Dogadjanja

I dalje bez raspleta

Priblizavamo se kraju godine koja nas nije odvela znacajno dalje od starih navika u donosenju politickih odluka, odnosu prema svetu i prema samima sebi

Kratak period izmedju dva broja Republike cini se da karakterise jedna inace ne retka pojava na ovim prostorima: relevantni akteri na javnoj sceni sve izrazitije brane sopstvenu poziciju i interes, nekako se sve manje sakrivajuci iza prica o javnom dobru ili interesu gradjana. To se vidi i u desavanjima oko izbora za predsednika Srbije, donosenja novih zakona, popune drzavnog budzeta, odnosa vlast-sudstvo, preuredjenja odnosa u SRJ, sudjenja u Hagu, odnosa u DOS-u, saradnje sa svetom i sveta sa nama, albansko-srpskog pitanja, americke istrage u vezi s izvozom oruzja u Irak... Za kratko vreme, neka su se pitanja izostrila, a odgovori su postali eksplicitniji... Mozda to i nije lose?

Neuspeh

Iako jos uvek niko javno ne postavlja pitanje koliko se SAD u stvari "mesaju u nasa unutrasnja pitanja" kao sto je trgovina oruzjem sa Irakom i drugim zemljama sa kojima je to rezolucijama SB UN postalo strogo zabranjeno (pravi embargo), svi znaju da su americki strucnjaci za nas slucaj vec nekoliko dana ovde i da obilaze sva mesta gde im je poznato da postoji "namenska proizvodnja". Dok jedni tvrde da su se Amerikanci na neki nacin nametnuli i da ih zanima samo to sta smo i koliko mogli prodati Sadamu Huseinu (Nebojsa Covic), drugi kazu da su americki eksperti pozvani zato da pomognu u izboru novih, sa njihovog stanovista neupitnih trzista za prodaju oruzja (Zoran Djindjic).
Medjutim, tesko da bi Djindjic ikoga u srpskoj javnosti mogao ubediti u svoju pricu o tome kako su u Stejt departmentu nakon svega jedino zabrinuti za nas spoljnotrgovinski deficit.
Sa ministarskog sastanka EU i sa nekoliko medjunarodnih skupova i konferencija (Samit NATO u Pragu, Medjunarodna konferencija o kriminalu u jugoistocnoj Evropi), stizu jasna upozorenja u vezi s aferama izvoza oruzja iz SRJ i BiH, kao i oko saradnje sa Tribunalom u Hagu. NATO je, prema recima Dzordza Robertsona, zvanicno pozvao sedam nekada komunistickih zemalja da se pridruze najjacoj vojnoj sili na svetu, a istovremeno je upozorio SRJ, Hrvatsku i BiH da ukoliko zaista zele da se integrisu u u Partnerstvo za mir ili NATO, moraju, pre svega drugog, da realizuju saradnju sa Tribunalom u Hagu. Ovde se, medjutim, gradjani zamajavaju pricama da je saradnja na nekakvom realno mogucem ili optimalnom nivou, da su zahtevi Del Ponteove nerealni, da nikome nije poznata Mladiceva adresa. Del Ponteova je, sa svoje strane, gotovo potpuno ignorisala ovdasnje zvanicnike i pred njihovim ocima u Beogradu se sastala sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom koji je bio u dvodnevnoj poseti nasoj zemlji. Tako je poslala najjacu poruku onima koji tvrde da su njeni zahtevi iznad ocekivanja medjunarodne zajednice.
Na kraju ove godine sasvim je izvesno da ce se problem saradnje sa Hagom preneti i u sledecu, ali ce insistiranjem medjunarodnih faktora znacaj saradnje sa Hagom i uslovljavanja u vezi sa tim biti jasnije istaknuta. To je bilo jasno i na pocetku novembra, kada je Savet Evrope za zaljenjem konstatovao da jos nismo spremni da se prikljucimo ni ovoj, najsiroj evropskoj organizaciji. Pored Ustavne povelje, kao razlog za nezadovoljstvo Saveta Evrope, pomenuta je i saradnja sa Hagom. Koliko stagniramo (a mozda i regradiramo) u odnosima sa svetom najbolje (i najotvorenije) svedoci izjava ministra Svilanovica da je, iz tog ugla gledano, ova godina bila "izgubljena godina".

Hag - No. 1

Da li je rec o samoemancipaciji ili o kanalisanju pritisaka spolja, kao da ipak dolazi do izvesnih pomeranja u pravcu postavljanja pitanja o odgovornosti za zlocine i pred domacim sudovima. Naravno, suvise je rano procenjivati da li se radi o manevru pod uticajem izvrsne vlasti ili o autenticnim potezima, tek Republicko javno tuzilastvo je prihvatilo inicijativu Fonda za humanitarno pravo i uputilo zahtev Vrhovnom sudu Srbije da se sudjenje za ratne zlocine, Sasi Cvjetanu i Dejanu Demirovicu, izuzme iz nadleznosti suda u Prokuplju. Razlog je neozbiljnost koju je do sada u procesuiranju optuzenih (od kojih je jedan u bekstvu) pokazalo prokupacko sudstvo. Sama cinjenica, gotovo jedinstvena, da se savet jedne, u ovdasnjem javnom mnenju anatemisane, NVO uzme kao dovoljno relevantan da se angazuje vrlo sporo i neazurno tuzilastvo, ipak pokazuje da uzurbanost medjunarodne zajednice oko procesuiranja za ratne zlocine nije kod svih "prosla kroz oba uha".
Ovih dana je pocela i ekshumacija 55 zrtava cija su tela bacena u Savu i Dunav, a sahranjena na grobljima u Sapcu, Loznici, Bogaticu, Malom Zvorniku i Vladimirovcima. Za sada se nista ne zna o ovim zrtvama ratova, a u njihovu identifikaciju ce biti ukljuceni svi ucesnici sukoba.
Briznost Haskog tribunala nad njihovim najdragocenijim i "tesko stecenim" pritvorenikom ovde je iskoriscena da se problem Milosevica s visine krvnog pritiska digne na nivo "srpskog pitanja". To je bila ponovna prilika za javno pojavljivanje svite advokata i boraca za Miloseviceva prava, clanova njegove porodice, onih koji su mu, makar formalno, ostali verni u SPS, a i gradjanima je, na mitingu u centru Beograda, omoguceno da pokazu svoju zabrinutost. No, pokazalo se da gradjani, koje je rezim Milosevica doveo do prosjackog stapa, nemaju dovoljno vremena da se posvete brizi za Milosevicevo zdravlje jer im je on sam ostavio u nasledje tesko izlazenje na kraj sa nabavljanjem hleba i mleka, a o adekvatnim lekovima da i ne govorimo. Izgleda da su Milosevicevi simpatizeri, ciju brojnost ne bi ni danas trebalo potcenjivati, procenili da je njihovom lideru haska nega i briga, o kojoj izvestavaju svi svetski mediji, dovoljna garancija zdravstvene stabilizacije. Na javnom skupu nije bilo vise od hiljadu ljudi (neki procenjuju tek par stotina), ali su zato Sudsko vece i sudija Mej trazili da se Prijatelji suda i Tuzilastvo izjasne o daljem toku sudjenja s obzirom na iscrpljenost optuzenika.
Ma koliko Milosevic za mnoge ovde bio nezaboravan u svom inatu i junacenju, tesko je ne primetiti da se njegovo zdravlje pogorsava uvek kada se pojavi neki zaista uverljiv svedok koga on ne uspeva da "zavede" svojim informacijama o clanovima uze i sire familije. Ipak, vratio se u sudnicu (njegove pristalice tvrde da je i dalje veran svom stavu da sud ne priznaje i nista od njega ne trazi) i strpljivo-podrugljivo slusa svedocenje zasticenog svedoka C-061, visokog zvanicnika SAO Krajine i RSK, koga je, ocigledno, odmah prepoznao. Ovaj svedok je izneo niz informacija koje jasno ukazuju na povezanost Milosevicevog rezima i vrha vlasti u RSK o kojem se manje-vise sve znalo, ali je svedocenje svedoka C-061 (koji ce i sam odgovarati za zlocine) dragoceno i direktno optuzuje Milosevica za odluke koje su donosili Srbi u Hrvatskoj.

Drzava kao fikcija

Iako je sve brujalo od informacije da ce Ustavna povelja biti napravljena do kraja novembra i da je postignut dogovor oko osnovnog problema u vezi sa nacinom izbora poslanika za savezni parlament, zadovoljstvo je trajalo kratko. Navodni dogovor je, brze-bolje, pozdravila i Evropa, ali je vec nakon tri-cetiri dana sve palo u vodu. Crnogorci iz DPS su, navodno, "pogresno shvaceni", a njihovi zemljaci iz SNP i SNS kazu da nisu ni odustajali od ideje da se izbori obave neposredno. Svi su, otvoreno, ustali u odbranu svojih najlicnijih interesa i sva uveravanja koja dolaze spolja, da ce im zajednicka drzava pomoci da pre udju u evropske integracije, potpuno ih ostavljaju ravnodusnim.
Ovo stanje neinteresovanja da se zavrse zapoceti poslovi vidljivo je i u vezi sa predstojecim predsednickim izborima u Srbiji, koji se vec sada proglasavaju propalim. Sporazum DOS-DSS vec ne postoji, jedino kako-tako funkcionise u Skupstini. U minut do dvanaest ponovo se angazovao Dragoljub Micunovic, obecavajuci da ce ipak obezbediti otvorenu podrsku Kostunici u suprotnom taboru DOS-a. I dok je Nenad Canak otvoreno pozvao na bojkot izbora, a Vladan Batic zamrzao svoje clanstvo u DOS-u (neizlazak na izbore se podrazumeva), Djindjic tvrdi da je uspeh predsednickih izbora vazan, iako se pise i govori da je odluka GO DS da clanstvo apstinira. Ne bi trebalo zaboraviti ni optuzbe Miroljuba Labusa koji je tvrdio da je deo DS sve ucinio da prethodni krug izbora, na kojima je on bio kandidat, ne uspe. Djindjicu, ocigledno, vise odgovara da za partnerku na vrhu vlasti ima Natasu Micic sa kojom je njegova stranka vec ostvarila zavidnu saradnju u parlamentu, nego Kostunicu koji kao svoj osnovni zadatak vidi rusenje njegove vlade. U sve ove peripetije vesto se umesao predsednicki kandidat Vojislav Seselj poznat kao osoba koja je spremna na sve.

Kada ce se resavati pitanje konacnog statusa Kosova? To je pitanje koje se na vise strana dozivljava kao nesto sto neminovno uskoro dolazi na dnevni red. Stajner je ponistio odluku jednonacionalnog sastava Skupstine Kosova o tome da je neprihvatljivo posredno resavanje statusa Kosova kroz Ustavnu povelju. Da je ovo pitanje nesto sto jos dugo ne moze biti tabu-tema vidi se i po naporima posrednika da se za istim stolom nadju predstavnici pristinske i beogradske vlasti. Na konferenciji u Lucernu, "Albanci i njihovi susedi", srela su se dva srpska ministra i albanski zvanicnici sa Kosova. A i Kofi Anan je otvoreno rekao da se cesce mora razgovarati na liniji Beograd-Pristina, sto je odmah kao svoju ideju plasirao i srpski premijer Djindjic. Nebojsa Covic, koga se to pitanje najvise tice, izvinjenjem predsedniku Kosovske vlade napravio je neophodan iako tek simbolican gest u pokazivanju dobre volje Beograda da se oko vaznih pitanja od zajednickog interesa konsultuje sa Pristinom. U svemu ovome je najvaznija istrajnost u odrzavanju dobre volje za laganim prosirivanjem polja saradnje. Svi vec dobro znaju da je nemoguce da realizuju maksimalisticke ciljeve, a da li ce biti ipak zadovoljni razvojem situacije, zavisi od neophodne skromnosti bez olakog nasedanja na "obavestajne" informacije.

Lavirinti pravde

Skupstina Srbije je, konacno, pocela sa ozbiljnijim radom. Iako je na vladin predlog zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji bilo oko 70 amandmana, ministar Djelic, revnosno preskacuci skupstinske klupe, nije nimalo odstupio od svog predloga. Neki proizvodi sa spiska za najsiru potrosnju oslobodjeni su poreza na promet od 17%, ali je i dalje ostao porez na knjige i decju hranu, na primer. Djelic je "obecao" i da nema govora o znacajnijem porastu plata u narednoj godini i tako zadrzao reputaciju nepokolebljivog reformatora ovdasnjih finansija. Po prvi put ovde postaje jasno da se ne moze deliti nezaradjeno i da su i gradjani i drzava odgovorni jedni pred drugima.
Ministra Djelica je ne malo iznenadila odluka Vrhovnog suda Srbije da se Mobtelu mora vratiti novac koji mu je, u slucaju naplacivanja ekstraprofita bankrotiranoj Astra banci, oduzet sa racuna kao "povezanom licu". Djelic je otvoreno izrazio svoje nezadovoljstvo ovakvom odlukom suda, a Djindjic je cak rekao da se novac nece vracati jer je odluka suda protiv osecaja pravicnosti, optuzujuci sudstvo da je zrtva lobija koji utice na njegove odluke. Vrhovni sud je ostro reagovao na ponasanje izvrsne vlasti, pa je u javnosti ostala rdjava predstava o zaveri protiv interesa gradjana, pravicnosti i zanemarivanja sudske vlasti. Nejasno je sta se u stvari dogadja, stvorena je situacija ravna konfuziji i nekakvoj zaveri protiv gradjana. Jedino je, izgleda, zadovoljan Bogoljub Karic koji, slavodobitno, preti i evropskim sudovima.

Nastasja Radovic

Zbivanja: SRJ i medjunarodno sudstvo «

» Dogadjanja: Cinizam lidera, nedoumice gradjana