Dogadjanja

Cinizam lidera, nedoumice gradjana

Nasi su izbori isti kao i nasi kandidati, uglavnom neizvesni i nepredvidivi

Za ovih dvanaest godina visestranacja gradjanima nije prvi put da se pred izborima nadju zbunjeni, ali ovoga puta, kada treba odluciti o novom predsedniku Srbije, nedoumice su, izgleda, ponajvece. Prvo pitanje s kojim se susrecemo jeste motivacija za izlazak na izbore. Sa gotovo svih strana sugerira se da se na izbore izadje pre svega zbog toga da bismo i sebi i svetu potvrdili resenost da zaista hocemo stabilne institucije. Ako gradjanska vrlina, ipak, nadvlada ovu dilemu, eto nas, vec u sledecem koraku, pred novom dilemom: za koga glasati kada su nam se mogucnosti za izbor razlicitih opcija sasvim suzile. Pri prvom pokusaju predsednickih izbora u septembru i, u drugom krugu, u oktobru, mogli smo, bar kada je rec o glavnim kandidatima, da biramo izmedju dve suprotstavljene opcije - umereno nacionalisticke (Kostunica) i reformske (Labus). Sada je taj izbor ogranicen samo na politicki jednobojne kandidate, izmedju nacionaliste Kostunice i ekstremnih nacionalista Seselja i Pelevica. Za veliki broj ljudi, cije se ambicije krecu van ovih nametnutih politickih okvira, nema bas nekog ohrabrenja da sa entuzijazmom pohitaju pred glasacke kutije.
Medjutim, i na takve kolebljivosti dezurni politicki dusebriznici imaju uverljiva upozorenja - ako u vecini ne glasamo za Kostunicu za predsednika Srbije dobicemo Seselja. Ovakva perspektiva je dovoljna da i najnepomirljivijem gradjaninu izazove laku jezu niz kicmu. Biraci, ipak, ne prihvataju lako naturenu teoriju manjeg zla, jer ih ona sili na neprijatne kompromise u kojima strada njihov i politicki i moralni integritet. Zato se cesto cuje i ovakvo pitanje: zar smo se svih ovih godina tako svojski borili da nam i posle dve godine od svrgavanja Milosevica, umesto neke gradjanske opcije, opet nudite iste bajate nacionalisticke stereotipe. Biti gradjanin u Srbiji danas je, ocigledno, djavolski teska stvar.
Gradjani su najmanje krivi sto su zapali u ovako mucne neprilike, pre bi moglo da se kaze da su oni prva zrtva neprincipijelnih i egoisticnih politicara. U ovoj ubrzanoj eskalaciji apsurda kod nas, nikada politika kao javni cin nije tako degradirana kao sada, a odgovornost lidera prema biracima na tako niskim granama. Oni su u tolikoj meri obuzeti svojim licnim strastima i nadmetanjima da su sve obzire prema drzavi i narodu bacili pod noge. Tu je malo politickih nacela, ali je zato mnogo prizemnog lukavstva. Micunovic predlaze Djindjica za sefa buduce drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, Djindjic Micunovica za predsednika Srbije, mada se unapred zna da je sve to sprdnja, a nikako ozbiljan nacin razgovora o kandidatima. Labus najavljuje novu stranku i prvo sto je za shodno nasao da uradi jeste da optuzi za bojkotovanje one ciji je favorit do juce bio, svoju donedavnu stranku DS i koaliciju DOS. Kostunica za glavnog protivkandidata ima Seselja, a neprekidno ratuje protiv Djindjica.
Jedan sjajan gradjanski polet iz 2000. na oficijelnom politickom i drzavnom nivou degenerisao se u ruznu borbu za puku vlast, u kojoj su na kocki ne samo osvojene tekovine nego i buducnost. Cinicni lideri direktno ugrozavaju gradjane koji se u cudu pitaju sta se to zbilo sa DOS-om, odnosno sa ostatkom DOS-a. Uprkos tome sto je na vlasti, on nije bio u stanju da iznedri valjanog kandidata za predsednika, niti je odnegovao stratesku alternativu za demokratske promene, mada mu se izvesni uspesi u reformi moraju priznati. Mrvi se i rasipa politicka volja nekada snazne koalicije; neke njene stranke podrzavaju Kostunicu, druge nece, trece su uzdrzane i najradije bi da bojkotuju izbore, kada bi imali hrabrosti da to otvoreno kazu. DOS se od pobednika sveo na oslabljenog i inferiornog partnera u nadmetanju sa ostalim politickim takmacima.
Sada su opet svima puna usta price kako institucije, ukljucujuci i instituciju predsednika Republike, treba rigorozno braniti. Ali sta treba da brane i zastupaju nosioci tih institucija, o tome se malo govori. Znamo koji se kandidati nude nasem izboru 8. decembra, ne znamo kakva ce biti njihova politika. Ko od njih moze da pruzi garanciju da ce nastaviti sa demokratskim promenama i reformama, korektnu saradnju sa Hagom i medjunarodnim organizacijama, smirivanje sa Crnom Gorom i stabilnost unutrasnjih prilika. Upravo zbog toga nasi su izbori isti kao i nasi kandidati - uglavnom neizvesni i nepredvidivi.

Dragos Ivanovic

Dogadjanja: I dalje bez raspleta

Dogadjanja: Vatrogasne metode


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar