Sta citate

Nikola Arezina, "Hram na krvi neduznih u ime svetih", "Cigoja stampa", Beograd 2002, str. 100

Na dnevnoj svetlosti razuma

Nikola Arezina, publicista i knjizevnik, autor je nekoliko knjiga medju kojima su najpoznatije publicisticka Ruza Ausvica i zbirka kratke proze Krv i celik. Kako se bavi novinarstvom i knjizevnoscu, mesanje ta dva zanra ostaje glavna karakteristika njegovog dosadasnjeg stvaralastva. Najnovija knjiga Hram na krvi nevinih u ime svetih, koja je u potpunosti posvecena tragicnim zbivanjima u bivsoj SFRJ tokom ratova 1991-1999, nastala je iz autorovih kolumni objavljivanih u dnevnoj stampi, otvorenih pisama politicarima i iz intervjua koje je Arezina vodio sa akterima balkanske ratne drame. Poreklom iz Bosne, autor je dobar znalac mentaliteta njenih stanovnika bez razlike na naciju i veru. Stoga veci deo knjige posvecuje, svakako s pravom, upravo bosanskom sukobu kao, nema sumnje, najkrvavijem i najdramaticnijem u kojem je iskazana neshvatljiva kolicina mrznje upravo zbog koje su i pocinjeni toliki zlocini. Arezina manirom vrsnog observera sagledava i analizira uzroke ali, kao vrlo emotivan covek, i tuguje nad posledicama zla koje su nacionalizam i sovinizam doneli bosanskim ljudima. On ide i dalje pa intervjuise verske poglavare sva tri naroda - ne bez razloga, jer su politicari i kler uporno tvrdili (najglasniji je bio nekadasnji ugledni filozof i sociolog, a danasnji neugledni politicar Mihajlo Markovic) da je u Bosni rec o klasicnom verskom ratu. Godine 1994. on intervjuise episkopa banjaluckog Jefrema, 1998. reis-ul-ulemu Mustafu efendiju Cerica, a godinu dana docnije i nadbiskupa vrhbosanskog kardinala Vinka Puljica. Ti intervjui su najupecatljiviji deo knjige i svojevrstan istorijski dokument o tome kako su se sve tri crkve neposredno involvirale u sukobe zastupajuci etnocentrizam kao osnovu svoje verske aktivnosti umesto da im Rec Bozja bude istinski putokaz kako bi se to od ovih velikodostojnika ocekivalo.
Istakao bih i jednu kolumnu iz 1999. godine koja se bavi temom ponovne izgradnje dzamije Ferhadija u Banjaluci. Arezina kaze: "Da budem iskren, nema puno toga, sa pozitivnim predznakom, sto me je, u toku dosadasnjeg zivota, tako snazno prozelo kao zelja da pomognem, koliko je to u mojoj moci, da se izgradi nova Ferhadija. Iz tog emotivnog vrela crpem snagu za savladavanje prepreka koje mi postavljaju: poratna situacija, izvesni politicari i neke institucije..." "...obracao sam se licnostima iz politickih i crkvenih krugova, medju njima su gradonacelnik Banjaluke, isto tako i bivsi premijer Republike Srpske, sve u nadi da ce neko od njih podrzati moju inicijativu za obnovu dzamije, ali su se svi oni, nazalost, oglusili - ne preostaje mi nista drugo nego da njihovu indolentnost protumacim kao retrospektivno saucesnistvo."
Ovakva zalaganja Nikole Arezine plod su njegove istinske humanosti, a mogla bi biti shvacena i kao metafora za srpsku odgovornost za rat kao i za neophodnu katarzu koja jos nije usledila. Naime, po opsteprihvacenom nacelu odgovornosti svakog pojedinca za rat (cak i onih koji su bili antiratni aktivisti i mnogo cinili da se ludilo rata zaustavi - ali mozda nisu dovoljno cinili), a individualne krivice za zlocine, jasno je da nas ceka neka vrsta moralnog prociscenja koje svako definise i vidi na svoj nacin: ili se svesno kajuci zbog svojevremene podrske zlocinackom Milosevicevom rezimu ili, ako takve podrske nikada nije bilo, zbog nedovoljnog angazmana da se poredak zlocina prekine ranije, a ne tek nakon dvanaest godina. Arezina, poznati gradjanski intelektualac i protivnik nasilja i medjuetnickih sukoba, oseca potrebu da pomogne u izgradnji dzamije koju su njegovi sunarodnici porusili iz obesti i zaslepljenog besa i mrznje prema drugima i drugacijem. Arezina takvim svojim stavom stvarno izlazi na dnevnu svetlost razuma (kako glasi naslov pomenute kolumne) umesto da, kao mnogi njegovi zemljaci, nekoliko godina nakon zavrsetka rata, i dalje cami u tami iracionalnog.
Ova knjiga, iako nesumnjiv inventar autorovih licnih emocija, naici ce na interes kod onih citalaca koji su odavno postali svesni potrebe suocavanja sa nasom nedavnom prosloscu.

Z. M.

Sta citate: Opasna medjufaza «

» Ponovo procitati: Slavuj i(li) zmaj