Razgovor prosvetara na tribini »Javna stvar«

Razlicite ocene o tome da li je nedavni strajk prosvetnih radnika pretrpeo poraz ili je postigao uspeh. Nastavnici bi morali da izgrade profesionalnu samosvest koja ide dalje od njihovog tegobnog polozaja. Iz ovog strajka izrodilo se nekoliko novih organizacija: forum roditelja, forum gimnazija, sindikati na lokalnom nivou. Kada je rec o kolektivnom iskustvu iz ovih dogadjaja vrlo je vazno da se uspostavi medjusobna komunikacija i da se u toj saradnji jasno izrazi ono sto je u zajednickom interesu

Listovi Republika i Nezavisnost organizovali su, 6. marta, u okviru tribine »Javna stvar«, razgovor sa ucesnicima nedavno zavrsenog strajka prosvetnih radnika. Svrha ove tribine, kako je objasnio Nebojsa Popov, glavni i odgovorni urednik Republike, je da se pretresu kolektivna iskustva minulih dogadjaja, da se uspostavi komunikacija razlicitih grupa i da se iz te komunikacije jasno izrazi ono sto je u zajednickom interesu - i u interesu drustva i drzave.

Razgovor koji ovde objavljujemo opsirno, svakako ce posluziti kao dobra osnova i za nove susrete i za dalja istrazivanja.

Ignorantsko ponasanje Vlade

Ucestvovala sam u pregovorima sa Vladom. Usla sam kao potpuni amater u nesto sto je zaista za mene bilo novo. Usla sam cista srca, sa svescu da zapravo ne predstavljam sebe, nego da predstavljam na desetine hiljada radnika u obrazovanju i ono sto sam ja zapravo zelela je da samo sto vernije prenesem ljudima ono sto su razmisljanja i osecanja ljudi koji rade u prosveti.

Kljucna stvar, po meni i mnogima, bio je skup u Domu sindikata, koji se odigrao 31. januara 1997. godine. Znaci, strajk je vec otpoceo, u nekim skolama krajem decembra, kao u Tehnickoj skoli »Nikola Tesla«, u kojoj profesori nisu zakljucili ocene, niti su podelili skolske knjizice ucenicima, a u osnovnim skolama strajk je otpoceo prvog dana drugog polugodista, dok su se neke skole kasnije, posle nedelju dana pridruzile. Napominjem da se u Vojvodini strajkovalo vec od 15. januara.

Ko je sve pozvao clanstvo u strajk? Pozvali su razliciti sindikati. Ovaj sindikat koji se zove Republicki odbor obrazovanja, nauke i kulture, kako ga mi zovemo drzavnim sindikatom, sto je njih sve vreme jako vredjalo, Granski sindikat »Nezavisnost« takodje je pozvao clanstvo. Sindikat prosvetnih radnika Vojvodine, takodje, i ogroman broj skola je kasnije na poziv svojih sindikata otpoceo sa totalnom obustavom rada.

Vracam se onom skupu od 31. januara 1997. godine. Taj je skup bio izreziran. Pozvana je publika, zapravo prosvetni radnici, predstavnici Vlade, predstavnici Ministarstva prosvete i predstavnici ROS-a. Trebalo je za jedan sat sve da bude dogovoreno, na opstu radost i zadovoljstvo. Medjutim, stvari su se potpuno izokrenule i izmakle kontroli, sto bi se reklo.

Clanovi Vlade i predstavnici ROS-a, kao i predstavnici Ministarstva prosvete bili su izvizdani i izasli su iz sale. Ne znam kako su se oni osecali, ali cinjenica je da su izvizdani od hiljadu prosvetnih radnika, a interesantno je da su u sali prevashodno bili predstavnici onih skola koje pripadaju tom ROS-u, dakle Republickom odboru nauke, obrazovanja i kulture, tom tzv. drzavnom sindikatu. Ostali su se prosvercovali, da tako kazem, ali su bili u manjini. To je vrlo interesantno i veoma vazno.

U toku sledeca dva sata govorancije na bini, tu se na licu mesta formirao pregovaracki tim od predstavnika razlicitih asocijacija i mi smo tako krenuli u pregovore. Pregovaracki tim su cinila cetiri clana Republickog odbora obrazovanja, nauke i kulture, dva clana Gradskog odbora Samostalnog sindikata Beograda, koji su zapravo u okviru ROS-a, jedan predstavnik Granskog sindikata prosvetnih radnika »Nezavisnost«, predstavnik Asocijacije prosvetnih radnika Panceva i Kovina, jedan predstavnik Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine i predstavnik Inicijativnog odbora i Foruma beogradskih gimnazija, takodje. Znaci, veci deo tog pregovarackog tima cinila je ekipa tog drzavnog sindikata, sa cetiri clana. Usli smo u pregovore sa zakasnjenjem jer se Vlada ponasala krajnje ignorantski, kao da se nista nije desavalo. Sest razgovora smo odrzali, pa smo tek usli u prave pregovore. To je bio petak, 14. februar, imali smo iscrpljujuce pregovore i pre i popodne. U subotu su predstavnici Vlade pokusali da rascepe pregovaracki tim. U sali je ostalo samo cetiri predstavnika ROS-a i dvadesetak minuta su ih verovatno ubedjivali da potpisu sporazum, koji je vec bio otkucan. ROS je to odbio. Znaci, Jagus Bulatovic kao koordinator tog tima i kao predsednik Republickog odbora nauke, obrazovanja i kulture odbio je, tako da u subotu taj sporazum nije potpisan.

Htela bih da istaknem da je tada nama Mirko Marjanovic rekao da - zapravo sta mi tu uopste trazimo, da drzava ima ugovor sa vecinskim sindikatom, odnosno sa ROS-om. Banovic je na to dodao da s obzirom da su oni pokazali dobru volju, znaci ROS je pokazao dobru volju pa je primio u pregovaracki tim i predstavnike razlicitih udruzenja, ostalih sindikata i asocijacija, bilo bi najnormalnije da mi pokazemo kooperativnost i da potpisemo ponudjeni sporazum. Naravno, mi smo to odbili sa obrazlozenjem da ne mozemo na jedan tako ultimativan nacin da potpisujemo nesto, a da pre toga nismo konsultovali skole i ljude koje predstavljamo.

U subotu je doslo do tog rascepa, u nedelju je vec potpisan cuveni sporazum izmedju Tomislava Banovica, Dobrice Savica i Mirka Marjanovica. To je taj prvi sporazum od 16. februara. Bez pecata. I imali smo izuzetnu cast da nam na RTS, u Drugom dnevniku, bude posveceno 22 minuta. Verovatno nijedna struka nije dozivela da se na udarnoj televiziji, u udarnoj informativnoj emisiji toliko govori o jednoj delatnosti, da se licno premijer pompezno rukuje sa Tomislavom Banovicem, predsednikom Veca sindikata, da se toliko zvucno promovise potpisivanje tog sporazuma, sto u stvari nije ni najmanje normalno.

Besomucna medijska kampanja

Dakle, nastavljeno je sa tim protestom jos zesce, sa okupljanjem pred Vladom Republike Srbije, svakodnevnim u 12 casova. Ta okupljanja su bila masovna, oko deset hiljada prosvetnih radnika je svakodnevno stajalo ispred Vlade. To je onaj drugi oblik pritisaka koji je bio organizovan u cilju da se da podrska pregovarackom timu, jer je ideja bila da zapravo pregovaracki tim ima sansu jedino ukoliko postoji ta masovnost i ukoliko postoji ogroman broj skola koje su u totalnoj obustavi rada.

Paralelno sa nasim okupljanjima i tim nasim naporima da dodje do obnove pregovora, trajala je besomucna medijska kampanja na televiziji - dezinformacije o broju skola koje su zapocele i koje rade, ucestala manipulacija decom u smislu da su kamere snimale izjave dece; recimo, jedna devojcica je rekla: Ja volim svoju uciteljicu i volim svog direktora. Siroto dete verovatno cestito i ne poznaje svog direktora, cak i da ga poznaje, strasno je to da se dete tako usnimi i na udarnom Dnevniku RTS se to pusta kao prilog. Usplahirene, sentimentalno placne uciteljice, poletne, takodje su pricale kako, eto, one vole da rade sa decom itd. Sve je to bilo jako bljutavo i predstavljalo je zapravo najgrublju manipulaciju i zloupotrebu dece.

Sto se tice naseg strajka, jos jedan razgovor je uprilicen u Vladi, pri cemu smo mi zaista ziveli u nadi i imali smo dobru volju da dodje do nekakvog kompromisnog resenja. Cak smo se na nivou naseg tima usaglasili sa kojim bismo to zahtevima ponovo otisli u Vladu. S obzirom da su se nasi zahtevi, pre svega, odnosili na postovanje dinamike isplate prema Kolektivnom ugovoru 20. u mesecu i petog sledeceg meseca, dalje na cenu rada - mi smo zahtevali da cena rada iznosi 60% od isplacene zarade za protekli mesec u Republici Srbiji na nivou privrede - odustali smo od toga. Kasnije se pojavilo neko kompromisno resenje sa 30%, pri cemu je sindikat »Nezavisnost« insistirao da to bude 40% kao cena rada i 20% na koeficijente. Oni su bili spremni da potpisu taj novi kompromisni sporazum, s tim da u aneks sporazuma udju neki njihovi zahtevi koji su se odnosili na predlog da se prosvetnim radnicima prizna beneficirani radni staz od 1992. godine i jos neke stvari.

Znaci, mi smo se usaglasili da u cilju postizanja kompromisa, smirivanja situacije, pre svega i zbog toga, da prosto ceo pregovaracki tim potpise taj sporazum, koji bi bio kompromisan, znaci spali smo na cenu rada od 30% i prihvatili smo ono sto su nam u medjuvremenu dali, 30% povecanja plate na uslove rada, znaci preko povecanja koeficijenata. Naravno, mi smo insistirali i na tome da se regulise pitanje nadoknade nastave. Insistirali smo na nekakvoj nadoknadi nastave na optimalan nacin, u smislu kvalitetne redukcije programa, sazimanja gradiva itd., naravno, pri cemu bi se vodilo racuna o maturantima. Znaci, posebna paznja bi, svakako, bila posvecena maturantima, kako bi sto uspesnije zavrsili svoje skolovanje i upisali se na fakultete, i isto tako ucenicima osmih razreda, kojima bi se posvetila posebna paznja u smislu sto bolje pripreme za kvalifikacione ispite.

Nista od svega toga nije bilo. Oni su nas pozvali, znaci taj sesti put, na razgovor. Bukvalno, samo da nam ponovo kazu ono sto su u medjuvremenu pricali preko medija. I tako su zapravo ti razgovori zavrseni. Poenta je u cinjenici da Vlada nije uspela da skrsi prosvetne radnike ni tom medijskom kampanjom. Dalje, Ministarstvo prosvete preuzelo je vlast u svoje ruke pa je preko direktora pokusavalo pritiscima, ucenama i pretnjama, mahanjem otkazima, prinudnom upravom itd. Nisu uspeli da pokolebaju prosvetne radnike koji su izdrzali uvek dan duze u odnosu na njihove akcije.

U tom smislu, mozemo da kazemo da nas u moralnom pogledu nisu skrsili, bez obzira sto nasi zahtevi nisu ispunjeni. Odnosno, to sto smo dobili je jako malo i to sto smo dobili je zapravo neko dugovanje iz prosle godine. Jer, statistika kaze da su nas prosle godine permanentno potkradali izmedju 38 i 40%. Znaci, nase pare su nekome isle, to je cinjenica. Prakticno, oni nama vracaju ono kroz ove koeficijente sto su nam dugovali za proslu godinu.

Stvarnost i sladunjave price

Mi iz Inicijativnog odbora formirali smo jedan tim od petnaestak ljudi koji su radili raznorazne poslove zaista amaterski. Mi smo se kao amateri rastrcali, konsultovali eksperte Ekonomskog fakulteta koji su nam dali besplatnu pomoc, strucnu pomoc, eksperte iz Instituta ekonomskih nauka i dobili smo fantasticne podatke koji su nam posluzili kao argumenti, zapravo meni, sa kojima sam izlazila i razgovarala sa ljudima koji su predstavljali Vladu.

Kad god sam iznosila bilo koju cifru i statisticki podatak, oni su se trzali kao koprivom ozareni. Djuradj Novakovic, zamenik ministra za finansije je cak govorio kako mi to nista nije tacno i kako su to falsifikati, na sta sam ja mrtva hladna odgovarala da ih ja svakako nisam falsifikovala. To znaci da Savezni zavod za statistiku, da Republicki zavod za statistiku falsifikuje podatke, znaci da strucnjaci, profesori Ekonomskog fakulteta takodje se bave falsifikatima i ne znaju da rade svoj posao, Institut ekonomskih nauka takodje. Mesecne analize i prognoze koje se jednom mesecno utvrdjuju u Institutu ekonomskih nauka takodje su falsifikat, sto su totalne nebuloze i ne odgovara cinjenicama. Pri tom on nije pokazao nikakvu statistiku, jako brzo je govorio o budzetu. Kad smo ljudima preko medija objasnili i izneli podatke, reakcije su bile neverovatne u smislu da smo javnosti, ljudima razlicitih profesija, razlicitih delatnosti objasnili zapravo gde se mi realno nalazimo po svojim primanjima, kako to izgleda u odnosu na neke druge profesije, hteli smo zapravo da pokazemo da mi ni izdaleka nismo zeleli nikakav povlascen status, da zapravo nismo ni imali nameru da izazovemo inflaciju. Cak i da su ispunili zahteve prosvetarima i 100% povecali plate prosvetarima i ostalim drustvenim delatnostima, ucesce javne potrosnje bi se svega za pet odsto povecalo. Veoma je vazno i mislim da je to nesto sto prosveti moze u ovom momentu da sluzi na cast, da smo se oslobodili te neke sentimentalno romanticne ili ne znam kakve price o nasem statusu i polozaju, da smo, cini mi se, po prvi put cinjenicama, na jasan nacin pokazali da smo zaista pre svega intelektualci, da argumentovano nastupamo i zelimo da ljudima objasnimo u kakvom smo mi to polozaju. To je zapravo i neki dobitak ovog naseg strajka, ako tako mogu da kazem.

Kakav nam je sindikat potreban

Mi smo sada uspostavili dobru, kolegijalnu komunikaciju i to je kapital koji treba zaista da se sacuva, zapravo za jos bolju organizaciju. Ljudi su se oslobodili mnogih predrasuda i zabluda da sindikat sluzi samo za nabavljanje secera i polutki, sto apsolutno ne sme da bude samo to. Sindikat, zapravo, po nekoj mojoj ideji treba da resava ne samo socijalna pitanja, nego i sva ostala esnafska pitanja, pitanja programa, pitanja sadrzaja vaspitno-obrazovnog rada, u kakvim uslovima se radi, sa kolikim brojem ucenika itd. Znaci, veoma vazna pitanja jedan sindikat trebalo bi da resava i pri tom sindikat bi trebalo da bude iskljucivo strukovan, u potpunosti nezavistan od bilo kakvog politickog uticaja. Po samoj definiciji, zaista sindikat tako i treba da deluje. Sindikat treba da bude autonoman i masovno organizovan, da ima sto veci broj clanova i da bude samofinansirajuci. To je ono na cemu bi trebalo insistirati, s obzirom da smo u nekakvom buducem sindikalnom organizovanju, sto se tice prosvetnih radnika, znaci totalna nezavisnost da bude, ni od kakvih politickih centara ili drugih centara moci itd. Znaci, organizacija treba da bude horizontalna, a ne da postoji neka hijerarhija i nekakva vertikala, podredjenost itd. To je po mom misljenju nesto sto bi vise stetilo nego sto bi koristilo u nekakvoj sindikalnoj organizaciji.

Takodje sam izricito protiv da sindikat prosvetnih radnika koji bi se formirao recimo u Srbiji pripada ili bude udruzen sa ma kojim drugim sindikatom: tekstilaca, metalaca, jer to meni jako lici na ono sto vec imamo, sto zovemo drzavnim sindikatom. Sindikat prosvetnih radnika, s obzirom da u Srbiji, zajedno sa prosvetnim radnicima na Kosovu, egzistira negde oko 130-140 hiljada prosvetnih radnika, zaista bi imao fantasticnu snagu, s obzirom na brojnost i na nivo obrazovanja ljudi koji rade u prosveti. Prema tome, nama nikakvo udruzivanje nije potrebno ni sa jednom od ostalih delatnosti. Mozda sam bila i konfuzna, ne znam kako sam zvucala, moje neko licno osecanje da nas je drzava mozda na neki nacin porazila u ovom momentu, instrumentima moci, prisile, presije itd. Ali, zapravo, drzava je pokazala upravo tom kolicinom presije i pritisaka koje je vrsila, ne samo nemoc, nego je pokazala zapravo pravu nezainteresovanost za decu, i za interese dece, i za skolstvo u Srbiji, i za prosvetne radnike. Njima je vazna forma, a sustina apsolutno njih ne zanima. Da li cas traje 30, 20 minuta, apsolutno za njih nije bitno, vazno je da forma postoji, a sta se unutar tog casa desava, kvalitet nastave i vaspitno-obrazovnog procesa, za njih apsolutno nije vazno. To su veoma ozbiljna pitanja.

Iz ovog strajka izlazimo sa nekim vaznim poukama i u smislu naseg daljeg sindikalnog organizovanja, i u smislu da ovo Ministarstvo i ova Vlada zaista ne mogu u buducnosti da nas tretiraju na nacin na koji su nas tretirali do ovog strajka.

Nastavicemo nasu aktivnost

Hocu da kazem da Forum Saveta roditelja ne trazi zahvalnicu sto je sebi dozvolio da organizuje nekakve mitinge podrske profesorima. Mi cemo nastaviti da dejstvujemo onako kako smatramo da treba, jer imamo prava da stitimo nasu decu. Hocu samo da vas podsetim na sastanak od pre par dana u Vracaru, gde je jedna profesorka iz Cetrnaeste beogradske gimnazije izjavila da je presrecna jer je dozivela ono sto nikada nije, da roditelji ovako zdusno stanu uz profesore, odnosno uz sve prosvetne radnike. Smatramo da su profesori, ucitelji, nastavnici, produzena ruka nas roditelja. Mi cemo se formirati, registrovati, kako god hocete, i nastaviti nasu borbu, jer smatramo da cemo istrajati vise nego sto smo do sada uspevali iz ovih ili onih razloga.

Pokusaj da se strajk razbije

Mozda zbog toga sto je strajk trajao dosta dugo, koleginica Gordana je ispustila neke bitne momente da kaze na pravi nacin.

Strajk je otprilike poceo ovako: Sindikat prosvetnih radnika »Nezavisnost« je 18. januara poceo sa svojim protestnim casovima i nema dileme ko je bio prvi. Znaci, mi smo prvi poceli sa protestnim casovima na Trgu Republike. Nakon toga, 23. januara, nase skole, koje su bile clanice Sindikata prosvetnih radnika »Nezavisnost«, njih desetak, krenulo je sa strajkom. U isto vreme bilo je jos dve-tri skole koje su bile clanice Samostalnog, ili nisu pripadale nijednom sindikatu, koje su bile u tom momentu u strajku. To je onaj bitni moment, da se zna. Tek 29. januara Samostalni sindikat je pozvao svoje clanstvo i prakticno naredio i organizovao sa svojim direktorima da se krene u strajk.

Ono sto sam ja tada odmah primetio, taj poziv na strajk ocigledno je imao neku dublju pozadinu i u sustini taj poziv na strajk nije se zasnivao na pravim interesima prosvetnih radnika, nego je to bio, po meni, pokusaj da se razbije strajk koji je poveo Sindikat prosvetnih radnika »Nezavisnost«.

Naime, veliki broj skola je poceo da se izjasnjava za strajk i poceo da prilazi Sindikatu prosvetnih radnika »Nezavisnost«.

Imao sam priliku iznutra da vidim ono sto se desavalo i mislim da je glavni problem zasto ovaj strajk nije uspeo u tome sto se pojavilo nekoliko asocijacija i sindikata, a i neodredjenih, neutralnih tzv. organizacija, koje su jednostavno unele zabunu u glave prosvetnih radnika. Namerno ili slucajno, verovatno ostaje da se u vasim glavama iskristalise.

To je bio glavni problem, jer sta se desilo? Kad su poceli pregovori oko usaglasavanja kod tog pregovarackog tima, ono sto je vrlo interesantno i vrlo neobicno, po meni, bilo je da je pocetna cena rada, koja je bila postavljena od strane Ekspertskog tima prosvetnih radnika »Nezavisnost«, naglo dosla pod udar ljudi koji su istovremeno svi bili sa jedne strane, bar sam ja tako mislio. Insistiralo se na obaranju cene, da bi se izaslo u pregovore sa Vladom. Na argument da ne postoji nikakav razlog da mi medju sobom obaramo cenu pre nego sto dodjemo kod Vlade, nisu prihvatili takvu varijantu. Oni su rekli da to mora da se snizi, da se obori i da bi se na neki nacin postigla saglasnost i da bi usaglasili stavove i izasli na pregovore. Morali smo da popustimo. Znaci, Sindikat prosvetnih radnika »Nezavisnost« je popustio da bi pokazao dobru volju i spustili smo cenu na 60% prosecnog licnog dohotka u privredi. To je po tadasnjem dogovoru bila minimalna cena sa kojom je moglo uopste da se razgovora sa Vladom. Medjutim, onog momenta kada se formirao pregovaracki tim, ispostavilo se da to nije bila minimalna cena. To je bila pocetna cena, a ona je vrlo brzo kao kamen padala na dno neke reke, u sledecim sastancima pregovarackog tima, tako da je ta cena nakon nekoliko razgovora sa Vladom i nekoliko dogovora unutar pregovarackog tima, pala na nekih 320 i nesto dinara. Tu su bile i ostale kolege iz Samostalnog sindikata i ostale kolege iz pregovarackog tima. Moglo se videti da su maske brzo pocele da padaju sa lica pregovaraca, tj. videlo se da svi pregovaraci nemaju isti cilj - da postignu sto je moguce bolji materijalni polozaj prosvetnih radnika, nego da se tu gleda, sto je vise moguce, da se ta cena ubije.

Na tom sastanku koji se odrzao u sredu uvece, ne mogu da se tacno setim datuma, cena se zdusno ubila od strane predstavnika Samostalnog sindikata. Nisu prihvatili nikakve argumente. Jednostavno, stalno su ponavljali, lupali sakama o sto, da je Vlada bez para, da nece dati ni dinara i da ta cena mora da se obori. Onda je koleginica predlozila tu svoju cenu, koja meni, da kazem pravo, nije bila jasna. Ako su oni krenuli sa 800 dinara, kao cenom rada, znaci Inicijativni odbor krenuo je sa cenom od 800 dinara kao cenom rada i Sindikat prosvetnih radnika »Nezavisnost« krenuo je sa tom cenom, nije mi jasno koja je bila logika sa 800 dinara pasti na 320 dinara, i to postaviti kao neki legitiman zahtev. Ja sam smatrao da to nije u redu i pokusao sam na sve moguce nacine da odbranim cenu rada. Na kraju smo spustili, kao sto je koleginica rekla, kada bi se preracunalo u vrednostima koje su tada bile na trzistu bar tako publikovane, ispalo je, nasa cena - koju je Sindikat prosvetnih radnika »Nezavisnost« kao krajnje mogucu prihvatio da bude, a to je 402,6 dinara. Mi smo rekli da u principu i ako se postigne sporazum sa Vladom Srbije, sa tih 320 i 5-6 dinara, nisam siguran, da mi to necemo da potpisemo, nego cemo izdvojiti nase misljenje i da jednostavno mi samo tu prisustvujemo u pregovarackom timu da bismo izrazili svoje misljenje, a nikako da bismo prihvatili takav sporazum koji ide na stetu prosvetnih radnika u Srbiji.

»Mislim da je strajk propao«

Onog momenta kada je cena rada bila ubijena do te mere da prakticno svrha strajka nije postojala, sve ostalo je bilo samo pitanje vremena kada ce se sta desiti. Potpisi koji su se posle toga pojavili od strane gospodina Banovica, kasnije i od Republickog odbora samostalnog sindikata, bili su samo formalni. Prakticno, cilj ovog strajka je nestao. Jednostavno, mi smo krenuli da bismo izmedju ostalog poboljsali nase materijalno stanje, a pregovaracki tim je medjusobno to materijalno stanje unistio u potpunosti, pa prema tome i cilj strajka uz stvari koje su ostale, bile su manje-vise nevazne.

Nakon toga doslo je do poslednjih pregovora sa Vladom Srbije, gde je ona odbila da uradi bilo sta, ostala je gluva na sve zahteve prosvetnih radnika. Ono sto se desilo kod nas, normalno, nakon drugog potpisivanja od strane Samostalnog sindikata, skole su pocele da se osipaju. Ne slazem se sa gospodjom Gordanom Petrovic da su u unutrasnjosti Srbije dve nedelje ranije skole pocele da rade. Bio sam u Jagodini otprilike pre nedelju i po dana. U Jagodini od 15 skola 14 je strajkovalo. Pozvali su nas na razgovor, mi smo otisli i razgovarali sa njima. Oni su svi bili u strajku. Isto tako skole u Nisu, Cacku. One su u poslednje vreme, kao i skole u Beogradu, pocele da se osipaju do onog momenta kada je bilo bespredmetno gurati strajk.

Do koje poente strajk moze da se gura? Potrebno je da ljudi koji vode strajk znaju kada strajk zapoceti i kada ga zavrsiti. Onog momenta kada se masovnost u strajku izgubi, strajk vise nema svrhe. Onog momenta kada se palo na svega 10-15 skola u Beogradu, onih koje dalje strajkuju, tu nesto nije u redu. Po meni, jednostavno mislim da je strajk propao i da ga treba zavrsiti na vreme. Ne dovoditi sebe, a i druge u sumnju ko sedi na vrhu te asocijacije ili tog sindikata, ko vodi te ljude tako nerazumno. On mora da ima osecaj odgovornosti pred sobom i pred ljudima koje vodi. Zbog toga smo mi u Sindikatu prosvetnih radnika »Nezavisnost« na vreme organizovali vise puta konsultacije sa nasim clanovima i onog momenta kada smo videli da je medju clanovima raspolozenje, a videlo se da je vec vreme da se to okonca, mi smo onda zakljucili da je najbolje strajk okoncati u ovom momentu, ali ga ostaviti otvorenim u slucaju da se Vlada Srbije ne drzi jedne od glavnih stvari koju je obecala, a to je da ce se drzati tacnog datuma isplate, znaci dinamike isplate licnih dohodaka. Mi smo se svi dogovorili da u slucaju da se dinamika ne ispostuje 24 casa nakon nepristizanja licnih dohodaka u skole, mi idemo ponovo na obustavu rada, i to je ono sto mozemo da izdrzimo. Oni su to sami potpisali, moraju to da ispune, i mi imamo puno pravo da se drzimo toga, onoga sto su oni rekli da ce da urade, one druge stvari koje nisu hteli da urade, ne mozemo ih prisiliti u ovom momentu, jer su oni potpuno gluvi i jednostavno ne obracaju paznju sta se desava ili sta ce se desiti sa prosvetom u Srbiji.

Da se, nakratko, osvrnem na ono sto se desava. Sada je jasno da se u skolama vrlo tesko odvija nastava, da su skole u rasulu, da postoji tihi strajk u sustini i da iko, ko je u Vladi Srbije zainteresovan da se prosveta postavi na svoje noge, potrebno je da udovolji prosvetnim radnicima, da im omoguci da imaju egzistenciju koju su izgubili.

Posledica nametnute discipline

Razlozi ulaska prosvetnih radnika u strajk uopste nisu bili sentimentalni, nego su to grubo realni razlozi. Nemamo pantalone, nemamo suknje, nemamo pare za cipele, za rucak, za gace, carape, deci za uzinu, sebi za odlazak kod frizera, nemamo para za knjigu, nesmemo da udjemo u knjizaru. Kad ste poslednji put, postovane kolege, o svom rodjenom trosku bili u pozoristu, kada mozete da odvojite vreme u danu od smisljanja kako da napunite tanjir svoje porodice i od cega da stvorite rucak, da odete u biblioteku, da citate neku novu knjigu koju ne mozete da kupite...

Strajk je razbijen ne zato sto drzava nema para, nego zbog toga sto se od ukupne mase novca od 5,3 milijarde 3,2 milijarde odvaja za policiju. Zbog toga sto od ukupne novcane mase u Srbiji 1/50 je potrebna za isplatu plata prosvetnim radnicima, a tu 1/50 Vlada nece da da. Zbog toga sto je u ovoj zemlji vec dve i po godine Sindikat prosvetnih radnika Srbije »Nezavisnost« trazio od Vlade preraspodelu budzeta. Clanovi Vlade, izgleda, sami ne umeju to da urade, a nece da uvaze misljenje strucnjaka i da izvrse preraspodelu budzeta. Za njih je 650 hiljada dece u osnovnim skolama Srbije i 336 i nesto vise hiljada u srednjim skolama Srbije brojka za zanemarivanje. Njih je bas briga da li ce deca zavrsiti skolsku godinu, a u svakom slucaju, pokvareno racunaju i na ovo: ako deca ne zavrse skolsku godinu, tu nam je RTS 1, tu su nase poslusne novine i mi cemo lepo reci ko je kriv - krivi su besni profesori. Sve je to dovelo do slamanja strajka. Ponasanje prosvetnih radnika u ovom trenutku, kada se strajk ugasio, proizaslo je iz sledecih stvari. Prvo, 50 godina - odgovorno govorim, moji su roditelji ucitelji, rodila sam se i odrasla u ucionici - 50 godina nametnute discipline i torture, i to torture i strucne, i ideoloske. Niste dovoljno dobar profesor ako nemate crvenu knjizicu. Slusala sam da mi govori moja starija koleginica: »Ja sam 17 godina clan Partije. Ja sam moralno odgovorna za tebe«. Ja sam odgovarala: »Ja sam odrastao covek, moralno i materijalno odgovorna pred zakonom za svoje postupke. Nemoj za mene da se sekiras«.

Strucna tortura bila je takva da se moralo raditi po operativnim planovima strucnih saradnika, koji su na taj nacin zaradjivali debele novce, a najstrasnija posledica je bila da su se ljudi navikli da kao papagaji govore tudje reci. Da u tri razlicita odeljenja, sa razlicitim predznanjem i strukturom ucenika, potpuno istovetna moraju biti tri casa jedne iste metodske jedinice. Takve gluposti zemaljska kugla jos nije nosila, sto je podnosila prosveta u Srbiji. Iz toga su proizasle odredjene posledice i devijacije. Veliki broj prosvetnih radnika vise nisu samostalne licnosti i samostalni strucnjaci.