Fotelja za rastucu Srbiju

Sporazumom Beograda i Pala ne samo da je ucinjen korak ka stvaranju ako ne »Velike«, ono - »Vece Srbije«, nego je on i model po kojem Milosevic moze da bez menjanja bilo kojeg ustava zauzme politicki najvazniju funkciju i u SRJ i u RS

Nebojsa Spaic

Ekspresno uspostavljanje »Specijalnih, paralelnih itd.« veza SRJ i RS, uz svu propagandnu pompu u rezimskim medijima i poprilicnu ignoranciju onih drugih, uz odusevljenje aktera i precutkivanje opozicije, prikriva sustinu sporazuma o tome. Vladajuce strukture insistiraju na »jedinstvenoj zelji istog naroda sa obe strane Drine«, demokratska opozicija sporazum ostavlja u drugom planu, ali ni jedni ni drugi ne otkrivaju prave razloge svog ponasanja. Rezim se nada da ce najvaznija politicka namera sadrzana u sporazumu ostati maksimalno zataskana, iz taktickih razloga, dok opozicija nameru ni ne zeli da vidi, nemocna da joj se suprotstavi i da ne prizna politicke poene koje vlast ispunjavanjem te namere dobija. A radi se o tome sto sporazum istovremeno otvara vrata stvaranju Velike Srbije i otvaranju formalnih mogucnosti da Slobodan Milosevic postane suvereni vladar nesto prosirene SRJ.

Sporazumom se, naime, predvidja ne samo uspostavljanje najtesnjih mogucih veza SRJ i RS u svim drzavnim, politickim, ekonomskim i bezbednosnim oblastima, nego i stvaranje posebnog tela koje moze postati neka vrsta vrhovnog politickog i vojnog sefa dve »strane«.

»Strane« kao drzave

SRJ i RS nazivaju se u sporazumu »strane«, da bi se izbegla formulacija »drzave«, ali tu RS figurira ne samo kao drzava, vec kao drzava koja se spaja sa drugom drzavom. Predvidjeno je formiranje »Saveta za saradnju«, koji cine predsednik SRJ - koji je ujedno i predsedavajuci Saveta i imenuje jos tri clana, i clan Predsednistva BiH iz RS, koji je potpredsednik Saveta i imenuje jos dva clana - premoc predsednika SRJ je, dakle, obezbedjena. To je posebno znacajno, jer se time daje formalno-pravno pokrice da onaj ko je na toj funkciji moze da vodi sve one poslove koji su u sporazumu nabrojani, mada nisu predvidjeni kao poslovi predsednika SRJ. Princip je vec vidjen - sustina je identicna sporazumu koji su svojevremeno u Beogradu potpisali Milosevic, Karadzic i patrijarh Pavle, kada su Milosevicu data ovlascenja da u Dejtonu predstavlja srpsku stranu i da, kada zatreba, iskoristi svoju funkciju vodje delegacije u kojoj ima natpolovicnu vecinu. A nabrajanje funkcija koje sporazumom dobija Savet zaista je impozantno - i po politickoj moci onoga ko ih bude imao, i po znacaju veza izmedju »strana«, koje su tolike da se stvara ne samo medjudrzavni sporazum, iako RS (jos) nije drzava, nego se prakticno sve najvaznije drzavne funkcije objedinjuju, stvarajuci tako - jednu, istina donekle decentralizovanu drzavu.

Savet ima mnogobrojne ingerencije - da se bavi »planiranjem, podsticanjem i uskladjivanjem« saradnje prakticno u svim oblastima. U tekstu se na pocetku navodi kultura, sport i informisanje, ali se nastavlja preko privrednog razvoja i povezivanja energetike, infrastrukture, saobracaja, pa se redom zatim navode svi moguci domeni saradnje, pominje se finansijsko povezivanje sa ciljem stvaranja jedinstvenog trzista, i zavrsava navodjenjem »planiranja, podsticanja i uskladjivanja« u okvirima regionalne bezbednosti, spoljne politike, uskladjivanja zakonskih i drugih propisa... To je samo deo citiranih oblasti. Drugim recima, svi drzavni poslovi - od jedinstvenih finansija i trzista, preko bezbednosne do spoljne politike bice u nadleznosti pomenutog Saveta. Veze su, dakle, daleko tesnje od bilo kojih mogucih izmedju dve razlicite drzave, i uz to - obavezujuce i za rukovodece telo, ali i za vlade pomenutih »strana«, ukoliko su one - kao sto jesu - pod politickom kontrolom predsednika Saveta.

Posebno je interesantno sto se navodi da se Savet obavezno sastaje »u slucajevima koji predstavljaju pretnju ili ugrozavanje mira ili bezbednosti« i sto se daje citav niz odredbi za slucaj rata - da strane nece dozvoliti koriscenje njihove teritorije za agresiju protiv druge strane, niti ce eventualnom agresoru pruzati bilo kakvu pomoc, kao i da ce strane »u slucaju agresije« preduzeti »sve sto im omogucava Povelja UN« - nije dakle precizirano, ali to znaci svakako i »pravo na odbranu od agresije«, drugim recima - da SRJ i RS zajedno mogu da ratuju protiv »agresora« - sa navodnicima ili bez njih.

Da bi se potvrdila bliskost, u sporazumu se dalje navodi i da ce se uspostaviti tesna parlamentarna saradnja, saradnja regionalnih i lokalnih organa i institucija, saradnja sindikata, omladinskih organizacija, sportskih drustava, zajednicki nastup na trecim trzistima, slobodan protok ljudi, robe i kapitala preko granice...

Radi se o stvaranju politickog okvira da funkcija predsednika SRJ postane kljucna politicka funkcija, i to ne samo za SRJ nego i za RS, i to - bez menjanja saveznog ustava

A sve to ne znaci nista drugo nego da se radi o stvaranju politickog okvira da funkcija predsednika SRJ postane kljucna politicka funkcija, i to ne samo za SRJ nego i za RS, i to - bez menjanja saveznog ustava. Drugim recima - Milosevic, koji vise nema ustavnih mogucnosti da se kandiduje za predsednika Srbije - ovim moze sebi da obezbedi novo vladajuce mesto. Jer, ako su vlade SRJ i RS »duzne« da u roku od 15 dana razmotre sve sto im Savet preporuci, ako te vlade i taj savet kontrolise Milosevic - onda mu ne treba nikakva promena ustava, vec samo da sedne u Lilicevu fotelju. Milosevic je, ukoliko neko pomisli da njemu ne treba formalno pokrice za politicki apsolutizam, do sada uvek pokazivao da na formi uvek insistira i da je spreman da pravi najneocekivanije pravne bravure ne bi li za odredjeni politicki potez dobio institucionalni okvir.

Da li se rat »isplati«?

Pored toga, ovim sporazumom na mala vrata, a zaista u skladu sa Dejtonskim sporazumom, na sta se »Sporazum« i poziva, odnosno onim dezintegracionim delom Dejtona, uvodi se institucionalizacija jos jednog koraka u stvaranju Velike Srbije i cepanja BiH. Na izgled, ogranicavajuci faktor u sporazumu je poslednji clan, po kojem taj sporazum mora da ratifikuje parlament BiH, kao i parlament SRJ. Tesko je verovati da ce Skupstina BiH ratifikovati ovakav sporazum, ali, ukoliko odbije, postoje druge mogucnosti da se on nametne. U Dejtonu je, naime, predvidjeno da se, ako svi poslanici jednog entiteta u centralnom parlamentu nesto odbiju, ta odluka vraca na entitetski parlament i, ako ga on usvoji dvotrecinskom vecinom, ona postaje obavezujuca i za centralnu vlast. Takodje, odredjene ingerencije po ovakvim pitanjima ima medjunarodna zajednica, ali sasvim je moguce da bi ona, u skladu sa dezintegracionim elementima Dejtona, mogla ovaj sporazum da prihvati.

Reakcija zapadnih predstavnika, makar na prvi pogled tako ne izgledalo, potvrdjuje da je sasvim verovatno da ce se svet makar pomiriti sa podelom Bosne, ako je direktno ne podrzi. Verbalne osude sporazuma koje su stigle od Karla Bilta, iz Pariza, Bona, Vasingtona - nisu nista drugo nego - verbalne osude bez bilo kakvih nagovestaja konkretnih politickih poteza. Najindikativnije reagovanje svakako je ono koje je i najvaznije - iz Vasingtona - u kojem se kaze da je sporazum »preuranjen« - ne, dakle, neprihvatljiv, stetan, opasan ili nesto slicno. Samo »preuranjen«. Drugim recima, Bosnu ne treba definitivno podeliti bas sada, nego mozda malo kasnije. I Biltova reakcija, posto je Skupstina SRJ ratifikovala sporazum, je indikativna - on jeste to osudio i jeste rekao da time SRJ krsi Dejton, ali - nije naveo nijednu konkretnu meru koju bi eventualno protiv toga - a u skladu sa svojim ovlascenjima - preduzeo.

Sporazum su odusevljeno, kao »najvazniji korak u ostvarivanju prava srpskog naroda da o sebi odlucuje« i »dokaz da se najvitalniji interesi mogu sprovesti mirnim putem«, pozdravile vladajuce strukture u SRJ, kao i njihove ekspoziture u BiH. Sa Pala je stiglo ocekivano, ali - nejedinstveno protivljenje. U zakulisnoj politickoj borbi za moc, Krajisnik je, stavljanjem potpisa na sporazum o kojem Biljana Plavsic nista nije znala, sebe postavio za Milosevicevog partnera medju bosanskim Srbima. Znajuci da tamo niko ne vlada, ako njime ne vlada Milosevic, Biljani Plavsic nije ostalo nista drugo nego da se pobuni i - izgubi politicku bitku. Njoj jos uvek preostaje nesto mogucnosti za koprcanje i spasavanje, ali - jasno je da je Momcilo Krajisnik postao taj koji ima odlucujucu rec medju bosanskim Srbima.

Reakcije srpske demokratske opozicije su neobicno mlake - predstavnici svih partija manje-vise tvrde da je sporazum potpuno nevazan i da mu je cilj da »skrene paznju« sa unutrasnjih problema. Opoziciono minimiziranje sporazuma, medjutim, ima za cilj da sakrije da je u pitanju korak ka Velikoj Srbiji, jer opozicija, radi dnevnopolitickih poena, a verovatno i zbog nacionalistickog elementa u sopstvenoj politici, to zeli da prikrije, posto je iz njihove perspektive to - uspeh, koji se ne sme pripisati protivniku. Zato niko od njih nije primetio kolike su ingerencije Saveta, kao ni cinjenicu da je ovim Milosevic pokazao da i dalje kontrolise i Pale, a ne samo Banjaluku. Odgovornost za rasturanje BiH i omogucavanje Milosevicu da nesmetano vlada u sledecem periodu i Srbijom, i sadasnjom Jugoslavijom, ali i Republikom Srpskom, zato delom pada i na dusu opozicije.

Reakcija zapadnih predstavnika, makar na prvi pogled tako ne izgledalo, potvrdjuje da je sasvim verovatno da ce se svet makar pomiriti sa podelom Bosne, ako je direktno ne podrzi

Dok »demokratska opozicija« zatvara oci pred dvostrukom politickom opasnoscu u specijalnom sporazumu - opasnoscu od stvaranja institucionalnog okvira bez menjanja ustava za maksimalnu Milosevicevu samovladu na saveznom nivou i opasnoscu od podele Bosne, koja ne moze doneti trajno dobro nikome na ovim prostorima - nedemokratska opozicija je shvatila poruku. Tomislav Nikolic, sef radikala u srpskoj skupstini, nije, kao sto je bilo najavljeno, blokirao rad Skupstine. Skupstinska rasprava vodila se oko toga ko je veci Srbin, ko je srpstvu s one strane Drine omogucio »ispunjenje vekovnog sna« - citaj: sna o svim Srbima u jednoj drzavi, odnosno sna o »Velikoj Srbiji«. Nisu to krili ni radikali, ni socijalisti, ni prekodrinski gosti, pa je Dragutin Ilic, sef poslanika Milosevicevog satelita u RS - Saveza za mir i progres - otvoreno izjavio - »Potpuno sam siguran da je ovaj sporazum trasiranje puta da se RS i SRJ ujedine u jednu drzavu. Nadam se da necemo dugo na to cekati«.

Politicki dogadjaji koji se nizu od potpisivanja i ratifikacije sporazuma potvrdjuju ove teze. Milosevic je, naime, fokus politicke akcije prebacio iz Srbije - na siri nivo, ne samo federalni, nego i na nivo stvaranja »rastuce Srbije«. Zamajavanje panel diskusijama, prednacrtima zakona, politickom kombinatorikom za srpske izbore, ambicijama Karica, Panica, Covica, paljenjem-gasenjem BK TV i radija Bum 93, ostavio je svojim aparatcicima. U sustini, Milosevic licno za taj deo price nije zainteresovan - moze sebi da dozvoli cak i luksuz da na srpskim predsednickim izborima pobedi ili njegov partijski kandidat - ko god on bio, ili njegov komsijski kandidat Bogoljub Karic, pa cak i - opozicioni kandidat, sto je najmanje verovatno, ako u medjuvremenu stvori preduslove za kontrolu situacije sa drugog nivoa. Formalni su stvoreni ratifikacijom sporazuma, a politicke - stvara cistkom u Crnoj Gori i na Palama.

Posaljite nam vas komentar