Najnovijim dekretom srpske vlade propisano je da od 1. januara 1997. u Srbiji postoji samo srpski jezik. Istim potezom je ukinut Pravopis srpsko-hrvatskog knjizevnog jezika koji vazi vec 42 godine - odnosno od Novosadskog dogovora. Prema vladi, od sada ce se u Srbiji govoriti i pisati samo srpskim jezikom. Birokratija, skole i ustanove kulture morace odmah da predju na srpski jezik, a mediji »sto je pre moguce«.

Pravopis koji je vlada oktroirala nije svojedobno dobio saglasnost tri katedre za jezik - u Beogradu, Kragujevcu i Pristini, Naucnog drustva za negovanje i proucavanje srpskog jezika i Jugoslovenske ortografske konferencije. Ovaj pravopis ima saglasnost samo Filozofskog fakulteta u Nisu i jedne komisije Odeljenja za jezik i knjizevnost SANU. U Srbiji niko nije reagovao na ovu odluku vlade. Jedino se u Crnoj Gori u zvanicnom listu Pobjeda oglasio crnogorski akademik Branislav Ostojic, koji kaze da je time najavljeno »cijepanje srpskog jezika po republickim granicama«.

Ustav SR Jugoslavije normira da je na njenoj teritoriji u sluzbenoj upotrebi srpski jezik ekavskog i ijekavskog izgovora. Ustav Srbije propisuje da u Srbiji vazi srpskohrvatski jezik, a Ustav Crne Gore govori o »srpskom jeziku ijekavskog izgovora«.

Marjanoviceva vlada je, prisvojivsi pravo da menja ustav kojem bi po prirodi parlamentarizma trebalo da sluzi, prisvojila i duznost nauke, a sve u nameri da jezikom namece nacionalno osecanje i kompletira drzavnost. Ustav »Republike Srpske« takodje je ukinuo postojanje hrvatskosrpskog, odnosno srpskohrvatskog jezika koji utvrdjuje ustav Republike BiH i propisuje »srpski jezik«, a naknadnom uredbom Pala od pre dve godine, nametnuta je ekavica. Tako na jednom zidu u Ugljeviku u cirilicnom poletu pise: »Zivejo Karadjic«. Naravno, pisac je imao na umu Radovana.

Republika Hrvatska je u svom prvom samostalnom ustavu jezik nazvala »hrvatskim«, a sada njen Sabor radi na »korienskom pravopisu«. Cuius regio, eius lingua.

Tamara Kaliterna