Prilagodjavanje i izbor

Strah od Evrope ili kulturoloske razlike?

Milorad V. Timotic

U izuzetno zanimljivom razmisljanju o temi odnosa pravoslavlja i renesanse, odnosno Srba i Zapada, u Republici od 1-15. marta ove godine Mirko Djordjevic izlaze veci broj provokativnih zakljucaka koji u svakom slucaju zasluzuju komentar, pa i kriticko preispitivanje u istom duhu kako to on cini u odnosu na Momcila Spremica i neke druge savremene autore.

O pravoslavlju i renesansi

Po svemu sudeci, Djordjevicev zakljucak da je renesansa imala samo pojedinacne odjeke u slikarstvu vizantijskog komonvelta, a da u njemu nije nikada dovela do stvarnog i sveobuhvatnog uticaja, izgleda sasvim uverljiv. Ako je taj potencijalni renesansni razvoj u Vizantiji i na Balkanu bio prekinut turskom invazijom, cinjenica da do njega nije doslo ni u Rusiji, koja je, po padu Carigrada, pretendovala na titulu treceg i poslednjeg Rima, ukazuje da je u pravoslavlju i vizantijsko-slovenskoj ideologiji i poimanju sveta bilo nesto nespojivo sa nacelima i duhom humanizma i renesanse. Naravno, potvrda navedene teze zahtevala bi suptilnu i slozenu analizu i argumentaciju, neprikladnu za ovaj napis, ali, po misljenju pisca ovih redova, izuzetno vaznu za razumevanje drustveno-politickog razvoja zemalja vizantijskog komonvelta. Ta tema ukljucuje i izuzetno provokativno pitanje zbog cega je bas u tim zemljama doslo do komunistickih revolucija i svih masovnih moralnih i ljudskih padova koji su usledili. Da li je pravoslavlje - ortodoksija - zaista bilo toliko ortodoksno, misticno i apstraktno, da se u svesti sirokih slojeva drustva odrzavala samo jedna tanka religijska moralno-filosofska skrama, koja je se pod udarom ideoloski agresivnog marksizma jednostavno rasprsila? Posle toga je jednostavno nastalo stanje koje je Dostojevski predvideo recima »Ako nema boga, sve je moguce«. No, svakako, to treba da bude predmet sire i dublje rasprave.

Najzad, o gradovima i gradskim statutima u srednjovekovnoj Srbiji. Nije sigurno da u gradovima srednjovekovne Srbije nije bilo nikakve gradske samouprave. Primorski gradovi su bili uredjeni slicno njihovim zapadnoevropskim parnicima, odnosno imali su statute. To je teze utvrditi za gradove u unutrasnjosti drzave, ali u cl. 172 bistrickog prepisa Dusanovog zakonika stoji: »Svi gradovi po zemlji carevoj da su na zakonu kako su bili u predjasnjih careva«. To se verovatno prvenstveno odnosi na gradove koje je Dusan osvojio od Vizantije, ali nije iskljuceno da su i veci gradovi po Srbiji imali neku vrstu gradskih statuta. Posle dosta oprecnih gledista, izgleda da je ipak prihvaceno stanoviste da je Novo Brdo imalo gradski zakon,1 odnosno da je uzivalo neku vrstu samouprave. Imajuci to u vidu, kao i cinjenicu da su Prizren i Skoplje kovali i sopstveni novac, moze se skoro sasvim pouzdano zakljuciti da su i u srednjovekovnoj Srbiji gradovi imali neku vrstu gradske samouprave, koja se verovatno znatno razlikovala u pojedinim krajevima relativno velike drzave.

O uzrocima »neslavne propasti Srbije«

Mirko Djordjevic, citirajuci Spremica i Muzijevica, zakljucuje da »glavni uzrok despotove propasti nije lezao u neslozi zapadnih zemalja, vec u samoj njegovoj zemlji«. Bez obzira na sve postovanje za navedena imena istoricara, smatram da takav zakljucak treba u potpunosti osporiti. Srbija despota Djurdja nije imala apsolutno nikakve sanse da se suprotstavi turskoj invaziji. Turska je u to vreme bila vojnicki superiorna, ne samo neuporedivo vecim, razvijenijim i bogatijim zemljama, kao sto je to bila kraljevina Madjarska, vec je u tri slucaja demonstrirala svoju vojnicku superiornost i u odnosu na zapadnjacke koalicije. To su: bitka kod Nikopolja 1396. godine gde je Bajazit katastrofalno pobedio kralja Sigismunda i zapadnoevropske krstase; bitka kod Varne 1444. godine gde je Murat II opet katastrofalno pobedio madjarskog kralja i zapadnoevropske krstase; tu mozemo ubrojati i poraz Hunjadija od Murata II na Kosovu polju 1448. godine, gde su pored Madjara ucestvovali i odredi Ceha i Nemaca. Prema tome, ako navedene silne koalicione armije nisu bile sposobne da se vojnicki suprotstave Turcima, kako bi to mala, vojnicki iscrpena i teskim turskim dankom opterecena Srbija mogla! Treba, isto tako, imati u vidu da je nas najmocniji srednjovekovni vladar Stefan Dusan bio porazen u obe bitke vodjene protiv Turaka: kod Stefanijane 1344. i kod Dimotike 1352. godine i da je posle druge bitke slao poslanstvo papi Inocentiju VI s molbom da ga imenuje za zapovednika hriscanske vojske u borbi protiv Turaka, naravno, nudeci protivusluge. Tvrdnja da je Srbija propala jer se nije ukljucila u »moderne kulturne i civilizacijske tokove«, po nasem misljenju je sasvim neodrziva, jer bi se isti kriterijum morao primeniti i na Madjarsku, tipicnu drzavu zapadnoevropskog tipa, koja je ubrzo posle Srbije pala pod Turke.

Da li je u Srbiji zaista postojao »neki strah od Evrope«, ili se radi o mnogo slozenijim odnosima? Ima dosta cinjenica koje uverljivo pobijaju tu tezu. Npr: Kralj Dusan je kovao novac sa natpisom »Stefanus. Dei Gra.redz«, knez Lazar je kovao novac sa natpisom »Conte Lasaro«, Milutin je drzao u sluzbi italijanske najamnike, njegov sin Spance, a Dusan nemacke Palmanove gardiste, da se ne govori o zivim trgovackim, pa i politickim i duhovnim vezama sa Zapadom. Despot Djuradj je kovao zajednicki novac sa Janosem Hunjadijem, pri cemu je na jednoj strani bio lik, ime i titula despota (pisani latinicom), a na drugoj ime, titula i grb Hunjadija. Djuradj je u Madjarskoj posedovao imanja i gradove, a bio je i clan drzavnog sabora madjarskog kralja. Sa Dubrovnikom, kao tipicnim predstavnikom zapadnjackog renesansnog grada-republike, odrzavao je bliske i veoma prijateljske odnose, poveravajuci gradjanima Dubrovnika najdelikatnije poslove na dvoru i vazne diplomatske misije.

Mirko Djordjevic takodje tvrdi da je postojala »neka opsesija da ce Zapad progutati malu zemlju izmedju Istoka i Zapada, pa je svaka pruzena ruka odbijana sasvim lako«. U tom vremenu i prema zakonima koji su tada vladali, svaka zemlja bila je izlozena pretenzijama suseda, uvek zasnovanim na nekim stvarnim pravima ili na pravima jacega, pa je i Srbija morala biti svesna te opasnosti. Nije to bila nikakva opsesija, vec realisticko poimanje stvarnosti zasnovano na gorkim iskustvima i teskoj borbi za opstanak tokom skoro tri stotine godina postojanja nase srednjovekovne drzave. Ako se tome doda i misljenje vecine istoricara o vecoj toleranciji Turaka prema pravoslavnoj religiji, nego sto je to bio slucaj sa zapadnjacima, koji su uporno insistirali na uniji, odnosno svaku pomoc uslovljavali su priznavanjem primata rimskog pape i katolicke dogme u hriscanskom svetu. Nazalost, i Vizantinci i Srbi radije su birali borbu na zivot i smrt, realno samo na smrt, sa Turcima, nego da priznaju primat rimskog pape i da prihvate neki oblik kompromisa sa rimokatolickom dogmatikom i liturgijom. Ponovo tema za veoma ozbiljnu i produbljenu raspravu, koja bi se morala upustiti u suptilnu filosofsku, kulturnu i eticku analizu.

Zakljucak M. Djordjevica o jazu »izmedju malobrojne i mocne vlastele i mase naroda« kao ciniocu propasti despotovine je deplasiran, jer se drustveni odnosi u tadasnjoj Srbiji nisu sustinski razlikovali od odnosa u ostalim evropskim zemljama. Postojanje instituta vizantijske i srpske pronije, nepoznatih na Zapadu, bilo je od znacaja jedino za feudalnu klasu, a sebri (kmetovi) su jednako tesko ziveli i na bastini (lenu) kao i na proniji. Osim toga, i u onim zemljama koje su zaustavile tursku invaziju vladao je isti takav drustveni sistem. Cak je identican jaz izmedju feudalnog sloja i kmetova postojao u Rusiji u vreme uspesne odbrane od Napoleonove invazije.

O turkofilskoj politici despota Djurdja Brankovica

Tvrdnja M. Djordjevica da je despot Djuradj vodio protursku politiku, u najmanju ruku je cudna. Kad ocenjujemo dela nasih predaka, i uopste licnosti iz proslih vremena, mislim da bi trebalo, pored objektivnosti, da uvek zauzimamo stanoviste dobronamernosti, pa i saosecanja sa ljudima koje je, zbog ma kojeg razloga, snasla tragicna sudbina. Da bismo o njima sudili ne smemo se oslanjati na fragmentarne ocene nasih savremenika, vec moramo dobro poznavati vreme u kojem su oni ziveli i sva teska iskusenja kojima su bili izlozeni. Moralno je cak i njihove grehe, ako ih ima, blaze ceniti, jer oni nisu u situaciji da se mogu braniti i opravdavati.

Da li moze voditi protursku politiku covek cijeg su oca Turci umorili u tamnici i oduzeli mu sve posede, pa je on sa majkom morao te posede otkupljivati zalazuci i troseci i poslednji porodicni dinar, covek koji je morao poslati kcerku u harem turskom sultanu, covek koji je kao vazal morao ucestvovati u krvavoj bici kod Angore, covek cija je dva sina turski sultan oslepeo jer su pokusali da, kao taoci i zarobljenici, uspostave neke veze sa ocem i Madjarima? Da li je vodio protursku politiku covek kome Turci i pored strahovito visokog haraca i ostalih vazalskih obaveza, 1439. godine osvajaju i uzasno pustose zemlju, i tek posle uspesne vojne ofanzive madjarsko-srpske vojske, u kojoj on licno igra znacajnu ulogu, vracaju mu posede i oslepljene sinove?! Da je Djuradj bio turkofil, kako to Djordjevic tvrdi, ne bi bilo potrebe da mu Murat II drzi sinove kao taoce i da ih kaznjava uzasnom kaznom, niti da mu osvaja i pustosi zemlju. Zbog toga svaka ocena o turkofilstvu Djurdja Brankovica cini nam se ne samo istorijski netacna i objektivno neodrziva, vec i nepravedna sa vrednosnog stanovista.

Djordjevic malo i prosiruje temu turkofilstva, pa tvrdi da su Srbi »Skoro uvek na strani Turaka«, potkrepljujuci to ucescem Stefana Lazarevica u bici kod Nikopolja i Stefana i Djurdja u bici kod Angore. Uz sve postovanje prema g. Djordjevicu, mislim da je takvom tvrdnjom pokazao povrsno poznavanje duha vremena i politickog polozaja Srbije u tom periodu. Ne treba podsecati da je Srbija, posle izgubljene Kosovske bitke, i pogubljenja kneza Lazara i cveta srpske vlastele i ratnika, morala prihvatiti teske vazalne obaveze prema Turskoj. Mladi knez Stefan morao je licno predvoditi svoj vazalni odred vojnika u svakom ratu u kojem je Bajazit ucestvovao. Drugo, morao je Bajazitu poloziti zakletvu na vazalsku vernost, sto je prema pravilima i moralnim normama vremena podrazumevalo odanu i vernu sluzbu. Stefan je posle vojnickog uspeha na Bajazitovoj strani u bici kod Nikopolja stekao veliki ugled i postovanje medju evropskim vitezovima, pa i blagonaklonost kralja Sigismunda, cijem je porazu znacajno doprineo. Hrabro drzanje u bici kod Angore jos vise je povecalo njegov ugled u Vizantiji i u Z. Evropi, omogucilo mu da se delimicno oslobodi teskih vazalnih obaveza prema Turskoj i da, uz pomoc kralja Sigismunda, obezbedi Srbiji skoro dve decenije mirnog razvoja i prosperiteta. Prema tome, kad se radi o dva poslednja srpska vladara, ne bih se niposto slozio da se radi o njihovom turkofilstvu, vec o mukotrpnom pokoravanju neminovnostima i prilagodjavanju ocajno teskom vojno-politickom polozaju zemlje.

O despotovoj »samoizolaciji od Evrope«

Isto tako, Djordjeviceva tvrdnja o samoizolaciji Djurdja i njegove drzave tesko bi mogla izdrzati ozbiljniju kritiku. Dok on citira Mijatovica, koji je izgleda bio veoma sklon problematicnim literarnim opisima, da su ljudi u Srbiji bili opcinjeni »tajanstvenim bucanjem po ritovima u gluvo doba noci«, zeleo bih da navedem citat, isto tako velikog poznavaoca naseg srednjeg veka, Milana Kasanina. On kaze: »I danas, mi tesko zamisljamo da je srednjovekovna Srbija licila na Toskanu, a ne na Tursku«.2 Ako bi se pokusala ustanoviti objektivna istina, verovatno bi je trebalo traziti u nekoj sredini izmedju ova dva stanovista, sto znaci da bi se Srbija ipak mogla svrstati u zemlje evropskog civilizacijskog kruga, bez obzira na verske i ideoloske razlike i kontroverze. Za M. Djordjevica despotovina »je po definiciji lokalna tiranija« (str. V) i »opet po definiciji despot je 'tiranin i samodrzac'« (str. VIII). Nazalost, mora se otvoreno reci da je takav zakljucak izraz autorovog nepoznavanja sistema vladarske i drustvene hijerarhije u srednjem veku. Titula despota bila je samo jedno od zvanja dodeljivanih zasluznim ljudima i clanovima carske porodice u Vizantiji. Tu praksu je, naravno, preuzeo i car Dusan, pa je titulu despota dodelio Jovanu Oliveru i nekim drugim velikasima. U vreme kada je ta titula dodeljena Stefanu Lazarevicu ona je u sistemu vizantijske hijerarhije dolazila odmah posle carske, sto je bilo osobito priznanje Stefanu. Naravno, Djuradj je titulu nasledio od ujaka, zajedno sa nasledjem zemlje, ali ju je vizantijski car, ipak, morao potvrditi. Sve su to istorijske cinjenice koje pokazuju da titula despota nema nikakve veze sa »despotijom«, vec je to jednostavno titula kao i mnoge druge u srednjem veku, a unutrasnje ustrojstvo odnosa u Djurdjevoj despotovini zavisilo je od tradicije srpske drzave i realnih spoljnih i unutrasnjih okolnosti i odnosa snaga.

Djurdjevo odsustvo sa sastanka u Firenci na kojem je 1439. zakljucena Unija izmedju istocne i zapadne crkve moze se tumaciti na vise nacina, a ne samo ksenofobijom i strahom od Zapada. Dovoljna je samo cinjenica da je Srbija tokom 1438. bila pod teskim pritiskom Turaka, da bi 1439. bila zauzeta i opustosena, da se shvati da je Djuradj, pored borbe da prezivi, morao voditi racuna i o tome kako bi se njegovo ucesce na skupu u Firenci shvatilo na turskom dvoru. Odnosno, Turci bi i to mogli iskoristiti kao razlog da sto pre okupiraju Srbiju. Djuradj kao star i iskusan covek morao je iz sopstvenog iskustva znati da unija ima malu sansu da bude prihvacena od naroda u Vizantiji, Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama, sto se u stvari i desilo. Iz svog iskustva znao je kako se tesko zakljucuju savezi medju zapadnim silama, podeljenim sopstvenim interesima u brojne tabore, kako se vojske sporo prikupljaju, kako protiv Turaka nisu nikada postigle znacajniji uspeh. Katolicka crkva imala je ozbiljne rezerve prema sizmaticima, pa je svaku pomoc uslovljavala. I kad bi se postigla saglasnost o zajednickoj akciji protiv Turaka, papama je preostajao mucan i dugotrajan proces mirenja feudalnih gospodara i prikupljanja novcanih sredstava za ekspedicije. Imajuci sve to u vidu, i sa stanovista savremene objektivne procene svih okolnosti, mogao bi se doneti zakljucak da je Djuradj neucestvovanjem na skupu u Firenci racionalno postupio i na najbolji nacin cuvao interese svog naroda.

U ovom vremenu kada bi se hladne glave trebalo osvrnuti na celu srpsku istoriju, sve dogadjaje oceniti sto je mogucno objektivnije, radi istorijske istine i radi prakticnih pouka za ponasanje i delovanje u vremenu teskih iskusenja, nema sumnje da bi se jednom zasvagda moglo radikalno odreci mitomanije i idealizacije nase srednjovekovne drzave, njenih kulturnih i drugih dostignuca i aktera njenog razvoja. To je na nivou nauke u dobroj meri vec ucinila kriticka istoriografska skola u proslom veku. Siroki narodni slojevi, jos uvek nedovoljno obrazovani, nastavili su da zive ili u neznanju i nekim mutnim predstavama o nasoj proslosti, ili u duhovnoj atmosferi nase epske poezije koja razumljivo idealizuje licnosti i zbivanja u vaspitno-rodoljubivoj funkciji. Izgleda da je zbog toga i bilo mogucno motivisati dosta siroke slojeve naseg naroda u minulom gradjanskom ratu, u kojem su zaista proradili neki arhetipski misaoni modeli. Medjutim, ne treba otici u suprotan pragmatizam, pa, radi neophodnog otreznjenja i odbacivanja nacionalne mitomanije, negirati i ono sto predstavlja sastavni deo opstih civilizacijskih tokova u Evropi i cega ne bi trebalo da se stidimo.

Nepristrasna ocena proslosti i objektivna analiza sadasnjosti, za koju postoji obilje naucnih argumenata, trebalo bi da suze prostor delovanju jednostrane i krajnje uproscene propagande, sto je i preduslov uspesnog demokratskog razvitka zemlje i njene reintegracije u civilizacijske tokove.

1 Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, broj 1-2, 1990, str. 16-42.

2 Milan Kasanin, Srpska knjizevnost u srednjem veku, Prosveta, Beograd, 1975, str. 6.

Posaljite nam vas komentar