Neki novi tonovi

Ovogodisnja sesija Sv. arhijerejskog sabora nase Crkve nije najavljivana spektakularno, kako se doskora to cinilo u delu stampe - nekada dobronamerno nekada pak i zlonamerno - pa i saopstenje sa Sabora nije donelo nista neobicno; arhijereji okupljeni u plenumu od 23. maja do 4. juna su ipak imali mnogo posla - i u Crkvi i oko nje nakupilo se dosta problema. Odmah valja reci ono sto je, kako nam se cini, najvaznije, a to je neki novi ton samog saopstenja, nesto novo makar u stilu opstenja. Nije Crkva mesto kaze se »gde se odlucuje o obliku vladavine«, sto je novo u odnosu na doskorasnju nikom potrebnu, i sasvim arhaicnu i naglaseno monarhisticku retoriku. Iskrena je i dijagnoza stanja u zemlji, u kojoj je zavladao duh »sticanja po svaku cenu, kriminal i razvrat«, ali vec u vezi sa prognanicima ima mnogo nejasnog. Ko je sve kriv za njihovu sudbinu, o tome nema ni reci u saopstenju, a vernicima drugih veroispovesti u njemu se jemci »potreba i pravo« da se vrate pri cemu nije jasno kako ce se - i na sta, recimo - vratiti oni u Foci, te u drugim delovima RS gde je blizu osamdeset procenata teritorije etnicki ocisceno, gde su bogomolje drugih sasvim unistene. Pa ipak, vec priznavanje takvog prava je neki korak. O veronauci - starom otvorenom problemu - i dalje se govori neodredjeno - ne pominje se nijedno iskustvo drugih zemalja, a toga ima i moglo bi se koristiti.

Taj novi ton, takav u necem nov pristup nije nesto sto bi trebalo zanemariti, iako ton i pristup jos nisu u svemu jasni.

No, tu su i stari otvoreni problemi - odnosi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom u cemu nikakvog, ni najmanjeg, pomaka nema; to sto je stari patrijarh Pavle preuzeo obavezu da administrira »skopskom, zletovsko-strumickom i ohridsko-bitoljskom eparhijom« moze samo - ovako formulisano - da komplikuje odnose sa Makedoncima jer nasa Crkva tu drzavu jos uvek tretira kao »juznu Srbiju« cak i u nekim zvanicnim aktima, ili istupima vladika; jos se nema sluha za potrebe dijaloga u duhu realnog stanja kakvo je Crkva uvek uzimala u obzir - barem u mnogim slicnim prilikama u istoriji. Nije bilo rasprave - barem saopstenje o tome ne govori - o jednom problemu koji se upravo ovih dana »vrteo« oko Crkve. Rec je o navodnom »istupanju SPC iz Svetskog saveta crkava«, i dobro je sto se s tim nije hitalo - korak bi bio poguban, put u samoizolaciju bi bio trajno potvrdjen, sto ogroman broj vernika i gradjana nikako ne zeli; u svakom slucaju i to je deo novog tona, a sam problem oko SSC zasluzuje posebnu i temeljniju analizu.

Najvaznija novina je za kraj. Prvi put posle nekoliko godina nema u saopstenju zucne retorike protiv Milosevica, iako mu deo jerarhije ne oprasta to sto nije rat doveo do pobedonosnog kraja. To nije slucajno. Zapocela je igra »za novog Tita« i ako nam sudbina bude namenila g. Milosevica i za narednu deceniju, to ce za Srbiju, naravno, biti pogubno, no u Crkvi se uvek racuna sa postojecim vlastima; bilo kako bilo, jerarhija je - ili barem njen deo - uvek spremna da i za takvu vlast, kakva je g. Milosevica, koja je upropastila Srbiju, nadje opravdanje makar i sasvim prigodnim - i pogresnim - tumacenjem ucenja sv. apostola Pavla o tome da »sto je vlasti od Boga su«. No, igra je u toku, a ishod ne znaju ni arhijereji koji su sami nedavno priznali da su se u slucaju g. Milosevica jednom »vec opekli«. U tom smislu i potezi Sinoda u novom sastavu mogli bi biti zanimljivi.

Mirko Djordjevic