VIDI DECKA SVUDA OKO SEBE - BEBI DOL
pise: Dusan Vesic
Toga jutra, maca je Bebici iskidala torbicu i pogubila kljuceve. Maca je
mala, samo je malo veca od kljuceva i moze da joj stane u ruku. Toga dana,
uopste, nista joj nije polazilo za rukom.Jos od osam sati ujutru. Posle je
satima pokusavala da pronade mamu, kako bi usla u stan.
Ali, to vise nije taj stan, u koji je tata doneo jednog drugog, malo
starijeg jutra, kao macu, u ruci. Bila je nedelja, i bilo je sunce. Ona
voli sunce i zeli da joj svaki dan bude Boziji. Bio je pocetak oktobra,
sezdeset "i neke" godine.
U tom stanu, u toj kuci, rodio se njen pradeda, pa deda, pa otac. Pradeda
Milisav Pavlovic bio je cuveni beogradski dobrotvor. Kada je bila nemacka
okupacija besplatno je hranio ceo taj kraj, od Skerliceve do Lamartinove.
Imao je kafanu "Devet kocijasa", a u kafani jednu knjigu, u koju je njena
nana sabirala duzne goste. Pred naninu smrt, dobila je u amanet i knjigu, i
pricu o knjizi. I jos puno nekih drugih prica. Ispricanih tako da joj se
ponekad cini kao da je i sama zivela u to vreme.
Uostalom, sve se na kraju pretvorilo u gomilu knjiga. Kada je ta kuca
srusena, na tom mestu sagradjena je Narodna biblioteka. A pradeda je ziveo
sto dvanaest ili sto sesnaest godina, ne zna tacno. On joj je ostavio da se
seca tog vremena, kad su Ijudi Ijudima bili Ijudi.
"Volela bih," kaze, "da se Ijudskost vrati medu Ijude."
Do tada, uvek ce Dragana imati neku macu. Jednu je sacuvala tako sto ju je
stavila u dnevnik. "Danas sam prelistavala neke papire, sve do kasno u noc.
Neke sam bacila, a neke je moja Misi iscepala. Svida mi se taj oblik
cenzure, cak mi i godi, jer je to, valjda, proizvod one ravnodusnosti koju
svet prirode, cak i moja macka, oseca prema misli, i umetnosti -
ravnodusnosti koja pocinje i mene da obuzima."
Takoje nekad pisala. Ali, od ravnodusnosti je uvek strasno bezala. Cinilaje
to tako sto bi jednostavno uzela pasos i bukvalno negde pobegla. Jos je
bila sasvim mala kada je shvatila da je, ponekad i bez njene volje, jedno
mesto ne moze zadrzati. Njen otac, dzez-muzicar, saksofonista, svirao je sa
Duskom Gojkovicem po americkim vojnim bazama po Evropi i svuda je vodio sa
sobom. U jednoj ruci saksofon, u drugoj ona. U stvari, dobro bi zvucalo,
ali nije bilo bas tako. On jeste nosio saksofon, ali je nju majka vukla "u
zubima". Svi ti sastanci i rastanci umeli su da budu bolni, ali su imali i
dobre strane: pokazali su joj kolika kolicina snage moze da se mobilise,
kad je potrebna.
Neobicno je vazno da devojcice ne budu glupe
Mada njena Vaga nije bas nesto snazna, ona je sve mogla. Sve sto moze i zna
duguje tati i mami. Mama, Magdalena, radi negde na televiziji, tata svira.
Ponekad malo previse svira, kazu njegove kolege, ali dobro svira. Ona je
bila ista takva, nekad: pevala je savrseno, ali je ponekad previse pevala.
Ona je, uostalom, sva na tatu. S Ijubavlju govori o njemu kao jednom
"divnom, teskom i talentovanom coveku". On se zvao Milisav, po onom pradedi
sa pocetka ove price. Onda ga je jedan kolega pitao: "Kako mozes da sviras
dzez, a da se zoves Milisav?", pa je onda postao Milan. Posle su ga svi
znali kao Sarca.
On joj je govorio daje za devojcice neobicno vazno da ne budu glupe. Uvek
je mislila na to i trudila se da ga ne razocara. Jos joj je govorio - pola
u sali, a pola u zbilji - da jedva ceka da ona napuni osamnaestu, pa da
istekne njegova zakonska obaveza da vodi o njoj racuna: gume za plivanje,
lutke, i sve te stvari. Njoj je toliko bilo bas dovoljno.
Da bi Dragana porasla do osamnaeste, najpre je trebalo da ima sedam. Tada
je mama resila da prekine s burnim nomadskim zivotom i vrati je u Beograd,
da uci skolu. Ako nista drugo, tata je mislio da bi skola, tamo negde blizu
neke americke baze mogla to dete da nauci nekim stranim jezicima. Mama je
mislila da se strani jezici mogu uciti i kod kuce. Ona je imala drugu
ideju: verovala je da ce joj doneti srecu ako je upise bas u tu skolu, koju
su ucili i nana i tata. Mama je Beogradanka kakve smo pomalo zaboravili. I,
strasno je drzala do tradicije. Jer, sta je covek bez tradicije?
Tada je Dragana shvatila da svet nije uvek onako lep kakvim je ona htela da
ga vidi. Posto je bila "pala s Marsa", dali su je u produzeni boravak, da
se malo navikne na drugu ovdasnju decu. Ona se navikavala tako sto im je
davala sve sto bi im se dopalo kod nje. Zelela je da se dopadne svima i
mislilaje da to tako treba. Bila je zima, i ona je nosila cupave cizme za
sneg. Cizme nije mogla da im da, i njima je to bilo mnogo krivo. Toliko im
je bilo krivo da su joj uzeli jednu cizmu i zapalili. Drugu su joj ostavili
za uspomenu. Onda je shvatila da tako ne treba. Pustila ih je da se sami
izbore za njenu Ijubav.
A nisu joj verovali zato sto Ijudi mrze onakve Ijude kakvi sami nikada ne
mogu biti. A ona je i dalje zivela sa sopstvenim zabludama da su neki Ijudi
drugaciji nego sto jesu. "Volim svoje sopstvene zablude", pisala je,"isto
kao sto druge zene vole nakit. Volim misterije za koje znam da ne postoje.
Tada znam da one nemaju ni pocetka ni kraja, i da su tada, i za vecnost,
samo moje."
"Meni novac nikada nije bio zvezda vodilja. Meni je zvezda vodilja da znam
ko sam. Da budem prijatna Ijudima koje volim, da budem plemenita i da se
bavim onim sto mije lepo."
Tako, obicno, govore svi koji se bave poslom kojim se ona bavi. I lazu. Ko
za deceniju i po snimi svega dva albuma, taj, verovatno, ne laze. Ona je
mogla da snimi deset. Otprilike toliko puta prekidala je snimanje zato sto
joj se vise ne bi svidalo. I gotovo. Jednom je rekla da je izgubila previse
vremena verujuci u pogresne talente raznih Ijudi.
Muskarci su, u principu, dosadni
U pocetku, naravno, nije bilo tako. Dok je pevala u grupi Tarkus, pa u
Anodi Ruz, zanimalo ju je samo sta njen glas moze u pojedinim trenucima.
Onda je srela ambasadorskog sina Gorana Vejvodu, koji je takode zeleo da
bude umetnik.
U svoje vreme, otac joj je otkrio muziku. Baka joj je pomogla da otkrije
koliko moze, tako sto ju je odvela u muzicku skolu (tata je govorio: "Sta
ce ti to"). Goran joj je pomogao da pronade sebe.
On je jedan od svega dvojice muskaraca koje je predstavila javnosti.
"Mislim da mozemo da funkcionisemo zajedno", rekla je lakonski. "Da bi
Ijudi shvatili da mogu da rade zajedno, potrebna je kultura."
Onaj drugi bio je Masimo Savic. Njega je "zakacila" u drugoj polovini
osamdesetih, kada se vratila iz Kaira. U njemu je pronasla neke osobine
koje sama nije imala. Javnost je docekala tu vezu tako sto je, uglavnom,
bila u dilemi je li ovaj umetnicko-ljubavni tandem na "horsu", ili na
"koki".
Ona nikada nije priznala da je tu bilo jos necega sem Ijubavi. I muzike.
Uvek je govorila da je za posao kojim se bavi potrebna cista glava. I
pametna. Kad nije priznavala da je drugacija, govorila je: "Mozda sam
pametnija".
Jednom je rekla i ovo: "Muskarci su, u principu, dosadni". Oni ne razumeju
i ne treba da razumeju, jer su - muskarci.
Ona ne voli da prica o muskarcima. Ponekad bi rekla kako ima svoje lice i
identitet i kako se odlicno snalazi i bez muskaraca. Jednom je priznala:
"Nikada nisam imala interesa za lepe muskarce. Uvek su pod sumnjom,
uglavnom hladni i vecito sami."
O svojim ranama nikada nije htela da prica. Isto kao sto ne voli da prica o
svojim starim plocama - mozda i zato sto je kroz njih prozivela neke svoje
poraze. Mozda zato nema nijednu kod kuce. Ne cuva ni ono sto se pisalo o
njoj . Uostalom, pisalo se onoliko koliko je cesto ona bila ovde - a to
nije bilo bas cesto. Ponekad je licila na pticu koja zimi bezi u toplije
krajeve, pa onda ne ume da se vrati.
Izlet u Egipat iz tuzne stvarnosti
Kada je snimila "Mustafu", svi su verovali da je opsednuta mirisom
Orijenta. Ni o tome nije volela da prica. "To je nestvarna civilizacija.
Kada te privuce, pokusavas da saznas mnogo. Onda zivis u tom vremenu. Uvek
je to pitanje za mene bilo kompleksno."
Volela je da pise o Egiptu. Jednom je imala ovakvu sliku: "Kleopatra, koja
stoji na ulazu svog satora, Ijubicastog tako kako nebo moze biti u zimu,
izvezenog zlatom. U hladu i senci. Cekajuci glasnike koji ce joj doneti
nove vesti iz rata. Tamna i vitka. Spretna i dostojanstvena. Uvek sam
verovala da Egipat mora da pripada samo njoj i zelenim vodama Nila."
U Kleopatri koju je videla, ona je, u stvarnosti koju ima svaka bajka,
zelela da vidi sebe. Njena Vaga (jednom je izjavila da strasno mrzi svoju
Vagu) ima periode kad joj se gotovo manijacki radi i kad joj se fantasticno
lencari. Jednom, kad se vratila s neke naporne turneje Zdravka Colica i kad
joj se bas lencarilo, ostavila je tek snimljeni album i otisla da upozna
onaj Egipat koji je samo njoj pripadao.
Ostala je pune cetiri godine. Jednom, na nagovor svojih tamosnjih
prijatelja, ustala je da se pridruzi nekim Amerikancima, dzezerima, u nekom
klubu. Onda je dobila ponude da bude najveca egipatska zvezda, mogla je i
da se uda, samo da je htela. Ali, ona je pobegla i od sebe zvezde sto ju je
cekala kod kuce, i nije htela neku drugu, nego drugde.
U stvari, ona je i tamo bila kod kuce: njen pradeda bio je ozenjen Grkinjom
i ziveo je u Egiptu. Prababa je bila puna fantasticnih prica, koje je ona
samo zelela da pronadje, nista vise. Kad se probudi ujutru, ona trci na
prozor da vidi nebo. Tako je svako jutro bilo plavo.
Onda je jednog plavog jutra shvatila da bi bilo kukavicki donositi odluke
na jedan pasivan nacin. Pokupila je svoje stvari i sebe i ostavila
Kleopatru njenoj sudbini. Ovde ju je cekao MESAM. Tada cuveni menadzer
Dzarovski hvalio se posle dajoj je kupio pobedu da bi je negde bolje prodao
za Novu godinu. To je bila njena tuzna stvarnost.
Ali, njoj ni ta pobeda nije znacila apsolutno nista. Neko bi je, na njenom
mestu, dobro unovcio; ona je samo odradila tu Novu godinu i ponovo nestala,
odnoseci sa sobom to neobicno ime, Bebi Dol, koje joj je nekada davno
poklonio Srdjan Saper.
Posle joj je to ime bilo zgodno za Evroviziju. Ali, vreme kada je izlazila
u Evropu nije bilo nimalo zgodno. Niko nije zeleo pevacicu iz zemlje u
kojoj je poceo rat.
Ona je putovala, uprkos ratu, sankcijama i vizama. Bivalo je, ponekad, i da
bezi od sebe same. I pevala, tu i tamo. Nista je nije dugo drzalo. Kao i
svaka druga Vaga, ponekad bi
nekome obecala da ce nesto da radi s njim, pa je posle brzo gubila volju.
Zivot kao smesan splet suprotnih okolnosti
"Volim da se oblacim i da gledam", pisala je u svom dnevniku. "Nekada neke
kuce umeju da bljeste kao secer na suncu - toliko im se nekada radujes.
Onda kada padne mrak, one se pretvore u Mesec i nestanu. Tada postanem
svesna vremena koja prolaze i moje izabrane samoce. Tada se moja pamet
pretvara u pejzaze u koje ulazim i iz kojih izlazim, kao sto bi svetlost
htela da osvoji i potcini sebi crne kristale, u zemlji zelja i cuda. Ali,
valjda je svaki zivot, bio slucajan ili nameran, samo smesan splet
suprotnih okolnosti. "
U njenom smesnom spletu suprotnih okolnosti, koji se zove zivot, ona je
osetila puno zla. Na novoj ploci, ona peva: "Zuji podne, zuje pcele, svud
decka vidim oko mene, usne tople, ruke meke dve, pokrile me, pokrile... A
poljupci, kao ruze, usne kao somot fine, bocnu mene i na duze, poljupci tad
klize... I zato hajde da uzmemo neki dobar auto i odemo tamo gde nikog nema
- daleko - da spavamo i da se kupamo po celi dan, a kad padne mrak, sa
druge strane reke svetli grad. Ne postoji nista lepse od neke takve
uzivancije, kad mislis kako sve je propalo, a onda spas ti stigne..." To je
mesto o kojem ona masta. Neko mesto Iznad Duge. Piece of mind. To je ono
sto ona misli o Ijudima.
Ipak, kao istinsko hriscansko bice, ona - bar tako kaze ne cini razliku
medu Ijudima na one koji su zli prema njoj i one koji to nisu. Celi da bude
plemenitajednako i premajednima i prema drugima. Onima prvima cak je, na
neki surov nacin, i zahvalna. Ucinili su je, veli, jakom i pametnom.
Nekada je mrzela da radi s masinama. Nije mogla da podnese ritam-masinu
pored toliko dobrih bubnjara u gradu. Sada mrzi da radi s Ijudima. Ali, ne
zato sto bi mogli da joj nanesu zlo, nego stoga sto su beskrajno
nedisciplinovani. Kao da talenat deluje na njih destruktivno. Zato ce
raditi s masinama, bar dok ne dostigne Majkla Dzeksona.
Voli Majkla Dzeksona. I Dzenet Dzekson, i mnoge druge Dzeksone. U njen
vokmen moze da stane svasta: i pop, i dzez, i ambijentalna muzika. Ali, pre
svih, Prins, Prins, Prins. "Prins je definitivno andeo, moj covek
dvadesetog veka. Dopada mi se osecanje koje izlazi iz njegovih pesama."
Vokmen i knjige spasavaju joj zivot
Iz njene ploce izlazi Ijubav, upakovana u jedno ogromno (crveno) srce. A i
kad je konacno napravila plocu, i dobru plocu, pricala je da ono najbolje
jos uvek cuva za neko vreme kada ce perfekcionista u njoj imati idealne
uslove. Nepopravljivi idealista, ona veruje da to vreme mora doci.
Do tada, kako tvrdi, "ziva je, zdrava, i na svom putu". To znaci: 1. ne
pristaje ni na kakav splet okolnosti; 2. zanima je da ostvari tacno ono sto
je zamislila (a da ima jedno kvalitetno znanje); 3. kroz ono sto radi
odslikava se njen licni pecat, o kojem mora da vodi racuna; 4. bitno joj je
da, posle svih ovih godina, nije svedena na "nesto lokalno"; 5. njen
osnovni motiv nije da se bori za nesto novo, nego za nesto sto voli.
Kaze da se oseca kao dete od pet godina. Bas zato, na albumu "Ritam srca"
(Global Music, 1995) ima neceg detinjeg, i neceg sasvim idealistickog. Njen
svet je opstao. Kad se ujutru probudi, i dalje trci na prozor da vidi nebo.
:Ja sam onakva kakva sam - tvrdi. "Nisam glumica."
Ne smatra da je dvanaest godina neka narocita pauza izmedu dve ploce. "Ovaj
album", kaze samouvereno, "vredelo je cekati toliko." Sve ili nista. Kaze
da ju je sramota kad vidi u sta se ovde izrodio rocknroll, sta se snima,
sta se govori. Nije istina da ovde ne moze da se pravi dobra muzika, nego
Ijudi nece da rade. Svest mladih Ijudi je bitno ostecena. Potrebno je vise
volje, zelje i postenja. Zato postuje narodnjake, bas zato sto joj se cini
da je njihov pristup posteniji. Ili ispravniji, ako nekog "posteno" asocira
na politiku. Zato ce joj biti drago da sama pokaze sta zna.
U meduvremenu, odlazi u SKC da proveri stara, dobra vremena na koncertu
Elektricnog orgazma. Vokmen i knjige spasavaju joj zivot. Stalno nosi sa
sobom jednu antologiju Ginzbergove poezije. Ili, knjigu Bele Hamvasa
"Scientia sacra", ili "Kleu", ili jednu englesku sagu o britanskoj
aristokratiji pred Drugi svetski rat. Kad joj je negde dosadno, ona izvadi
knjigu i cita.
Jos uvek skuplja salvete i omote od bombona.
I kaze: "Ako nekome ne mogu makar jedan dan da ucinim srecnim, onda nisam
umetnica. Moj zadatak kao umetnika jeste da negativno pretvaram u
pozitivno, da ne dozvolim da mrak nadvlada svetlost."
Politika je mrak. Odusevljena je sto je njen bivsi decko Masimo Savic
izbegao da peva "Danke Dojcland". I, sto je prestao rat. Nema te politicke
stranke koja se moze prepoznati u njenoj umetnosti ili njenom dnevniku.
"Ali", pisala je jednom, "ja ipak cuvam moju fioruci, zelenu svesku, i mali
ruzicasti kineski dnevnik - u njima ima toliko puno od svih nas. Pomazu mi
da neke od misli podnesem hrabro i nastavim dalje. Neki sladak bol, ublazen
velikim zanosom, onim slatkim ranama koje covek ocekuje da vidi pre kod
svetaca nego obicnih Ijubavn ika. Bicemo j os sre cnij i , valjda , on da
kada se nasi bogovi usavrse."
Ona je uvek samo zelela da bude srecna. To je ceo njen san. Neki delovi tog
sna odsanjani su, neki nisu. U stvari, ona je samo jedan veliki san iz
kojeg se nikada nece probuditi. +