Broj 278

Prevod

U potrazi za izgubljenom licnoscu

Venijamin Novik

Ljudska licnost je stvorena po liku i podobiju bozjemu, a drzava nije stvorena po liku i podobiju bozjemu

Zivot u Rusiji je razbijen u delice, mnoge drustvene i kulturne grupacije zive u paralelnim svetovima ili, kako danas mladi kazu, svako ima svoju "igracku". Kada odete u neki pravoslavni manastir i odete na bogosluzenje, zacudice vas veliki broj ljudi, i moze se steci utisak da se narod zaista vraca veri i hriscanstvu.1 A na naucnim, kulturoloskim simpozijumima ne oseca se ni dah religije. Socioloska istrazivanja pokazuju da vernika kod nas ima 2-3 procenta, sto je karakteristicno za Rusiju. Nepostojanje gradjanskog drustva nije posledica malog broja drustvenih organizacija - nema zivog organizma koji sve drzi na okupu. Jedan je sociolog dobro rekao da u Rusiji traje gradjanski rat na nivou celija jer svi pojedinacno ratuju sa svima. Pravoslavna crkva nije imala socijalnu doktrinu i kod nas se sada tek cine prvi koraci u tom pravcu. Zapad, pak, bez obzira na sve potrese i revolucije, nije stvorio ateisticku drzavu - to unikatno iskustvo je uspelo samo u Rusiji i nikakvim ga neprijateljima i masonima ne mozemo pripisati. Na Zapadu je hriscanstvo povezano s kulturom, s etikom i Bog kod njih nije prosto cudotvorac - on asocira na pojam pravde, zakona i uvazavanja licnosti. Prva osobina religioznog coveka, prema zapadnjackoj tacki gledista, jeste uljudnost, a s nase tacke gledista to nema nikakve veze. To govori o dubokim paganskim korenima nase religioznosti. Mi Boga shvatamo ne kao istinu ni kao pravdu i pravicnost, vec kao silu nalik nekom mocnom gospodaru s kojim se valja dogovoriti, jer sta je vaznije - odnos prema gospodaru ili medjuodnosi medju potcinjenima? Naravno, nama je vazan odnos prema gospodaru, a na onog bliznjega koji sedi u cekaonici, na njega se i rukom moze odmahnuti. I tu je glavni problem - mi veru - a ko jos veruje - moramo povezati s kulturom i pravom. Religiozne ljude ne zanimaju nikakvi zakoni, oni nastoje da zive samo po zakonu milosti. I svejedno, to je lepo sto se mi lepo odnosimo prema coveku na duhovnom planu, a to sto on nema sta da jede ni gde da stanuje, za to nas bas briga. To je pravo grubijanstvo. Jeste, Crkva je so, ali niko se ne hrani samo solju, ona se stavlja u neko jelo. Svaka Crkva zivi u nekakvoj ljusturi koja se jednako menja i razvija, a kulturna ljustura savremenog pravoslavlja pripada srednjem veku i ni na koji nacin nije povezana sa savremenim nacinom zivota.2 I odatle ona opasna sablazan da se s Crkvom postupa kao sa necim egzoticnim. Takav tip crkvene svesti malo deluje na svetovni zivot ljudi. Snaga protestantizma je upravo u tome sto je stvorio svetovni vid hriscanstva, sto je ponudio religiozne osnove za ljudski svakodnevni zivot, a to se vidi u visokoj kulturi svakodnevnog zivota na Zapadu. Zapad, naravno, ima jos jedan izvor - anticko nasledje koje se sacuvalo preko latinskog jezika. Jeste, Aristotel je u sustini bio eklezializovan zajedno sa svojom logikom i svojim kategorijama, jer je zapadna Crkva legalizovala razumno nacelo u crkvenoj svesti.

Umberto Boccini, Muscular Dynamism, 1913.

Mi pak u Rusiji do danas na to racionalisticko nacelo gledamo s mracnim podozrenjem, ali rado govorimo o srcu. Setite se, bila je predizborna parola Glasaj srcem, jer, vele, ono izdati nece. Izdace, jos kako ce izdati. Crkveni zivot se mora posmatrati u kontekstu modernizacije drustva, a Rusija jos nije kako valja zakoracila u novo doba. Imali smo mi prosvetiteljstvo pod Katarinom, ali ono nije ni nacelo arhetip drustvene svesti jer nije doslo do legalizacije Razuma. U psiholoskom i drustvenom smislu Rusija je i danas ruralno-feudalna bez obzira na kompjutere, pejdzere i satelite, a Pravoslavna crkva nazalost sledi tu tendenciju - stoga mi nemamo crkveni sud, stoga nasa Crkva ne priznaje demokratiju, kao ni pravnu drzavu ili privatnu svojinu.
U gradskim parohijama ima mnogo sveta, ali u prirodi pravoslavlja nije misionarski duh, ono je dugo bilo drzavna religija, najpre u Vizantijskoj, pa potom u Ruskoj imperiji. Odatle verovanje da nam je pastva dovoljna, mi se necemo, kazu, boriti za svaku dusu, to cine sektasi koji svakog vuku za rukav. Danasnja ruska vlast koketira s pravoslavljem kao sa sigurnom drustvenom institucijom. Neko je lepo rekao da je pravoslavlje sada popularnije u Kremlju nego u narodu. Dok istovremeno traje proces - koji put vec - laganog odvajanja inteligencije od Crkve.3

Edvard Munch, The Kiss, 1902.

To kako se danas vrsi osvecenje prostorija pa i blagosiljanje najsavremenijeg oruzja jeste ostatak infantilnog tipa svesti. U pravoslavlju - oduvek je tako bilo - postoji blagosiljanje njiva i roda na njima, ali sada osvecivati rakete za koje se ne zna kuda sve mogu poleteti nema smisla. Kod nas se zbog necega smatra da su zakoni i Ustav nesto samo svetovno, zemaljsko, a da se religija brine za ono vecno. To je za zaljenje, jer Hristos ponavlja zlatno pravilo morala - postupajte s drugima onako kako biste zeleli da oni postupaju s vama. Zakona ima mnogo vrsta jer i lopovska banda ima svoje, lopovske zakone. Kod nas je istorijski odnelo prevagu takozvano pozitivno pravo ciji je izvor u drzavi, dok je na Zapadu uvek bila popularna koncepcija prirodnog prava u cijoj se osnovi nalazi shvatanje da je izvor prava u transcendentnom principu ili, drugim recima, u Bogu. Stoga su ljudska prava neodvojiva od religije. Glavno je to da nas je Bog stvorio slobodnima, a zakon regulise te slobode i iz toga sledi primat zakona jer ne upravljaju ni cinovnici ni drzava nego zakon. Ljudska licnost je stvorena po liku i podobiju bozjemu, a drzava nije stvorena po liku i podobiju bozjemu.
Pravoslavna crkva treba da nacini korak prema ljudima, ne treba trcati ispred voza, ali se vreme ne moze ignorisati jer ce se jos jednom dogoditi da Crkva izgubi obrazovane ljude. Nuzno je sire ukljucivanje laika u zivot Crkve. Gde se sada moze cuti glas Crkve? Gotovo nigde. Postoji tip pravoslavlja koji objavljuje rat celom svetu i kako se onda moze govoriti o toleranciji. Da, tesko je izmiriti ortodoksiju i toleranciju, ali uopste je tesko biti hriscanin - ko kaze da je to lako biti?

Prevod i komentari M. Dj.

1 U savremenoj ruskoj crkvenoj misli ideje igumana V. Novikova - o kome je Republika u vise navrata pisala - predstavljaju pocetak personalistickog pokreta u krilu savremenog ruskog pravoslavlja. Njegove knjige Pravoslavlje - hriscanstvo i demokratija i Ljudska prava i religija izazivaju velike rasprave, ali im niko ne spori dah autenticne intelektualne novine. U jednom razgovoru za pariski nedeljnik La Pensée russe nb. 4381 (u broju za oktobar 2001. godine) on sam rezimira neke svoje teze, na nacin koji je uistinu nov u pravoslavnoj publicistici, i mi taj rezime nudimo uz kraci komentar - napomena prevodioca.
2 U novijim ogledima i knjigama igumana Novikova ova je tema siroko tretirana, a s posebnim osvrtom na potrebu stvaranja kulturnog obrasca u duhu vremena - napomena prevodioca.
3 O toj pojavi govore i drugi i u Rusiji je ziva polemicka aktivnost u vezi s tim. Najpoznatiji pravoslavni mislioci ukazuju na lose posledice zblizavanja jerarhije i struktura neopartijske drzave u cemu se ogleda nastavak vekovnog iskustva drzavnog pravoslavlja i autoritarne vlasti, kako u Rusiji tako i u zemljama koje se nazivaju tranzicijskim - napomena prevodioca.

Dogadjanja: Specijalne veze... «

» OGLEDI: Reforma sudstva u Srbiji