Broj 166

Rvanje nemocnih

Zagrljaj dva moribunda - vlasti i opozicije - potpuno je zaustavio politicki krvotok u zemlji, preteci da dovede do gangrene

Mladen Lazic

Odnos pozicije i opozicije, na danasnjoj politickoj sceni Srbije, najkrace bi se mogao opisati kao rvanje nemocnih. SPS je, pri tom, akter koji je u proteklom vremenu ostao bez (politicke, drustvene i sl.) snage, a opozicija - narocito ona koja, opravdano ili neopravdano, stavlja ispred sebe predznak »demokratska« - snagu nikada nije ni uspela da stekne. Zagrljaj dva moribunda potpuno je zaustavio politicki krvotok u zemlji, preteci da dovede do gangrene koja moze razoriti celokupan drustveni organizam. Objasnimo ukratko nase stanoviste.

Vladajuca stranka

Nacionalisticka mobilizacija krajem 80-ih produzila je zakratko zivot dotadasnjem sistemu, dajuci - privremeno - novu legitimaciju njegovom glavnom nosiocu, vladajucoj stranci. Omamljeni sledbenici slepo su za njom glavinjali kroz iskusenja priprema i izvodjenja gradjanskog rata, dok se nisu obreli u paklu porazenih, prokazenih, unizenih, opljackanih stanovnika drzave koja je vise izvan nego na repu savremenog evropskog okruzenja. Iz trupla nacionalizma SPS vise ne moze da crpi energiju (slom tog programa nuzno zahteva i zamenu njegovog barjaktara; stoga je prepusten radikalskim lesinarima), a nov izvor nije u stanju da nadje.

Stvarni drustveni preobrazaj ova stranka ne moze da zapocne, svesna da bi je on vrlo brzo uklonio s vlasti, i strahujuci da bi u tom slucaju blago nagomilano tokom »velike pljacke naroda« moglo da, barem delimicno, bude oduzeto. Pri tom, nijedan drustveni sloj izvorno ne podrzava vladajucu stranku. Glavninu njenih biraca cini osiromaseno stanovnistvo koje prvenstveno glasa protiv novih neizvesnosti, ne usudjujuci se da se veze za bilo kakav pozitivan program. Novi bogatasi su pristalice SPS-a pre svega po nuzdi svog klijentskog polozaja. Stoga se grcevito odrzavanje postojeceg, zamagljivano stalnim pricama o promenama i njihovim simuliranjem, pokazuje kao jedina strategija stranke.

Da su ekonomski resursi postojece vladavine do krajnosti iscrpljeni notorna je stvar. Cini se, dakle, da je sila, otelotvorena u desetinama hiljada policajaca, jedini pouzdan, i zasad solidan, garant te strategije. Ali, i to je privid. Legitimitet vlasti toliko je istrosen da se ona ne usudjuje da silu kojom raspolaze masovnije upotrebi (naravno, znacajnu ulogu ovde igra i spoljasnje ogranicenje). Cetvoromesecne ulicne demonstracije to su jasno pokazale. Iako je svaka upotreba policijskog nasilja po sebi prevelika i nedopustiva, svaki nepristrasni posmatrac morao bi priznati da su velike policijske snage imale uglavnom pasivnu ulogu, dok su retke (s obzirom na kolicinu izazova) intervencije bile mlitave i kratkotrajne.

Recju, kako bi to formulisali stari tehnolozi revolucije, vlast se kotrlja ulicama, a nema nikoga ko bi se sagnuo i pokupio je!

Opozicija

Sta se to, dakle, dogadja s opozicijom? Svrstavsi se, u pocetku, vecinski uz nacionalni program, ona je odmah izgubila inicijativu. Kada su nacionalne zastave razvijene, svako insistiranje na dubljoj podeli zigose se kao veleizdaja. Uhvativsi se na prvobitnu zamku jedinstva prema »spoljnim neprijateljima«, ona je - posle, iskljucivo za sebe iznenadjujuceg, poraza iz 1991. godine - zestinu deoba prenela na vlastiti plan. Tako je zaigrala po klasicnoj melodiji paralize delovanja: fragmentaciji.

Bilo je, naravno, i stalnih pokusaja okupljanja. Ali kakvih!? Prigodnih, predizbornih koalicija; u kojima su ucestvovali dotadasnji, pred javnoscu ljuto zavadjeni suparnici; primarno zainteresovani za primat nad partnerima; sa programima sastavljenim od fraza koje ni njihovi sastavljaci nisu uzimali ozbiljno. I, mozda, najzalosnije od svega: jedva da je bilo ko uspeo bilo sta da nauci iz vlastitih katastrofalnih neuspeha. Za nastanak koalicije Zajedno zasluzniji je pritisak obeshrabrenog partijskog clanstva nego saznanje vodja o nuznosti saradnje. Da je gradjanstvo zrelije od onih koji glume lidere jasno su pokazali dogadjaji s kraja prosle i pocetka ove godine. Cim je, medjutim, pritisak odozdo popustio, stranacki prvaci su se vratili sebi.

Draskovic i Djindjic

Draskovic je nepogresivo zaronio u svoje somnambulne mitomanije. Izigravajuci proroka sa vizijom, on svakodnevno demonstrira svoje porazavajuce neznanje na svim poljima, svoju sposobnost da u prvi plan nametne pitanja koja su ne samo irelevantna, i osudjena da izazivaju podele, nego bacaju Srbiju uvek ponovo u predmoderno doba. U njegovoj viziji, grad se u Srbiji svodi na cepenak a selo na gumno, dok sebe samog vidi kao zadruznog staresinu - »domacina«.

Djindjic, pak, cesto pogresno shvata modernost. Njegov, u principu prihvatljiv, pragmatizam po pravilu se sastoji iz isuvise velikog broja koraka, pa su mnogi od njih medjusobno protivrecni, a ni on sam ih ne moze valjano slediti. Pozelevsi da bude gradonacelnik, kako bi se pokazao na delu, a ostavsi na celu stranke i figurirajuci kao potencijalni predsednicki kandidat, on je preuzeo toliko razlicitih i medjusobno neuskladivih poslova, da nijedan ne moze obaviti na zadovoljavajuci nacin. Daleko je, medjutim, pogubnije njegovo shvatanje stranke kao »preduzeca«. Njime on prihranjuje jedan od najopasnijih virusa koji razara politicko tkivo Srbije: uverenje da je politicko delovanje prvenstveno profitabilan biznis, iz kojeg se mora izvuci (naravno, materijalna!) korist.

Bez drzavnicke ideje

I tako stizemo do najvaznije tacke (za raspravu o ostalim strankama ovde nema prostora: GSS je, uz sve Pesickine vrline, organizaciono slabasan; Kostunica, samozadovoljan svojom »ispravnoscu«, ne primecuje da sedi na kocki secera koju reka dogadjaja - sto je svakodnevno zapljuskuje - neprekidno topi). Ni jedan jedini istaknutiji stranacki vodja u Srbiji (pa tako ni stranka - jer su sve liderskog tipa) nema drzavnicku ideju. Vlastiti interes (koji se identifikuje sa stranackim) apsolutno je nadredjen drzavnom (odnosno nacionalnom). Otuda se radja neukrotivost individualnih sukoba, koji razaraju svaku ideju politicke zajednice. Posvemasnja atomizacija odrzava postojecu vlast po osnovi puke inercije. Njena slabost prezivljava na nemoci svojih protivnika. Bojati se, da to otvara prostor za radikalsku brutalnost. I to u okolnostima u kojima rezignacija gradjanstva moze uveliko smanjiti njegov otpor.

Posaljite nam vas komentar