Prateci dogadjanja na politickoj sceni Srbije, Republika nastoji da razlikuje bitno od nebitnog; iza bujice reci i gestova trazi smisao i smer delovanja glavnih aktera. U mnogim objavljenim clancima je, tako, uoceno da su gradjani, ophrvani zivotnim teskocama, vise skloni apatiji nego trazenju stvarnog izlaza, da vlast natura kontinuitet sadasnjeg politickog poretka i za nesagledivo dugu buducnost, a da samo jedan deo opozicije traga za realnim mogucnostima raskida sa takvim poretkom i za uspostavljanjem osnova parlamentarizma.

S potonjim usmerenjem su pokretaci koalicije "Zajedno" nastupali u mnogim gradovima Srbije, budeci nadu medju gradjanima da su sustinske promene ipak realno mogucne, o cemu smo redovno pisali u nasem listu. Pokretaci koalicije "Zajedno" - SPO, DS i GSS - naisli su, pak, na vece teskoce da uspostave medjusobne odnose u duhu anticipiranog parlamentarizma, negoli prilikom formulisanja odnosa prema vladajucoj stranci i sadasnjem poretku. Naime, iza dugog natezanja oko procenata mandata ukazala se ne samo sujeta pojedinih lidera nego i pretenzija najvece stranke da se smatra vladajucom strankom u opoziciji, prema kojoj se, tvrde, manje stranke ponasaju kao manji ili veci - grabljivci. Grabezi oko vlasti, svakako, bilo je, ima je i bice je, ali stranke koje zaista zele da raskinu s poretkom partijske drzave i da tek uspostave temelj parlamentarizma, moraju pokazati sposobnost da se vec u borbi za parlamentarizam ponasaju - parlamentarno.
Potpis predsednika tri stranke na sporazum o koaliciji - 2. septembra - tek je prvi cin koji ce delom biti potvrdjen tek kada ravnopravni partneri utvrde konkretan program zajednickog delovanja i sacine liste kandidata za odbornike i poslanike koji zaista ulivaju poverenje glasacima da ce se istinski boriti za raskid s partijskom drzavom i za uspostavljanje osnove parlamentarizma.

Nacela na kojima bi pocivale buduce promene, dabome, nije lako utvrditi a jos manje usvojiti od svih ucesnika koalicije (sadasnjih i buducih). Vreme neumitno tece a i realne zivotne okolnosti namecu "zauzimanje stava". Stranke koje su drzale vise do nacela, ma koliko bile male, imaju manje teskoca da se i sada opredele, mada ih sira javnost i dalje uopste ne primecuje (recimo, kolumnista Politike, Tirnanic, i dalje pise da su sporazum koalicije "Zajedno" potpisali samo Draskovic i Djindjic). I vece stranke mogu jasnije definisati svoja nacela, sto ce biti gradjanima utoliko uverljivije i prihvatljivije ukoliko izostave ideoloske konstrukcije o svojoj neizmenljivoj ispravnosti, poput SPS ili JUL-a, koji su, kobajagi, oduvek bili za mir, demokratiju i razvoj, a protiv nacionalizma i sovinizma, rata i razaranja.

Za iskorak ka parlamentarizmu, takodje, nije dovoljan samo raskid s partijskom drzavom i parlamentarno ponasanje nacelne opozicije, nego i sto sira i jaca koalicija koja ce uveriti gradjane da imaju sta i koga da biraju. Tim smerom dospevamo do same sustine stvari koja bi se mogla izraziti u obliku pitanja: buduci da je raskid s partijskom drzavom i uspostavljanje parlamentarizma sustinska ili revolucionarna promena, moze li se ona izvesti bez nasilja - izbornom smenom vlasti? Pitanje je jednostavno i izvesno, dok su odgovori slozeni i manje izvesni, a bice ih sve teze izbegavati i odlagati.

Nebojsa Popov

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]