Dogadjanja

Zitelji velikih gradova proteklih meseci stvarali su i osluskivali ulicnu vrevu. Preplitali su se zvizdanje, govori i razgovori, zamor setaca i bat kordona; zvuci truba i zvona, serpi i sirena. Sva ta raznolikost izgledala je ipak strukturisano, cak harmonicno. Verovatno zbog otvorenog prostora urbaniteta, u kojem se zbiva.

U kamernim uslovima, pak, u raznim razgovorima na drzavnoj, poludrzavnoj i nedrzavnoj televiziji - gde bi se pre ocekivao izvestan sklad - nastaje prava graja, bezmalo svi govore »uglas«, proizvode kakofoniju. Jedina nit koja ih iznutra povezuje je, izgleda, u tome sto su svi podosta »zaseseljeni«, i to ne samo zbog sveprisutnog Vojvode i njegovog snaznog glasa, nego i zbog legalizovane brutalnosti koju on unosi u sve javne komunikacije koje zbog toga neodoljivo lice na privatna, kafanska caskanja. U takvoj graji, dakako, nema ni traga ni od pristojnog razgovora, a jos manje dijaloga o stvarima od javnog interesa. A zna se kome to najvise koristi.

Vasilije Popovic