koja su vredna te zastite; to su u svakom slucaju slobode
i prava coveka; drzava, sama po sebi, ne!
Novi Zakonik o krivicnom postupku SRJ stupio je na snagu 28. 03. 2002.
godine. Po nekim svojim odredbama ovaj zakonik ne zasluzuje epitet modernog
zakonika. Na ovakav zakljucak posebno upucuje njegova odredba iz cl.
232 stav 1 tacka 1 koja ponovo aktuelizuje prevazidjeni koncept politickog
delikta, bar kada su u pitanju njegovi ideoloski segmenti. Time se,
umesto da bude izopsten, jednom pravom anahronizmu daje pravo gradjanstva.
Zakonik se ne bavi politickim deliktom, sa koncepcijskog aspekta, jer
je ovo pitanje, kao materijalno, uredjeno Krivicnim zakonom SRJ. Naime,
Krivicni zakon, u glavi XV, propisuje i u pravni zivot uvodi - krivicna
dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti SRJ. Zakonik u pomenutom
clanu propisuje da istrazni sudija, na predlog drzavnog tuzioca, moze
odrediti nadzor, snimanje telefonskih razgovora i sl. protiv lica za
koja postoji osnovana sumnja da su izvrsila, pored ostalog, i krivicna
dela "protiv ustavnog uredjenja ili bezbednosti Savezne Republike
Jugoslavije".
Nije do kraja sporno da drzava, kao jedan od vaznijih drustvenih organizama,
zasluzuje krivicno-pravnu zastitu. Medjutim, problem se javlja kod granica
i modaliteta te zastite. Iskustvo nas uci da je zastita drzave najcesce
bila maska za najsiri krivicno-pravni progon onih koji drukcije misle.
Dovoljno je da se prisetimo koliko su dve najspornije odredbe Krivicnog
zakona SFRJ, one iz cl. 114 i 133, bile predmet osporavanja i nezaobilazna
tema kriticke javnosti zbog toga sto su sluzile progonu ideoloskih protivnika.
Dvema novelama Krivicni zakon bivse drzave inkorporiran je u sistem
SRJ. Malo je ucinjeno na planu suzavanja granica krivicno-pravne zastite
drzave. Tacno je da vise nije na snazi najspornija odredba - "zlonamerno
i neistinito prikazivanje drustveno-politickih prilika u zemlji".
Medjutim, odredbama iz cl. 114 - napad na ustavno uredjenje, cl. 133
- pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uredjenja i cl. 136 - udruzivanje
radi neprijateljske delatnosti, moze se i dalje stosta prigovoriti.
Zemlje zapadne demokratije sadrze slicne odredbe u svojim krivicnim
zakonima, ali je demokratska tradicija ove odredbe obesmislila. Verovalo
se da ce se kod nas, nakon 5. oktobra, stvari razvijati na slican nacin:
ili ce biti doneti novi krivicni zakoni sa modernijim pristupom problemima
krivicnih dela protiv drzave, ili se ove odredbe jednostavno nece primenjivati.
Medjutim, nakon donosenja novog Zakonika o krivicnom postupku prinudjeni
smo na oprez! Zato nije na odmet da se podsetimo!
Koncepcija politickog delikta, onako kako je provedena kroz krivicno
zakonodavstvo, govori o vrednostima datog politickog poretka, tj. o
razvijenosti demokratskih institucija u njemu. Ova koncepcija govori
koliko je krivicno zakonodavstvo instrument vlasti ili garant slobode.
Siroko postavljena krivicno-pravna zastita drzave je opasnost da se
krivicno pravo koristi kao sredstvo politicke borbe. Zato se moraju
postaviti granice zastite drzave da bi se ocuvalo polje slobode koje
pripada individui i omogucio prostor za kritiku javne vlasti i ispoljavanje
drukcijeg politickog misljenja.
Ako se vratimo spornoj odredbi, zapazicemo da Zakonik koristi dva pravno
neodredjena pojma: "ustavno uredjenje" i "bezbednost".
U nauci krivicnog prava odavno je uoceno da opstanak drzave ne zavisi
od njenog ustavnog uredjenja, vec od opstanka njenog stanovnistva, teritorije,
ekonomske moci i sl. Nekim krivicnim delima, kao sto su terorizam, diverzija,
sabotaze, genocid i sl. upravo se dovode u pitanje ove vrednosti drzave.
Ako bi pojmovi "bezbednost" i "opstanak" drzave
bili pravni sinonimi, onda se sa nacelnog aspekta ne bi moglo prigovoriti
da ih krivicno pravo moze imati za legitiman cilj.
Medjutim, sa ustavnim uredjenjem stvar stoji nesto drukcije. Naime,
ako se podje od shvatanja da sloboda pretpostavlja da drustveni odnosi
nisu konacno uredjeni, onda ustavni poredak kao promenljiva vrednost
ne moze biti legitiman cilj krivicnog prava.
Demokratska drzava nema pravo da u ime svoje zastite suzbija ideje i
ucenja koja njen unutrasnji poredak dovode u pitanje, sto ne znaci da
nema pravo da, pozivajuci se na samoodbranu, suzbija, adekvatnim sredstvima
i pod restriktivnim uslovima, akte nasilja koji su usmereni prema
jednom takvom cilju. Medjutim, demokratska pravna drzava ni u jednom
ni u drugom slucaju ne sme posegnuti za merama krivicnog prava. Ovo
posebno stoga sto bi eventualni uzurpatori demokratskih sloboda ovakve
odredbe u krivicnim zakonima mogli iskoristiti protiv individue i njenog
prava na otpor i pobunu protiv vlasti koja je uzurpirala demokratska
prava i ponistila legitimitet svoje vladavine. Ili na drugi nacin receno
- demokratska drzava bi propisivanjem ovakvih krivicnih dela, radi pretnje
potencijalnim neprijateljima demokratije, dovela sebe u opasnost da
se odbrani od uzurpatora demokratije.
Sloboda u jednom drustvu i postoji ako se u sredistu drustvene rasprave
mogu naci ideje o drustvenim promenama. Samo sloboda omogucuje evolutivne,
a predupredjuje nasilne promene. Dobro uredjen poredak sve izazove mora
razresiti kroz demokratsku proceduru. Stoga je ideja o zastiti ustavnog
uredjenja nespojiva sa idejom slobode i demokratije. Sva ucenja moraju
biti dopustena, iako kao ucenja mogu biti apsurdna i sporna. Sukob misljenja
je uslov napretka. Kazne u ovoj oblasti ne mogu pomoci.
I kada su u pitanju akti otpora i pobune krivicno-pravna zastita ustavnog
uredjenja bila bi negacija ovih prirodnih prava. Savremena dokumenta
o ljudskim pravima polaze od prirodnopravnog porekla prava na otpor
i pobunu. To npr. cini Univerzalna deklaracija o pravima coveka iz 1948.
godine, u cijoj preambuli stoji: "posto je bitno da prava coveka
budu zasticena pravnim poretkom, kako covek ne bi bio primoran da kao
krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja".
Pravo na slobodu misljenja i pravo na otpor i pobunu ne mogu biti negirani
krivicno-pravnom zastitom ustavnog poretka kao promenljive vrednosti.
Preko koncepta delikta protiv drzave prelama se odnos izmedju slobode
i poretka. Sloboda misljenja u odnosnom drustvu bice zasticena i ostvarena
ako se merama krivicnog prava pravilno odrede granice zastite drzave
i poredak spreci da primenom neodredjenih zakona o uvredi i kleveti,
zastiti ustavnog poretka i bezbednosti drzave individui podmetne zloupotrebu
slobode.
Krivicno-pravna zastita mora imati za cilj dobra koja su vredna te zastite;
to su u svakom slucaju slobode i prava coveka; drzava, sama po sebi,
ne!
Dr Radonja Dubljevic, advokat iz Beograda
Dogadjanja: Corsokak
«
» Pravosudje:
Castan
i hrabar sudija
|
