Pismo iz Krakova

U Krakov sam otputovala zbog Cetvrte medjunarodne konferencije prevodilaca posvecene prevodjenju poezije Vislave Simborske. Iako se o ukidanju sankcija vice na sva zvona, morala sam putovati zaobilazno ili Beograd-Bec-Krakov. U suprotnom, potrebne su mi tri vize, odnosno deset dana staranja o njima. Ovako, put je kostao samo dvostruko vise nego nekad, kada se putovalo direktno i bez viza. I susret s Krakovom na svoj nacin bio je sokantan. Sok je predstavljalo i moje prethodno putovanje, ili ono iz 1994, kada sam u njemu provela tri meseca, zahvaljujuci stipendiji poljskog PEN-cluba. U Krakovu se za razliku od Varsave uvek osecala Srednja Evropa, mada je sve do 1990. bio strahovito zapusten. Decenijama ga je unistavala Nova Huta ili celicana, obavezan element socijalisticke obnove i izgradnje. Od ukidanja komunizma, posebno iz njegove totalitarne faze, Nova Huta smanjuje proizvodnju celika i prebacuje se na elektroniku, koja nece zagadjivati jedan od najlepsih gradova Evrope. Veoma mnogo je ulozeno i neprestano se ulaze u restauraciju grada, pre svega istorijskog gotsko-renesansno-barokno-klasicistickog jezgra, opervazenog Plantama ili kruznim parkom duzine pet-sest kilometara. I sada je polovina Vavela, kraljevskog zamka, u skelama. Jedan od razloga tako obimnih radova je izbor Krakova 2000. za svetsku prestonicu kulture. Sediste te znacajne proslave je u Vili Decijus, znamenitom arhitektonskom spomeniku, koja je za tu priliku obnovljena neverovatnom brzinom. Ova znacajna proslava odrzava se pod pokroviteljstvom poljskih nobelovaca - Milosa i Simborske, kao i niza drugih velikih umetnika i licnosti.

Kao sto znamo, Krakov je od DzI veka do 1596. bio prestonica poljske drzave. Prosle godine Varsava je proslavila cetristogodisnjicu svog prestonickog zivota. Ali, iako je dvostruko veca, razlika izmedju nje i Krakova se oseca. Naravno, u korist Krakova. On poseduje nekakvu posebnu atmosferu. Ima vise spomenika kulture. Medju njima posebno se isticu Vavel i Jagelonski univerzitet. Kultura je uvek u njemu dominirala i dominira. Zbog toga je sada turistickiji. Recju, bio je i po svoj prilici bice istorijska, kulturna i intelektualna prestonica Poljske. Zbog toga nije cudno sto je privlacniji od Varsave. U njemu poslednjih godina dobar deo godine provodi Milos. U njega se posle tridesetak godina odsustva vratio Mrozek. U njemu je nedavno kupio stan i pesnik Zagajevski, novi poljski kandidat za Nobelovu nagradu, koji namerava da delimicno boravi u Krakovu a delimicno u Parizu i Americi, gde predaje na brojnim univerzitetima. Krakov je i omiljen grad Herlinga-Grudjinjskog, najveceg zivog poljskog prozaika, autora Dnevnika pisanog nocu, koji vec decenijama zivi u Napulju. U Krakovu od svoje osme godine zivi Simborska. A posle Drugog svetskog rata u Domu pisaca u Krupnjicoj ziveli su duze ili krace najpoznatiji poljski pisci, Galcinjski, Andzejevski, Posvjatovska, Zih, Otvinovski, Mrozek, Vitkjeviceva udovica, sestra Jana Kota, zena, cerka i unuka najveceg medjuratnog poljskog izdavaca Jakuba Mortkovica i mnogi drugi. U Krakovu se nalazi i najznacajniji poljski kabare svih vremena - Pivnica pod Baranami, ciji je tvorac Pjotr Sksinecki, legenda Krakova, ovih dana umro.

Pivnica (Podrum) osnovana je pre cetrdeset godina. U vreme poljske jugovine. Podsecala je na pariske egzistencijalisticke podrume iz 50-ih i 60-ih godina, mada je za Poljake i Krakovljane bila znatno vise. Bila je sve. Drugaciji nacin zivota. Prozor u svet. Ostrvce u moru bestijalnosti, sivila, gluposti, nitkovluka, nasilja, netolerancije. Okupljala je pre svega umetnike, pesnike, glumce, kompozitore, odnosno ljude odredjene formacije, kako Krakovljani vole da kazu. Pivnicanin ili prijatelj Pivnice je na jeziku te sredine znacilo nesto posebno. Otud predlozi da se Pjotr Sksinecki sahrani na Vavelu ili na Skalci, kraj poljskih kraljeva i velikana. Iako ga nije zanimalo, pre nekoliko godina proglasen je pocasnim gradjaninom Krakova, skoro istovremeno kad i Milos. Jer, po mnogo cemu za Krakov je bio zasluzniji od Milosa, koji je tu kupio stan i deo godine boravi u njemu. Zahvaljujuci atmosferi Krakova u njemu rado boravi jos jedan nobelovac, Irac Hini. Rado je boravio i nobelovac Brodski. Upravo Krakov a ne Varsava objavljivao je i jednog i drugog. Priredjivao im raskosne knjizevne veceri. Posle smrti Pjotra Sksineckog, koga su svi zvali Pjotrek, Pivnice kakva je bila cetiri decenije po svoj prilici vise nece biti ili ne vise njenog osnovnog dela, kabarea, jer, kako rece Zigmunt Konjecni, jedan od najznacajnijih kompozitora Pivnice, drugog takvog konferansijea nece biti. Ne samo konferansijea vec i nekog ko ce odredjivati zivote mnogih ljudi, nacin njihovog bitisanja. S njim se zavrsila jedna epoha grada Krakova. Jednostavno, Pjotra nece imati ko da nastavi. Mada, nije pisao tekstove za kabare. Nije komponovao. Nije bio ni glumac, ni reziser u pravom smislu reci, ali je svake veceri bio prisutan, »za barom« - kako se govorilo. S cigaretom i casicom votke. Izlazio katkad pre pocetka predstave na scenu. Izgovarao par recenica. Posle nestajao, mada se sve vreme osecalo njegovo prisustvo. Pivnica se nalazi u jednoj od znacajnijih palata na krakovskom glavnom trgu. U njoj je posle Drugog svetskog rata smesten Krakovski dom kulture. Pivnici u njoj pripadaju samo dve podrumske prostorije, u kojima se, kada se lozilo, cuvao ugalj. Dobila ih je grupa mladih ljudi. Svojim rukama izbacili su ostatak uglja i prasinu i oformili neku vrstu kluba, koji su nazvali Pivnica pod Baranami. Pivnica, odnosno Podrum, bila je istovremeno kabare, klub i pozoriste, odnosno mesto svojevrsne zabave i »gubljenja vremena«. Dusa Podruma je od pocetka bio Pjotr Sksinecki. Samo on je umeo da okupi ljude najrazlicitijih sredina, profesija i uzrasta, od Turovica, predstavnika katolicke inteligencije, preko filosofa, psihijatara, stomatologa, profesora filologije, slikara, glumaca, cak i marksista. Glumac i pisac Vjeslav Dimni, jedan od Pivnicana taj fenomen je okarakterisao u pesmici koja se dugo pevala: »Na ostrvu nasem zivimo svi / lepi i cisti...«. Naravno, pored Pivnice postojali su i drugi slicni lokali, kafane, podrumi, klubovi, kao Fatima, Lili, Pivnica pod Jascurami ili Jascuri, Kod likovnjaka, Vinara kod sestice, Bar Zagloba, Jama Mihalikova. Pocetkom veka i izmedju dva rata Jama Mihalikova bila je za Krakovljane ono sto je posle Drugog svetskog rata bila Pivnica pod Baranami. Bila je steciste umetnika Mlade Poljske, odnosno poljske varijante secesije i art deco-a. U nju je izmedju ostalih svracao i Andric, boraveci na studijama u Krakovu. Veoma su znacajni i Ksistifori, galerija i kafana, sediste Krakovske grupe. Krakovsku grupu cinili su avangardni slikari, a i mnogi ljudi pozorista, izmedju ostalih Kantor. Znaci, u jeku komunistickog sivila i dosade u Poljskoj nije bilo sve sivo, niti su Poljaci to dopustali - kako rece moj prijatelj lingvista Vaclav Tvardjik. Kao individualisti pokusavali su da imaju svoj prostor. Za zivot i stvaranje. Mada, zvanicno sve je zabranjivano. Da ljudi zive kao ljudi. Da se hrane i oblace kao ljudi. Da stvaraju kako hoce. Da se izrazavaju kako misle da treba. Sistem im je sve oduzimao. Doslovno su zabranjivani sarena odeca, duga kosa i brade, moderna muzika, narocito dzez, apstraktno slikarstvo, eksperimentalno pozoriste, tzv. trula, burzoaska umetnost. Medjutim, Poljaci ne bi bili Poljaci ako poslusnost ne bi odbijali. Jos pre Staljinove smrti. A 1956. pobunili su se masovno. Politicki i inace. To inace u Krakovu je pocelo s osnivanjem Organizacionog komiteta Kluba stvaralacke omladine maja 1956, koji je delovao u jednom privatnom stanu. Vec 26. maja otvorena je Pivnica pod Baranami. Najpre mesto okupljanja krakovske omladine. Citalo se naglas, cesto grupno, pre svega poezija, prepricavala strana knjizevnost, sta je ko citao, pilo kuvano vino, a kasnije i ostalo, priredjivale izlozbe. Ista ta omladina bila je povezana s kombinatom i naseljem Nova Huta. Koje po zadatku, koje dobrovoljno radila je s radnicima. Uostalom, i Sksinecki je zbog toga dosao u Krakov iz Lodja. Tako da je vremenom u Novoj Huti nastalo jedno od najboljih krakovskih pozorista, aktivno do danas. Posetioci Pivnice bivali su sve brojniji. Jer, to je izmedju ostalog bilo jedino mesto gde bradonje, dugokosi i devojke u kracim mini suknjama nisu izbacivani iz kafane. Poceo se postepeno formirati i umetnicki program. Na njemu su radili mladi pesnici, kompozitori, sviraci i pevaci. U isto vreme i u drugim sredinama nastajala su tzv. mala pozorista. Poljska specifika. STS, Bim-Bom, Stodola. Pivnicki kabare u pocetku je imao skromne ambicije. O tome svedoci i njegov naziv - kabarecik (kabaretic). U Pivnici se nije lozilo, te se sedelo u kaputima i kozusima, nije imala prozore, osim jednog, kroz koji se svojevremeno ubacivao ugalj, a kasnije ulazilo, kad nije moglo kroz vrata. Od pocetka svece su osvetljavale i gledaliste i scenu. U stvari, gledaliste i scena bili su jedno. Disali su, igrali i pevali u istom ritmu. Sto se komfora tice, minimalizam je ostao do danas. Mada se onih dalekih 50-ih i 60-ih govorkalo o nekakvim orgijama i terevencenju u Pivnici. Godine 1957. tzv. ansambl imao je devet osoba. Danas ima oko tridesetak. Kroz Pivnicu su prosli mnogi. Uglavnom su se zadrzavali desetak godina. Cak oni najpoznatiji, kao Eva Demarcik, Konjecni, Prajsner. Jedino je Sksinecki bio od pocetka do pre nekoliko dana. Bez obzira na skromne uslove, atmosfera Pivnice je bila blago snobisticka, a repertoar »mracno-perverzan«, odnosno u duhu Mlade Poljske i Avangarde. Vrlo se insistiralo na humornom odnosu prema stvarima. Na humornom ili crnohumornom, tipicnom za tu sredinu vec stotinak godina. Kostimi su bili od papira, najcesce novinskog ili pakpapira. Tekstovi - ozbiljna knjizevnost. Strana i domaca. Rano se pocelo upraznjavati pevanje poezije. Krajnje posebno. Do savrsenstva su ga doveli kompozitor Zigmunt Konjecni i pevacica Eva Demarcik. Godine 1961. Pivnica je zatvorena na tri godine. Toboz zbog preslobodnih tekstova i uvreda SSSR-a. Pored ozbiljnih tekstova, za Pivnicu su bili karakteristicni dvoznacnost ili »nerviranje cenzure«, parodiranje svega postojeceg, ismevanje sistema i malogradjanstine. Dominirao je duh nadrealizma, iako nadrealizam u poljskoj medjuratnoj umetnosti nije bio narocito popularan. Negovana je intelektualna groteska. Zbog toga su je rado posecivala i predratna gospoda. U modi je bio svojevrsni dendizam, olicen pre svega u ponasanju Pjotra Sksineckog. Postojala je i Sekcija genija. Da ne bi doslo do uniformnosti. Uopste, program u Pivnici se stalno menjao. Svaka predstava tretirana je kao premijera. Sve je veoma zavisilo i od ponasanja i reakcije publike, jer ni publika nije bila obicna publika. I nju je obavezivao odredjen kodeks ponasanja i osecanja stvari. O Pivnici se mnogo i stalno pisalo. Brzo je postala popularna i van Poljske. Zbog toga su je posecivali najistaknutiji strani umetnici i intelektualci, kao Sartr i Simon de Bovoar, Baro. Poetika djubrista - osnovno nacelo Pivnice, bila je bliska egzistencijalistima, bitnicima, a kasnije i hipicima i rokerima. Posle svega postavlja se pitanje da li je Pivnica bila politicki kabare? I jeste i nije. U poredjenju sa drugim poljskim kabareima nije bila. U njoj su ipak dominirali pevana poezija, apsurd i groteska. Kao ustanova bila je uvek siromasna. Zbog skucenog prostora. Zbog elitnog programa. Zbog toga sto se sama izdrzavala. Zbog namernog neprofesionalizma. Zbog odsustva cvrsce koncepcije i rezije. Profesionalizam je tek uneo Zigmunt Konjecni. Uneo je i nametnuo disciplinu, postovanje reda i dogovora, iako je u biti liricar. Uneo je i nov kvalitet. Najlepse pesme, one antologijske, nastale su zahvaljujuci njemu, odnosno saradnji s Evom Demarcik, Crnim andjelom. I on i ona kasnije su s pravom nazivani uciteljima. On kompozitora, ona pevaca. Eva je bila izuzetan talenat, imala cudesan glas, neponovljivo interpretirala svoje pesme, premda nije imala muzicko obrazovanje. Studirala je arhitekturu. Ali, od njenog pevanja zamirao je dah. Sve dok je pevala u Pivnici i na poljskom bila je kraljica. Ali zbog svoje kapricioznosti i nelojalnosti dosla je u ozbiljan sukob s ansamblom i Sksineckim. Sve redje se pojavljivala u programu Pivnice, a sve cesce gostovala po Poljskoj i van Poljske. Pokusala je da peva i na stranim jezicima. Medjutim, van krakovske sredine niko je nije dovoljno razumeo, niti je uzivala slavu kakvu je postigla u Pivnici. A promenio se i stil muzike. Zavladao je pop. Zavladala je masovna kultura. Ni u Poljskoj ni u svetu vise nije bilo mesta za elitnu umetnost, za pevanje pred maksimalno 100-150 ljudi. Na stihove najvecih intelektualnih pesnika, na nesvetskom jeziku kakav je poljski.

Veoma popularna je bila i Hristina Zahvatovic, poslednja zena Andzeja Vajde, jedan od najvecih poljskih scenografa. I dalje saradjuje s Pivnicom na planu scenografije i kostima. Danas je Ana Salapak zvezda Pivnice. Konjecni za nju komponuje pesme Osjecke, Milosa, Mandeljstama, Grohovjaka, Pserve-Tetmajera, Lesmjana, Brila, Lorke. Zvezda je i Grazina Barscevska, za koju na stihove Ahmatove komponuje Zaricki, ucenik Konjecnog. Pocetak 60-ih znacio je i ocekivanje reformi u Poljskoj. Do njih nije doslo. Gomulka je izneverio Poljake. Umesto reformi, intelektualce i umetnike proglasio je revizionistima i zapoceo borbu s njima. Poukidao sve sto se dalo poukidati. Medju prvima 1962. Klub Ksivego Kola, najznacajniji debatni klub Istocne Evrope. Poukidani su brojni kulturni i knjizevni casopisi i novine, Nova kultura, Kulturni pregled i dr. Godine 1964. usledilo je Pismo 34, odnosno protest intelektualaca zbog poostravanja cenzure. I Pivnica pod Baranami izbacena je iz Palate pod Baranami i iz Kluba pisaca u Krupnjicoj. I ne samo to. Ometali su je da gostuje u drugim gradovima Poljske. Onemogucavali je da ucestvuje na muzickim festivalima ili je zauzimala niza mesta od onih koja su joj pripadala. Evu Demarcik 1963. na gostovanje poziva pariska Olimpija, ali zbog pevanja na francuskom njen angazman nije duze potrajao. Godine 1964. na festivalu u Sopotu osvojila je tek drugu nagradu. Za Tuvimov Grande valse brillant, koji je dugo i s ogromnim uspehom sirom sveta pevala. Zahvaljujuci Cirankjevicu Pivnica je 1964. ponovo otvorena. Medjutim, trogodisnja pauza je ucinila svoje. Pivnica je za Pivnicane prestala da bude sve, da im zamenjuje dom i porodicu. Mnogi Pivnicani su pozavrsavali skole, napustili Krakov, osnovali vlastite porodice, izrodili decu. Promenilo se i vreme. Umesto zatvorenosti i elitnosti u kulturi nastupili su otvaranje i demokratizacija. Umesto u koncertnim dvoranama pocelo se pevati na stadionima i u sportskim halama. Ton su davali Bitlsi. Dolazi 1968. Slede pobune sirom Poljske. Konjecni sve manje radi za Pivnicu a sve vise za pozoriste i film. Pored Zarickog i Radvana pojavljuje se Zbignjev Prajsner. Komponuje bez poznavanja nota. Muzikalan je i uci da svira gitaru i klavir. Za Pivnicu je komponovao najpre stihove romanticara. Za razliku od Konjecnog, koji je ostao liricar, Prajsner je epicar. I on je vremenom sve manje radio za Pivnicu a sve vise za film, da bi danas postao jedan od najtrazenijih kompozitora filmske muzike. Pivnica je bila zatvorena i u vreme Ratnog stanja, od 1981. do 1983. I posle toga menja karakter. Jedni je napustaju, drugi u nju pristizu, dajuci joj nesto novo. Jedino se Pjotr Sksinecki u biti nije promenio. Do poslednjeg daha privlacio je, ocaravao, madjijao. Cetrdeset godina za Sksineckog je Pivnica i ono sto je u njoj radio, iako se tacno ne zna sta ili od svega po malo, bilo i ostalo tajna, pokretni praznik. Zbog toga je mogao i da stvori Pivnicu pod Baranami, nesto znatno vise od kluba i kabarea. Izmedju ostalog, vid gradjanske neposlusnosti, koji smo i mi poslednjih meseci mogli osetiti setajuci ulicama Beograda. U sistemima kakvi su nasi veoma delotvoran.

U Krakovu, kraj aprila 1997.

Biserka Rajcic