Teologija pomirenja

Svedocenje vere i zivljenje sa drugima su nesto vise i vrednije od ucenih simpozijuma

Nije to jos jedna »teologija« kako bi se moglo pomisliti u vreme sve cescih razgovora o »pluralistickoj teologiji«, iako je skup u Hrvatskom Leskovcu, interreligijski seminar blizu stotine ucesnika odrzan od 28. februara do 3. marta ove godine, bio tako naslovljen. Nekoga ce sam taj moto podsetiti na teologiju oslobodjenja koja je bila spasenje zamenila oslobodjenjem - formula nije uspela iako je problem i tako otvoren ostao.

Zajednicki koren

U dvorcu Emaus - tako se upravo i zove divni dom u kojem je domacica neumorna gospodja Djurdjica Fucak - ucesnici su izlagali temeljna nacela triju monoteistickih religija, svi su izlagali Istinu svoje vere u jednom ambijentu koji je tome uistinu pogodovao, i u atmosferi dijaloga koji je ovde - to se zaista mora naglasiti - dobio i nov kvalitet. I upravo u toj atmosferi, u molitvenoj tisini istina u kojoj je ono sustinsko - smisao samog pojma religio - bilo sagledavano i kao istorijska devijacija, sjedinjavala je sve - svu decu »praoca Avrama« koji nam je zajednicki, sve »sinove Adamove« kako se zagrebacki muftija u svom pozdravu i izrazio. Otklanjalo se ono totalitarno, kada se moja, jedna i jedina Istina namece silom, a u prvi plan je izbijalo ono sto coveka, bilo koje religije, vezuje za smisao zivota koji je dar coveku dat. Ovde se hriscanstvo, upravo u takvom dijalogu, ne samo doktrinarno osvetljavalo - odnos prema slobodi, demokratiji i ljudskim pravima u perspektivi multikulturalnosti i multikonfesionalnosti - vec se i zivelo u suocenju sa drugim religijama. Umesto uobicajenih saopstenja ucesnici su svedocili - jedno iskustvo iz daleke Kambodze koja ce jos dugo leciti rane jednog ratnog bezumlja, iskustvo pomirenja medju Nemcima i Francuzima, koje obelezava novu stranicu svekolike evropske istorije. Studiozno izlaganje clana Bavarskog parlamenta, sa odlicnim osvrtima na balkanske prilike - sve balkanske zemlje, medju njima i Hrvatska, moraju se nuzno »osloboditi utvara proslosti« - nalazilo je u svedocenjima drugih svoj odjek. Posebno je zanimljiva bila prava lekcija iz Libana u kojem je dve decenije rata ostavilo tragove koji se nece lako izbrisati, ali ciji je konacno pronadjeni »model« zaista vredan kao primer - zivot je moguc samo u jedinstvu a istinsko jedinstvo je »jedinstvo u razlicitosti«.

Dah novine bio je u smelom i iskrenom suocenju konkretnoga iskustva

Svedocenja su uistinu izbacila u prvi plan temeljnu etiku vere koja se zivi - ako se istinski zivi - samo u suocenju sa drugim.

Put ka drugom

Nije novo sve ono sto je u temelju ucenja triju monoteistickih religija, to su dobro poznate istine, ali je dah novine bio u smelom i iskrenom suocenju konkretnoga iskustva; libanizaciju je zamenila balkanizacija, istine vere se znaju ali se istorijski prelamaju kobno i stravicno na svim meridijanima jer se vera instrumentalizuje u cilju postizanja politickih ciljeva, pa je smisao svedocenja i susreta ovakve vrste upravo u nuzno potrebnom »moralnom naoruzanju« a tako se i naziva svajcarska fondacija koja organizuje i animira skupove ovakve vrste sirom sveta, posebno u kriznim podrucjima kojima je ovakvo svedocenje vazno. Taj dijalog, osnazen molitvom, koji izvire iz misterije tisine - a meditacijom u tisini se zavrsilo svako izlaganje i zapocinjalo novo - je bio dijalog koji daje snagu da se prihvati drugi i drugaciji, da se nacini onaj najhrabriji korak a to je korak prema drugom - prema »bliznjem«. Na tom putu ka drugom i drugacijem, najduzem putu na koji je covek pozvan, nestaju ili odlaze u drugi plan one doktrinarne razlike kojih je bilo i koje ce, naravno, ostati medju religijama. Na tom putu hrabrih dijalog se otvarao kao kultura da se saslusa drugi, i tu su svedocenja dobijala svoj najpuniji smisao - iskreno, mirno svedocenje beogradskog teologa i pravnika Marka P. Djurica, recimo, nalazilo je odjeka u mirnom kazivanju profesora Vladimira Zjelinskog koji je izlagao glediste pravoslavlja, ili u svedocenju advokata iz Bejruta, hriscanina Arapa drevnih istocnih patrijarsija. U toj kulturi dijaloga otkrivao se najveci »mirotvorni izazov«, izazov zivljenja i svedocenja vere koja spaja, umesto da razdvaja, cega je u istoriji previse bilo.

Oduvek je tako i bilo - svedocenje vere i zivljenje sa drugima su nesto vise i vrednije od ucenih simpozijuma.

Na tom putu ka drugom i drugacijem, najduzem putu na koji je covek pozvan, nestaju ili odlaze u drugi plan one doktrinarne razlike kojih je bilo i koje ce, naravno, ostati medju religijama

Hrabrost prastanja

A dom u pitomoj ravnici, podalje od velegradske buke, zove se Emaus. U njemu, u molitvi i tisini koje su jedine »pauze« u bogatom programu, i najtajanstvenija mesta iz Svetoga pisma postaju razumljiva rec i zov jevrejskih proroka je savremena, a sura iz Korana bliska i onima koji nisu muslimani. U plenarnim sednicama koje je vodio uvek jedan od predstavnika monoteistickih religija, i uvek na drugom mestu, kao i u toku rada »po grupama« - gde su se bukvalno oci u oci sretali Nemci i Francuzi, Srbi i Hrvati i govorili - niko nije ni pitao zbog cega se dom tako zove. U svetom pismu jevandjelista Luka kazuje jednu od najtajanstvenijih »prica« - Lk. 24. 13-35. - o onom o cemu je coveku tesko i da razmislja, ali o cemu ne moze da ne razmislja. To je prica o selu koje se zvalo Emaus, na dvanaest kilometara, ili priblizno toliko, od Jerusalima - danas se zove Kijbeleh - i o dvojici umornih putnika. Jevandjelista zacudo prica i neke cudne detalje - jednom putniku zna i ime, zvao se Kleopa, blizila se noc, bili su ne samo umorni vec i ubijeni sumnjom, cinilo im se da je sve sto su jucer u Jerusalimu videli i culi obicna halucinacija. I tada ih je sustigao Putnik koji ih je »moralno naoruzao«. Jevandjelista u svom kazivanju odustaje da prica o vaskrsenju - a bio je covek najsolidnijeg obrazovanja - vec koristi neke detalje kakvi su neuobicajeni na takvim mestima. Kada je Isus prelomio hleb i kazao »mir vam« - na skromnoj veceri, oni su shvatili da je ono sto ih vodi bilo slutnja, nada jer »gorase nam srca«. Nekima ta »prica« naravno ne znaci mnogo, ali znacila je jednom Rembrantu koji ju je iskazao svetloscu koja se rasipa s njegove slike Put u Emaus koja prikiva gledaoca za sebe. I na ovom skupu i u onom recenom i u onom sto je nedoreceno, osecala se ta slutnja, zivela je ta nada u mir i pomirenje koji se postizu samo herojstvom prastanja. Iz atmosfere je zracilo nesto sto je rani Hajdeger zvao cudnom reci »angst« - sto nije strah vec nesto blisko slutnji i nadi zajedno - o cemu zapravo i jevandjelista prica. Za vaskrsenje nemamo empirijskih dokaza, ali covek vaskrsava u svakoj reci koja moralno obavezuje, u svakoj reci koja mu je i data da svedoci nadu u mir. Uostalom, nema dokaza ni za to da »princip nade« nije realnost.

Na to je i mislio uceni Hristov »biograf« u svom kazivanju o susretu u Emausu - a o tome se i razgovaralo u domu koji nosi ime sela o kojem on kazuje.

Mirko Djordjevic

Posaljite nam vas komentar