'umor u glavi

Veciti predsednicki mladozenja

Srbija je moj zabran
ja moram biti izabran!

Zakon mora biti nastiman
tako - da ja budem izabran!

Al', uz pomoc vradzbina
Srbija osta bez domacina...

(Kostunicina izborna pesmica)

Vojislav Kostunica postao je veciti predsednicki mladozenja. Ali mlâda, Srbija, odbija da se za njega venca i da ga lolber-vencem ovenca.
To je izazvalo ahilejevsku srdzbu naseg vecitog predsednickog mladozenje. Trebalo je, posle ponoci osmog decembra, gledati i slusati rasrdjenog i razgoropadjenog predsednickog pretendenta - bilo je vrlo zabavno i vrlo tugaljivo. Povodom prosle izborne prosidbe g. Kostunice pisao sam da gospodstvene zemlje imaju gospodu za predsednike. Iza ponoci osmog decembra shvatio sam da je vlastoljublje negospodstveni poriv.
Kombinacija vlastoljublja i arogancije nije bas srecna i dobitna kombinacija. Kostunica je, uprkos svim sumnjama analiticara, verovao da ce "dovrsiti zapoceti posao" i ovog puta zasesti na predsednicki tron. Ali, pokazalo se da je g. Kostunica puniji sebe nego sto je sposoban da napuni glasacke kutije. Prepun sebe odbio je, s infantilnom ljutnjom, podrsku DS-a i g. Djindjica verujuci da ce i bez njih (ili: sigurnije bez njih) pobediti. Ali, sto je Kostunica puniji sebe - glasacke kutije su praznije. Dobio je trista hiljada glasova manje nego poslednji put.
Staroj porodicnoj igri valjalo bi dati novo ime: "Kostunice, ne ljuti se!" Ali, stvari su malo ozbiljnije: od fijaska kombinacije vlastoljublja i arogancije Kostunica pravi drzavni problem, problem "srozavanja ugleda zemlje", problem "unutrasnje nestabilnosti", s cime se, zacudo, mnogi slazu. Zasto bi necija licna nestabilnost bila izvor nestabilnosti drzave? Ali, nas rasrdjeni veciti predsednicki mladozenja sasvim ozbiljno preti: "Necu imati nikakvih obzira prema vladi Srbije. Ako u Srbiji ne mogu da uspeju predsednicki izbori onda ce uspeti vanredni parlamentarni izbori!" Kostunica zamislja Srbiju i demokratiju kao nekakvu trange-frangiju: mora se sve udesiti i podesiti tako da on bude izabran na osacovano predsednicko mesto inace ce biti svasta. Cudne pretnje jednog legaliste.
Sto je najsmesnije u celoj prici, veliki srboljubac Kostunica pokusava da dokaze da odraslih Srba ima mnogo manje nego sto ih ima - e da bi, sa svojim pristalicama, lakse domasio izborni cenzus. A sta je sa popovskim sloganom koji je, siguran sam, i on sam, uz casicu, ponavljao: "Da se Srbi sloze i umnoze..." Srboljublje i vlastoljublje podudaraju se samo po potrebi.
Decembarski predsednicki izbori pokazali su (a to je najveca korist od njih) trenutno krajnje dosege srpskog nacionalizma: 45 postotaka birackog tela. Oni kojima je Seselj odvec primitivan glasali su za Kostunicu, oni kojima je Kostunica odvec pipav i neodlucan glasali su za batajnickog vojvodu. Jedan deo nacionalistickih glasaca je fluktuirajuci: cas se oseca profinjeno cas prosto, cas glasa za jednog, cas za drugog - Voju.

Nevinost bez zastite i zasticeni svedoci

Dok se smrzavam, uz preskupo "demokratsko" grejanje, gledam Slobodana Milosevica samo u kosulji i raskopcanom sakou u haskoj sudnici. Njemu je toplo ne samo u sudnici vec i u lazima sopstvene propagande. Milosevic unakrsno ispituje Milana Babica, predsednika bez drzave i zubara bez ordinacije, sada vlasnika kokosarske farmice u Batajnici.
Ma sta mislili o kninskoj fazi Milana Babica postaje jasno da je on, bez iluzija i skrupula, uspeo da ogoli mehaniku osvajanja teritorija i pravljenja Velike Srbije. Ta mehanika je bila prosta, ali Milosevic i njegovi planeri zaodenuli su je perjem obrazlozenja koje je zbunjivalo naivne i budale. "Srbi se samo brane od neo-ustaske ugroze, JNA je samo razdvajac a ne osvajac..." Koliko je ljudi verovalo u milosevicevsku nevinost bez zastite? Previse njih. Ali, visak objasnjivosti cini savrseni zlocin prozirnim.
Milosevic se brani "stajacim mestima" iz sopstvene propagande iz onog vremena. Njegove odbrane neodoljivo lice na reprize TV-dnevnika iz vremena njegovih pohoda. On se brani sam (bez advokata) zato sto on najbolje poznaje oskudnu logiku objasnjenja na kojima je njegova ratna propaganda pocivala - on je bio njen autor.
U dugim godinama tamnovanja uveravace sebe da je sve bilo dobro smisljeno i da je malo nedostajalo da sve upali.

Miodrag Stanisavljevic


Hronika: Nova knjiga


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar