Senke rata

Umesto da blizina granice pojaca komunikaciju, ona je kod ljudi izazvala specifican »strah od granice«. Grad prepun policije, bez nezavisnih medija na bugarskom, sa privredom u kolapsu, otima se apatiji i samozaboravu. Gradjanska opcija na pomolu?

Vec i ulazak u Dimitrovgrad, koji mnogi nazivaju njegovim starim imenom Caribrod, nagovestava jezicku zbrku u kojoj najvise strada bugarski jezik, ali ni srpski ne prolazi bolje. Na usputnim autobuskim stanicama stoji natpis »autobusko stajaliste« ispisan cirilicom. Kasnije se ispostavlja da natpis nije ni na bugarskom, ni na srpskom, vec na hrvatskom jeziku. Autor je izbeglica iz Hrvatske koji se zaposlio u dimitrovgradskom komunalnom preduzecu.

Mada nastanjen u najvecoj meri Bugarima, Dimitrovgrad podseca na grad u kojem su Srbi vecina, a Bugari manjina. Predsednica Helsinskog komiteta Zdenka Todorova, novinar po profesiji, istice da su dvojezicni natpisi prava retkost, cak i na drzavnim i javnim institucijama. Privatnici svoje firme obelezavaju, sem u nekoliko izuzetaka, samo na srpskom jeziku. U centru grada svojim dvojezicnim natpisom izdvaja se buregdzinica, ciji je vlasnik Albanac.

Autobusi kao retkost

Mediji na bugarskom su u duhu pojacane propagande SPS-a, dok nezavisni i ne postoje. Nezavisna stampa iz Beograda ne stize u Dimitrovgrad, a stampa iz Bugarske nabavlja se ilegalno na pijaci kao svercovana roba, televizijski program iz Sofije jedva se vidi i cuje. Praksa prekrstavanja, za koju smo mislili da je iscezla, uveliko daje rezultate. Prekrstavaju se imena sela i zenska prezimena. Na primer Zvonci u Zvonce, Nikolaeva u Nikolaev. Sela i gradovi nastanjeni Bugarima podeljeni su u pet opstina, i to je ljudima donelo nove teskoce. Nijedna od tih opstina nije dovoljno bogata da bi uredila puteve i sada je ta regija pretvorena u bespuce. Da bi se iz Dimitrovgrada stiglo u Bosilegrad koji je u drugoj opstini treba preci 300 kilometara, mada ta dva grada deli samo 100 kilometara, nazalost neprohodnih staza. Postoje sela u koja autobus dolazi samo petkom, a u neka samo o seoskoj slavi. Staracka domacinstva su malobrojna, siromasna, usamljena. Mnoga nemaju novac ni za struju, kaze Mile Todorov iz »Solidarnosti«, pa su ostala i bez tog znaka civilizovanog zivota, u sela se vracaju takvi rariteti kao sto je induktorski telefon i plug, dok SPS uoci izbora obecava seljacima bezicne telefone koji kostaju po nekoliko hiljada dinara.

Predrag Dimitrov, bivsi novinar, istice znacajnu kulturnu tradiciju Dimitrovgrada u kojem pozoriste postoji vise od sto godina, i u kojem decenijama nema nepismenih. Nekadasnja bolnica premestena je u Pirot, vise hiljada gradjana potpisalo je peticiju da im se vrati bolnica, ali nikakvog odgovora nije bilo. Grad je u privrednom kolapsu, a jedina fabrika gume u kojoj je zaposleno hiljadu mestana je u strajku.

Helsinski komitet u Dimitrovgradu, humanitarna organizacija »Solidarnost« i Fond za otvoreno drustvo u Beogradu i Sofiji organizovali su 24. i 25. maja okrugli sto o problemima bugarske manjine. Raspravi je prisustvovao i prvi sekretar ambasade Bugarske u Jugoslaviji gospodin Veselin Nikoalev.

Tihi rat

Umesto da blizina granice donese komunikaciju, ona je kod ljudi izazvala specifican »strah od granice«. Bilo je dovoljno samo osnivanje lokalne bugarske demokratske partije da se rezimski mediji obruse na ovdasnje Bugare kao »fasiste«, »izdajnike«, »neprijatelje«. Zbog skupe izlazne takse, gradjanima je Bugarska nedostupna. Ovuda je u vreme sankcija najcesce prolazio Arkan sa naftnim konvojima pracenim dzipovima sa zatamnjenim staklima. Dimitrovgrad je zbog toga dobio naziv »srpski Kuvajt«.

U Dimitrovgradu nema samo tuznih, nego i smesno-tuznih stvari. Grad je prepun policije koja se i ne trudi da bude diskretna. Dolazak veceg broja domacih i bugarskih novinara izazvao je njenu ekstremnu paznju. Iste veceri sa gostima su se u hotelu smestila i dva policajca, policija je na ulici zaustavila aktivistkinju Helsinskog komiteta da bi je propitala o cemu se »tamo« govori. Lokalna radio-stanica »Caribrod« neprekidno je snimala tok rasprave. Tu situaciju koja je neodoljivo podsecala na Nusicevo »Sumnjivo lice« pojacala je urednica koja je u intervjuu postavila pitanje da li se mislilo o »drugoj strani« koja ne deli stavove Helsinskog komiteta. Ko je ta druga strana objasnjavaju mestani podsecanjem da imaju svog poslanika u republickom parlamentu koji nikada nije progovorio »i samo dize ruku kad i Bata Zivojinovic«.

U Dimitrovgradu se gradjani ipak otimaju strahu. To potvrdjuje pomenuti strajk i protest uz pistaljke zbog kradje na novembarskim izborima. Demonstrante u Dimitrovgradu policija je saterala u ogradjeni prostor van grada, a plavih uniformi bilo je koliko i gradjana. Protest je ubrzo utihnuo, ali su ostale pistaljke i fotos koji je obisao svet, a vezan je upravo za Dimitrovgrad. Na toj fotografiji koja se nalazi u svakoj publikaciji o protestu vidi se lepa, nasmejana studentkinja kako policajca u stroju u Kolarcevoj ulici u Beogradu kiti cvecem. To je Gorjana, cerka lekara iz Dimitrovgrada Simeona Vasova, ozenjenog Vojvodjankom iz Vrsca. Na okruglom stolu govorio je kao neuropsihijatar o povecanom broju stresova kod gradjana, izazvanih osecajem usamljenosti i beznadja.

Svesni da sami nemaju snagu da nesto promene, Bugari u Dimitrovgradu pocinju da uvidjaju neophodnost politickog organizovanja na gradjanskim osnovama. Olivija Rusovac

Posaljite nam vas komentar