KAKO SE UDATI ZA MILIJARDERA
razgovor sa suprugom Dragana Stojkovica Piksija vodila Tamara Nikcevic
Znam da kod nas postoji jedan veoma ruzan stereotip o zenama sportista. Svi
misle da su te zene proracunate, da ne biraju sredstva da dodu do cilja, a
taj cilj je, normalno, dobra udaja. Verovatno se prica da sam ijajurila da
se po svaku cenu udam za svog fudbalera.Jeste, priznajem da postoje takve
zene, ali mislim da moj slucaj govori nesto potpuno suprotno. Rodila sam
troje dece, imam svoj posao, bila sam uz svoga muza i u trenucima kada je
prolazio kroz najgore psihicke krize, kada je ozbiljno razmisljao da
prestane da se bavi fudbalom, kada mu je bilo najteze. Zbog toga odmah
padaju u vodu price o mojoj Ijubavi, ne prema njemu, nego prema njegovom
novcu i slavi.
Zena koja bi s nekim stupila u brak zbog takvih stvari, ostavila bi ga, cim
bi se pojavila prva kriza. Aja to, kao sto se vidi, nisam ucinila.
Rodila sam se na Zvezdari pre dvadeset devet godina i tamo odrasla. Zivela
sam sama sa majkom. U nasoj kuci nije bilo muskaraca, tako da se o sportu
uopste nije pricalo. Obicno se to interesovanje za sport na nas zene
prenese preko oceva ili brace. Ja to nisam imala i moja su interesovanja
bila potpuno drugacija.
Zavrsila sam srednju arhitektonsku skolu. To je bila jedna elitna skola i
tacno se znalo ko tu moze da se upise. Nekako smo, bar moje drustvo iz
razreda, uvek imali averziju prema Ijudima koji dolaze iz provincije.
Mozdaje to bilo i normalno razmisljanje u tim godinama. Deci sa petnaest,
sesnaest godina prosto svasta pada na pamet. Prosto mije bila neverovatna i
pomisao da bih mogla i da se druzim sa nekim ko nije iz Beograda, a ne da
se za takvog nekog udam. Ali, zivot sve promeni.
Dragana sam sasvim slucajno upoznala u kaficu nasih zajednickih prijatelja.
Znala sam da se na tom mestu gde smo se mi upoznali okupljaju fudbaleri,
ali tada nisam imala pojma ko je on. Sve je to krenulo spontano, a imao je
puno stila u udvaranju.
Prvi put me je pozvao na kolace. Jedno fino druzenje je tek kasnije
preraslo u Ijubav. Lepo smo se ispricali na tom prvom sastanku. On je meni
govorio o svojim vezama, a ja njemu o nekim svojim malim problemima.
To je tako krenulo. Na kraju mi je trazio da mu dam svoj broj telefona, ali
ja to nisam htela, jer sam smatrala, iako mi se odmah dopao, da ne treba
preterivati. Mislila sam da je bolje da sacekamo da se prvo slegnu utisci.
Medutim, cim sam usla u kucu, zazvonio je telefon. To je bio Dragan. On je
odmah pozvao te nase zajednicke prijatelje, iako je bilo prilicno kasno, i
oni su mu pomogli. Moram da priznam da sam bila odusevljena tim pozivom.
Dragan je bio jako sladak.
Tek kasnije sam ukapirala ko je bio moj muz, kakva je zvezda i kolika je
njegova popularnost, iako ga tako nikada nisam dozivljavala. Za mene je on
uvek bio i ostao isti. U odnosu na njega nikada se nisam osecala
inferiornom, ni superiornom u odnosu na druge zene. Sigurno da su mi mnoge
zene zavidele sto pored sebe imam tako slavnog muza, ali ja Dragana tako ne
kapiram. On je za mene samo moj muz, otac moje dece i ... tako.
Nas dvoje smo zajedno vec devet godina, od cega pet godina u braku. Ni
njemu, ni meni, taj papir koji potvrduje da smo nas dvoje u zakonitoj vezi
ne znaci ama bas nista. Ako neka veza funkcionise kako treba, mallje je
vazno da li je ozvanicena ili nije, iako je san svake devojke da se uda i
da obuce vencanicu... Ne, ja nisam imala vencanicu. Tri puta smo zakazivali
vencanje u Beogradu, ali nikada za tako nesto nismo imali vremena. Uvekje
ili Dragan bio u karantinu, ili imao utkamicu, ili sam ja bila na putu.
Osim toga, stalno smo bili u dilemi koliko Ijudi pozvati. Koliko god da smo
ih pozvali, uvek bi se nasao neko uvreden sto nije bio tu. Onda smo otisli
u Kan na odmor. Pozvali smo dva nasa prijatelja, koji ce kasnije postati
kumovi, da budu nasi gosti i tako smo se vencali ujednoj maloj opstini, bez
mnogo pompe, skromno, samo u drustvu kumova. Mozda cemo se jednoga dana
ponovo vencati, ali ovoga puta zelim da to bude u Beogradu, u crkvi, sa
vencanicom. Sa svom ceremonijom.
Dok smo bili u Beogradu, Dragan je ~zaista bio velika fudbalska zvezda.
Odlazak u Francusku, u Marsej, izmenio je mnoge stvari. Vrlo brzo je otisao
na operaciju i tu su nastali problemi. Prava drama i tragedija. Vlasnik
kluba Bernar Tapi ga je stvarno voleo, pomogao mu, na kraju krajeva, doveo
ga u taj tim, ali i pored svega toga morate da shvatite da su tamo novac i
interes na prvom mestu. Ako vi ne igrate, dzaba vam svaka Ijubav i
naklonost onoga ciji je taj klub. Tamo nema nikakve sentimentalnosti.
Dragan je na terenu navikao da uvek bude najbolji. Posle operacije, on to
vise nije mogao. Bio je stalno vezan za krevet i za terapije. Padao je u
depresije, bio ocajan. Razmisljao je o tome da sve ostavi i da vise nikada
ne dodirne loptu. Meni je bilo sasvim svejedno da li cemo se iz Marseja
vratiti u Beograd ili cemo otici u Veronu. Najvaznije mije bilo kako se on
psihicki oseca. Ja sam neprekidno bila uz njega i hrabrila ga. Govorila sam
mu: "Strpi se! Sacekaj, sve ce proci!" I, Bogu hvala, proslo je.
U "francuskom" periodu naseg zajednickog zivota, Dragan i ja smo prosli
kroz jednu malu krizu, koju su, zbog toga sto je moj muz poznat, pomno
pratile i naduvavale novine. A u tim nasim svadama, cesto i na javnom
mestu, ponekad nismo ostali samo na verbalnim sukobima, a sve te skandale
stampa je revnosno prenosila. Mislim da je jedan od glavnih uzroka nasih
sukoba bio "treci covek" (Velibor Vasovic - primedba redakcije),
odnosnojedan nas zajednicki prijatelj, koji je u to vreme bio stalno sa
nama. Potpuno je normalno da dvoje mladih Ijudi, tek vencanih, zele da zive
sami, a to ovaj nije mogao da ukapira. Isto tako, nisam mogla da dozvolim
da mi se neko mesa u vezu, u brak, u privatnost. A on je bio covek kome je
Dragan strasno verovao, jedan od nekadasnjih njegovih trenera. Bio je mnogo
stariji od nas i kao da je koristio te svoje godine da bi nam delio lekcije
i savete, koji, kako se kasnije ispostavilo, nisu uvek bili bas
dobronamerni. Kasnije su na videlo izasle neke vrlo ruzne stvari koje je
taj covek radio oko Draganovih ugovora, oko karijere, a sto je Dragan
postepeno saznavao od Ijudi iz uprave klubova u kojima je igrao. Bio je
strasno razocaran i sam je odlucio da to prijateljstvo sasvim prekine.
Svako bi voleo da pored sebe ima neku zvezdu. Svim tim anonimnim Ijudima
imponuje da budu u drustvu mog muza, da se s njim negde pojave. Tu su odmah
lepe devojke, slikanja, najbolji stolovi u restoranima, najbolje loze u
diskotekama. Uvek se nesto desava. Dragan je s njima mogao da se druzi i da
tako zivi dok nije formirao porodicu i ti Ijudi dugo nisu mogli da shvate
da se sve promenilo. Morali su da naprave korak nazad, da razumeju daje moj
muz sada zauzet i da za njih vise nema vremena. Mislim, ima vremena, ali u
odredenim granicama. Tu granicu su cesto prelazili, pa su onda mene
optuzivali da sam Dragana okrenula protiv svih njih, iako ja nisam nista
narocito mogla da uradim. Sam je bio dovoljno inteligentan da shvati ko mu
je prijatelj a ko nije. U nasem braku posle toga je sve pocelo da ide
nabolje. Ziveli smo u jednom lepom kvartu, u jednoj lepoj kuci, isli smo na
more i bilo nam je divno. Druzili smo se uglavnom sa Francuzima i to
pretezno sa Ijudima iz sveta sporta, iz kluba. Kasnije smo kupili stan u
najelitnijem delu Pariza, u Aveniji Fos. Da, to je bila moja zamisao.
Kupili smo taj stan i mislim da je to izuzetno pametna investicija.
Svejedno je sta cemo mi sutra uraditi sa tim stanom - da li cemo u njemu
ziveti, da li cemo ga prodati ili iznajmiti. Morali smo da mislimo na nase
troje dece. Oni trenutno pohadaju internacionalne skole i pretpostavljam da
ce im biti veoma tesko da se posle pet godina provedenih u inostranstvu i
intenzivnog ucenja stranih jezika ponovo vrate u Beograd i ovde nastave
skolovanje. Mislim da ce oni uciti elitne skole u Parizu ili Londonu. Ne
znam sta ce biti kada porastu, oni su sada jos mnogo mali. Otac bi voleo da
mu sin postane fudbaler. A ja, ne znam. Sta god budu hteli, ja sam uz njih.
Tacno je da finansije u nasoj kuci ja kontrolisem i u tome ne vidim nista
lose. Svaka zena, narocito zena fudbalera, koji je stalno po karantinima i
nema dovoljno vremena da se bavi takvim stvarima, mora da na sebe preuzme
te obaveze. Posao od fudbalera zahteva da bude odmoran, rasterecen, a zena
je ta koja se stara da sve funkcionise kako treba, da u kuci bude red.
Mislim da bi bilo vrlo nekorektno daja svog muza opterecujem racunima koji
treba da se plate, da ga teram da ide u banku, u postu i slicno. U braku,
kada dvoje Ijudi zivi toliko dugo zajedno i kada imaju troje dece, mislim
daje potpuno svejedno ko vodi finansije, ko zaraduje, a ko trosi.
Za razliku od Marseja, Italija nam je veoma prijala. Verona je divan,
romanticni gradic u kome nam je, i pored Draganovih operacija, i pored
nerviranja, zaista bilo lepo i mnogo smo zalili kada smo otisli. Nasa
prvobitna ideja je bila da zapravo tamo kupimo stan. Ipak, kasnije smo
uvideli daje Pariz bolja i korisnija varijanta.
Verona je veoma bogat grad. Tamo smo se druzili sa Italijanima, vlasnicima
kluba u kojem je Dragan igrao, veoma bogatim Ijudima. GradonacelnikVerone,
fini, ugladeni, sarmantni gospodin, bio jejedan od vlasnika kluba i nas
kucni prijatelj. Ti Ijudi tamo cine ono sto se zove dzet-set. Ja bih njih
nazvala pravim dzet-setom, dok kod nas dzet-set cine glumci, pevaci. Kod
njihje to drugacije. Tamo vas Ijudi cene po tome koliko imate novca. Njih
ne interesuje sta radite, vec koliko imate. Na Zapadu je novac broj jedan.
Iz tog perioda datira i moja saradnja sa firmom "Polini". U Veroni sam
sasvim slucajno upoznala coveka koji tamo drzi dve "Polinijeve" prodavnice
cipela i koji mi je ponudio da i ja to radim. Naveo mi je primer Barezija,
italijanskog fudbalera, koji u Milanu ima takve radnje. Bila sam vrlo
zainteresovana i ubrzo sam sklopila ugovor sa tom kucom i ovde u Beogradu,
u hotelu "Interkontinental", otvorila "Polinijevu" prodavnicu cipela. To
radim vec tri godine i veoma sam zadovoljna. Dva puta godisnje odem u
Milano, obilazim sajmove mode, a moja deca zbog posla kojim se bavim ne
trpe apsolutno nista. Ja sam uspela sve to lepo da organizujem. To su lepa,
negovana, vaspitana deca, koja su okruzena Ijubavlju i painjom.Ja ih
obozavam.
Ovim poslom nisam pocela da se bavim zbog toga da bih povecala kucni
budzet, vec zato sto mislim da svaka zena, pored uloge majke i domacice,
treba da ima svoj posao, neku svoju preokupaciju, nesto sto je samo njeno,
inace bi, u suprotnom, samo opterecivala muza. Ako je zena jos negde
angazovana osim u braku, ako ima svoj posao, onda i brak mnogo bolje
funkcionise.
Prva stvar kojom sam bila zaprepascena kada sam dosla u Japan jeste odnos
muskarca prema zeni. Zene su uJapanu potpuno potcinjene u odnou na
muskarce. Kada odete u neku japansku porodicu na rucak, iena ne sme da
sedne sa vama za sto. Ona samo sluzi, klanja se, tako da se vi osecate
prosto neprijatno. Vecina iena ne radi nista, sem sto sedi u kuci, kuva i
cuva decu. Menije to odmah zasmetalo. Isto tako, njima je bio vrlo cudan
nas odnos. Oni su brzo shvatili da Dragan, za svaku odluku koju treba da
donese, mora prvo sa mnom da se konsultuje. Videli su da je slicna
situacija sa svim ostalim strancima. Njima je sve to nenormalno. Japancima
je na prvom mestu posao, biznis, pa tek onda porodica.
Ipak, mozda ne umem da dam savet mladim devojkama -kako se udati za
milionera. Pa, kad smo se mi upoznali, Dragan nije bio milioner. To je
postao otkako smo nas dvoje zajedno. Danasje vrlo tesko vreme i devojke
jednostavno moraju da vode racuna o tome da li covek koji im se dopada ima
ili nema novac. U moje vreme, a to i nije bilo tako davno, o takvim
stvarima se nije mnogo vodilo racuna. Sportisti su uvek bili popularni,
stalno u zizi interesovanjajavnosti i toje devojkama bilo najvaznije. Ne
toliko novac.
Danas je sve drugacije. Devojke u svakom trenutku moraju da vode racuna o
sebi, o svojoj skoli, o karijeri. Moraju da se trude da budu uspesne, jer
samo takve iene, samosvesne i samouverene, mogu da imponuju narocitoj vrsti
muskaraca.
Muskarci vole uspesne zene i morate se truditi da im pokazete da ste upravo
takva i neponovljiva. +