Svet i mi

Gordana Logar

Uz najupornija traganja ne bi se u modernoj istoriji mogla naci stranka koja u svojim redovima nema bar tri struje, blago ili izrazitije podeljene. Izuzetak su, svakako, one sa komunistickim predznakom ili druge, ma kako se zvale, u cijim je temeljima nacionalizam (sovinizam) polaziste i zavrsnica svega. U novije vreme takva je bila vladajuca stranka Treceg rajha ili danas, u neduznijem obliku, Francuza Lepena.

Poredeci danas prilike u Srbiji sa svetom, bez ustezanja se moze tvrditi da stvari stoje upravo obrnuto kad je rec o vladajucoj i njoj bliskim strankama. Partijska disciplina ovde prevazilazi i politicko ubedjenje i pravo ljudi da slobodno i javno ostanu, bez posledica, u manjini. Sve skorasnje spekulacije o tvrdim i meksim strujama u SPS, na primer, i kad ih je bivalo, u zavrsnom cinu imale su odstrel po principu »demokratskog« centralizma. Nije cak bilo ni vazno da li se u programskim nacelima dozvoljavalo stvaranje »frakcije«, sto je vec sam po sebi preteci termin. Lako bi ga bilo zameniti »pravom na drugacije misljenje«.

Ova osobina vladajucih stranaka mozda je najvise dosla do izrazaja u slucaju crnogorskog premijera Mila Djukanovica. Ma sta govorio i upozoravao, tesko je bilo zamisliti da bi napravio krajnji, samoubilacki potez i sam izasao iz Bulatoviceve i svoje stranke. Pravljenje nove, sto je ovde upravo zbog nasledjenog nacina misljenja iz proteklih pedesetak godina gotovo sasvim uobicajeno, mukotrpan je posao i ne donosi spektakularne rezultate. Narocito ne brzo, ako ih uopste donese.

Ipak, crnogorski premijer je postao meta za odstrel i cinjenica da se u prvi mah odrzao ne mora da svedoci i o srecnom krajnjem ishodu za njega. Sasvim u skladu s tim u javnosti se, ne bez razloga, poslednji sastanak crnogorske DPS nazvao »Osmom sednicom« - obracunom, dakle, konacnim i takoreci za sva vremena. Nije nimalo u neskladu sa ovakvom praksom i pitanje koje su cesto postavljali i ljudi ne previse vicni politici: »Sta ce biti sa oslobadjanjem brodova zarobljenih u americkim lukama«. Pitanje, medjutim, nije bez osnova. U svetu koji poznajemo kao demokratski, ma koliko mu zamerki nalazili, promena premijera ne bi morala da znaci da brodovi ostaju u americkim lukama. Znacilo bi samo da se na necemu premijer zamerio biracima (nikako ne svojoj partiji) i da ce novi nastaviti praksu koja bi, makar i neznatno, znacila bolju ekonomsku perspektivu za ljude koji su svoj glas dali stranci na vlasti. Pogotovo sto sam Djukanovic zapravo nikad nije govorio o otcepljenju (kakva pamtimo s pocetka devedesetih u SFRJ) vec o razlicitim ekonomskim potezima u odnosu na drugu federalnu jedinicu.

U zemljama parlamentarizma, a narocito federalizma (labavijeg, razume se), pragmaticnost cesto nalaze da se izvesni neskladi podsticu da bi se ostvarila korist za sopstveno stanovnistvo.

Cvrstu ruku to ne interesuje, pa to i ne priznaje. Po tome, Jugoslavija je medju malobrojnim zemljama sveta. Izuzetnost je ovde na ceni, narocito kad ne pogadja one na vlasti.