»Beograd« kao fantazam

Politicke fraze imaju nezgodnu naviku da opisu pun luk od zgodne dosetke, preko postapalice za svakodnevnu upotrebu, do otrcane floskule koja se, pretvorivsi se u autoparodiju i travestiju izvornog znacenja, gubi u apsurdu i besmislu svoje »univerzalnosti«. Nedavno smo tu pojavu mogli da posmatramo na primeru sukoba u NIN-u, u kojem su obe »zaracene« strane optuzivale onu drugu da »hoce da vrati NIN u 'Politiku'«, podsecajuci tako na retoriku hrvatskih politicara koji svoje protivnike redovno optuzuju da »hoce da vrate Hrvatsku u Jugoslaviju«. Dakle, (para)politickom diskursu koji je baziran na ovom ili onom obliku paranoje potreban je pojam-bauk, »strasilo«, koji zaustavlja racionalnu diskusiju i odvlaci problem u zanr »horora«.

Na aktuelnoj vojvodjanskoj politickoj sceni - osim socijalisticke i radikalske - rec »Beograd« nosi naboj takvog »pojma-bauka« (usput budi receno, na lokalnoj SPS i SRS sceni taj isti naboj nosi rec »autonomija«). Jos od drasticnog suzavanja - koje se granici sa eliminisanjem - autonomije Vojvodine 1988. godine, mnogo sta u severnoj Pokrajini pocelo je da se meri u odnosu na »Beograd«. Ovu imenicu pisemo pod navodnicima zato sto ona ne sadrzi i ne oznacava konkretan grad nego fantazam centralne vlasti, one koja despotski upravlja drzavom. Godinama je ulogu centralistickog negativca igrala SPS vlast koja je bila kriva za »demetropolizaciju« Novog Sada; na iznenadjenje nekih, jesenasnja promena vlasti u glavnom gradu Vojvodine protumacena je, u interpretaciji Mileta Isakova, ovako: »gradom se i dalje upravlja iz Beograda, samo je daljinski upravljac presao iz leve u desnu ruku«. Ova duhovita dosetka bila je primer efektnog poentiranja sve samopouzdanijih »neoautonomasa«. U jednom trenutku, niko osim njih nije bio bezbedan od optuzbe da »radi na daljinski upravljac« lociran u gradu-fantazmu, u »Beogradu« kao Centru Centralisticke Uprave.

Teofil Pancic