Kako se ostaje izolovan

Samo na izgled tri stvari ili dogadjaja u poslednjoj polovini maja ne bi morali da imaju ista zajednickog. Rec je pre svega o izvesnoj opsesiji poslovne, ali i politicke Amerike azijskim kontinentom, zatim obelezavanje 50-godisnjice Marsalovog plana govorom americkog predsednika u Hagu pred evropskim liderima i na kraju boravak jugoslovenske poslovne delegacije u Njujorku. Za nesto pazljivijeg posmatraca dovoljno je desetak dana da se ovde uveri koliko su SAD, osim za Japan, zainteresovane za dobre, pre svega poslovne odnose sa zemljama Azije. Osim tradicionalnih veza sa Juznom Korejom i Tajvanom, kad su pre dvadesetak godina poceli sa prenosom sopstvene industrije u ove zemlje jeftine radne snage, danas su vise nego ikad americki poslovni ljudi spremni da jos robusnije krenu u Kinu, ali i u Vijetnam. Ceneci ove interese predsednik Klinton je, imajuci svakako u vidu i politicki znacaj Kine, dosao nedavno u ponovne konflikte sa mnogobrojnim oponentima koji su zbog masakra na Tjenanmenu, ali i upotrebe zatvorenika u industriji, bili protiv produzavanja Pekingu statusa najpovlascenije nacije. Kina je, medjutim, suvise velika i uticajna da bi americki predsednik od ove ideje odustao. Narocito u trenutku kad ce Kinezi zavladati i Hongkongom. Veliki brojevi nikad nisu za potcenjivanje.

Opsednutost Azijom, logicno, ne znaci okretanje ledja Evropi - sto bi inace bilo nezamislivo - ali znaci i da evropske »nove demokratije«, kako je predsednik Klinton u Hagu nazvao zemlje bivseg sovjetskog lagera, ne mogu da ocekuju novi Marsalov plan. Americki predsednik je to uostalom i izrazito rekao objasnjavajuci da je Poljska stala na noge i ima najvecu stopu razvoja, jer su svetske finansijske institucije ulozile u Istocnu i Srednju Evropu blizu sto miliona dolara. Ukupna vrednost Marsalovog plana danas je 89 miliona dolara, mada je ondasnja suma bila 13 i po miliona. Sledeci novu politiku Evrope koja sve vise brise stroge granice, bilo da je rec o vizama ili poslovima, a nove demokratije se uz to kandiduju i za NATO i EU, Bil Klinton je glasao za novu formulu: povecano ulaganje privatnog kapitala u privatne kompanije, isticuci da je Poljskoj od svakih 10 firmi devet u rukama privatnika, pojedinaca ili akcionara. Trziste istocne i srednje Evrope je tako prakticno ostalo prvenstveno evropskim zemljama, sto je Nemacka vec u prilicnoj meri i osvojila. Ako se, dakle, na Aziju i posebno na Kinu racuna ovde sa velikim brojevima, prosirena Evropa se racuna prema stepenu osvojenog demokratskog procesa.

Kada se stvari tako postave, ma koliko bile pojednostavljene, »bilateralna strategija« Srbije da se odlazi na razgovore u pojedine zemlje ne bi narocito uspevala ni da nema spoljnog zida sankcija i da se sve ono sto je predsednik Srbije potpisao u Dejtonu postuje. Kako je, medjutim, sve obrnuto, odlazak u Njujork srpskih poslovnih ljudi i vladine delegacije na razgovore s poslovnim Amerikancima koji su dosli u skromnom broju i jos skromnijih mogucnosti, ne moze za srpsku privredu da ima bilo kakav znacaj. Za politicku propagandu mozda i moze. Amerikanci nemaju nista protiv da razgovaraju sve dok oni to ne placaju.

Gordana Logar