Broj 161

Razgovor na tribini Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju

Studentski protest - »dan posle«

Spremni da se bave reformom univerziteta, studenti pokazuju interesovanje i za ucesce u temeljnim promenama drustva i drzave

Analiticki ogled saradnika Instituta Ivane Spasic i Djordja Pavicevica - »Protest i pokret« - objavljen u januarskom dvobroju Republike (predmet i u varsavskoj Gazeti viborca koju uredjuje Adam Mihnjik) bio je povod za razgovor na pomenutoj tribini, 26. marta, na kojoj su ucestvovali, pored saradnika Instituta, prvaci Studentskog protesta - Cedomir Antic, Cedomir Jovanovic i Miodrag Gavrilovic. Ucesnici u razgovoru uglavnom su iznosili svoje poglede na Studentski protest, uz povremene polemike oko nekih simbola i dogadjaja, saglasni najvise oko potrebe da se rasprava produbi i prosiri kako bi se zbivanja sto bolje razumela, a da se ne zuri s ocenama pre temeljitije analize.

Sta se, u stvari, zbiva?

Jedan od uvodnicara, Djordje Pavicevic, saradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju, rekao je da smatra da potencijali protesta nisu dovoljno iskorisceni, a medju najznacajnijim potencijalima vidi pokazanu spremnost za usvajanje gradjanskih vrlina, ponasanje gradjana kao politickih subjekata i znacajan stepen participativnosti u svim formama protestovanja, neocekivano samorazumevanje ucesnika protesta, kao i dominantno prisustvo tzv. simbolickih strategija (u »dekoru«, »ophodjenju« itd.). Ivana Spasic, iz istog Instituta, rekla je da je vladajuce misljenje da je protest (tzv. gradjanski) »nosio« osiromaseni i osvesceni srednji sloj, prilicno neprecizan jer je socijalno-stratifikaciona zastupljenost u unutrasnjosti izgledala sasvim drugacije. U Nisu, Kragujevcu i drugim gradovima Srbije, dominirala je ili bila znacajno zastupljena radnicka pa i seoska populacija. To govori u prilog njenoj tezi da je doslo do gradjanske samoidentifikacije i »dalje« od srednjeg sloja.

Cedomir Antic, student istorije i clan najuzeg kolektivnog rukovodstva protesta, pokusavajuci da odgovori na primedbe uvodnicara o neuspesima protestovanja, rekao je da mu nije bas ugodno da o svemu tome govori i da ne smatra »zgodnim« da se o vaznim dogadjajima i njihovim ucincima govori odmah po njihovom zavrsetku. On smatra da su kod nas, u ekspertskoj sferi ali i u sferi nekakvog javnog mnenja dugo vladali stereotipi vezani za krizu jugoslovenskog drustva 70-ih i 80-ih godina. Mi se, po njemu, ne mozemo porediti sa drustvima Poljske i Ceske, jer su tamo ljudi u vecini rezime dozivljavali kao nametnute, sto kod nas nije slucaj. Ovde su, rekao je Antic, komunisti pobedjivali tri puta (30-ih godina, revolucijom '45. godine i '90. pobedom na tzv. prvim posleratnim demokratskim izborima). Opozicija se pokazala slabom i nesposobnom da se nosi sa zamkama kameleonske komunisticke vladavine. Jedini bitan rezultat postojanja i delovanja opozicije vidi u prvim ozbiljnijim pokusajima njenog udruzivanja.

»U svetskoj javnosti danas su se sukobila dva oprecna stereotipa o Srbiji - da su Srbi najzverskiji narod u Evropi, a posle ovih protesta da su oni nesto sasvim drugo - da su civilizovan narod koji protestuje mirno i tako menja drustvo i drzavu«, jedan je od paradoksa svetskog medijskog marketinga ali i makar delimicno posledica paradoksalnog samoosvedocenja Srba, po C. Anticu.

»Zvizdanje« je, ma koliko bilo atraktivno i »instrumentalno« korisno, u stvari, pokazalo koliko nemoc opozicije toliko i nemoc vlasti. Za opoziciju je to bio jedini nacin da rezimu pokaze i »dokaze« da je izgubio izbore, a vlast je svojim neverovatnim »petljavinama« pokazala sve svoje mane, svoj strah i sustinsku nemoc. Sto se tice protesta studenata, Antic smatra da je pragmaticno i strogo definisanje ciljeva bio dobar potez. Oni su polazili od »pretpostavke« da bi zahtevi trebalo da budu takvi da ih onaj kome su upuceni, ako hoce, »moze ispuniti u toku jednog jutra«.

Antic kaze da se univerzitet ne moze transformisati pre drustva, ali i da je on, u ovom izuzetnom slucaju, »zamenio instituciju Ustavnog suda«. Najvecom tekovinom ovakvog nacina protestovanja smatra izbegavanje gradjanskog rata ili eventualnih ozbiljnijih sukoba. »Nesto je u svesti naroda izmenjeno«, smatra Antic.

Studentski protest - ocima studenata

Prihvatanje priznavanja izbornih rezultata po ledz specialisu, odustajanje od javne rasprave u slucaju smene rektora i nepotezanje pitanja o javnom ili tajnom glasanju o njegovoj smeni u Savetu Univerziteta, Cedomir Jovanovic, student i jedan od najpoznatijih predvodnika studenata, smatra najvecim propustima. Studenti su bili zainteresovani da se kriza sto pre okonca jer »ni sami nisu bili sigurni dokle ce izdrzati«. Islo se na ispunjavanje prvobitnih i glavnih zahteva protesta da bi se on u svojoj celishodnosti i efektima zaokruzio i da bi, postigavsi u osnovi ono zbog cega su i poceli, sacuvali resurse protesta za permanentno delovanje. Po Jovanovicu, bilo je vise kriticnih momenata za ishod protesta ali i za same ucesnike. Primedba Ivane Spasic da su oni izneverili Vece dekana nikako ne stoji, rekao je. Svima koji su hteli da idu na nastavu to nije ni na koji nacin zabranjivano, ali je vecina u Glavnom odboru smatrala da se moraju ispostovati neke ranije odluke i »spasiti« njegov (tj. protestni) duh. »Vece dekana ne bi postojalo da nije bilo studenata«, rekao je Jovanovic, »pa bi zato njegovo unistenje bilo cedomorstvo«. Kada je rec upravo o dekanima i profesorima, on ih je »svrstao« u tri grupe: one koji su odmah i bezrezervno podrzali studente, zatim »oportuniste« koji su se ponasali shodno razvoju dogadjaja i »odnosu snaga« i one koji su, doduse, bili uz studente, ali su smatrali »da se studentski protest ne moze okoncati bez saradnje sa vladom«. Govoreci o drugim oblicima protestovanja i zahtevima za oslobadjanjem medija, on tu »medijsku« zapetljanciju vidi kao jednu »uvlaku« vlasti koja pozivajuci istovremeno na panel o medijima i oduzimajuci pravo televiziji BK na emitovanje, odvlaci paznju i stranaka i javnosti od vaznijih i sudbonosnijih dogadjaja.

Da svet u kojem zivimo nije nas fatum pokazali su ovi protesti, rekao je profesor Svetozar Stojanovic. Studenti su »prikazali«, po njemu, neke zaista retke kvalitete i sposobnosti: realizam u oceni snage rezima - za razliku od opozicionih partija koje su, nekriticki, stalno najavljivale njegovu propast, oni su se pokazali i kao moguci »multiplikatori protesta« jer je iza njih i paralelno s njima dosao i najveci i najduzi do sada protest prosvetnih radnika. Studenti u edukaciji nisu nista bitno izgubili, stekli su bitno iskustvo i o vlasti i o opoziciji, ali i o institucijama drzave, njihovoj ulozi, upotrebi i zloupotrebi. »Takva prilika ukazuje se jednom u pedeset godina«, rekao je Stojanovic. Jedan od najvecih doprinosa ovog organizovanog studentskog bunta nalazi i u »stvaranju kadrova za buducu politiku«.

Posredovanje izmedju vlasti i opozicije?

Aleksandar Nikitovic, saradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju, smatra da su studenti propustili da, paralelno sa protestom, organizuju javne rasprave na koje bi pozvali i poziciju i opoziciju, i tako postanu neka vrsta medijatora. Antic, pak, misli da bi svako ambicioznije zalaganje protesta u tom pravcu bilo neuspesno. U pocetku je protest imao puno organizacionih problema, nije postojala nijedna prethodna studentska organizacija koja nije bila instrumentalizovana. Njihovi zahtevi su bili politicki samo onoliko koliko su isli u korist potvrdjivanja ustava, rekao je Antic. Bili su, medjutim, potpuno svesni koliko je duboka kriza drzave, sto se videlo i po tome sto su se njene institucije ponasale kao »psi cuvari koji ne mogu da ujedaju vec samo da reze«. Smatra da studenti (iako su pravili tribine na Pravnom i Filozofskom fakultetu) nisu mogli da organizuju susret opozicije i vlasti. »Besmisleno je pricati radi pricanja, nije bilo mogucnosti da se obezbede obe strane i zato smo smatrali da je bolje baviti se neposrednim problemima studentskog protesta - kupovinom kazana za kuvano vino ili jelke«, radikalizovao je odgovor svog kolege C. Jovanovic. Za njih je to, na neki nacin, bila »prica bez price«, smatrali su da je za sve vaznije da naprave, svakodnevno, »dovoljno jaku setnju«, motivisuci ljude odlaskom u Ustavni sud ili negde drugde.

Trojerucica i studentski protest

Najinteresantniji i najkontroverzniji deo razgovora vodjen je, posle pitanja autorke ovog teksta, zasto je u ikonografiji i koreografiji protestnih manifestacija bilo toliko izrazeno prisustvo religioznih momenata i predmeta - simbola - otelovljenja pravoslavnog hriscanstva. »Ne mozemo pobeci od svoje istorije, mi smo pravoslavan narod«, rekao je C. Antic. Sto se tice sekularizma kao imperativa modernih drustava, on je naglasio da odvajanje crkve od drzave i nije tekovina Zapada vec Vizantije. Sto se tice prisustva religioznih simbola i ucesca i doprinosa crkvenih velikodostojnika protestu, u tome ne vidi nikakvu gresku. Smatralo se da bi trebalo »stititi» sve ono iz tradicije sto je dovelo do utemeljenja srpske drzave. Ivana Spasic je na to primetila »da nije znala da protest studenata nije bio studentski protest vec protest studenata Srba i pravoslavaca«. Pojavila se, ovim, jedna prilicna tenzija medju sagovornicima, pa je Nebojsa Popov, naucni savetnik Instituta, istakao potrebu za razumevanjem proteklih dogadjaja, umesto ishitrenih ocena. »Esteticka komponenta protesta ne izgleda sporna, rec je o jednoj od najvedrijih svetskih predstava«, smatra Popov. On bi zeleo da razume neke druge stvari. Recimo, studenti su cesto isticali da ih politika ne zanima, a razgovarali su sa politickim mocnicima zemlje i sveta (mozda je tu rec o fenomenu »estetizacija politike«). Druga komponenta studentskog protesta koju bi on hteo bolje da upozna jeste ona emotivna - koji su sve podsticaji za izliv snaznih emocija radi izmene slike o Srbiji i Srbima.

Rasprave su, kaze Popov, prvi korak ka razumevanju ovih problema, ali njih nema. Nema ih ne samo u vladajucoj stranci, nego ni u koaliciji Zajedno, pa cak ni na Univerzitetu. Univerzitet bi trebalo, pre svega, da bude mesto javnih intelektualnih debata. Njegova generacija, rekao je Popov, mislila je da zivi u nekakvom prelaznom razdoblju tako da je njihovo politicko sazrevanje licilo na produzenu adolescenciju. »Egzistencijalno smo, pak, zainteresovani da prestanemo biti dozivotni adolescenti«, smatra Popov.

Cedomir Antic je na primedbu da nije napravljen nijedan znacajan i dobar studentski list odgovorio da tokom protesta nije bilo uslova za neki ambiciozniji projekat mada su izdavani bilteni a dobrim je smatran i list studenata Znak. Sto se tice polemike u vezi sa nacionalnim identitetom, svoj stav Antic je izrazio posredno, stajuci iza Kamijevog misljenja o nacionalnom identitetu i njegovom znacaju. Kami je, s jedne strane, pisac koji svom »strancu« (u istoimenom romanu) »dozvoljava« da ne obavi poslednju ispoved, ali, drugde, kaze da je »nacionalni identitet poslednji temelj identiteta koji ne sme pasti«. S tim u vezi a i sa citavom prethodnom raspravom o znacaju tradicije (i pravoslavne) za ovaj identitet, Antic je pitao: »Kome ide u prilog da rusi temelje kuce na kojima ona treba da stoji?«.

C. Antic je jos rekao da je njih protest '92. puno naucio. Bilo im je jasno da se ne moze transformisati drustvo sa predumisljajem »da diplomiram pa da emigriram«. Jedan od vaznih uzroka ksenofobije upravo je »izbegavanje resavanja nacionalnog pitanja«. »O Radovane sam si sebi najgori neprijatelj« (uzrecicu Radovana Treceg, D. Kovacevica), Antic uzima kao pravi izraz ponasanja jednog Srbina.

Miodrag Gavrilovic, student, kaze da su njegove kolege ovim protestom pokazale nameru da ostanu u svojoj zemlji, a htele su i da ukazu da ta zemlja ima svoju nacionalnu »tradiciju obrazovanja, kulture i vere« (otuda i Svetosavska himna pre studentske Gaudeamus igitur). »Mi nismo ni azijatska drzava ni ostatak Austro-Ugarske«, rekao je Gavrilovic. Postoje zemlje koje, po Gavrilovicu, »imaju visak nacionalnog identiteta«. Kao primer naveo je SAD.

Dj. Pavicevic je sa cudjenjem primetio da je »percepcija studentskog protesta drugacija nego sto smo ovde culi«. Studenti su u nekim stvarima, po njemu, davali prilicno kontroverzne izjave. Impresioniralo ga je mnostvo simbola kao i to sto »nikom nisu smetale ni Drazine slike ni zastave homoseksualaca«. Ali je pojava religioznih simbola na neki nacin »misteriozna«, smatra on. Na to je reagovao Antic recima: »Niko ne prikriva da je Francuska zemlja koja ima ogroman broj muslimana, ali je ona, ipak, jedna katolicka drzava«. Americka stampa je zloupotrebila cak i fotografiju studentkinje u nacionalnoj nosnji, ilustrovao je svoju tezu o »prisivanju« nacionalizma Studentskom buntu.

S. Stojanovic je tvrdio da je studentima mnogo pomogla crkva i patrijarh licno. U slucaju probijanja kordona, Milosevic je pokazao da »ne sme na patrijarha«.

Profesor Stojanovic je, zavrsavajuci sa svojim izlaganjem, rekao da su dobro nacete kako teme studentske i univerzitetske politike, tako i »velika« drzavotvorna i nacionalna i gradjanska pitanja. Zato je predlozio da se razgovor nastavi i kanalise u dva pravca. U prvom, u raspravu o drzavi, naciji i gradjaninu, i drugom - o politici, religiji i sekularizmu.

Nastasja Radovic

© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar