Knjiga u novinama - dijalog

Knjigovezac, knjizar i izdavac Gligorije Vozarovic

Prica o pojavi beogradskog knjigovesca, knjizara i izdavaca Gligorija Vozarovica (1790-1848) koji je, iako nedovoljno obrazovan, shvatio znacaj i prosvetiteljsku ulogu knjige, postaje aktuelna u kriznim trenucima kulture i obrazovanja. Ratne prilike, borba za egzistenciju i materijalna beda ugrozili su i kulturu naroda i u narodu.

Realno je pribojavati se da cemo u dvadeset prvi vek uci i sa ponovo otvorenim problemom nepismenosti. Valjda se nece ponavljati istorija, pa da nam pored svih dosadasnjih misija sa strane, bude organizovana i neka nova (stara) misija tipa one moravske iz 9. veka.

U savremeno doba nije uputno traziti uzore ni u dostignucima obnovljene srpske drzave iz 19. i pocetka 20. veka (sto se uveliko cini), ali je vise nego potrebno ne rusiti staro, odrzavati nit i nadgradjivati stecenu kulturu.

U vreme kulturnog poleta u tek oslobodjenoj Srbiji, Gligorije Vozarovic je pripadao onom sloju ljudi koji su se nasli oko najcuvenijih politicara i pisaca, a slovili su za njihove prijatelje, dobrotvore, poverenike i amfitrione. Medjutim, ovaj bivsi gostionicarski posluzitelj u Zemunu, koji je, preko poznanstva sa Aleksom Simicem i Dimitrijem Davidovicem stupio u kontakt sa Vukom i uz njegovu potporu izucio knjigovezacki zanat u Becu, a potom otvorio knjigoveznicu i knjizaru u Beogradu (1827), odigrao je u nasoj kulturi znacajnu ulogu.

Zahvaljujuci tome sto je (preko Zemuna) svakodnevno uspevao da nabavi strane listove i srpske listove iz Peste, a kasnije i Novine Srbske (sto je u Srbiji imao jos samo knez Milos) i uvek nove knjige, njegov »ducancic sa istocne strane Saborne crkve« ubrzo postaje spontano citaliste, i to skoro dvadeset godina pre zvanicnog, beogradskog. U taj svojevrstan knjizevno-politicki klub u koji su redovno dolazili najumniji Beogradjani (Dimitrije Davidovic, Cvetko Rajovic, Dimitrije Isailovic, Dimitrije Tirol, Aleksa Simic i dr.), u vreme svojih boravaka u Srbiji, »gazda-Glisi« i »gospa-Sari« navracaju i Vuk Karadzic, Sima Milutinovic-Sarajlija i Joakim Vujic, jer je, kaze, »u njihovoj kuci i njihovom prosvecenom drustvu nalazio evropsku kujnu, zapadnjacki stil i pitominu naravi«. Vozarovic, strasni »ljubitelj ctenija« uzivao je slusajuci razgovore i upijao znanja.

Prosvetni rad je ojacao, a kada je 1831. godine proradila stamparija u Beogradu, sto je otvorilo velike mogucnosti, u Vozarovicevom se citalistu javljaju ideje o formiranju naucnog drustva, osnivanju javne biblioteke i pokretanju naucnog casopisa. Biblioteka je osnovana 1832. godine i to bas u domu »rodoljubivog Gligorija Vozarovica«, kao poludrzavna ustanova, a, u nedostatku zakona, prema usmenoj odluci kneza Milosa. Milos je naredio da se biblioteka uredi po ugledu na evropske, i, sto je jos znacajnije, ustanovio je obavezan primerak.

Gligorije Vozarovic postaje i prvi izdavac: pocetkom avgusta 1832. godine prva srpska stampana knjiga izasla je iz stamparije Knezevine Srbije - Srbska stihotvorenija, socinjena od Kovacevica i Stamatovica. U Beogradu. Kod Gligorija Vozarovica. 1832. Nepogresivog instinkta za knjigu i razlicite citalacke ukuse, odmah se upusta u velike izdavacke poduhvate i postaje vodeca izdavacka licnost. Kao vatreni dositejevac ispunjava svoj zivotni cilj i stampa celokupna dela Dositeja Obradovica (1833-1845). Iz zapocetog opusa Dimitrija Davidovica uspeva da izda samo Srpsku istoriju (1846). Pokrenuo je i kalendar Beogradska lira (1833-1835) i godisnjak Golubica (1839-1843).

Vozarovic ce se pamtiti i po ljudskoj posti koju je odao velikanima: kada je zidana nova Saborna crkva svojim je rukama premestio kosti Dositejeve u nov kovcezic (1837), a na mesto na kojem je, po tadasnjem uverenju, bio spaljen sveti Sava, obelezio je krstom.

Marija Mesner