|
Pravosudje
S lica mesta
Pocetak sudjenja Milosevicu
Hag je kroz svoju istoriju imao znacajnu ulogu u kreiranju pravne i
politicke slike Evrope. Medjutim, skoro se sa sigurnoscu moze tvrditi
da nikada nije bio vise izlozen svetskoj pozornosti nego 12. februara
2002. godine. Toga dana, zakazanog za pocetak sudjenja Milosevicu, vise
od hiljadu novinarskih ekipa, medju kojima i najznacajnija i najslavnija
imena ove profesije, nisu zeleli da dogadjaj u glavnom gradu Holandije
prodje bez njih. Izmedju 8 i 9 sati prepodne izmesani sa obezbedjenjem
rasporedili su se duz saobracajnice koja vodi od zatvora u Seveningenu
do ulaska u zgradu Suda i napeto iscekivali prolazak najpoznatijeg zatvorenika
danas, naseg zemljaka Slobodana Milosevica.
Desetak novinara iz Beograda osecalo je mucnu participaciju u ovom spektaklu.
Tacno u 9 i 30 predsednik raspravnog veca sudija Ricard Mej izgovorio
je: "Ustanite". Pocelo je secanje - pred nama nije optuznica
vec repriza krvave operete u kojoj se raspala SFRJ. Hag je dosao na
kraju. A bio je i na pocetku (kao u Svetom pismu). Petog jula 1991.
evropska dvanaestorica usvojila je Deklaraciju o Jugoslaviji kojom se
zabranjuje: "Isporuka oruzja i vojnog materijala na citavoj teritoriji
SFRJ i trazi od Jugoslovenske narodne armije da uspostavi punu kontrolu
nad svojim jedinicama..." Sesti avgust 1991. novom haskom deklaracijom
"Zabranjuje se nametanje resenja bilo koje republike drugoj republici..."
O svemu se obavestava i Savet bezbednosti. Oni sefovi drzava i vlada
koji su tada proveli nekoliko dana u Hagu i odbili da prihvate preporuke
navedenih deklaracija, sada ili za nekoliko meseci imace priliku da
se crnim blindiranim "be-em-ve-ima" umesto pred vrata velikog
Kongresnog centra "Holandija" zaustavljaju dalje - u tunelu
Tribunala. Optuznice su im uredno slozene.
"Ovo je prvo sudjenje sefu jedne drzave u svetu za dela koja je
pocinio dok se nalazio na tom polozaju. Nirnberski sud je poslao poruku
pre vise od 50 godina, ali je lekcija zaboravljena. Mi dugujemo istinu
zrtvama i moramo pokazati da niko nije nedostizan pravdi..." -
pocela je izlaganje glavni tuzilac Haskog tribunala Karla del Ponte.
Od "nasih" u sudnici su novinari iz Beograda koji su imali
"odredjenih iskustava" sa slobodom stampe o kojoj optuzeni
poletno govori, kao i novinari Albanci koji takodje "nisu imali
nikakvih problema" sa slobodom, Slobom, pa ni sa slobodom stampe.
Rasprava se prevodi na francuski, engleski, srpski, hrvatski, bosanski
i albanski. Prisutni su predstavnici ambasada medju kojima i nas covek,
slikar koji radi umetnicki portret optuzenog, advokati domaci i strani,
predstavnici nauke, SPS-a i tako dalje. Odmah na pocetku sudjenja postignut
je sporazum izmedju glavnog tuzioca i predsednika Veca da se oko hiljadu
svedoka ne poziva. Oni nece dobiti priliku da udahnu vazduh u istoj
prostoriji sa Milosevicem, Sud ih nije udostojio. Potom se dokazi redukuju
dalje. Odbacuju se pisma svedocanstva. Tako je optuzeni izgubio sansu
da ih jednog po jednog posalje u smece. Prici starca koji je poslednji
napustio svoju zapaljenu kucu suprotstavlja Klintona, Blera, Micotakisa.
Precizan, logican, efektan - opet pobedjuje. On je na velikom zadatku,
kakav obican zivot. Ne moze zbog desetina hiljada mrtvih napustati Olimp.
Ignorise tuzioca, sudije primecuje samo uzgred i skoro ocinski gleda
u novinare. Pitam se sta vidi. Da li ocekuje da mu masemo. Glavni glumac
opet je promenio zanr, iako to reziser predstave nije imao u planu.
U svom snaznom nastupu ON logicira na ljudima koje je sam ubio ili koje
je ubio zivot sam. Hladan i izvan konteksta... Uporan - postavlja pitanja,
isledjuje. Rekonstruise okolnosti koje je sam stvorio. Ljudi koji su
pozvani da ispovede svoju nesrecu jos jedanput su ponizeni. On je zainteresovan
samo za sebe, autista, egzistira u svetu svog projekta u koji ne moze
da udje nista, nista, nista... Sedim u prvom redu. Mogu da pratim svaki
njegov pokret. Od njegovog pojavljivanja sudska predstava vise nema
klasican tok, stara prica. Zlo uverljivije deluje - ono je arhetipska
vrednost. Dobro je prevazidjeno fiks idejama o pravdi. To je proces.
Neka hladna napetost u sudnici vapi za incidentom kako bi se savladala
ova smrtonosna logika. Cak i beznacajno iskakanje pomoglo bi ovoj psiholoskoj
rupi. Nema napinjanja niti pitanja. Medjutim, ipak se nesto desava.
Kada se sadrzaj optuznice priblizi njegovoj privatnosti, to jest
njegovoj supruzi, boginja nepokolebljivog stoickog karaktera stavlja
ga na veliko iskusenje. Sacekajmo. Strani novinari upravo ocekuju taj
trenutak kada ce morati da uzme maramicu. Oni su i dosli da prate emocije
i kontraste. Najavljuju ih i kada ih nema. "Razumna sumnja",
problemi procedure i dokazni postupak daleko su od njihovog interesovanja.
To je dosadno - ceka se Mira.
I istraga i optuzeni zaglibljuju se u pojmove iz istorije: Velika Srbija,
Kosovski boj, nacionalni projekat Akademije nauka - sifrovano nazvan
RAM...
I tuzilac Dzefri Najs ima svoju istorijsku rekapitulaciju i svoj RAM:
"Ovaj covek zeli da se izvuce iz RAMA, izbrise sliku za koju je
kriv. Tu licnost on zeli da porekne, ali nema nikog drugog da zauzme
mesto u RAMU".
Sudija i tuzilac videli su konacno lice optuzenog. Optuzeni njih kao
da nije video. I veliki deo nasih pravnih strucnjaka nazalost instituciji
Haskog tribunala pripisuje sopstvena svojstva: nizak pravni nivo, nesistematicnost,
nelegalnost, servilnost prema politickim centrima moci i slicno. Time
potpuno potiskuju cinjenicu da se u Hagu na procesima za ratne zlocine
pocinjene na teritoriji bivse Jugoslavije pored ostalog ustanovljavaju
novi principi buduceg redovnog zakonodavstva Evrope. Odluke ovog Suda
i njegovo procesno-pravno iskustvo, posle kodifikacije, bice korisceni
kao izvor prava na koji ce se odluke evropskih sudova pozivati. Uostalom,
u sudnici se nalazi veliki broj predstavnika pravne nauke i prakse,
a sve ugledne institucije starog kontinenta redovno dobijaju celokupan
materijal. Nasi pravnici okrecu ledja ovim cinjenicama. Lakse je ignorisati
i omalovazavati. Zato Milosevic i jeste toliko nas. Novinari iz Beograda
jedva razmene medju sobom po koju rec, svako odvojeno pije svoju kafu,
cita svoje novine i gleda u svoj sat. Do petog oktobra najvaznija stvar
bila nam je zajednicka. Sada zajednicke stvari vise nema... Diktiram
svoj izvestaj za Radio Beograd. Srdjan Dasic, izbeglica iz nasih krajeva,
slusa me i kaze: "Pa ti si za Slobu, o cemu ti to javljas, o kakvim
principima postupka, on je sve vas domamio da mu pomazete. Svi ste vi
iz De-Be-a i ti sa njima zajedno. On je monstrum zbog koga ja nigde
ne mogu dobiti posao, niti reci ko sam i odakle sam. O njemu posten
covek moze pisati samo kao o monstrumu". Mozda se ovaj covek kao
i drugi i slicni potpuno procistio. Mozda mrze ili smo pak mi nesvesni
stepena sopstvene zagadjenosti.
Izlazim u noc. Pada kisa. Jaki udari vetra, a ipak je mirno. Kao da
se covek odmori u prvom kontaktu sa ovom zemljom u kojoj mu bar psiholoski
nista ne stoji na putu. Iako sam dosao po sopstvenoj velikoj zelji,
da pratim slucaj "potpaljivaca Balkana koji ne prestaje da proizvodi
probleme", kako je u svojoj knjizi Dijagonala Laufera (ludaka)
Milosevica ocenila portparol Tribunala Florens Artman, ovu bih privilegiju
koju su dobili samo "odabrani" istog casa menjao za besciljno
tumaranje duz melanholicnih vodenih ogledala holandskih kanala. Ali
zabava je tek pocela. Narednih dana, meseci, godina ceka se rasplet
ove antiteze. Doci ce u Hag uskoro celokupno rukovodstvo drzave koju
je Milosevic personifikovao. Podrska naroda se pretpostavlja.
Dragan Mihovic
Ogledi: Mediji
u Srbiji: sta se (ne) menja «
» Pravosudje:
Prebacivanje
krivice na gradjane
|
