Muke s ustavom*

Bez ikakve sumnje nema zemlje koja je sa svojim ustavnim zakonodavstvom takvu muku mučila kao što je Srbija. U burnim vremenima Karađorđeva ustanka, kada se živelo skoro neprestano na pušci i na nožu, izređala su se ravno tri ustava: onaj od 8 avgusta 1807, Rodofinikinov; onaj od 14 dekembra 1808 godine, Mladena Milovanovića, i onaj od 8-11 januara 1811, Mladena Milovanovića i Jugovića, sva tri s potpisom Karađorđevićevim.
Ideja centralne lične uprave po starim balkanskim tradicijama i po primeru Istočno-Rimskog i Turskog Carstva, koja se primenjivala i u staroj srpskoj državi, i njoj suprotna, ne manje starinska ideja knežinske avtonomije, delovala je putem familijarnih i ličnih interesa vrhovnog vožda Karađorđa i vojvodâ, protivnika njegovih. Na posletku je, 1811 godine, nešto neophodnom potrebom, nešto silom i autoritetom Karađorđevim nadvladala centralna i lična vlast Karađorđeva. S njom je Srbija dočekala i svoju propast 1813 godine.
Kad je knez Miloš 1815 izašao na scenu da popravi nesreću od 1813, on je, bez ikakva naročitog objavljivanja, prosto nastavio u svoju korist praktiku samodržavne centralne vlasti, koju je Karađorđe teškom unutrašnjom borbom bio za se izvojevao. Ta vlast nije bila Srbima laka, jer se, pri niskoj onovremenoj obrazovanosti, u praktici brzo izvitoperila i u samovolju i u zloupotrebe, ali pametniji su ljudi ćutali i nisu dizali glasa, zbog toga što su znali da se neprijatelji Srbije mogu protiv velikih interesa zemaljskih koristiti svakom unutrašnjom borbom.
Tako se, i ako ne bez tegoba, doteralo do turskih hatišerifa od 1830 i 1833, koji se mogu smatrati kao prvi ustav srpski. Ali hatišerif je unutrašnjem uređenju samo postavljao osnove, i na skoro, u početku 1835, jednim velikim ustankom, dođe do prvog ozbiljnog unutrašnjeg ustavnog uređenja (iz pera Dimitrija Davidovića). Donekle bi to bio i poslednji talasić onoga liberalnog pokreta, koji je Evropom povejao od 1830 unapredak. Knez Miloš nije bio zadovoljan, jer je ustav taj bio koncesija, kojom je on utišao vrlo ozbiljan unutrašnji pokret, i toga radi se knez Miloš držao ustava, samo da bi sačuvao zadanu reč. Osim kneza Miloša, tim ustavom nije bila zadovoljna ni garantna sila Rusija (po mistično-konservativnim pogledima cara Nikole I), uz koju u tome pristane i Turska kao sizerena sila. Nalazilo se, da je ustav Davidovićev od 1835 suviše slobodnjački, po ugledu ondašnjih zapadno-evropskih ustava, i da suviše izlazi iz granice hatišerifa, koji je tadašnjoj Srbiji bio organski zakon. S toga se u vezi s unutrašnjim dinastičkim i antidinastičkim intrigama i borbama uredi, te se ustav od 1835 zameni ustavom turskim od 1838, koji je, na svaki način na čistu štetu domaćih avtonomnih prava, utvrđenih hatišerifima od 1830 i 1833, dat Srbiji od strane sizerene sultanske vlasti iz Carigrada. Pri svem tom Ustav je taj ostao u snazi sve do druge vlade kneza Mihaila, koja je, posle smrti kneza Miloša, nastala 14 septembra 1860 godine. (...)

Srpske starešine**

Srpske starešine su jednako vukle svaki na svoju stranu. Ideja zajednice i države i vrhovnih dužnosti prema njoj malo je ulazila u glavu tim ljudima, mada su i ta zajednica i država bile vlastiti stvor njih samih i truda i požrtvovanja njihova. U stvari je i imenom i snagom naroda i zaslugama pred svima bio Karađorđe kao predstavnik središnjega i najjačega kraja Šumadije. Ali su i Nenadovići onamo u Kolubari i u Podrinju i Milenko Stojković i P. Dobrnjac preko Morave u Braničevu i u Resavi nerado pristajali pod to starešinstvo. Svi su, osim častoljublja, žudeli, sa svom strašću svoje darovite, ali neobdelane prirode, da čine svak u svome kraju šta im se kad hoće. Rusku pomoć i uticaj svaki je rad bio da upotrebi samo za se i protiv svoga suparnika; svi su, pak, nastojavali da je kakogod upotrebe protiv Karađorđa kao vrhovnoga i središnjega poglavara, makar je to išlo kako protiv opštih interesa neposredno, tako i protiv njihovih ličnih interesa posebice. Po svojoj prostoti, ovo drugo oni nisu bili u stanju ni da spaze. Karađorđe, opet, videći da Rusi nešto rade da bi organizovali vlast u Srbiji, a znajući misli svojih zemljaka i suvremenika, pomišljao je da ruska radnja ide samo protiv njega lično, a u korist otvorenih protivnika njegovih. I toga radi se on bojao i Rusa i njihovih posrednika, jer mu se činilo da oni rade samo lično protiv njega. U stvari, pak, kao što sad svedoče akti, onda nepoznati, varale su se u tome, u glavnome, obe strane srpskih starešina, pokazujući u političkoj ličnoj borbi, pored neumesnosti svojih želja, samo svoju vatrenost i neumerenost. (...)

Sila i dogovor

I hajdučka četa kad se obrazuje u gori ne može opstati bez svoje discipline i bez svoga starešine. Srbi iz pobunjenih u proleće 1804. nahija Beogradskoga pašaluka sledovali su u prvi mah tome istome pravilu svojih zemaljskih običaja. U vremenu u kom je, uopšte, sila bila jedini glavni izvor vlasti, vlast je iz sile i izvirala i dokle se ko nalazio u sili, dotle je i vlast bila u rukama njegovim. Stoga su u prvi mah po svima pobunjenim krajevima ustaničke vojvode (ili knezovi) bile i vojnički i politički, pa, donekle, i sudski i finansijski upravnici.
Posle ove prvobitne vlasti koja je isticala iz sile, prva je vlast među Srbima bila vlast dogovora i Skupštine.
Ali, pod Skupštinom Karađorđeva vremena ne treba ni izdaleka razumevati ono što se danas u Srbiji razume pod Narodnom skupštinom. Sve vojvode i starešine, skupljene na jedno mesto radi kakvoga god opšteg dogovora, onda su sačinjavale Skupštinu. Na Skupštini se obično pretresalo i odlučivalo ono što se tiče sviju starešina ili cele oslobođene zemlje. U zasebnu vlast pojedinih u njihovim okruzima ili srezovima nije se mogla mešati ni Skupština. Toliko je ta zasebna vlast, po gore navedenom poreklu svome, bila apsolutna i sebična. (...)

Autonomija

Karakteristično je što se posle Karađorđa još ističe iznad ostalih starešina samo Jakov, u taj mah jedini podjednako znatan s Karađorđem. Karađorđe je u taj mah bio, kao i ostali, samo apsolutni gospodar u svome (kragujevačkom) okrugu i na vojsci - i prvi među jednakima, pošto je on imao najviše autoriteta i najviše stvarne sile. U tom je i bio ideal prvoga uređenja Srbije, kojemu su starešine najradije težile i koji probija u prvim njihovim projektima. Još o prvoj gore pomenutoj skupštini u Ostružnici, u prvim zahtevima srpskim, od Porte se traži da izabrane knezove vezir mora priznati, a izabrani knezovi da imaju pravo izabrati vrhovnoga kneza, kojemu se upravo davao zadatak da vrši posredničku ulogu među ovim izabranim okružnim knezovima i turskom vlašću.
Prvi obrazac državnog uređenja, koji se, po tome, najviše svideo vojvodama i starešinama srpskim, bio je u nekoj federativnoj knežinskoj autonomiji, kao što se u to isto vreme, pod vrhovnom turskom vlašću, i u Moreji donekle praktikovalo. I Hadži-Mustafa-pašina knežinska autonomija sa srpskim izbornim knezovima i s turskim sudom u okružnom mestu donekle je ličila na ovaj srednjovekovno-turski samoupravni tip, u kom je nekakva tradicija Balkanskog poluostrva. Ta knežinska autonomija, gde su pojedine knežine sasvim ličile na vlastelinstva srednjega veka, u kojima je naslednoga vlastelina zastupao vojvoda, istaknut onde sam svojom snagom i zaslugom, ušla je u praktiku od početka oslobođenja u svakome kraju Srbije. Opšta potreba odbrane i opšta opasnost turskoga napada i iz gradova i ispreko granice pobunjene zemlje bila je jedina federativna veza među ovim gospodarima. U svemu drugome, naročito gde bi koji lično bio interesovan, svaki je radio kao apsolutni gospodar i protiv volje toga gospodara pomoći često nije bilo nikakve. (...)

Prvi ustavni akti

U borbi starešina jednoga protiv drugoga i u borbi nekih od njih protiv Karađorđa i njegove vrhovne starešinske vlasti, koja je, po samim prilikama, rasla naporedo s vlašću savetskom, mada mnogi tome nisu radi bili, gdekoji su težili da ta vrhovna vlast ostane više na strani Saveta negoli na strani Karađorđa. To se činilo nešto iz ličnih interesa, nešto, pak, iz zavidljive častoljubivosti, vrlo jake u našega naroda uopšte. U tome je i Karađorđe bio ne manje osetljiv. I kako je bio neosporno najjači, nikada nije dao ni da mu se pomene kakvogod ograničenje vlasti. U početku savetskoga rada, kad se Savet premestio u Smederevo, prota Nenadović, Božo Grujović i mitropolit Leontije bili su sklonili Karađorđa da se u Smederevu sazove Skupština i da ona Savet potvrdi i prizna za najveću vlast u zemlji. To je moglo biti prilikom skupštine što je držana oko polovine decembra 1805. Kad Karađorđe oseti da se tim novim zakonom teži na to da se vlast uzme od njega i preda Savetu, iziđe napolje, opkoli skupštinu svojim oružanim momcima i tako prekine svaki razgovor o tome, pokazavši da ne dopušta da mu se neograničeno vrhovno starešinstvo smanjuje.
Pri svem tom Savet je produžio kako svoj dotadašnji rad, tako i svoje napredovanje i, pri svoj prostoti običaja i načina, obrazovao se samim tokom vremena kao zemaljska vlada i vrhovna starešinska vlast u zemlji posle Karađorđa. Neodoljiva prirodna potreba upravljanja zemljom i vršenja vlasti stvorili su kako vlast Karađorđevu, tako i vlast Saveta onakve kakve su bile.
Oni koji su i dalje radili da Karađorđa kakogod ograniče i da mu vlast suze uzdali su se još u Ruse, pošto je njihov autoritet bio najveći u Srbiji. Protivnici Karađorđa i vrhovne mu i središnje vlasti starali su se svima mogućim načinima, pa i intrigama, koje nisu ostale bez štete za opštu stvar, da Ruse i ruske činovnike koji su u Srbiju šiljani upotrebe i pomešaju u ovu borbu oko podele i razgraničenja vlasti u Srbiji. To je bio uzrok što se Karađorđe ni Rusima nije onako radovao kao svi drugi, jer mu se činilo da oni smetaju ličnim željama njegovim i da se mnogo daju u ruke onima za koje je on smatrao da su mu neprijatelji, a on je znao da se Rusima iz hatara svagda nije moglo izaći, su čim su upravo i računali protivnici njegovi. Austrijski spletkaši ovom su se slabošću često koristili da Karađorđa prevare i navuku na pogrešne ili neopravdane korake. Sve su to, pak, bile stvari trenutne, koje nisu mogle imati nikakva uticaja na opšte osećaje duboke odanosti celoga onog slavnog naraštaja svima čisto narodnim interesima.
Samo kad se uzme na um sve što je gore navedeno, može se pojmiti kako se od prvoga ruskog predstavnika u Beogradu očekivalo ne samo da vrši diplomatske veze među Rusijom i među novooslobođenim srpskim oblastima nego i da pouči narod upravi i uredbama po kojima treba vlast u zemlji utvrditi. Stoga se odmah šesti dan po dolasku K. K. Rodofinikina u Beograd, 8. avgusta 1807, po njegovu staranju i savetima, izdala Osnova praviteljstva srpskog, koju je toga dana Karađorđe pečatom utvrdio, mada je bilo mnogo i znatnijih i prečih poslova u taj mah. To je neka vrsta ustava, prvoga koji se u tom obliku javio u oslobođenoj Srbiji.

Honore Daumier, The Witnesses, 1872.

Ustav je taj sklopljen uglavnome po ruskom državnom uređenju. Njime se ustanovljava Pravitelstvujušči Senat pod predsedništvom knjaza kao vrhovna vlast u zemlji. To je, u stvari, već bilo u Skupštini i u licu Karađorđa. Ustanovljena je knjazu i titula Svetljejši (po ruskom). I Savet se utvrđuje po onome što je dotle bio, s tim da ostaje do smrti savetnik onaj koji bi u triput uzasob bio u Savet izabran. A izbornom mandatu savetskom utvrđuje se rok u tri godine. Osnova utvrđuje vlast suda, a knjazu pravo milosti i nagrade, jedino u zemlji. Osnova, sledujući svojemu obrascu ruskomu, utvrđuje i kako će se davati odličja blagorodstva i titule svima onima koji su se odlikovali dotle ili koji se budu odlikovali ubuduće. U okruzima se ustanovljavao gubernator, koji se sa još dva izabrana sudije upućivao da vodi brigu ne samo o suđenju nego i o upravi u okrugu. Za dohotke se zemaljske naročito naređivalo da je vlast Senata (Skupštine) nad njima neograničena. Senatu se ostavljalo i pravo da bira i glavne vojvode i da odlučuje sve što bi se ticalo rata ili mira. Na završetku se traži potvrda pokrovitelja cara Aleksandra.
U glavnome, Rodofinikov ustav utvrđivao je i na ruske oblike dogonio ono što se već dotle samo bilo obrazovalo u Srbiji, s isticanjem kneza ili vladaoca, što je dotle bilo samo u projektu i u stvari, a svečano nije bilo nijedanput potvrđeno. U tome je morao biti razlog što je Osnovu Karađorđe primio, jer je ona odnesena caru na potvrdu. Pošto potvrda nije došla, zato što car Aleksandar nije hteo da se meša u narodne poslove s desne strane Dunava, nije se, kako se vidi, po ovome ustavu ništa ni radilo, ali je on prvi put uneo u srpski život, po ruskim obrascima, ideje organizovane monarhične vlasti. Ta nova monarhična vlast u Srbiji razlikovala se od ruske monarhične vlasti što je još u nekoliko bila pomešana s idejama sreske i okružne autonomije, kojih je bilo po raznim krajevima Balkanskog poluostrva, na koje su se Srbi navikli pod vladom Hadži-Mustafa-paše i koje su crple najveću potporu iz ličnih i častoljubivih interesa pojedinih vojvoda. (...)

*

Kad se s jeseni 1810. osvedočilo da zaostali iz prvoga vremena veliki gospodari ili vrhovne vojvode, a poimence Jakov Nenadović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Luka Lazarević i Miloš Obrenović (naročito posle smrti brata Milana 16. decembra 1810. u Bukureštu), zaista rade da pomoću Rusa i njihovog uticaja vlast Karađorđevu bar ograniče i da joj se, ako zatreba, i odupru, Mladen Milovanović stane misliti kako da osigura i nanovo potvrdi Karađorđev ustavni akat od 1808, kojim se kao nasledna tekovina porodice ustanovljavala monarhična vlast Karađorđeva nad celom oslobođenom zemljom. Pomoću Mihaila Grujovića (brata Bože Grujovića koji se prvi bavio o uređenju zemlje), Mladen smisli da se nanovo zakletvom utvrdi ono što je 1808. pokušano, utvrđenje jedinstva vlasti u Karađorđevim rukama, ali tako da se ujedno i starije vojvode i osvedočeni protivnici Karađorđeve jedinstvene vlasti: Milenko Stojković, Petar Dobrnjac i Jakov Nenadović izvedu iz naroda, a njihova se velika vojvodstva izrazbijaju na obična mala vojvodstva, pa da se ista izrazdaju novim vojvodama, koji bi, iz zahvalnosti, bili plašljiviji i poslušniji. To je bila osnovna misao i prava namera uređenja ili ustava od 1811. godine. Osim Skupštine starešina, onovremene zakonodavne vlasti, koja se skupljala redovno o Novoj godini, a vanredno kad bi se potreba ukazala, smisli se da se ustanovi još Popečiteljstvo - Vlada - i Veliki zemaljski sud i da se u to dvoje razdeli dotadašnji Savet, koji se tokom nesrećne vojne u 1809. bio sam po sebi rasklimatao i smanjio, već i po tom što je uređenje od 14. decembra 1808. bilo veoma suzilo vlast Saveta, a ojačalo vrhovnu vlast Karađorđevu, naročito u praktici samoj.
Da bi se ovo postiglo, Karađorđe i Mladen smisle da sazovu Skupštinu s početkom januara 1811, kao što se obično sazivala, pa da na njoj obnove i utvrde ono što je urađeno ustavnim aktom od 14. decembra 1908. Milenko Stojković se tada s deputacijom nalazio u Bukureštu da od Rusa izmoli vojsku i novoga ruskog agenta namesto K. K. Rodofinikina, kojega mesto nikako nije bilo popunjeno. Poslovi su ti otezali se, tako da se Milenko mogao krenuti iz Bukurešta tek oko 20. januara. P. Dobrnjac, tada zapovednik grada Kladova, nije hteo poći u Beograd bez ruske vojske i Milenka. Navikli na K. K. Rodofinikina i njegovo postupanje, oni su obojica očekivali da će ruski novi zastupnik i vojni komandanti štititi njihove političke misli zato što su oni rusofili, protiv težnja Karađorđa i njegovih ljudi ka jedinstvenoj voždovoj vlasti. Odsustvo Milenkovo i Dobrnjčevo na skupštini, za koju su uredno pozvani kao i ostali, došlo je kao poručeno Karađorđu i Mladenu. Jakov Nenadović je u toj godini bio oženio (februara 1810) sina Mladenovom ćerkom, pa je u opoziciji popustio. Ostao je još Hajduk-Veljko, koji je protiv planova Karađorđevih i Mladenovih mogao, po burnoj svojoj naravi, nešto učiniti. I njega uklone iz Beograda lukavstvom, namestivši glas da su Turci udarili na Banju, te Veljko sa svojim momcima otrči na granicu. Stoga Karađorđe i Mladen, pustivši da se prvih dana skupštine posvršavaju računi i sitniji poslovi, odrede 8, 10. i 11. januar da svrše novo uređenje, o kom su počeli misliti. Osim Milenka, P. Dobrnjca i Hajduk-Veljka, sve su druge starešine bile prisutne. Bilo ih je na 66 ljudi.
Početak je učinjen 8. januara čitanjem dve besede Karađorđeve. Prvom se svečano utvrđivala odanost i vernost srpskog naroda Rusiji i caru ruskom i izricalo se potpuno uzdanje u rusku zaštitu. U drugoj se besedi Karađorđe narodnim starešinama mnogo žalio na njihovu neposlušnost; isticao je kako odluke od 1808. nisu ništa popravile, ni izlečile, jer ih niko nije držao, ni vršio; pomenuo je kako ni Savet niko nije slušao i kako su se starešine samo među sobom pregonile i svađale i kako se svaki u svom okrugu gradio despotom. Karađorđe je za taj nered tražio raspravu i odgovor. Na sastanku 10. januara Savet i sve starešine obriču odanost, poslušnost i priznanje jedine voždove vlasti u Karađorđevoj porodici i kunu se da odsad nijedan drugojačije raditi neće. Na to i Karađorđe odgovori svojom zakletvom da će sve što radi vršiti u dogovoru s Praviteljstvujuščim sovjetom i preko njega i da neće nikoga kazniti ni smrću, ni večitim zatočenjem bez dogovora s Praviteljstvujuščim sovjetom, niti će to kome drugom dopustiti. Poznato je kako je to lično i neposredno izvršivanje najvećih kazni u trenucima razdraženja bilo predmet vrlo gorkim žalbama u ono vreme.
Po pojmovima pravnika onoga vremena, koji su kao sekretari u Karađorđa i Mladena ovaj posao obavljali, ustavna je osnovica u ovoj izmeni zakletava s obe strane, između starešina i Karađorđa. U toj je međusobnoj zakletvi neka vrsta ugovora. Na osnovu svega toga, Karađorđe je 11. januara 1811. izdao ukaz o Praviteljstvujuščem sovjetu i o njegovim dužnostima. Tim ukazom je Karađorđe dao osnovno uređenje i jedinstvenu središnju vlast oslobođenoj zemlji. Dotadašnji Savet je tom reformom preobraćen u popečiteljstvo ili vladu (mada mu ime nije promenjeno). Ta vlada je imala da radi po uputstvima vrhovnoga vođa. Popečitelji su bili odgovorni. Predsedništvo je u vladi određeno bilo Karađorđu, a njega je, kad bi potreba bila, zastupao onaj od savetnika koga on odredi i taj se zvao namesnik. Zajedno s vladom obrazovan je i Veliki zemaljski sud, kome je vazdašnji predsednik bio popečitelj pravde. Ustavni ovaj ukaz od 11. januara 1811. sasvim ukida u Srbiji dotadašnju knežinsku autonomiju, ukida prvašnje biranje savetnika po okruzima i sve zemaljske poslove centrališe u rukama Karađorđa i njegovim zapovestima potčinjenog Praviteljstvujuščeg sovjeta. (...)

*

S tom uredbom, a unekoliko i radi nje, Srbija je i propala 1813. godine. U toj se novoj uredbi zaboravilo ono što je najglavnije, da Srbija još visi o koncu i da u njoj ništa nije ni uređeno, ni zajemčeno. Kao što uvek biva u nasilnim uredbama, stvorenim jedinstveno za obezbeđenje ili nadmoćstvo lične vlasti ili ličnih prohteva i ocena i tada se smetnulo s uma da još nije svršen zadatak onih narodnih samotvornih sila koje su Srbiju stvorile i da se, radi isključivih potreba unutrašnje vlasti, još ne smeju izvršavati eksperimenti kojima se pomenute samotvorne sile pre vremena uklanjaju sa svojih sudbinom im određenih ili stvorenih mesta. Bolje bi i onda bilo da su se srpske starešine, po mudrijoj i trezvenijoj praktici prvih godina, još potrpele i počekale, eda bi se, pre svega, priveo k svršetku glavni posao, oslobođenje zemlje, jer se to moglo izvršiti samo onim silama koje su ga i otpočele, koje su mu i prve uspehe obezbedile. (...)

*

Tako je završen Prvi srpski ustanak, započet pre sto godina.
Poslenicima njegovim i celome ondašnjem narodu činilo se u taj mah da je sve propalo, jer je izgledalo kao da je sve povraćeno u stanje pre 1804. godine.
Ostala je bila, međutim, jedna jedina skupocena tekovina netaknuta.
To je svečano priznanje Portino u osmom članu Bukureškog ugovora da se Srbima daje njihova unutrašnja autonomija.
To priznanje se nije moglo ni topovima, ni vatrom razrušiti. U njemu je najdragocenija dobit Prvoga srpskog ustanka; u njemu je vaskrs države srpske u XIX veku. Jer baš zato što su Turci s Bukureškim ugovorom tako postupili, neophodna su postala među Rusijom i Turskom kako objašnjenja u Carigradu (1818-1820) i u Akermanu (1826), tako i nov rat s Rusijom (1828. do 1829), kojim se celo pitanje konačno završilo.
Ali, kao god što bi teško što bilo od dobitaka Prvoga srpskog ustanka bez Drugoga (knez-Miloševa od 1815. godine), tako ni Drugi ustanak ne bi mogao ni postati bez prvoga i bez rusko-turskog Bukureškog ugovora, iako u onaj mah Srbi o ovom poslednjem nisu hteli ni da čuju.
Međunarodni ugovor kakve velike sile s Turskom bio je jedino jemstvo za oslobođenje Srba. To su vrlo dobro znali svi srpski naraštaji od 1792. do 1830. Međunarodni Bukureški ugovor bio je sredstvo kojim su zaista spaseni svi plodovi Prvoga ustanka od prvog do poslednjega, osim jedinih gradova u Srbiji. Taj ugovor je pomogao knezu Milošu 1815. više no išta drugo: on je posle spasao Srbiju i najmanje selo oslobođeno Prvim ustankom. Ali je cela istina i to da je katastrofa od 1813. silno unazadila delo oslobođenja srpskog i da bi se ono mnogo brže svršilo bez te katastrofe. Izlišna bi i besplodna bila diskusija o tome da li se ta katastrofa mogla izbeći ili ne. Stoga mi nju ne dodirujemo.
Velika dela narodna ne znaju za ljude, za njihove zadevice, njihove surevnjive želje i zavisti. Dela narodna traže poslenike i traže istrajnost u poslu, bez obzira na osećaje, radosti i žalosti, ljubav i mržnju, međusobne simpatije i antipatije tih poslenika. Toga radi ljudi nastaju i prestaju, istiskuju se i smenjuju po svojim znanjima, vrlinama, umešnosti, po svojim strastima i slabostima, po svima slučajnostima sreće - a delo narodno stoji kao svetao spomenik svekolikoga zajedničkoga rada, utoliko čvršće ukoliko je na širim i pouzdanijim osnovama podignuto.
Mir pepelu sviju poslenika koji su izlili trud svoj u to delo; večita slava spomenu njihovu u narodu!

* Iz: Stojan Novaković, Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji, 1883-1903, Istorijsko-memoarske zapiske k tome vremenu i k postanju i praktikovanju ustava od 1888 i 1901, izdanje Knjižarnice S. B. Cvijanovića, Beograd 1912, str. 1-4.
** Iz: Stojan Novaković, Vaskrs države srpske. Političko-istorijska studija o Prvom srpskom ustanku 1804-1813 (objavljeno prema izdanju Srpske književne zadruge, 1954), Aranđelovac, Napredak, Srpska književna zadruga, Beograd 2002, str. 98-99, 122, 123-124, 125-128, 134-136, 138, 188-160.