Ponovo procitati

Umetnost i sloboda

Prema dnevnickim zapisima Zivojina Pavlovica

I*

21. 06. 1956.
Do sada sam gledao na hiljade filmova, ali nijedno uzbudjenje koje me je zahvatilo u kinodvoranama nije bilo slicno onom od sinoc. Projektovan je "Andaluzijski pas".
Brutalno razgolicavanje bezmerne oblasti podsvesnog. Pokazalo se da i najveca alogicnost, i najludje bezveznjastvo imaju dubokog smisla. Drhtavica, nervoza i strepnja su zahvatili gledaoce. Bili su paralisani. Iako je Bunjuel tokom snimanja ovog filma napominjao da ce ga svaki gledalac primati na svoj nacin, "Andaluzijski pas" je verovatno jedan od retkih eksperimenata sedme umetnosti koji u ocima, osecanjima i intelektu najrazlicitijih ljudi izmamljuje isti odjek. Uostalom, to nije nista cudno: "Andaluzijski pas" se najvise priblizio univerzalnom jeziku sna. U njemu je zastupljen iskljucivi govor slike.

*

12. 10. 1956.
Mit individue: Nema nikog u koga bi se smelo pouzdati, nema niceg u sta bi se moglo verovati (jer je istorija krvava zbrka, jedinstvena kosmicka zbrka propalih iluzija i izneverenih nada ciji su bledi odbljesci strpani u muzeje, biblioteke i arhive kao dotrajale i neupotrebljive karoserije starih vozila). Covek ostaje sâm, a ako vec mora biti sâm, i ako, kao usamljenik, biva ugrozavan od drugih, zasto da gnjili medju njima kada mu je bolje da bude uzdignut iznad mulja u koji je potonula covekova bit. I tako osamostaljen, postane definitivno i slobodan.
Nesporno, za obolele (a koji inteligentan covek ovoga vremena to nije, ukoliko nije slep ili gluv?) - ideja je veoma privlacna. Za njom zudi citavo njihovo bice, i ta ideja postaje fiks-ideja, prerasta u konstantan san, poprima vid opsesije i dimenzije mita.
Ali bas zato sto ima oblicje i snagu mita, ideja individualizma pocinje da izneverava individuu (tacnije: da potvrdjuje svoju naivnu iluzornost): kao i svaki mit, i ova ideja nosi u sebi zanosni vapaj za angazovanjem radi sopstvenog ostvarenja. Kako mitovi i dalje ostaju mitovi, to jest ostaju magle rasprsenih nada pomesanih sa krvlju, tako se i angazovanje, inspirisano nadom, izvrce u razocaranje.
Zabluda je u ovome: nista se ne moze menjati bez angazovanja, a angazovanje mora biti kolektivno da bi postiglo ma kakve rezultate, pa makar i lazne. Prema tome, osnovna ideja individualizma angazovanjem biva izneverena.
A ne angazovati se (sto ce reci: ne ciniti prinudu, ne usmeravati ili ne sugerisati), znaci prepustiti zivotnu situaciju stanju u kojem se vec nalazi. Pokusati izdici se iznad, znaci ostaviti ono ispod onako kakvo jeste. Prema tome, sustinski se nista ne menja: posle bekstva (to jest izdizanja "nad") smirenje nece doci: animalno zivljenje odvija se i dalje u paklu. Ako ga se individua lisi, ona se lisava svoje telesnosti, upravo sebe same.
A kako se, ipak, ne moze bez zivog peska (bez zbilje, bez nepodnosljive realnosti), pribegava se preziru. Prezir treba da izdvoji individuu iz svega u cemu se nalazi, ali bez cega ne moze da opstaje.

*

18. 10. 1956.
"On je stari i iskusni komunist" - tako me je okarakterisao sekretar OPO, a ja sam se nasmejao toj delimicnoj istini - laskalo mi je sto me je poistovetio sa onima koji su "pravi" i "neunistivi", ali i - nemocni.
Jasno sam osetio tu nemoc ciji je uzrocnik postojanje zabluda: blazeno intrauterinsko kupanje u mitu zapljuskuje oci, paralisuci logicnu, trezvenu misao. Zabluda - to je mazivo inerciji, a inercija je sustina nase danas vec obesmisljene Partije.
Svakako, u svemu ovome najzanimljiviji je moj sadasnji, ali i moj buduci odnos prema OPO.
Ne stidim se da kazem da sam nekada verovao. I pored svih fleka na drustvenom profilu, bio sam cvrsto ubedjen da su to trenutne neminovnosti. Medjutim, s vremenom, zablude su otpale kao mokre pelene i ja sam danas sâm.
Otcepljen sam, jer sam "progledavsi oslepeo" - kako kaze Toma Markovic. Kule od oblaka odavno su razduvali vetrovi zbilje, i ja osecam pustos koja okruzuje ljude. Ali to ne znaci da cu se odvojiti, jer sam ubedjen da je sâm covek nemocan, i da je borba jedini nacin kojim se moze promeniti neizdrzljivo stanje u kojem se nalazimo. Moja pasivizacija ne bi nista promenila na nakaznom profilu nase stvarnosti, a snaga kolektiva je nezamenljiva, bez obzira na to sto je trenutno (a mozda i zauvek?) uperena protivu individualnih sloboda, koje, kao takve, i jesu jedine slobode.
Ostajem. Pruzacu koliko mogu (ukoliko ne izbije definitivan sukob izmedju mog zivotnog smisla i kolektivnog mita). Znam da mnostvo cine cestice, i da ono od njih zavisi. Mozda ce tih cestica, ovakvih, ili slicnih, kad-tad biti vise, mozda ce se razbistriti magle, a tada cu moci da se nadam zori koja ce doci u snopovima postenih ruku. A dotle, ceneci slobodu koja nije samo umetnost, vec i hleb, i zdravlje, i prestanak strepnji od pozivotinjenja, ostajem tu gde jesam, da pruzam koliko mogu, iako je trenutno obmana idol kome se metanise.

*

13. 01. 1957.
Porazen sam pozorisnim komadom "Cekajuci Godoa". Ne cudim se sto je bio zabranjen. Prava umetnost nikada nije "prijatna". Nikad nije isla u prilog drustvu.

*

30. 01. 1957.
Bilo kako bilo, samoca je uvertira u smrt (kao sto je to u izvesnom smislu i san) i, kao takva, kao ugrozavalac iluzije o vecnom traganju, samoca je coveku nepodnosljiva. To potvrdjuje i cinjenica da se i represalije kolektiva prema otcepljenoj individui ispoljavaju uvek na dva nacina: 1) ili prinudnim slanjem u smrt, 2) ili prinudnim slanjem u izolovanost. I dok izgnana individua, stavljena u stanje blisko smrti, cezne za zivotom u kolektivu, simbolicno nazivanim SLOBODA - do koje moze dospeti samo miloscu drustva (koje tu milost uvek naplacuje na taj nacin sto u jedinki suzbija egoisticne nagone), a nikako individualnim fizickim buntom (setite se Karila Cesmena!) - dotle dobrovoljno izgnanstvo, ako nije misticnog karaktera, radja osvetu drustvu u vidu umetnosti.
Paradoksalno, ali je tako.
Umetnik - ugrozen drustvom sto snagom kolektiva osporava samostalnost individue i time remeti ravnotezu izmedju njenih vitalno afirmativnih i vitalno negirajucih nesvesnih nagona na stetu prvih (koji su jedina spona pojedinca sa kolektivom) - jeste covek koji ce pribeci dobrovoljnom izgnanstvu kroz stanje samoce. Kako ga takva situacija stavlja u dilemu: ili da potpuno poklekne pred najezdom nagona smrti ili da pokusa da postigne, makar i iluzorno, ravnotezu u svom dusevnom aparatu, on ce poceti da se duhovno prazni kroz umetnicki cin. Hteo on to ili ne, njegovo delo samim tim biva upereno protiv uzrocnika nenormalnog stanja u koje je doveden - biva upereno protiv drustva.
Zato je umetnost po drustvo uvek razorna.
Na koji nacin?
To je jedno od kljucnih pitanja. Izgleda da se odgovor krije u cinjenici da umetnicko delo, poniklo na unutrasnjem, duhovnom raskolu stvaraoca, vraca druge jedinke sebi samom, osvetljavajuci im subjektivna neuravnotezena stanja kojih postepeno postaju svesne.
Razume se da umetnicko delo nema ni sposobnost, niti snage, a nije mu ni cilj, da individuu otrze od kolektiva (i da na taj nacin ugrozava kolektiv), ali se pod uticajem umetnickog dela taj raskol u individui pocinje da definise i, saznanjem - potencira.
Umetnicko delo ima tu osobinu da jedinku odvaja od drustva (ne odjednom, niti planski, niti tendenciozno), i da je prirodom "uzivanja" umetnickih dela stavlja u opozicioni polozaj prema kolektivu time sto se individua, pod njegovim uticajem, dovodi u ono psihicko stanje u kojem se nalazio i umetnik dok ga je stvarao; dakle: u stanje dobrovoljne izolovanosti, u stanje koje je blisko smrti.
Umetnicko delo ne dejstvuje na kolektivno nesvesno, vec na individualno nesvesno; tacnije: na latentnu ili vec akutnu neravnotezu izmedju individualne svesti (to jest onog Frojdovog NAD-JA) i individualno nesvesnog. Umetnost uvek deluje iskljucivo na individualnost, a nikada na kolektiv (to jest na bitnost kolektiva), bez obzira na to sto broj tih individua moze biti milionski. Umetnost svojim dejstvovanjem ne aktivira nijednu vitalno afirmativnu kariku u covecjoj dusi, kojima bi se od dezertiranih individua mogao da formira jedan nov kolektiv (jer bi on opet zahtevao od pojedinaca zrtve, te bi se one nasle u istoj situaciji u kojoj su bile i u prethodnim drustvenim organizacijama, jer sustina drustva je nepromenljiva kao sto je nepromenljiva i sustina individue). Sa stanovista fizickih sila, drustvo nije ugrozeno umetnoscu. Drustvo trenutno ne gubi nista zbog toga sto mu izvesne jedinke nece sasvim pripadati (bez obzira na to koliki broj njihov bio): neorganizovane jedinke nemaju snagu kolektiva kojim bi se suprotstavile napustenom drustvu. I mada je tacna narodna poslovica da "koga nema bez njega se moze", drustvo je pasivnim dezerterstvom neorganizovanih individua ipak objektivno ugrozeno, jer se time komplikovani aparat zajednickog egzistiranja samorazara: pomenute jedinke vise nisu u stanju da drustvu pruzaju svu kolicinu umno-fizicke energije pomocu koje ono moze besprekorno da funkcionise. I tu se krije klica razornog dejstva umetnosti.

*

1. 06. 1957.
Pisuci IV odeljak eseja "Ejzenstejn: masa", naisao sam na zanimljiv problem koji otvara antagonisticki odnos drustvo (kolektiv)-individua (umetnik): individua fizicki uvek gubi. Nasuprot tome, individualisticka istina, ukoliko je sazdana umetnickim sredstvima na temelju vecnih istina, ne prestaje da postoji, obezbedjujuci delu imunitet od efemernosti. Ali kako to "fizicko gubljenje" u krajnjoj liniji znaci i smrt vegetiranja (- normalna reakcija kolektiva na ugrozenost samoobmanjujuceg mita -), mene je narocito zainteresovalo ono subjektivno stanje napadnute jedinke, koje se moze okarakterisati nazivom beznadni strah. On je jasno uocljiv u "slucaju Ejzenstejn", tipicnom za psiholosku presiju XX veka.
Svojevremeno potresen aferom oko Davicovog Covekovog coveka (pukim slucajem bio sam svedok konstantnog Davicovog straha), poceo sam da razmisljam o tom fenomenu koji izrasta iz sukoba individua-kolektiv, tako da sam uskoro, samo letimicnim pogledom unazad, mogao da uocim da je presija kolektiva na otcepljenu jedinku konstantno zivotno pravilo (Sokrat, Hristos, Djordano Bruno, Leonardo da Vinci, Mikelandjelo, Galileo Galilej, Erazmo Roterdamski, Puskin, Babelj, Piljnjak, Breht, Tomas Man itd.).

*

19. 08. 1957.
U Borbi od 11. 08, a i u jucerasnjoj Politici, objavljeni su osvrti politickih komentatora na stampanje Djilasove knjige Nova klasa (u inostranstvu).
Oba clanka su pisana sa poznatih staljinistickih pozicija: diskvalifikacija individualne inteligencije, "utvrdjivanje" "dezorijentacije", "otpadnistva" i "izdajstva", pozivanje na interese drzave, naroda i proletarijata, kritika kapitalisticke stampe zbog ataka na ideju koegzistencije itd.
Razume se da nijedan od ovih tekstova nije uspeo nista da ucini do da probudi paznju citalacke publike prema proskribovanoj knjizi, iz prostog razloga sto pisci clanaka nisu pristupili analizi pomenute knjige. Likvidacijom u ime "interesa" naroda, drzave, partije, proletarijata, socijalizma i komunizma, dakle u ime vlasti protiv koje je Djilasova knjiga ocigledno i uperena, ljudi se ne mogu uveriti da je istina na strani kriticara. Pre svega, predmet kritike ostao im je - nepoznat.

*

26. 02. 1958.
Nije istina da se u umetnosti nista rizicno ne bi smelo reci. Jaka rec uzvitlala bi prasinu, to je tacno - ali vinovnik buke ne bi istog casa odleteo u zatvor. (Bio bi registrovan kao latentna opasnost, iz prikrajka ocekivan da korakne dalje, na nestabilnije brvno, pa bi se posle naslo nacina da mu se tlo izmakne!)
Ali - niko ne pokusava da sedne na klackalicu rizika. Da stavi glavu u torbu,
jer su svi okuzeni skorojevickim samoljubljem koje im je ispralo mozak, a na oci navuklo zastore lazne tolerancije,
pa svako, pre svega, gleda kako da se i na koji nacin o njemu govori, kakav ce utisak sve to kod "nadleznih" ostaviti (da bi se izvukla kakva korist, da bi se kupio frizider, vespa, da bi se kcerka direktora eksport-import preduzeca izvela na veceru u otmeni restoran, da bi se uspelo precku vise na drustvenim lestvicama).
Oni se boje sebe, i zato ne doticu trosan dvorac od karata pod cijim se svodovima prozdiru poput zutih mrava.
Ali, slozno brane kartonski dvorac i od palidrvceta.

*

Novembar 1958.
Sred sveg tog vekovnog suludog bubnjanja koje traje od Djordana Bruna do Carlija Caplina, i od Sergeja Ejzenstejna do Milovana Djilasa, mi izigravamo mudre posmatrace. Nijednim gestom, nijednom aluzijom ne opredeljujemo se ni za Pasternaka, ni protiv njega. Cutimo i stampamo vesti novinskih agencija. Slog prevedenog Doktora Zivaga, sto ga je SKZ, na osnovu fotokopija ruskog izdanja iz Italije, spremila za stampu, izbacen je iz masina na intervenciju sovjetskog ambasadora, a svi zvanicni i poluzvanicni "organi", cak i knjizevne publikacije - drze zatvorena usta.
Medjutim, ima vec nekoliko dana kako se prilike menjaju. U Vidicima Misa Stambolic objavljuje svoj uznemirujuc patetican apel Branite Pasternaka!, upucen svom imaginarnom vrsnjaku sovjetu. Ovaj krik, ispaljen u sivilo nase cutnje, za sada, i do sada, prosao je kod nas gluvo. Ali, zato su Rojter i Radio Pariz odmah poslali pomenuti apel u etar, pod parolom da su se u Jugoslaviji studenti prvi izjasnili u prilog Pasternaku, puckarajuci tim Misinim apelom kao novom praskavicom u opstem danasnjem medjunarodnom cirkusu.

II*

Maj 1959.
Pod novim suncem zbog cijih sagarajucih zrakova covek mora da zmuri ne bi li nekako odziveo svoj vek, razlicite ideologije poput voska slepljuju ljude u jedinstvenu bezlicnu masu. Pod tom ubistvenom svetloscu i jugoslovenska drustvena formacija gubi razlike u odnosu na Hitlerov nacionalsocijalizam, Duceov i Frankov fasizam ili kineski i sovjetski komunizam. Razlike su samo dekorativne prirode. Zupcanici nacija i zupcanici drustvenih konstelacija cvrsto zadiru jedni u druge, te im je ritam okretanja medjusobno povezan i podredjen jedinstvenom kontinuitetu. Razlika nema, a ne moze ih ni biti, jer se citavo covecanstvo obrce sred vakuuma u krug. S tog kovitlanja krune se opiljci u vidu leseva i fekalija, a iznad lomota ne lebde heruvimi, i harfe ne sviraju nebesku muziku koju su nekada slusali nisci duhom, dok su spaljivali vestice. Danas mase veruju u nacionalizam, fasizam ili komunizam, i zivot je u svemu slican medju svim rasama na svim kontinentima. Jugoslovensko hvalisanje originalnom (samoupravnom) avangardnoscu ne prelazi granice skorojevicke samoobmane, koja je, takodje, jedna od osobina savremene vladavine mediokriteta. Dovoljno je da se malo zadignu kicene zavese propagandnog teatra, da ih samo za tren zaleluja vetar zdravog razuma, pa da se trula drustvena utroba pokaze u svoj svojoj zastrasujucoj nakaznosti. Tada sva halabuka o slobodnom drustvu i paranoidno mlataranje crvenim barjacicima kojim covecanstvu jedan mit signalizuje svoje prohteve i apetite pokazuju svoju bitnost koja se ni za dlaku ne razlikuje od sarenih laza zapadnjackog demokratizma ili istocnjackog totalitarizma. Kao i svuda, slobode su pod ovim nebom utisnute u milionske tiraze ustavnih i zakonskih hijeroglifa, ali drzavu u trajanju odrzava organizacija masovne prinude. Sinonim materijalne korespondencije izmedju dobara i ljudi i ovde postavlja novac - jedino merilo vrednosti. Mase su i u ovom kraju sveta orobljene radom, zadojene patriotizmom i verom u mudrost suverena. On, istina, nije Bog, ali je krmanos bezbrojnih zivota i u njegovo covekoljublje veruju svi. I u ovom podneblju bitne ciljeve zajednice predstavljaju porodicni mir, sto manji licni rizik i sto veca kolektivna neodgovornost i obrnuto, a slobodu - uplivisanje na tudj zivot bez posledica po svoj. Iz ovakvih mentalnih supstanci radja se jedan jedini zaista postojeci i zaista uticajni duh, duh novogradjanina. Takva klima nije samo dim sa zivotnog plamena sto gori po gradovima citavog covecanstva, ona je i proizvod zelja fizicki potlacenih, proletera i paupera, svejedno da li se te zelje mogu ostvariti ili ne. Vlascu poduprti proleter postaje malogradjanin, a mehanizovani seljak idealni birokrat. U revolucionarnoj dislokaciji materijalnih dobara, razlike izmedju bogatih i siromasnih odrazavaju se u zeljama siromasnih da poseduju ono sto imaju bogati. Ostvarenje takvih zelja, koje su mnogo vise posledica okretanja stravicnog mehanizma trajanja a mnogo manje programa i proklamacija, uslovljava i odgovarajucu duhovnu atmosferu ciji se smisao nalazi u religioznom vapaju za zastitom postojeceg. Ali, nasuprot nekadasnjoj metafizickoj narkotizaciji bajkom o bozanskom smislu stanja stvari, danas malo ko veruje u smisao iznad i izvan coveka. Savremeni gradjanin, bio on regrutovan iz seljackih ili proleterskih slojeva, ili zatecen sred tradicionalnih burzoaskih formacija, ili modifikovan od deklasiranih bivsih aristokrata i feudalaca, zeljan udobnosti i zadovoljstava, automatizuje svoj zivot ukljucujuci se bezrezervno u sistem robnonovcane administracije koja ga okiva, ali mu pruza i iluziju materijalne sigurnosti. A sve svoje dusevne raskole, koje mu suprotnost izmedju mehanizovanog zivljenja i sputanog animaliteta sve vise produbljuju, resava ili paklenim obracunima s pojedincima ili politickom agresivnoscu udruzenih u nacionalsovinisticke ili internacionalisticko-komunisticke drustvene formacije. Zato se novogradjanin, sklesten mehanizmom drustvene aparature i socijalnih neizbeznosti sto ga melju kao proso, prepusta kljukanju iluzijama u vrhunaravni smisao sopstvenog postojanja koje mu iz dana u dan serviraju javna politicka glasila: skaske o herojskoj proslosti, casnoj sadasnjosti i svetloj buducnosti, savremena su danonocna molepstvija kraj zrtvenika obozenom Coveku u koga bespogovorno veruju svi. Jer ne zele da se menja prihvaceni (ili: nametnuti?) nacin egzistiranja. Jer ih oslobadja najveceg prokletstva savremenog coveka - prokletstva misljenja. Organizovani u ogromne i neshvatljivo komplikovane zajednice mentalno nesumnjivo zakrzljalih subjekata, novogradjani se osmisljuju fizickim i duhovnim sluzenjem novom mitu, mitu Covekoboga, koji savrseno odgovara potrebama automatizovanih mediokriteta. Prakticne, vulgarizovane ideologije koje su zaista zive, jer su prihvacene kao duhovni smisao mnostva, nisu nista drugo do religiozna projekcija savremene ljudske prosecnosti, one prosecnosti koja ume da se raduje brosu, mindjusi, povecanju plate i novom drzavnom prazniku, kada ce se dobro jesti, a nece se raditi; kojoj nije mrsko da se sazali nad prosjakom, ali i da gnevno, i ne razmisljajuci, lopova preda policiji; koja zna da potegne noz ili vitriol, i da se ulizicki prikloni jacem, a sadisticki maltretira slabijeg. Ta prosecnost nemilosrdno ubija detinju individualnost stereotipnim vaspitanjem, a korisnim smatra samo onaj rad koji je u sluzbi kolektivnih interesa; ona se boji prezira duhovno nezavisnih i freneticno proganja banditizam pesnika. U sveopstem valu novogradjanstva sto plavi svet od severnoamerickih savana, pa preko evropskih izandjalih prostora do povolskih stepa i sibirskih tundri, nagrizajuci stare duhovne konstelacije Azije i Afrike, u histericnoj protuberanci pervertiranog egoizma koji istovremeno proizvodi kako nacionalne tako i internacionalne zlocine, standardizujuci njima drustvena gibanja, na od davnina oproban nacin, a novogradjaninu, dakle okucenom (sto ce reci: ukrocenom) coveku, neosporno najefikasniji nacin, jugoslovenska varijanta opste situacije u kojoj se covecanstvo danas nalazi u svim karakteristikama ni za dlaku ne odstupa od univerzalnog stanja stvari. Duh jugoslovenskog drustvenog ustrojstva, i duh njegove religije, zbog slavljenja gradjanske solidnosti i obozavanja patrijarhalne proslosti, zbog licemernog samoobmanjivanja bozanskim skladom potreba i zelja, nagona i morala, a pre svega zbog forsiranja zlatne prosecnosti, ne predstavlja nista drugo do odraz opste duhovne klime i pod nebom Balkana.
U ovom trenutku to dokazuje i nastupajuca histerija oko proslave Dana mladosti, tj. rodjendana predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije, generalnog sekretara Saveza komunista Jugoslavije, i vrhovnog komandanta oruzanih snaga FNRJ, marsala Jugoslavije Josipa Broza Tita. †...‡
(Medjutim, sredinom ovog meseca u Zagrebu su izbile studentske demonstracije zbog rdjave ishrane u tek otvorenoj i raskosno opremljenoj menzi. Studentima se prikljucila i srednjoskolska omladina. Revoltirana masa je ruinirala mermerno zdanje u kojem se nedelju dana delilo 2000 posnih obroka na 4000 gladnih zeludaca. Studenti su zatim sabotirali rad Univerziteta, celi dan demonstrirajuci ulicama, izvikujuci zanimljive parole: "Mi volimo Tita, ali smo gladni". I: "Mi smo uz CK, ali hocemo da jedemo". Ovaj politicki skandal nije se zadrzao samo u Zagrebu: iako su demonstracije zavrsene hapsenjem desetine najekscentricnijih buntovnika, vec sutradan je u Visokoj pomorskoj skoli na Rijeci proglasen strajk studenata sa zahtevom da se izvrsi revizija nastavnog programa. Dva dana kasnije studenti su se u Skopskoj studentskoj menzi solidarisali sa kolegama iz Zagreba prevrtanjem tanjira i gadjanjem clanova uprave hlebom i kostima. Bunt, zacet pre sest godina na Novom Beogradu, nastavlja se.)

III*

7. 03. 1988.
Javlja se isti raskorak izmedju nacionalnih potreba i umetnickih vrednosti kakav se i ranije javljao izmedju individualne kreacije i nezasite ideoloske gladi za samovelicanjem.
No, za razliku od nekadasnjeg nepristajanja na slugeranjstvo politickom mitu i bunta protivu dirigovane umetnosti, danas, sve sto se iskazuje u slavu nacije, velica se kao prvorazredno umetnicko ostvarenje. Radijus je velik: od Vremena smrti Dobrice Cosica u knjizevnosti, preko primitivnih kvazifantasmagoricnih slikarskih mazarija Milica od Macve, do ogavnog diletantizma u vitezovic-kadijevicevskoj mamutskoj televizijskoj seriji Vuk Karadzic: kao da je velicanje naroda od sebe sama u obrnutoj srazmeri s njegovim padom.

*

15. 07. 1988.
Nacionalisticke strasti razbuktavaju se poput pozara. Internacionalisticki duh, uzgajan na osnovama komunisticke ideologije, rasplinuo se zajedno sa komunizmom. U zatrovanim prostorima izneverenih nada i jadne zbilje otvorena je mogucnost za divljanje iracionalnih strasti svih boja. Srpska ozlojedjenost sto se monolit Jugoslavije osipa vapije za samopotvrdom kroz slepilo prema drugim narodima i drugacijim civilizacijskim formacijama. Srbi prihvataju za vodje kako primitivce tako i dusevno neuravnotezene intelektualce. Slovenacka inferiornost napaja se na rasistickim izvorima, koje su, u toku cetvorogodisnjeg krvarenja u toku Drugog svetskog rata, pokusali da zatrpaju zauvek. Siptari ostvaruju biolosku ekspanziju tacno kao sat. Madjari strepe za autonomiju u cijim su, ma koliko skucenim okvirima, negovali svoje nacionalno bice. Muslimani se svrstavaju pod Homeinijevu zelenu zastavu. A Hrvati, oduvek puni animoznosti prema braci-pravoslavcima, ostre u potaji nozeve, kao sto su to cinili i uoci 1941.
Jugoslavija mirise na Liban.

*

10. 08. 1988.
A kako je tek nama, koji smo upoznali robijasnice idealnog komunizma, i cije smo resetke lomili sa strascu, da bismo se dokopali "otvorenog" sveta! Sad lesine usreciteljskih zanosa umiru duz Istocne Evrope, ali, umesto slobode, novi tesnaci, i nove, bojim se: jos teze negve okivaju nas, vec ostarele i iznurene vecitim nepristajanjem. Davimo se u blatu savremenog feudalizma, optuzujuci druge nesretnike za bedu u koju smo sami sebe doveli. I umesto da gledamo u buducnost, cmizdrimo nad prosloscu koju smo obukli u pozlacenu odoru nacionalnog idealizma.

*

12. 01. 1989.
Medjutim, u totalitarnim sistemima muka je u tome sto vlastodrsce nije niko drugi doveo na vlast do oni sami, otevsi je od drugih.
I odlaze jedino kad im je drugi otmu.
A oni, koji je otmu, nisu nijednom uspostavili demokratiju, vec tiraniju.

*

11. 11. 1989.
Srusen je Berlinski zid, menja se politicka karta Evrope; Staljinova se imperija raspada kao kula od karata. Velika, ocaravajuca komunisticka utopija, osporena teskim, bednim i krvavim zivotom, sav zanos masa i nada da ce, posle bezbrojnih zrtava, jednoga dana osvanuti raj na zemlji, rascinili su se kao ruzan san. Komunisti svih zemalja takozvane Istocne Evrope odlaze u tminu poput drakula i vukodlaka; nekadasnja avangarda proletarijata samozvane "poluge napretka", "ljudi narocita kova", ostace u secanju jedino po zlu, i pokusace da u zemljama, u kojima su izveli revoluciju i oruzjem dosli na vlast (Rusija, Jugoslavija, Kina, Kuba, Albanija), uz pomoc oruzja na njoj i ostanu.
A kada ih jednog dana ipak pojede mrak, tad ce se ljudi, nadajuci se boljem, naci na vetrometini, i, dobivsi demokratiju i individualnu slobodu, zateci, zbunjeni, u mestu, dok ce istorija leteti u buducnost, koja ce im, nesposobnim za trku i utakmicu, opet ostati nedostupna. I vukuci se na repu dogadjaja, zariveni u provincijalno blato, opet ce im Evropa, i "svet" biti daleko.
I zato im se moze dogoditi da im se minulo vreme, vreme komunizma, u kojem su dosli do samosvesti, i u kojem su verovali da su u sredistu sveta, pocne pricinjavati kao Periklovo doba. Moze se desiti da ga zastru zlatnim prahom secanja. Da cinjenice preobrate u legende. A istinu u mit.

*

23. 12. 1989.
Uzbudjen sam kao 1956-1957. godine, kada je Madjarskom besnela ocajnicka revolucija. Uznemiren sam u temelju sopstvenog bica kao pocetkom juna 1968, kada sam dane i noci provodio na Beogradskom univerzitetu. Od jutros pratim razgaranje gradjanskog rata u Rumuniji i natcovecanski napor iznurenog, decenijama ponizavanog naroda da sacuva tek osvojenu slobodu.

*

27. 12. 1989.
Samo smrt ce me osloboditi uzasa od smrti.

IV*

28. 02. 1990.
Vec mi se gadi od svacije spremnosti na osporavanje svega sto je za vreme komunizma ucinjeno. Kao da su svi orni da razore sve sto je stvoreno. Kao da su u toku minulih pedeset godina postojali samo komunisti. I kao da su svi komunisti bili zlocinci ili kapoi u logorima. Biti antikomunist danas kao da je pitanje prestiza.

*

8. 06. 1990.
Koloplet kosmarnih slika dopunjuje i kosmarna politicka zbilja. Iz nje je nemoguce pobeci, sem u svoje misli i u svoju umetnost. Zverska urlanja Draskovicevih i Seseljevih cetnika i fasisticki prekid predstave "Sveti Sava" Zenickog pozorista u sali Jugoslovenskog dramskog pozorista, kao i okretanje ledja fudbalskih navijaca televizijskim kamerama prilikom intoniranja drzavne himne na zagrebackom stadionu, nesumnjiv su dokaz bujanja mracnih sila "diljem" Jugoslavije.
Mucan osecaj nemoci i beznadja.

*

5. 08. 1990.
Od Srbije nista ocekivati ne mogu:
- dok je bila u sklopu komunisticke despotije, ganjali su me fanatici i cankolizi zato sto nisam hteo da velicam tiraniju i sto mi je individualna sloboda bila najvisi cilj;
- sada, u haosu nacionalnog ludila, odbacuju me rodoljubi i sicardzije zato sto necu da uzdizem svoj narod, jer ne mogu da blatim ostale.

*

10. 02. 1991.
Sve sto se desava - zasluzeno je.
Pre tri godine, uporno, iz inata, glasajuci da predsednik Saveza knjizevnika Jugoslavije bude Miodrag Bulatovic, covek mentalno bolestan a eticki bezobziran (koji, u nastupu iskrenosti, sâm za sebe kaze da je olos), knjizevnici Srbije su ucinili sve da se Savez knjizevnika Jugoslavije raspadne.
Izabravsi na minulim izborima Slobodana Milosevica ponovo za predsednika Srbije, coveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilacke politicke poteze cije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom "duhovnom elitom", ucinio sve da se Jugoslavija, kao drzava, raspadne.
Ocigledno se radi o mentalitetu cija osnovna osobina nisu stvaralastvo i ljubav prema zivotu, vec destrukcija i teznja ka smrti.

*

18. 04. 1991.
Vozovi kasne. Avioni ne lete. Radnicki strajkovi. Popovi drece. Nacionalisti lude. Politicari mute. Penzioneri ne primaju penzije. Cinovnici ne dobijaju plate. Automehanicari, privatni ugostitelji, zubari, sitni industrijalci i bogati seljaci kupuju nemacke automobile, vijetnamske tepihe, turske bunde. Televizore, kasetofone, video-rikordere. Grozdje sa Madagaskara, orahe iz Amerike, vino iz Spanije, cipele iz Italije, sireve iz Holandije, caj iz Beca. Prosjaci na ulicama, na stepenistima, na trgovima, u parkovima i ispred crkava. Slepci i bogalji sa harmonikama u haustorima. Klosari u kontejnerima za djubre. Slike kraljeva, vladara i diktatora. Na pijacama zelje, rotkvice, salata, pecurke, mladi luk; banane, pomorandze, jabuke; polovne slavine, polovne cokule, polovni casovnici, polovni ilustrovani casopisi; ribe iz tovilista. U knjizarama plasticni sudovi, elektricne cediljke, decje igracke, mlinovi za kafu. U prodavnicama autodelova i automobilskih guma - carape, gacice, kombinezoni, farmerice, tenis patike, viski. U kasapnicama meso iz uvoza. Novca niotkud.

*

4. 06. 1991.
(Sarajevo)
Pod prividnim mirom jaucu beznadje, strepnja i strah od krvolostva sto ce planuti kao pozar, potpaljen nacionalnim i verskim mrznjama kojima nema granica. Lanci su pokidani, pamet je odavno pomucena - pitanje je casa kada ce se ludilo oteti zebnji od smrti i ljubavi prema bliznjima i ljudi kidisati jedni na druge do istrebljenja. Ni opomene, ni pretnje, ni zastrasujuca predskazivanja ne mogu spreciti suljanje niz liticu, kojem se svi sladostrasno i samoubilacki prepustaju, zeljni nestanka, i tudjeg, i svog.

*

23. 10. 1991.
Pesma, koju Crnogorci pjevaju krecuci na bojiste kod Dubrovnika, glasi:

Nema srece, nema rata
dok ne krene brat na brata.

V*

10. 01. 1992.
Oduvek su kod nas, u ratnim prilikama, protuve, probisveti i ubojice proglasavani herojima. Oduvek. Od Karadjordja i Hajduk Veljka, do Arkana i Giske.

*

29. 01. 1992.
Pesma s dubrovackog ratista:

Od Cavtata pa do Trsta
krstice se sa tri prsta!

*

2. 07. 1992.
Rika gomile ne prestaje danima; ustumaranost vlastodrzaca, ostrvljenost monarhista i cetnika - ceznja za restauracijom primitivnog kraljevstva bez osnova i bez svrhe.
Kako se sacuvati?
Na koji nacin u sebi uspostaviti mir?

*

1. 09. 1992.
(Beograd)
Zebnje su opravdane: paklena vrucina, sludjeni ljudi, zatrovane pameti. Politika, mrznja, razorne strasti - telesne i duhovne rugobe.
(Sta ja ovde trazim?)

*

5. 09. 1992.
Moto, primeren ovom casu:

Avetno doba ponoci je sad,
Kad groblje zja, a pak'o razvejava
Zarazu svetom. Sad bih vrelu krv
Mogao piti, ciniti grozote,
da se dan strese kad pogleda to.
V. Sekspir: Hamlet

Sasvim, sasvim je svejedno da li su Srbi rusili hrvatska sela i gradove, i obrnuto; da li su Hrvati pljackali napustene kuce, silovali devojcice, streljali, klali ili spaljivali starce (ili obrnuto); da li su vadili oci zarobljenim vojnicima i, po cenu njihovih zivota, nagonili ih da ih jedu; da li su odsecali zenama stopala, lomili noge, gonili ih da u trku prelaze preko minskih polja i tako, eksplodirajuci, ucine prolaze pristupacnim; da li su drali zive komsije, razbijali im maljevima lobanje, vezivali odojcad za potezne mine, gonili muskarce da medjusobno polno opste, odsecali im spolovila a zatim streljali; da li su vadili iz zivih svinja drob i u rasporenu utrobu usivali poklanu decu; svejedno je jesu li to cinili Hrvati i Muslimani Srbima ili Srbi i jednima i drugima; strasno je da je za poslednje dve godine sve to, i jos vise od navedenog, i jos gore, covek cinio coveku.

*

28. 01. 1993.
Vec dva dana odasvud curi ili kaplje slatkasta melodija "Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi", ritualna pesmica koju sam i ja, kao osnovac, i clan skolskog hora, blejao u Jagodini za sve vreme okupacije, zamrzevsi je, slicno nepodnosenju patriotske pesmice "Oj, Srbijo", kao i nedeljnih crkvenih liturgija, kao i casova veronauke, kao i svakog drugog, bilo crkvenog, bilo svetovnog rituala.
A zatim su citavu polovinu veka drugi rituali, druga slavlja i drukcije pesmice sasoljili uho i opijali mozak nesuvislih Srba, da bi, sa propascu komunizma, "Ustajte, prezreni na svetu", "Budi se istok i zapad", "Po sumama i gorama", "U tunelu usred mraka", "Ide Tito preko Romanije" itd., bile odbacene i, uz plaminjanje vostanica, mlataranje kandila i leprsanja mantija, opet se zaorilo "Krece se ladja francuska", "Marsirala, marsirala kralja Petra garda", "Ko to kaze, ko to laze", "Od Topole, pa do Ravne gore" i "Uskliknimo s ljubavlju", saljuci drevne kliktaje preko Save i Drine nad stare rusevine i nova zgarista, u slavu lude pameti i prosute krvi kojima nema mere, i cije se granice ne naziru ni u snu.

*

13. 02. 1993.
Upozoravajuci na nepriznatu, a neprijatnu istinu da Srbima ("nebeskom narodu") nikada nije bilo strano krvolostvo (nije vampir slucajno cedo naseg paganskog bica), cesto sam se pozivao na trenutke bliske istorije za koje se zna. Na primer, da je Karadjordjeva mati ubila Turcina i telo mu zakopala u kuci pod ognjiste, kraj kojeg se porodica i hranila i spavala; da je sâm Karadjordje, prek covek, svaki cas potezao pistolj ili sablju, ubijajuci bez dvoumljenja prvog ko mu pod ruku dodje; da mu je kum Milos Obrenovic sekirom odrubio glavu; da je najobrazovanijeg i najplemenitijeg srpskog vladara XIX veka, kneza Mihaila Obrenovica, ustrelio u Kosutnjaku nepoznati ubica i iz nepoznatih motiva; i da su prilikom svrgavanja dinastije Obrenovic 1903. godine, kralja Aleksandra Obrenovica i kraljicu Dragu zaverenici izmasakrirali na najmonstruozniji nacin.

*

7. 03. 1993.
Ovaj dnevnik zasut je dokumentima. To je neizbezno: mi smo ljudi kratkog pamcenja.
(Znam: i ovo je iluzija - iluzija da ce se ovi zapisi i citati u buducnosti citati. A pitanje je da li ce biti i objavljeni. Tuzan slucaj Todora Manojlovica: njegov dnevnik, vodjen od 1928. godine pa do smrti, jos nije ugledao sveta.)

* (I) Iz: Zivojin Pavlovic, Izgnanstvo I, Dnevnik '56/'57/'58, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 40-41, 158-159, 162-163, 208, 220-222, 307, 367, 485, 594.

* (II) Iz: Zivojin Pavlovic, Izgnanstvo II, Dnevnik '59/'60/'62, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 60-64.

* (III) Iz: Zivojin Pavlovic, Diarium I, Dnevnik '87/'88/'89, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 77, 154, 168, 262, 461, 489, 492.

* (IV) Iz: Zivojin Pavlovic, Diarium II, Dnevnik '90/'91, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 39, 91, 134, 262, 319, 348, 442.

* (V) Iz: Zivojin Pavlovic, Diarium III, Dnevnik '92/'93, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 10, 35, 168, 210, 211-212, 322, 344, 356.

Sta citate: Razvoj kao sloboda «

» Hronika: Razjasnjenje