U citiranom clanku smo mogli procitati informaciju da Udruzenje banaka
pravi novi sporazum o kamatnoj politici, s ciljem da se eliminisu ekstremno
visoke kamate i, koliko je moguce, izjednace kamatne stope na finansijskom
trzistu. Dakle, ponovo se pokusava na iluzoran nacin rijesiti jedno veoma
vazno pitanje. Kazem ponovo, jer ovo nije prvi puta da se rjesenje trazi
tamo gdje se ne moze naci. U citiranoj informaciji je takodjer primjeceno
da je i u " bivsoj drzavi, postojala je jedno vreme Konvencija o kamatama,
kojom je bilo predvidjeno kolika moze biti najvisa kamata na kredite,
odnosno koja je donja kamata za izvore depozita, sto u principu nije dobro,
jer bi, kao i kod roba, bilo logicno da trziste regulise i cenu novca".
Medjutim, opravdanje za novi sporazum se nalazi "u izvitoperenim odnosima
na domacem finansijskom trzistu" na kojem " novac jure duznici koji ne
vracaju kredite, a banke muku muce sa nenaplacenim potrazivanjima
(ukljucujuci uz glavnicu i servisiranje kamata), sto i jeste objektivni
razlog za rast kamata, jer uz ove rizike raste cena one, sve manje,
kolicine novca koja se vrti i koja je operativna". Dakle, ponovo imamo na
delu jedan metafizicki koncept: novac je skup zato sto ga nema dovoljno, a
novca nema dovoljno zato sto je skup. Stvarno se, medjutim, radi o tome da
se ukupan novac uliva u privredu iskljucivo putem zajmova, pa radi toga
privreda ni na koji nacin ne moze bankama vratiti vecu sumu novca od sume
koja se putem zajmova ulila u privredu, sto znaci da i najnize kamatne
stope grade nepremostivu barijeru normalnom funkcionisanju domaceg
finansijskog trzista. Ta barijera bi mogla biti prebrodjena odgovarajucim
pozitivnim saldom platnog bilansa sa inostranstvom, sto ocito nije slucaj s
privredom o kojoj je ovdje rec. U svetlu ove cinjenice je besmisleno svako
pozivanje na praksu u drugim zemljama sveta, jer se prije svega mora imati
u vidu cinjenica da znacajne sume novca koje cirkulisu u tim "drugim
zemljama" ne vode svoje poreklo iz zajmova, ili bar ne iz zajmova u kojima
se u ulozi duznika nalaze privredne organizacije tih zemalja. No, to je
jedna sasvim druga prica.
Pokusajmo odgovoriti na pitanje sta je to cena novca? Odgovorno tvrdim da
ne postoji merilo kojim bi mogli izraziti cenu bilo koje vrste novca, pa ni
cenu jugoslovenskog dinara. Cak ni u vreme kada je novac imao zlatnu
podlogu, i kada se mogao staviti znak jednakosti izmedju odredjene kolicine
novca i odredjene kolicine zlata, mi opet ne bi mogli govoriti o ceni
novca, nego samo o ceni zlata izrazenom u odredjenoj vrsti valute kao
merila cene koja je tu samo kao onaj Valrasov "numerer" ili Marksova
"moneta" cija je jedina funkcija da omoguci istoimenost cena svih ostalih
roba na njenom domicilnom trzistu. Operacionalizacija takvog koncepta mere
vrednosti zahteva od emisione banke da po toj ceni prihvati da kupi sve
ponudjene kolicine zlata ili neke druge robe koja bi bila pogodna za takvu
transakciju. Dakle, da KUPI a ne da PRODA, jer prvi korak u
operacionalizaciji emisionog procesa domicilne valute mora biti proces
kupovine odredjenih vrsta roba po odredjenim cenama, a ne proces njihove
prodaje. U protivnom, sistem emisije domicilne valute nema izgleda na
uspjeh, jer emisiona banka sve i da hoce ne moze imati dovoljno snaznu
materijalnu osnovu da bi mogla garantovati stabilne prodajne cene zlata ili
druge robe koja cini materijalnu podlogu emisije domicilne valute.
Uostalom, to je i bio glavni razlog propasti sistema zlatnog vazenja.
Dakle, iluzorno je uopste razmisljati o tome "da bi bilo logicno da kao i
kod roba, trziste regulise i cenu novca", jer ta kategorija "cena novca"
objektivno ne postoji niti moze postojati. Prema tome ni kamata nije niti
moze izrazavati cenu novca.
Medjutim, iskazane cinjenice ne smetaju mnogim ekonomistima da kamatu
oznace kao cenu novca, ma da se u stvari radi o ceni zajma. Neki stvar jos
vise komplikuju time sto kamatnu stopu proglasavaju za cenu novca, ma da
kamatna stopa predstavlja samo tehnicko sredstvo da se izracuna kamata kao
cena zajma, a ne sustinu te cene. Ukoliko bi kamatna stopa predstavljala
sustinu cene zajma, tada ne bi imalo smisla govoriti o zajmu nego o najmu,
jer ne bi imalo smisla govoriti o bilo kom odredjenom roku vracanja
glavnice sve dok duznik placa kamatu obracunatu po odredjenoj kamatnoj
stopi. Problem je naime u tome sto sam pojam zajma implicitno sadrzi
obavezu da se glavnica uvecana za kamatu MORA vratiti o roku uz pretnju
prinudnog izvrsenja. U protivnom, ugovor o zajmu gubi svaki ekonomski smisao.
Dakle, posmatrajuci kamatu kao cenu zajma i kamatnu stopu kao tehnicko
sredstvo izracunavanja te cene, postavlja se pitanje da li se ona moze
formirati na trzistu na isti nacin na koji se formiraju cene ostalih roba?
Formalno gledajuci odgovor moze biti pozitivan, ukoliko predpostavimo da na
takvom trzistu imamo na jednoj strani vlasnike novca koji zele uzajmiti
novac pod uslovom da im se vrati u odredjenom roku uvecan za odredjeni
iznos kamata, a na drugoj strani imamo lica koja zele pozajmiti novac
takodjer uz odredjene uslove. Na takvom trzistu bi se mogle formirati
razlicite cene zajmova zavisno od visine glavnice, rokova otplate,
finansijskog stanja duznika i t.sl. Medjutim, sustina procesa formiranja
ravnoteznih cena zajmova pociva na predpostavci da ni zajmodavac ni
zajmoprimac nisu proizvodjaci novca, nego do novca dolaze prodajom nekih
svojih roba ili usluga, ukljucivo i prodaju svoje radne snage (plate). U
protivnom, citav proces poprima sasvim drugi smisao. Zamislite duznika koji
je istovremeno i proizvodjac novca! Ako mislite da je ova predpostavka
apsurdna, jer zasto bi se neki proizvodjac novca javio u ulozi duznika i
placao kamatu, moram reci da se varate. Evo o cemu se radi:
Kada banke dogovore one "mininalne kamate na izvore depozita", to znaci da
ce one biti ovlastene da krajem svake godine obracunaju dugujuce kamate i
pripisu ih u korist racuna svojih depozitara bez obzira na cinjenicu koliko
novca imaju u svojim trezorima, i kakav je stepen naplativosti dospjelih
potrazivanja od njihovih duznika. To ne znaci nista drugo nego da ce banke
putem knjigovodstvenih operacija proizvesti potrebnu sumu novca da plate
obecane kamate. Ova dodatna proizvodnja novca od strane bankarskog sistema
je alfa i omega bankarske kreditne politike. Ona nema bilo kakve veze sa
bilo kojim trzistem bilo koje vrste robe. Zato se i moze desiti da na
strani stednje imamo raj, a na strani duznika pakao, jer ne postoji nikakva
funkcionalna veza izmedju stvarne mogucnosti duznika da plate kamatu, i
bancinih izvora iz kojih one isplacaju kamatu depozitarima. Cak sta vise
bankama ide u racun da povecaju kamatne stope na stednju, jer time,
posrednim putem, povecavaju i sume depozita a time i svoj "kreditni
potencijal".
Jedini lek za ovu ozbiljnu boljku jeste promena nacina kreiranja domicilne
valute koja ce privredu snabdeti dovoljnim kolicinama nekreditnog novca.
Jedino se u takvim uslovima odnosi izmedju verovnika i duznika mogu
postaviti na nacin koji podrazumeva ostre i brze sankcije protiv neurednih
duznika bez obzira o kojim i kakvim duznicima je rec. Sve drugo predstavlja
mlacenje prazne slame.
Mirko Katic,
Toronto, Kanada