Neuverljiva alternativa

Nikad Milosevic nije bio slabiji niti opozicija jaca nego zimus. I to se sve istopilo za nepuna tri meseca

Zivorad Kovacevic

Vladajuca partija, odnosno tzv. leva koalicija svakako se oporavila od soka i panike koja ju je bila zahvatila zimus pred kombinovanim pritiskom narodnog bunta i medjunarodne zajednice. Ne znam da li se moze govoriti o konsolidaciji, jer ustajanje iz mrtvih nije rezultat neke osobito inventivne politike i znacajnih poteza vladajuce partije, vec pre svega neshvatljivo kontraproduktivnog ponasanja koalicije Zajedno. Nikad Milosevic nije bio slabiji niti opozicija jaca nego zimus. I to se sve istopilo za nepuna tri meseca. Ne mogu ja tebi nikad toliko nauditi koliko mozes sam sebi.

SPS i njeni koalicioni partneri racunaju sa starim adutima. To je pre svega vlast koju imaju i koja im omogucuje da izaberu za njih najbolji trenutak za izbore i kratkorocno podese politiku prema tome (obezbede uredno servisiranje obaveza prema penzionerima i drustvenim sluzbama i smire urgentnim intervencijama radnicke strajkove - i za to se pripremaju prodajom telekomunikacija i eventualno drugih infrastrukturnih sistema). Veliki adut SPS-a ostaje drzavna televizija, makar i ovakva kakva je. SPS je takodje preduzeo korake da se organizaciono ucvrsti i kadrovski pripremi za izbornu kampanju. U celini, to je ipak najbolje organizovana partija. Ekonomska situacija je apsolutno besperspektivna, ali ce njihovi napori biti usmereni na to da ne dodje do inflacije ili kakvih dramaticnih potresa do izbora. Ucinice sve sto interventno mogu da se talas strajkova prosvetara, zdravstvenih radnika i drugih ne siri dalje. Iako zadrzavanje medjunarodne izolacije onemogucuje bilo kakav ekonomski oporavak, Milosevic ce se radije s tim pomiriti, dokle god mu neposredno ne ugrozi vlast, nego sto ce preuzeti politicki rizik prihvatanja zahteva medjunarodne zajednice u pogledu Haskog suda, Kosova i slobode medija.

Izmedju znanog i neznanog

Treba da se sklope dva elementa da bi se biraci odlucili da glasaju za promenu rezima: sazrelo saznanje da aktuelna vlast ne valja i da postoji alternativa koja dovoljno uverljivo demonstrira da ce doneti boljitak. Jedna od te dve komponente nije dovoljna. Biraci se ne opredeljuju samo protiv - oni moraju da glasaju i za. Koliko god da su prilike lose, to nije dovoljno za promenu raspolozenja birackog tela, jer je strah od promena i neizvesnosti bar isto toliko jak koliko i zelja da se stvari menjaju. Bolje je znano s manom, nego neznano s falom.

U Velikoj Britaniji biracima je izgleda vec bilo dosta 18-godisnje torijevske vladavine. Slicno osecanje je preovladavalo i prilikom proslih izbora, ali laburisti nisu bili dovoljno uverljivi i slabost konzervativaca nije bila dovoljna za promenu. Pojavio se novi lider, Toni Bler, koji nije obecavao radikalne promene u politici, ali je ostavljao utisak coveka u koga se moze imati poverenja. Da su izbori kod nas bili krajem januara, Milosevic bi ih po svoj prilici izgubio. On je bio na vrhu svoje kompromitacije u ocima ljudi, a opozicioni lideri na vrhu poverenja da znaju sta hoce, jer su svoje zahteve sveli na nekoliko neoborivih stvari, a o svemu ostalom se nisu izjasnjavali.

Doduse, moze se desiti da u tom variranju raspolozenja birackog tela bude nedovoljno spremnosti da se vlast u celini poveri jednoj strani. Tako imamo demokratskog predsednika i republikanski Kongres u SAD, i kohabitaciju u Francuskoj sa konzervativcem na celu drzave i socijalistom na celu vlade. Da li i kod nas postoje izgledi za tako nesto? Nije sasvim iskljuceno da niko ne dobije dovoljnu vecinu i da se mora ici na koalicionu vladu. Bili smo blizu tome i nakon proslih republickih izbora.

Prokockane sanse

Da li je opozicija spremna da preuzme vlast? Ne verujem. Jednostavno, ne deluje dovoljno ozbiljno kao alternativa. Slazem se sa izjavom Vuka Draskovica da koalicija Zajedno postoji, ali »vise kao jedno razocarenje naroda«. To je najvaznija cinjenica, bez obzira ko je koliko tome doprineo. To, uostalom, nece biti presudno za opredeljenje biraca. Bez ujedinjavanja, opozicija nema sanse. Sem toga, ona nije bila u stanju da uveri birace da zna sta hoce. Na jednoj strani, programski je nedovoljno jasna. Najvisi domet programskog izjasnjavanja dostignut je pri kraju gradjanskog protesta, ali su u medjuvremenu druga pitanja izbila u prvi plan - monarhija ili republika, partizani i cetnici, grbovi i himne. Veliku sansu opozicija je prokockala nesposobnoscu da demonstrira kompetentno vrsenje vlasti u gradovima koje je osvojila - posebno u najvecima: Beogradu i Novom Sadu. Nije rec o tome da li je nova vlast mogla vise da ucini za sto dana - verovatno ne, imajuci u vidu bedan polozaj lokalne samouprave u pogledu ovlascenja i sredstava, nasledje koje im je ostavljeno i spremnost republickih vlasti da im samo odmognu koliko mogu. Rec je pre svega o tome da u prvom planu nisu sami problemi gradova, vec nespremnost koalicionih partnera da saradjuju, tako je neuporedivo vise informacija o njihovim svadjama nego o naporima (kojih ima) da se nagomilani gradski problemi resavaju. Biraci bi verovatno imali razumevanja za objektivno tesku situaciju, ali ga nimalo nemaju za njihove svadje, puceve i skandalozna prepucavanja. Vise se govori protiv koalicionih partnera, nego protiv rezima.

Ovo je vec, po nekim racunima, sedma koalicija od uvodjenja visestranackog sistema koja se neslavno raspala - konstatuje se u pozivnom pismu. Zasto? Delom i zbog toga sto mi i nemamo prave politicke stranke, koje izviru iz odredjenih socijalnih miljea ili raspoznatljivih politickih pledoajea. Pre je rec u jednom slucaju o partiji vlasti, a u drugom o nedovoljno profilisanim i socijalno-politicki izdiferenciranim grupama koje se prepoznaju pre svega po svojim liderima. U takvom slucaju, pre ce doci do izdvajanja frakcija u nove partije sa novim liderima, nego do ujedinjavanja programski srodnih partija u koalicije, odnosno i ako (pod pritiskom glasaca) do njih dodje, te koalicije su nestabilne i raspadaju se vise zbog glozenja njihovih sujetnih vodja nego zbog stvarnih politickih razmimoilazenja. Upravo zbog toga su i moguce neke nove koalicije, do juce nezamislive sa stanovista imidza koje u javnosti imaju.

Prihvatanje medjunarodnih obaveza

Prema tome, jasno je sta od nas ocekuje medjunarodna zajednica, kao sto je i jasno da bez toga nema izlaska iz teske medjunarodne politicke, finansijske i ekonomske izolacije. Sta smo u stanju da prihvatimo? Da je srece sami bismo, bez ikakvog pritiska, ostvarili saradnju sa Hagom, poceli ozbiljan dijalog sa Albancima na Kosovu, deblokirali resavanje pitanja sukcesije, oslobodili medije i organizovali fer i postene izbore. Moramo razvijati svest o tome, sto ne bi moralo obavezno da rezultira gubljenjem izbora, da rat nije zavrsen niti je nas povratak u svet moguc dokle god ne budemo ispunili prihvacene medjunarodne obaveze. Mozda probija saznanje da ovako vise mimo sveta, van sveta, a pogotovu protiv sveta, vise ne mozemo i da je red da se napokon ponovo upisemo u normalne zemlje.