Dogadjanja

U jugoslovenskoj javnosti sasvim je dobro poznato da u Djukanovicev imidz spadaju i neki detalji koji nemaju nikakve veze sa slikom slobodoumnog energicnog politicara koju je on gradio u Vasingtonu. Pa ipak i oni koji ga nisu suvise obozavali skloni su da u onoj drugoj strani vide daleko crnjeg djavola od bivseg crnogorskog premijera. »Ako i to malo reformskog raspolozenja nestane, u Jugoslaviji ce zavladati mrtvo more«, kazu neki crnogorski ekonomisti, raniji Djukanovicevi kriticari.

Nema puno razloga da se sumnja da je predsednik Srbije, sa bilo kojeg nivoa vlasti da upravlja, sasvim svestan da su pored Kosova, ekonomske reforme nuzan uslov da bi nadalje mogao da razgovara sa svetom i jos vise da bi uspeo da stvori neophodan novac da se odrzi na vlasti kod kuce. Kao sto nema sumnje da je on spreman da pre ili kasnije ispuni ili bar pokusa da prividno ispuni uslove koji su mu postavljeni.

Sema po kojoj Milosevic uobicajeno igra je varanje do poslednjeg daha, pre nego sto, kako je to jednom opisao bivsi guverner Avramovic, dâ i mnogo vise nego sto je od njega trazeno. Reformski postupci tako su zapoceti promovisanjem radne verzije zakona o informisanju, koja je u javnosti izazvala razlicite komentare, od zapanjenosti do gnusanja. Diletantizam zakona i njegovog promotera u liku Radmile Milentijevic odneli su Milosevicu prve poene, koje nije morao tako lako da izgubi.

Radna verzija zakona o svojinskoj transformaciji vec je donela olaksanje - u najmanju ruku ni od koga (kao u Milentijevickinom zakonu) nije trazeno da nosi zutu traku. Ostajuci u okvirima srpskog Ustava koji daje besmrtnost drustvenoj svojini, zakon je suprotno od uveravanja njegovih tvoraca, ostao ideoloski obojen. Ta partijska boja jos jednom je podvucena, izrazitim animozitetom prema vaucerima. Zakonodavci se zaklinju da zakon ima sirok obuhvat (sto je u odnosu na prethodne zakone tacno), ali je on ipak daleko manji od vaucerskog. Ako su tvrdnje tvoraca zakona da su zeleli brzu privatizaciju i da su u zakon ugradili sve sto se moglo da bi je ucinili efikasnom, iskreni, onda se ostajanje pri kriterijumu dobrovoljnosti ne moze tumaciti drugacije nego kao politicka nevoljnost.

S obzirom na cinjenicu da je u svim istocno i centralnoevropskim zemljama privatizacija bila obavezna, ovakva verzija zakona, svakako, nece ostaviti bogzna kakav utisak na inostranu javnost. Za samog Milosevica, ponudjena zakonska resenja su verovatno bila »plafon« s obzirom na kontinuirani animozitet koji je pisac Godina raspleta pokazivao prema privatnoj svojini. Za gradjane, kojima posle lokalnih izbora na kojima je pobedila opozicija, vise ne izgleda tako nemoguce da ce takav rezultat biti ponovljen i na republickim izborima, ponuda zakonodavca da 70 odsto akcija preduzeca dobiju na poklon, i nije tako ubedljiva. Za sest meseci mogli bi na poklon, kroz vaucere, dobiti sve. I pri tom, pride, novu vlast koja nije opterecena korupcijom, istorijom prevara gradjanstva kroz staru deviznu stednju, Jezde i Dafine, zitne afere... i slicne skandale koji prate vlade Radoja Kontica i Mirka Marjanovica. S obzirom da imovina vecine preduzeca u Srbiji ne vredi nista ili skoro nista (bilo da se dobije kroz vaucere ili, kao u republickom zakonu, doplacuje) upravo je poverenje u novu vladu i novu vlast ono sto je kljucno.

Posle niza godina, Konticeva i Marjanoviceva vlada dojadile su i bogu i svetu sa svojim otrcanim govorima u kojima se neprestano pominju trzisna privreda i reforme, dok se u praksi grade monopoli, privreda ogradjuje od strane konkurencije, pogresnim merama podstice jacanje sive ekonomije i poreska nedisciplina. Konacno, strajkovi privatnika i upozoravajuce reci bivseg ministra za privatno preduzetnistvo Radoja Djukica da u vladi Srbije sede ljudi koji mrze privatnu privredu, mozda najbolje govore i o tome kakav ce tretman republicka (ili savezna) vlada imati prema novim privatnim preduzetnicima - vlasnicima akcija u preduzecima.

Privatna svojina se pokazala kao kljucni izvor na koji je ova vlast atakovala: pocevsi od stare devizne stednje, preko deviza koje je kroz hiperinflaciju iznudjivala, do pljackanja seljaka.

Tanja Jakobi