Alternativa

Od koga je novi beogradski gradjanin ucio da ludackom nasilju suprotstavi svoje manire, veselje i uvrnutost? Sa jedne strane, deset godina prevlasti ozbiljnih, pretecih, epskih izjava, sumanutih teorija zavera i katastrofa, mraka u glavama i krvi po poljima, lica masne kose, cupavih brkova i obrva, strogih pogleda, gejackih glasova i izmrcvarene gramatike, i njihove pratnje u svim modnim kombinacijama sesira i donjeg rublja, sve uz infernalnu muziku i vampirsku zabavu - moralo je konacno proizvesti prirodnu reakciju. A sa druge strane, primer sta se na ulicama moze raditi davali su neumorno zene i pacifisti. Od zena u crnom, paljenja sveca, zvona, izlaganja beba, crnog flora, kamiona sa rokerima, individualnih karnevalizatora, sveta koji se do kraja javno nije dao, dalo se nauciti sve sto se sada uspesno izvodi. Potpuno je nevazno hoce li to iko priznati, koliko ce pokusati da to prekrije blatom, pa cak i da li ce se secati, ili cenzurisati uspomene: zene i pacifisti pokazali su dovoljno rezerve, razumne kriticnosti u procenjivanju sadasnje pobune i gradjanske uzdrzanosti da prizivaju svoje zasluge, i sada mogu da uzivaju u zabavi. Istorija i javna duhovna higijena bliske buducnosti vec su ih uracunale. Zahvaljujuci njihovim primerima i inventivnosti, danas kolektivni duh radi na ulici.

[...]

... za svako, teorijsko i istorijsko definisanje i identifikaciju gradjanina, zena je neophodna kao element uravnotezenosti argumentacije, cak i kada je na slici uopste nema, cak i kada je njeno teme povod mrznji. Atinska demokratija imala je dva termina za dva mogucna tipa odnosa pojedinca prema drzavi. Jedno je bio polites, gradjanin, a drugo patriotes, zemljak. Gradjanin je mogao ocuvati svoja svojstva gradjanina bilo gde - na moru, na kopnu, u zarobljenistvu. Zemljaka vezuje teritorija na kojoj se nalazi, i ne znaci nista izvan nje. Ubilacka prevlast zemljaka tokom poslednjih deset godina bila je tolika da se gradjanin mogao roditi iz protesta. On to upravo cini, ugledajuci se na pionirske gradjanke.

*) Iz predgovora Svetlane Slapsak novom broju ProFemine (zima-prolece 1997), str. 11-12.