(O)pravdanje rata

Predmet »nacionalnog pomirenja« uopste nisu ni cetnici ni partizani; predmet diskusije je jedna (nacionalisticka) ideja koja je dva puta dozivela poraz ali koja mora da nastavi svoj zivot za buducnost

Zasto je prica o »nacionalnom pomirenju« danas vaznija od gladnog naroda?

Olivera Milosavljevic

Zar danas, tek sto je zavrsen rat, kada jos nisu prebrojani mrtvi, izleceni osakaceni, zbrinuti unesreceni, nekoga zaista od svih bolova, najvise bole cetnici i partizani? Ili mozda pomenute muke i nisu nase muke jer »mi nismo ni bili u ratu«. Nas rat je onaj u kojem su svi ucestvovali, onaj koji je daleko, kojem mozemo pripisati sve sto nam se svidja i ismejati sve sto nam se ne svidja, jer nismo videli svojim ocima. Kao sto se zna, ovde »istoriju« ne pisu istoricari nego knjizevnici i TV-voditelji a cinjenice su, kao sto se takodje zna, ne u dokumentima vec u »nasim« romanima. Nikome, naravno, danas nisu narocito bitni ni cetnici ni partizani, ni onaj rat, ni global ni finese. Naravno da je bitan ovaj rat i naravno da je upravo citava prica o »nacionalnom pomirenju« konstruisana zbog njega. Jer, danas bi bilo tesko (i politicki nepametno) pisati na isti nacin o ovom ratu (ko bi to citao?) pa zato treba otvoriti prostor za neko buduce pisanje, kada nas svi budu ostavili na miru, kada okrenu svoj pogled od nas i dozvole nam da se sami »obracunamo« sa svojom istorijom, da je ulepsamo, prekrojimo i mistifikujemo. Jer, jednom kada se malo odmaknemo od ovog neslavnog rata, kada Draza Mihajlovic zahvaljujuci »nacionalnom pomirenju« postane merilo »patriotizma«, bice potreban samo korak da drugi poraz njegove ideologije (ovaj iz 1991-1995) postane jos jedan »tragican usud« naciona i bojni poklic novog rata.

Zanemarimo za ovu priliku istorijske cinjenice i zadrzimo se na implikacijama ideologije (a to jeste nova ideologija) »nacionalnog pomirenja« kao nerazdvojnom delu novog nacionalizma. Prva faza nacionalizma, ona iz 80-ih, temeljila se na plakanju nad gorkom sudbinom ugrozenog etnosa odnarodjenog »zlocinackom ideologijom«, okruzenog »neprijateljima« u postojecoj »drzavi-tamnici«. I tako je poceo rat. Druga faza nacionalizma, ova iz 90-ih, u odsustvu »drzave-tamnice« i mrskih nam »neprijatelja«, temelji se na rehabilitaciji. Prvo je trebalo rehabilitovati sam pojam nacionalizma, dati mu smisao nacionalne pripadnosti, a kako je nacionalna pripadnost individualno cinjenicko stanje, tako je bezbolno i sam nacionalizam trebalo proglasti cinjenicom koja prirodno postoji cim covek govori odredjenim jezikom. I tako smo dosli do apsurda u kojem covek moze postojati samo kao Srbin, Albanac, Hrvat..., a posto je nacionalna pripadnost i nacionalizam isto, Srbin moze biti samo Srbin-nacionalista, Albanac samo Albanac-nacionalista i tako redom, iz cega prirodno sledi da covek moze biti samo obojeni nacionalista ili nista. Posto, kako tvrde novi nacionalisti »u pozitivnom smislu«, pojam nacionalizma »svuda u svetu« ima samo pozitivan smisao i posto, kako takodje tvrde, samo kod nas neki neosvesceni kosmopoliti koji ne znaju da danas svi moraju biti nacionalisti da bi bili samosvesni i »duhovni«, pojmu nacionalizam daju negativan smisao ukljucujuci u njega i sovinizam, bilo bi zaista interesantno videti susret i rodoljubiv i pun topline razgovor Srbina-nacionaliste i Albanca-nacionaliste, da ne uzimamo vec prevazidjen primer Srbina-nacionaliste i Hrvata-nacionaliste ciji smo rodoljubiv, topao »razgovor« vec slusali. Ili da uzmemo drugi primer. Da li bi se ovdasnji nacionalista »u pozitivnom smislu« bar malo zbunio da mu se stranac predstavi recima: »drago mi je, ja sam nemacki nacionalista«, da li bi mu to takodje znacilo da je covek samo hteo da kaze da je po nacionalnosti Nemac ili mozda nesto vise od toga? Znacilo bi mu vise od toga jer je nacionalisti samo njegov nacionalizam pouzdano pozitivan, a posto za njega i »drugi« postoje samo kao nacionalisti i posto on odlicno razume smisao svog nacionalizma, pridajuci s razlogom isto svojstvo »drugom« nacionalisti, doziveo bi ga prirodno samo kao krvnog neprijatelja. Ali, ostavimo nacionalistima da obozavaju nacionalizam i brane njegova »pozitivna« znacenja, i ostavimo im priliku da se u svakom sudaru sa stvarnoscu grce u sizofrenom stanju izmedju ideologije i morala.

Za novog nacionalistu nacionalna istorija ima vrednost samo ako je »cista«, ako u njoj nema »stranih« primesa. NOB je bio suvise »saren« da bi bio podoban za nacionalnu istoriju, njegove ideje i delovanje nisu bili dovoljno nacionalni, njegovi simboli su bili mrsko nadnacionalni. Kako ukljuciti u nacionalnu istoriju nesto tako necisto? Zato je tu prica o »nacionalnom pomirenju« ciji je jedini cilj da sve sto ima nacionalnu boju proglasi vrednoscu, uspostavi neprekinuti, »cisti« nacionalni kontinuitet i prvo potisne, a onde izbrise sve nedovoljno nacionalno cisto. Drugim recima, predmet »nacionalnog pomirenja« uopste nisu ni cetnici ni partizani; predmet diskusije je jedna (nacionalisticka) ideja koja je dva puta dozivela poraz ali koja mora da nastavi svoj zivot za buducnost. Ideja velicine (teritorije, drzave, istorije, herojstva, zrtve...) tako svojstvena nacionalizmu ne moze da se zaustavi na prozaicnoj sadasnjici. Nikada u sadasnjici, koja je suvise realna, opipljiva i obicno sasvim prosecna, nema slave i neke narocite velicine. Nacionalisti je »slava« neophodna jer na cemu bi inace gradio svoj nacionalizam? Zato je on smesta u istoriju, u njemu nepoznato, davno i upotrebljivo. O istoriji se moze beskrajno mastati i konstruisati, neko ce u mastariju i poverovati. Kako savremeniku, prozaicnom komsiji pricati o sadasnjoj slavi kad on oko sebe vidi samo cemer i jad?

Zasto je prica o »nacionalnom pomirenju« danas vaznija od gladnog naroda? Iz prostog razloga sto nacionalistu gladan narod ne zanima. Nacionalista nema vremena da se bavi minornim stvarima, njegova misija na zemlji je globalna, istorijska; pripadnik naroda je za njega samo trenutak, nistavna jedinka koja u hiljadugodisnjem »bivstvovanju« etnosa ima znacaj samo za produzetak etnicke »vrste«. Njegov ideal je mitoloska slika »kontinuuma« i sve sto je razbija, sto mu rusi ocaravajucu predstavu hiljadugodisnjeg naciona u idilicnom kraljevstvu obozavanog pastira i njegovih ovaca, on mora da razori kao strano telo, neutemeljeno u vecitom »nacionalnom bicu«, kao zaveru sila mraka, kao necisto nasledje koje to ne moze biti cak ni u secanju jer je nacionalnog porekla. Zato ni ideja demokratije ne moze lako da se »zapati«. Suvise je tudja i nimalo nacionalna.

Zasto novi nacionalista govori o cetnicima iz 1941. kad ima cetnike iz 1991, zasto o partizanima iz 1941, kada ih 1991. nije bilo, zasto o zlocinima iz 1941, kad ima one iz 1991. zasto o velikoj Srbiji iz 1941, kad ima onu iz 1991, zasto o porazima i »pobedama« iz 1941, kad ima one iz 1991? Zasto precutkuje etnicka ciscenja kada ih ima i 1941. i 1991? Zar su stari i nemocni partizani i cetnici vodili rat 1991? Ko su to njihovi »naslednici«, kojom su se ideologijom i cijim simbolima posluzili? »Naslednici« partizana su zvezdu zamenili kokardom i vodjeni cetnickom idejom posli u rat ka granicama koje su cetnici davno zacrtali, a kada su u njemu porazeni vratili su se pobednickim partizanskim simbolima. I danas nisu krivi »naslednicima« cetnika ni zbog rata, ni zbog sramote, ni zbog bede, vec zbog partizana na ciju se pobedu, oni porazeni, pozivaju. »Naslednici« cetnika pridruzili su se presrecni »naslednicima« partizana i slozno, bratski istrpeli sa njima poraz. I danas su krivi »naslednicima« partizana sto ih precesto podsecaju da su imali »nadohvat ruke« ostvarenje cetnickog sna, ali su bili kukavice da ga izvedu do kraja, kao i sto im od svega sto su uradili priznaju samo vreme kad su i sami prihvatili cetnicku ideju, sto bi ovi tako rado da zaborave.

»Naslednicima« partizana pravi partizani su danas potrebni da prikriju svoju blisku proslost kada su bili »cetnici«, »naslednicima« cetnika pravi cetnici su danas potrebni da prikriju svoju nesto dalju proslost kada su bili »partizani«. Prvi koriste (danas) ideologiju partizana da dokazu da su u ratu 1991. samo »branili Jugoslaviju«, drugima su cetnici potrebni da opravdaju ideju koja je do rata 1991. dovela. U krajnjoj instanci, i cetnici i partizani ovde sluze samo da se dokaze da je rat 1991-1995. bio pravedan. Jos jedan nepravedan poraz »pravedne« ideje, ako samo uspe da se usadi u svest mladih ljudi, ako postane osnova novog mita-hrane gladnih generacija, dace novi potencijal (nacionalisti bi rekli - »ako bog da«) za novi »pravedan« rat. Ako ni tada ne uspe, tek onda ce »tragicna sudbina« naroda biti potvrdjena, mit ce postati gotovo opipljiv a permanentan rat postace stanje svesti.

»Srbija je ravnogorska« vicu obozavaoci Mihajlovica, nekadasnji obozavaoci Tita, pa obozavaoci Milosevica. A ko je bio partizanski? Kome prepustiti antifasisticku borbu - nece je ni Hrvati, ostali se bave buducnoscu, a istoriju su smestili tamo gde joj je mesto - u udzbenike i muzeje. Dosli smo do one tacke apsurda koja je ovde postala prirodna (drustvena) pojava, u kojoj se svaka normalna ljudska ovozemaljska vrednost i potreba proglasavaju nistavnim, kada su »vrednosti« iskljucivo u mrtvima, u jamama, u brojevima, u krvi i tlu, kada se od gladnog naroda ocekuje da sedi u bibliotekama i cita istorijske romane i eventualno usporeno dise da sporije trosi zalihe. Implikacije ideologije »nacionalnog pomirenja«, kako je ono postavljeno, danas su sledece: srpska istorija ima kontinuitet preko izvornog cetnickog pokreta koji je vodio Srbin. Ideja »malo uvecane« Srbije (etnicki ciste, ali to cemo precutati), je utemeljena u srpskom narodu i zato je Srbija bila i ostala ravnogorska. Partizane je vodio Hrvat sa losim namerama prema Srbima, pa su tako partizani-Srbi bili ideoloski zabludele ovcice koje nisu prepoznale volju srpskog naroda olicenu u cetnickom pokretu. Uz ovakve »cinjenice« legitimno je da srpski narod srusi partizanske spomenike, da podigne cetnicke, da napise novu istoriju, da decu vaspitava u duhu cetnistva jer Srbija je cetnicka. Krajnja implikacija je Srbin=nacionalista=cetnik=svaki rat »u ime srpstva« je pravedan.

Ako Srbija cuteci prihvata da je bila i ostala cetnicka - jadna je samosvest narodna. Na srecu, jos uvek je ovde vise pameti od laznih proroka, vise narodne mudrosti od skolovanih budala, vise zdravog razuma od smusenih konstrukcija. Zato se treba nadati da u buducnosti ipak necemo kao sirotinja raja pricati o zlatnim escajzima ili cekati neke nove mlade buntovnike da nam »otkrivaju Ameriku« po kojoj smo vec »hodali«.

Usput, da li ste primetili da je u citavoj ovoj prici samo »Srbija cetnicka«, nikada Hercegovina! Sta mislite, zasto?